Томислав Новаковић филозоф

Петак | 24. Мај 2024.

Tomislav Novakovic

Парменидово једно бивствовање и сазнање, мишљење, говор

Аутор: Томислав Новаковић

Једно са свих страна исто бивствовање не могу никако потврђивати појавне разлике сазнања, мишљења, говора и  Парменид је много пре требало да тврди да једно бивствовање надмислено, надсазнајно, надизрециво.

Парменидово једно бивствовање и сазнање, мишљење, говор

 

„Исто  је  мислити  (као) и  оно о  чему  се  мисли; нећеш,  наиме,  без  бића у  којем  је   (то)  изречено  пронаћи мишљење“[1]

 

Парменид у првостепеном одређењу само једном–бићу јестаство. То је за њега једна апсолутна мисао, потпуно истинит став. Истина само може бити  једно са свих страна истином исто – бићe. Биће је(сте) једно.Је и да могу бити утемељени само из  је-да-н. То апсолутно једно–биће онтолошк се доказује сазнајно-логички из једне апсолутне мисли, мишљења, сазнајно-логички; а наспрам  њега је све разумске-чулн разлике, мноштво, све настајање, нестајање, промена, кретање привид, мњење.

Апсолутно логична мисао, сазнање, мишљење, говор–наспрам свега разумско-чулног мноштва, настајућих, нестајућих ствари, бића, појава, – потврђује само непроменљиво, непокретно, ненастајуће, ненeстајуће вечно једно–биће. Ми не можемо потврђивати говором, мишљење, сазнањем само једнобиће. Биће јесте само (каo) једно. А (само) једно и (само)  јесте се не могу даље објашњавати, него  само (апсолутном истином) изједначити. Сва остала одређења јестаства–бића дата су по негацији. Свака је афирмација нека негација нечег супротног, и зато мњење.

   

Једно–биће из истините мисли, говора  (сазнајно логичка основа) и надсазнајно, надлогичко једно–биће (онтолошка основа)  

 

Са једне стране Парменид каже да се не може сазнавати,  мислити, ништа, говорити о небићу, него само о бићу, а са друге да је свака мисао, сазнање промене, кретања, настајања, нестајања, говор о мноштву, разликама, супротностима, дешавању привидан, само мнење.

Међутим, изгледа  да је он много пре требало  обрнуто да тврди: да  никакво мишљење, сазнавање, исказивање о једном–бићу није могуће! И да је свако наше сазнање, мишљење, исказивање само мњење, и да је свакa сазнање,  мисао,  говор само привид бића, а не само биће! И да ми не можемо сазнавати, мислити, исказивати једно–биће, јер је свако сазнање, мишљење говор, па и сазнање, мишљење говор о једном–бићу само мњење!

Мишљење, сазнање, говор мора, свакако, укључити мноштво, разлике, двојство, супротности (они су могући само по њима), а како су мноштво, разлике, супротности противуречни у себи,  потиру се, свако је сазнање, мишљење, говор само мњење, а не  истина једног–бића.

По оmnis determinatio est negatiо свако је одређење дато по  негацији и ограничено. Мeђутим, сазнајно-логички говор, мишљење по да напрам не, јесте наспрам није не дотиче једно–биће, нити има суштинске везе са једним–бићем. Једно–биће (један Бог) је изван, изнад сваког нашег мишљења, сазнања, говора по разликама, супротностима.

То јест, ако је једно биће изван, изнад сваког мишљења, сазнања, говора у разликама, супротностима, а свако наше сазнајно-логички говор,  мишљење могуће само у разликама, супротностима, Парменид је много пре требало да тврди да није могуће мислити, сазнавати, исказивати једно–биће; да истина једног–бића  не припада никаквом сазнању, мишљењу, говору, него управо (само) једном–бићу!

Да је надмислено, надсазнајно, надизрециво једно–биће утемељено у себи пре сваког сазнајно-логичког мишљења, сазнања,  говора у двојству, разликама, супротностима мноштва; а да је свако сазнање, мишљење, говор само мњење (које ништа не значи)! Да је управо обрнуто случај: само једно са свих страна исто биће, пре свих сазнајно-логичких појмова, судова утемељује једну са свих страна исту истину; па чак и сваку  сазнајно-логичку основу појавног говора, мишљења!

