Томислав Новаковић филозоф

Четвртак | 14. Децембар 2017.

Tomislav Novakovic

Основа за сваку будућу филозофију

Аутор: Томислав Новаковић

Када Jа не би било конкретно, појединачно Ја, једна иста властитост, зашто би се уопште звало Ја, било Ја? Ми нисмо свесни свог постојања из општег, трансцендентаног Ја мислим, које са општим и нужним логичким категоријама и трансценденталним формамаопажајима простора и времена у јединству са слепим садржајима синтетише у појавном сазнању, искуству наше конкретно, појединачно Ја, него управо из једне синтетички најстарије надсазнајне (надопажајне) властитости, конкретног, појединачног Ја, која остаје иста у свакој промени, стаје, стоји, постојано постоји, примамо, носимо све сазнајне форме и све сазнајне садржаје,  имамо свест о свом и сваком могућем постојању!

 

 Основа за сваку будућу филозофију

 

Чисто Ја и једна иста властитост [1]

 

Декарт тврди да Cogito, ergo, sum (Mислим, дакле јесам) најизвеснији став, јер само из самоизвесног мишљења наше постојање није неко уображење, а у све наше опажаје, представе, осећаје, жеље се може сумњати. 

То свакако није довољно, јер када неко каже: Мислим, дакле, постојим, јесам, откуд ми знамо да тај неко уопште мисли, да су то мисли различите од опажаја, у које се може сумњати, ако не знамо ни суштину ни садржину саме мисли, шта мисли тај који мисли![2]

Додуше, иако код Декарта једино самоизвесно мишљењe потврђује наше несумљиво постојање, он само мишљење не изједначује са (самим, целовитим) постојањем, као ни постојање са мишљењем (иначе не би постојале две супстанције)[3] већ самоизвесно мишљење само потврђује наше несумњиво духовно постојање, а материјално, просторно постојање остаје и даље нешто друго, различито од мишљења.

Ипак, какво је то  Декартово несумљиво постојање, различито од мишљења?

И како неко мишљење које није Божије, апсолутна истина,  на које се своди свако могуће постојање, које је зависно од опажаја чула, који се сваки час мењају,  и у које се може сумњати,  уопште може потврдити наше (старије) духовно постојање?

Зато Хегел "мали cogito", о самоизвесности нашег физичког постојања, које је код Декарта друга, распростирућа супстанције, различита од мишљења,  по апсолутности истине, јединог по себи и за себе самосазнајућег појма, преводи на "велики cogito" апсолутног (Божијег мислим дакле, јесам) мишљења.

То јест, он  сасвим обрнуто, сваку постојаност постојање своди на  једину могућу вечну постојаност апсолутно логичне истине, потврђује кроз Божије вечно духовно постојање, апсолутно по себи и за себе мишљење о самом мишљењу (преузима од Аристотела) који једино нужно вечно духовно постојање Бога схвата као савршено мишљења о самом мишљењу).

Хегел из, "великог cogita", Божијег апсолутног "мислим",  не закључује само о Божијем самопостојању, или постојању нас самих, него, сасвим обрнуто,  из једине могуће доследне основе оног мислим,  мишљења, апсолутно логичке истине самознајућег појма, свеобухватне идеје  Божијег вечног духовног постојања, потврђује сваку другу (могућу, стварну, нужну) постојаност постојања!

Кант, такође, понавља Декартов став: да човек само из праосновног: Ја мислим (пре логике, филозофије, свега сазнања, искуства) има свест да постоји, јесте (самоизвесност сопственог постојања), иако то није у складу са његовим критичким ставом: да свако мишљење своју извесност мора потврдити садржајима опажања.

То јест, иако по основном ставу његове трансценденталне филозофије свако мишљење мора потврдити садржајима опажања, и у нашим опажајима нема никаквог суштинског чулног садржаја у који не може сумњати, он опет самоизвеност нашег постојања потврђује већ из мишљења!

Кант тај проблем покушава да реши тако што разликује трансцендентално Ја,  као празну форму разума, изједначену са чистим: мислим, судим, које без икаквих опажаја чула има свест о сопственом постојању, од емпиричког ја, које зависи од опажаја емпиричких чула, тражи садржаје опажања, у које се, свакако, може сумњати.

Међутим, некакво трансцендентално чисто "мислим“, не може никако (као опште и нужно трансцендентално, исто) стајати испред свих појмова, судова, знања, а поготову утемељити старије Ја (тачније синтетички самоидентитет Ја=Ја).