Да не доказује,  утемељује сазнајно-логички говор, мишљење у појавним разликама, супротностима старије једно–биће, непроивуречну онтолошку основу једног–бића, него обрнуто, та непротивуречна надсазнајна, надлогичка, надизрецива  онтолошка основа једног–бића, тек омогућава, потврђује било коју, какву непротивуречну  (свеједно да ли појавну или суштинску),  сазнајно-логичку основу говора, мишљења! 

Слично касније Кант[2] једно надлогичко, надсазнајно, надмисливо, надизрециво чисто, исто Ја=Ја поставља пре све логике, свег сазнања, сваког суђења, мишљења. То јест, не потврђује сазнање, мишљење, логика, говор надмислено, надсазнајо, надлогичко, надизрециво чисто, исто Ја=Ја, него  то старије чисто, исто Ја=Ја, тек утемељује, потврђује својом прасинтетичком праосновом самосвести све мишљење, сазнање, говор, логику.

Само Је и  Да утемељени су тек из најстаријег (са свих страна једног истог) је-да-н. То је једно са свих страна исто предлогичко, предсазнајно, предмислено (надлогичко, надсазнајно, надмислено) биће, или једно са свих страна исто предлогичко, предсазнајно, предмислено (надлогичко,  надсазнајно, надмислено) Ја=Ја. Кантово праосновно Ја=Ја није  никако само логика, појавно сазнање, мишљење, говор, него то чисто, а свих страна исто синтетичко Ја=Ја  стоји као старија надлогичка, надсазнајна, надизрецива основа све логике, појавног сазнања, говора, мишљења.   

         

 Да ли је логика могућа по себи[3]

 

Парменид тврди да  ни мишљење, ни говор, сазнање ни логика нису могући по себи, одвојена од самог (сваког бића). Да се они нужно своде  на мишљење сазнање, говор о бићу, логику бића. Међутим, да ли то истинито (суштинско) знање,  логика бића, дозвољава да се сазнање бића, или логика бића, изједначи са самим бићем!?

Или, ако није тако, да ли то значи  да чак и тај  говор,  ту мисао, сазнање којим тврдимо да биће јесте, а небиће није, треба на крају одбацити!? Да истина не припада никаквом (нашем) сазнању,  мишљењу, говору (о бићу), него само (надсазнајном, надлогичком, надизрецивом) једном– бићу?!

Парменид се у свом закључивању ослања на на правило непротивуречности: да се не може истовремено тврдити и порицати иста ствар. Такође и на томе да се не може мислити, сазнавати, исказивати, говорити о небићу, ничем, него само о бићу, нечем. Ипак, праоснову саме логике, закон непротивуречности, Парменид не испитује.

Опет, шта значи непротивуречност по себи? И да ли логика (закон непротивуречности) могућа о себи, независно од самог сазнаваоца или предмета, садржаја на које се односи? Не тврди ли управо Парменид да је истинита мисао, немогућа без предмета, садржаја на који се односи? А опет, са друге стране, да је сва предметност, сваки разумско-чулни садржај у супротностима да–не, јесте–није и зато само привидан,  ствар мњења!?

Тиме што изједначује једно и јесте (биће), изгледа да Парменид (једну) логику, непротивуречност, логичност, утемељује из једног (бића), међутим, тако је само на први поглед; у ствари, он управо из закона непротивуречности и (непротивуречне) логике, непротивуречног сазнања, говора, мишљења утемеује једно–биће!

Свакако да то није могуће, јер много пре тражи логика, сазнање, мишљење, говор за своје (свеједно да ли појавно или суштинско) утемељење старије надсазнајно, надлогичко, надизрециво једно, него што то надлогичко,  надсазнајно, надлогичко, надизрециво једно тражи логику, сазнање, мишљење, говор  – нужно по привидним разликама, супротностима, афирмацији–негацији!

Тачније, без надсазнајог, надпојмовног надсудственог, надлогичког, надмисленог, надизрецивог једног–бића, није могуће никакво (свеједно да ли појавно или суштинско) сазнање, поимање, суђење, логика, мишљење, изрицање ...

 

 О немогућности да се једно-биће доказује сазнањем, мишљењем, говором

 

Дакле, иако изгледа да Парменид истинитим сазнањем једне апсолутне  мисли, мишљења закључује да је биће једно, или да је једно биће, много више се има право тврдити је надмислено, надсазнајно, надпојмовно, надизрециво једно–биће утемељено у самоме себи пре сваког мишљеа, говора, мишљења и да нужно појавно мишљење, сазнање, говор по разликама, супротностима ту нема шта да тражи!

Да то једно са свих страна исто биће не дотиче никакво појавно сазнање, мишљење, говор по двојству, привидним разликама, супротностима. И да  једно–биће није надмисливо, надсазнатљиво, надизговорљиво због немогућности нашег сазнања, мишљења, говора (као на пример, код Канта услед  међусобне условљености,  ограничености наших умско-разумско-чулних форми), него што истина једног–бића није уопште сазнајно-логичко мишљење,  говор!

Ако су сазнање, мишљење говор могући само по мноштву, разликама, променама, кретању,  двојству, супротностима, они су унапред противуречни и немају никакве везе са једним са свим страна истим бићем!

У ствари, ако није могуће да само једно са свих страна исто биће има било које, какво двојство, разлике, супротности у себи, наспрам себе, како ће моћи у њему, а поготово о њему (по неком другом!?) постојати било које, какво, сазнање, мишљење, говор!? Зашто би, уопште, једном са свим страна истом бићу, пре, изван свих разлика, двојства, супротности, било које, какве промене, кретања, настајања, нестајања мноштва, требало неко неодређено, недефинисано  и у себи унапред противуречно  сазнање, мишљење, говор!?

И како би они уопште били могући по истини једног–бића,  а не само по двојству, супротностима, мњења? То јест, ако у једном са свих страна истом надсазнајном, надмисливом, надизрецивом бићу нема   мноштва, разлика, супротности, јер су све разлике привидне и само ствар мњења, свакако да нема никаквог апсолутног сазнања, мишљења, говора који без тих разлика, супротности није могућ.

То што се може мислити, говорити, сазнавати нешто а не ништа, ни у ком смислу не значи да такав говор има неког суштинског смисла, да је то истинито мишљење, сазнање, говор  о једном–бићу.  Ту се, слично као и за саму логику, закон непротивуречности, не зна (ни по себи, ни према једном–бићу), ни шта су сами мисао, сазнање, говор, нити да ли је тај говор истинит!

Парменид већ на почетку своје поеме О природи осећа обавезу раздвоји истинит пут, мисао, сазнање, говор о једном ненастајућем, ненестајућем, непокретном, вечном бићу, од лажног пута мишљења, сазнања, говора  о разликама, супротностима, кретању, настајању, нестајању, мноштву који је само мњење.

Ипак, он много пре (прво) треба да објасни уемељи само истинито мишљење, сазнање, говор! И пре него што истинито мишљење–сазнање–говор изједначи са једним–бићем, одговори: како је уопште у нужно једном–бићу (пре, изван свих разлика, супротности, настајања, нестајања, кретања, мноштва) – могуће (чак без обзира да ли је истинито или лажно) само мишљење, сазнање, говор! Међутим, Парменид  то не чини.

 

Да ли су сазнање, мишљење, говор могући по себи?

 

Пре свега,  и сазнање, и мишљење, и говор подразумева разлику између онога који, сазнаје, мисли,   говори,  самог сазнања, мишљења,   говора, и  онога што се сазнаје, мисли, говори. Па и чак и разлику између саме логике– основних логичких закона и онога на шта се  логика, логички закони односе. То је већ ко зна, колико различитих–супротних ствари, које се не могу никако наћи у једном са свих страна истом бићу!

Чак и да се изједначи онај који сазнаје (мисли, говори)  само сазнање (мишљење, говорење) и оно што се сазнаје (о чему се мисли, суди, говори) у том изједначењу не нестају разлике, кретање, мноштво. Да ли сада треба надмисливом, надсазнајном, надизрецивом, са свих страна истом бићу, приписати неко унапред противуречна двојства, супротности, мноштва промена, кретања, настајања, нестајања, због неког неодређеног, недефинисаног и унапред у себи противуречног сазнања, мишљења, говора; нечије потребе за унапред недефинисаним, неодређеним сазнањем, мишљењем, говором, нужно у појавним разликама, супротностима!?     

У сваком случају,  једно са свих страна исто биће не може никако своју истину потврђивати по неком унапред недефинисаном, неодређеном сазнању, мишљењу, говору у појавним разликама, супротностима. И шта уопште значи (само по себи, нејасно недефинисано) мишљење, знање (бића), говор (о бићу), наспрам самог   бића?!

Зашто је уопште потребан било какав говор о бићу, било које, какво сазнавање, мишљење о (јестаству) бића? И шта уопште значи такво мишљење, сазнавање бића, говор о бићу, ако такво мишљење, сазнање, говор није дефинисано, одређено ни према старијем (јестаству) бићу, а ни само по себи?!  

Коме да говори једно са свих страна исто биће? О чему да мисли једно са свих страна исто биће? Шта да сазнаје, говори, мисли једно са свих страна истином исто биће? И зашто би неки такав (један такав), сам по себи (још увек) недефинисан сазнајно-логички говор мишљење, био потребан самом по себи (пре сваког недефинисаног мишљења, сазнавања, говора у привидним, разликама, супротностима) старијом истином–правдом утемељеном нужно једном–бићу!? Нема потребе да постоји у таквом једном–бићу никакво привидно говорење, мишљење, сазнавање самог себе, о самом себи, а поготову о унапред немогућем другом бићу. Тачније, такво суштинско сазнавање, мишљење, говорење о апсолутно једном–бићу је унапред противуречно, немогуће, нити  има смисла, нити потребе за њим!

Свакако, ако једно–биће својим јестаством, постојањем искључи свако друго биће, мноштво, разлику, двојство, супротност у себи или разлику, двојство супротност ка другом, онда тако нешто,  као  мишљење, сазнање говорење о њему – неће моћи ни неко (било које) друго биће! Неће моћи чак ни да постоји (поред тог јединог, једног бића), неко друго биће, а камо ли да говори, мисли, сазна то са свих страна истином исто једино нужно постојеће једно–биће!

У таквом бићу, слично као у будистичкој нирвани не може постојати никаква подељеност унутрашњег–спољашњег, било какве потребе, могућности ни смисла за појавним говором, обманама сазнања, мишљења, уопште било какве подељености воље, међусобне условљености празних мисли, слепих осећаја,   привидних садржаја свести.

Опет, будистичка  нирвана ту доследно није ни биће, ни небиће, нити и биће и небиће, ни нити биће нити небиће! Ту не само да немају никаквог смисла речи биће и небиће, него ни да–не, јесте и није,  јестаство, нејестаство.

Хуј Ненг, шести будистички патријарх у Кини, поставља свом прогонитељу (а касније будућем ученику), чувено питање које ће га тренутно просветлити:  “Када не мислиш на добро, не мислиш на зло, како је изгледало твоје првобитно лице пре него што су се родили твој отац и мајка?“ ... Свакако, када се не мисли на добро и зло и потиру све разлика, супротности опажаја, осећања, говора, мишљења, сазнања или одлучивања, деловања, свако могуће уобличење спољашњег,  унутрашњег света и свога лица. То јест, тек када се бришу све разлике, супротности  опажаја, осећаја, жеља, мисли, речи, одлука, делима, постигне њихово утрнуће (нирвана) достиже се на крају – смирење, спасење.

Зато његова додатна поуку за смирење гласи: „Нека твој ум буде подобан простору али нека се у њему никад не појави мисао о празнини.“ Као Парменидова кугла са свих страна  једног истог  бића. Не само да се укида  супротност  мишљења и простирања (бића),  него све супротности  унутар разума, ума (појма, суда, суђења, закључивања), сваке речи, говора или чулности, опажаја, или осећања, или воље, одлучивања, деловања.      

 У сваком случају, када Парменид  биће потврђује по јесте и није, да и не; тврди је, јесте припада једном– бићу, а не, није  привидном мноштву, небићу,  он биће потврђује јестаством; а јестаство истинитим сазнањем, говором, мишљењем. И такву истиниту  мисао о једном–бићу, истинитог сазнање, говор, свакако, поставља наспрам привидне мисли мишљење, сазнање, говора мњења. Међутим, и када се  једне истините мисли, сазнања, говора  потврђује јестаство са свих страна  једног истог бића, такво сазнање, мишљење, говор има и даље наспрам себе привидно сазнање, мишљење, говор мњења.

У ствари, у првом степену, Парменид само тврди да биће јесте а небиће није. И да се о не може мислити, сазнавати, говорити, исказивати небиће, него само биће. Ипак, то што се не може мислити, сазнавати, говорити о ничему, него само о нечему, још не значи да је то нешто (наспрам ништа) биће!

Може се маштати, сањати нешто а не ништа, и то не мора бити биће. Очигледно да то потврђивање јестаства бића наспрам нејестаства, небића, на основу тога што се не може мислити, сазнавати, говорити ништа, о ничем, него само нешто, о нечем,  није још никакав доказ  да то сазнање, мишљење, говор истина! Поготову ако се пре тога не покаже, не одреди шта су саме мисли, сазнање, говор и докаже да они нису унапред противуречни са вечно истим једним–бићем! Ничим се не доказује да мисли, говор (сами по себи, а поготову што су нужно дати по негацији), нису као привидна одређења по двојству, супростности, ништа, ништавност!

Свако одређење мишљењем, сазнањем, говором одређује неко то и то нешто према неком другом нечем, разликује од неког другог нечег; дато је нужно по оmnis determinatio est negatiо  по супротности, двојству или граници, ограничењу, и зато не може бити апсолутно. Тражи старије утемељење предсазнајног, предмисленог, предлогичког (надсазнајног, надмисленог, надлогичког) са свих страна истог једног–бића, пре сваког сазнања, говора, мишљења  заснованог на привидним разликама, супротностима!

Да је очигледно и да се много пре за то мишљење, сазнање, говор мора претпоставити предмислено, предсазнајно (надизрециво, надсазнајно) једно (биће), него да се  то предмислено, предсазнајно (надизрециво, надсаснајно) једно–биће сведочи, потврђује мишљењем, сазнањем,  говором. Да много пре само мишљење, сазнање, говорење за своје утемељење тражи старије  предмислено, предсазнајно, надизрециво једно–биће, него обрнуто.

Да сама мисао, сазнање,  говор мора прво себе да утемељи; и да мишљење, знање, говор у привидним разликама, супротностима нису могући по себи. Да мишљење, знање, говор и опажање, осећање, одлучивање, деловање не тражи само са свих страна истост, него и разноврсност и  различитост.И те разлике, другости, супротности постоје у сваком опажају, осећају, речи, говору, мишљењу, појму, идеји, као и у одлучивању, деловању.

У ствари, да је Парменид остао у својој тези да је биће једно и једно биће доследан до краја, он је управо морао да се окрене, подједнако против сваке разлике, двострукости, супротности речи, појмова, идеја нашег говора, сазнања, мишљења,  као и разлика, супротности опажаја чула или осећаја, одлучивања, деловања. И да тврди да је све мишљење, сазнање, исказивање, опажање, осећање, одлучивање, деловање само мњење у привиду разлика, супротности, а да је једно (са свих страна исто) биће надмислено, надсазнајно, надизрециво.

Једино тако једно надсазнајно, надизрециво са свих страна истином исто биће  потврђује себе собом, а не привидним разликама, супротностима опажања, осећања, сазнања, говора, мишљења или одлучивања, деловања.

И мада изгледа да Парменид биће потврђује јестаством,  како се и само јестаство на крају потврђује једним, очигледно је и да се биће (као и јестаство) потврђује једним. Да нема два јестаства, две истине, два бића. Да он истину и јестаство једног–бића изједначује. Ипак, свако је одређење опажањем, осећањем, сазнањем, мишљењем, говором, или одлучивањем, деловањен  нужно је  дато по по односу једне ствари, појаве према другој,  ствари, појави у појавним разликама,  супротностима, а не по истини једног са свих страна истог бића.

У ствари, једно–биће ће само надсазнајном, надизрецивом са свих страна истом истином бити непроменљиво, вечно исто, а по сазнајно-логичком мишљењу, говору у привидним разликама, супротностима, који је са једне стране једно, са друге друго, по једном односу једно, по другом другом односу друго, увек једно наспрам другог, или неко мноштво наспрам неког другог мноштва,  променљиво, настајуће, нестајуће привидно биће.

 

 Да ли је дијалектичка логика вечна суштина Бога?

 

 Из најузвишеније дијалектике у Платоновом дијалогу  Парменид, Хегел закључује да Парменидово заснивање једног–бића наспрам свих разлика, промене, кретања, мноштва,  нема никакву већу нужност него заснивање небића, разлике, кретања, мноштва. Да најнужнији почетак једне дијалектичке логике мора узети равноправно обе “ствари,“оба одређења. Тачније да то почетно заснивање мора подједнако укључити одредбе мноштва, разлике, промене, небића, као и једног, истог непроменљивог бића. Највиша логичка нужност истине и апсолутна слобода духа дијалектичке логике, тражи од почетка поистовећење чистог бића и небића у бивању. 

Тако  Хегел  Парменидово почетно да, јесте, које се односи на једно–биће, зато што  нема никакав други позитиван садржај (сем негације другостепених одредби мњења: мноштва, настајања, нестајања,  разлике, промене, кретања) изједначује са не, није;  у ствари, чисто биће поистовећује са небићем, и то узима за најнужнији почетак своје апсолутне, дијалектичке логике бивање, које равноправно посматра обе стране (биће–небиће).

По њему дијалектичка, апсолутна логика–филозофија  треба да укине разлику форме и садржине, онога који сазнаје, самог сазнања и предмета сазнања; онога који мисли, самог мишљења и предмета мишљења. У ствари, Хегел не покушава да истинито сазнање, логику, мишљење сведе на биће, изједначи са бићем, него обрнуто, да  биће сведе на апсолутно сазнање, истину, апсолутну  логику, мишљење! Тако апсолутна, дијалектичка логика својим чистим појмом по појму показује да је сва природа, историја доступна чулима, разуму као оспољени логос апсолутног духа, идеје само једна другостепена ствар у односу на једно по себи и за себе разлилито–исто апсолутно мишљење.

На тај начин Хегелова апсолутна, дијалектичка  логика, мишљење, релативизује биће. И када апсолутном истином доказује биће, ту се (првобивственост),  апсолутност  бића, своди на апсолутност  дијалектичке логике, логичког, апсолутно сазнање, мишљење. И ту се  сва могућа разумско-чулна природа, историја (могуће, стварно, нужно биће), подређује апсолутном појму, вечној суштини логике, апсолутном самом по себи сазнању, истини, мишљењу; у односу на које је сва природа, историја другостепена, другобивствена, релативна.

Његова Наука логике прати дијалектички пут сазнања од (појавног) Бића (почетног чулно настајућег–нестајућег равноправног  бића–небића у бивању, постајању),  ка разумској Суштини у појму. Али још не појму самом по себи, потпуно одвојеном од појаве, сваког чулног (настајућег, нестајућег) природног садржаја, бића, јер се тек чистим појмом самог појма, као суштином свих суштина у сазнајном путу од субјективног, објективног до апсолутног духа, потпуно на крају излази из природе, историје и враћа  апсолутној, идеји свих идеја, достиже духовно царство “чисте истине без омота као вечна суштина Бога.“

Својом Науком логике, апсолутним појмом о појму, мишљењем о самом мишљењу, он покушава да сазна Аристотеловог Бога, а Историјом филозофије, као свеобухватном филозофијом филозофије, дијалектичким знањем о знању, препозна Платонову апсолутну идеју. Већ у уводу своје Науке логике  Хегел своди апсолутну, вечну суштину Бога, на апсолутну, вечну суштину логике; тврди да је за њега њега логика „систем чистог ума [..], царство чисте мисли, истина сама по себи и за себе[...] излагање Бога какав је он у својој вечној суштини пре стварања природе и једног коначног духа[...],“[4] а свет природе, историје само отуђење, оспољење Бога,  апсолутне идеје.

 Међутим, као што Кант прасинтетичко Ја не може изједначити са логиком, свести на логику, него из старијег синтетичког надсазнајног, надлогичког Ја тек утемељити све сазнање и сву аналитичку логику, не може ни Хегел, апсолутност Бога, Божије Ја, свести на апсолутност логике, изједначити са апсолутношћу логике, него  то највише синтeтичко јединство чистог појма о појму своје апсолутне, дијалектичко логике, мора, опет, утемељити у предлогичком, надлогичком Богу!

Такође када треба да изложи  тај апсолутни логос по себи и за себе, царство чисте истине без омота,   његову вечну суштину, и свакако,  из чистог, апсолутног појма о појму дедуктивно,  он уместо  тога, до тог апсолутног логоса–вечне суштине Бога.., долази у постепеном путу сазнања од појаве, суштине, до појма, индуктивно!

 И то тако што дијалектиком сазнања, мишљења  прво полази од настајућег–нестајућег чулног бића–небића, најапстрактнијег почетног бивања, постајања, ка постојању самосталног бића у природи, па суштином природе, историје иде ка њиховом појму, да би у филозофији на крају историје напустио сваку другобивствену појаву–суштину природе, историје, и суштином свих суштина, чистим појмом сваког појма дошао до апсолутног духа, идеје: „царства чисте истине без омота, као вечне суштине Бога“, иако је,  по обећању у уводу,  то “царство чисте истине без омота, као вечна суштина Бога,  требало, свакако, бити дато на почетку, као апсолутни логос сам по себи “пре стварања природе и једног коначног духа“!

Свакако да није исто када се из садржаја све природе, историје, од појавног бића, суштине до појма, суштином свих суштина, појмом свих појмова на крају, тражи из свега неко највише једно; логика све природе, историје у једној апсолутној идеји, апсолутно логичном Богу; и када се цео свет природе, историје, изводи из једне апсолутне идеје, апсолутно логичког Бога! На први поглед  изгледа да Хегел по први пут говори о логосу самом по себи, о вечној суштини логоса, логике, о  вечној суштини, самом логичком садржају првостепеног, првобивственог (Аристотеловог Бога пре природе, човека, историје; или о самој Платоновом царству вечних идеја, апсолутној идеји у коју гледа ум  истином пре пада душе у привидни, материјални свет.

Да је  се дијалектиком чистог појма о појму, мишљења о самом мишљењу апсолутни дух на крају изашао из  природе, историје и свеобухватном филозофијом филозофије дошао на крају до логоса по себи и за себе, сазнао оно “царство чисте истине без омота, вечну суштину Бога“, а не неку (било коју, какву) појаву чулног бића или разумску суштину природе, историје. Хегел својом Науком логике тврди да чини ово друго, он заправо, чини ово прво! У ствари, са поставком света природе, историје као оспољеног духа, он само том “апсолутном“ мишљењу даје садржај из природе, историје; и уместо да свет природе, историје изведе из апсолутне идеје, Бога, он  апсолутну идеју, Бога изводи из природе,  историје!

И мада  изгледа да Хегел из чистог појма о појму, апсолутно логичког Божијег Ја, даје највишу дедукцију категорија, и премошћује јаз између Кантовог Ја и логичких категорија; а, у ствари, он сасвим обрнуто, из дијалектичког јединства свих различитих, супротних категорија логике, самокретањем чистог мишљења од појавног бића, суштине, до појма, апсолутним појмом појма, као суштином свих суштина, изводи на крају Божије Ја, апсолутни дух, вечну суштину Бога!  Поред тога, та супротност између Ја и логике није код Канта она основна, него, свакако, она између празних форми и слепих садржаја, коју Хегелово схватање света природе као отуђеног, другобивственог духа, не решава. За њом иде супротност разума и чулности, а тек на крају, она између Ја и  категорија! 

      Не може се чак  ни наша воља свести само на логику, изједначити са логиком, а камоли Божија, стварајућа, него она мора од почетка бити надсазнајна, надлогичка. Свакако, када се каже да је нешто надсазнајно, надлогичко, то не значи да је супротно од сазнања, логике, него само да их  превазилази.

 

 

 

 

 



[1] Predsokratovci, Herman Dils I-II, Naprijed Zagreb, 1983, Parmenidova poema O Prirodi,  фраг 8, 36

[2] Шире о овој теми видети више у књизи: Томислав Новаковић, Чисто Ја и Атомика Кантове критике чистог ума/Начела практичне логике, Desire, Београд, Седму књигу, одељак 11, од 681-683 стр.  и Девету књигу: Начела практичне логике, одељак 12, од 912-924. стр.

[3] О утемељењу логичких закона погледати рад: Томислав Новаковић, Чиста воља у Кантовој Критици чистог ума, на сајту: www. filozof.rs  

[4] Georg, Vilhelm Fridrih Hegel, Nauka logike, Bigz, 1976, 1. књ. стр. 53.

 

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара у Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Природна наука користи логику када општим и нужним законима објашњава ред, поредак света, а било какав космички ум, логос, за целовито јединство материје–енергије, по дефиницији „објективне“ науке, искључује већ на почетку!

Без обзира што не прихвата никакав праузрок изван саме природе, да би наука уопште била наука, она неки неки јединствени логос микро-макро света мора предочити.

Не ради се само о томе да се нашем објашњавању света има право приговорити да је "антропоцентрично", него да ли се без неке (било какве) јединствене логике за сву материју–енергију–простор–време–брзину, све облике макро, микро света, уопште нешто суштински  објашњава!

Ако човек (било који живи створ) има (неку) „главу“, зашто је не би имала и сва микро-макрокосмичка природа у сваком свом делу, као стварајуће знање по коме свака ствар или биће јесте то што јесте.

 

 Томислав Новаковић

Видео дана