Како мисли увек траже неки садржај за било које, какво је, јесте, једнако између појма и опажаја, субјекта и предиката, очигледно је да чисто мишљење, чисто суђење, чисто, непроменљиво, исто по тек по надсадржајној надмисленој истој властитости конкретног, појединачног вољног (Ја=Ја).

Иако у Декартом или Кантовом cogitu  (Ја мислим, дакле, постојим, јесам) изгледа да се само Ја (његово несумљиво постојање) потврђује из старијег „мислим“, тачно је заправо сасвим обрнуто: и само опажам, и само мислим, сазнајем... као и сва остала његова априорна одређења: синтетишем, дајем правила, одређујем, спајам... своје утемељење (опажајну и сазнајну извесност) имају тек у једној синтетички најстаријој, једино самоизвесној надмисленој надопажајној истој властитости!  

Ми нисмо свесни свог постојања из општег, трансцендентаног Ја мислим, које са општим и нужним логичким категоријама и трансценденталним формамаопажајима простора и времена у јединству са слепим садржајима синтетише у појавном сазнању, искуству наше конкретно, појединачно Ја, него управо из једне синтетички најстарије надсазнајне (надопажајне) властитости, конкретног, појединачног Ја, примамо, носимо све сазнајне форме и све сазнајне садржаје,  имамо свест о свом и сваком могућем постојању!

Несумљиво самопостојање, може потврдити само једна надмислена, надсазнајна, надопажајна Ја=Ја иста властитост која у непостојаним мислима, жељама тела или опажајима чула једина остаје у свакој промени, стаје, стоји и зато првостепено постоји!

Чим се праосновно Ја мислим може заменити и са Ја судим, синтетишем, дајем правила, одређујем, спајам, очигледно да у праосновном Ја мислим, оно празно и заменљиво „мислим“ не дефинише оно старије надмислено  Ја (тачније Ја=Ја), него  синтетички старије вољно Ја, самоидентитет  једне исте властитости која  у свакој промени остаје, стаје, стоји, и зато утемељује, дефинише не само оно „мислим“ или оно „судим“...  „синтетишем“, „дајем правила“, „одређујем“, „спајам“... говорим, одлучујем, осећам, делам... него и оно "постоји"!

Једна Ја=Ја (надопажајна, надмислена, надсазнајна) иста властитост је она најстарија синтетичка основа за свако опажање,  мишљење, сазнање и из њее иду све дедукције за општелогичко Ја мислим, судим, синтетишем, дајем  правила, одређујем, спајам...

Кант тврди да чиста форма разума почива на праосновном Ја мислим, свести о себи у самосвести пре све логике, трансценденталне филозофије, сазнања, искуства.

Ако је тако, то чисто мишљење се не може се никако свести на чисто суђење, јер  чисто Ја мислим, за разлику од чистог Ја судим, не може никако бити само празна форма без икаквог садржаја.

Без одређења самог Ја и самог мислим, само Ја мислим не значи ништа. Није никако неко трансцендентално Ја мислим, у коме није одређено ни само  „мислим“, ни само „Ја“ носилац праосновне синтезе, споја, нити то општелогичко Ја може утемељити праосновну синтезу, спој, свако одређивање, давања правила, него је сасвим обрнуто: конкретно и појединачно Ја=Ја, само једна надопажајна, надмислена надлогичка (надпојмовна, надсудствена, надзакључива) надсазнајна иста властитост,  као најстарија јединића синтетичка основа може утемељити јединство у опажају и мишљењу; сваку општост у појму (синтезу опажаја) или суду (синтезу више појмова у суду) и најопштијем закључку (синтезу судова у закључку)!

Ако се већ само мишљење као основна  форма разума не може одвојити од предмета, садржаја, то, свакако, још више важи за све остале подформе, операције разума: суђења, спајања, одређивања... да се не могу одвојити од садржаја.

Ја судим, спајам, одређујем... а о чему? Свакако не о ничему, него увек о нечему. Као што се мишљење са становишта свеобухватне форме ума не може одвојити од онога (трансценденталног Ја) који мисли, суди, синтетише (или основних логичких закона и подформи најопштијих појмова–категорија), тако се и чисто мишљење, суђење, спајање (раздвајање), синтеза (све чисте форме), са становишта садржаја, не могу одвојити од онога о чему  мисле, суде… саме ствари, предмета, бића, појава које одређује, спаја, (раздваја)...

Дакле, самоизвесност се не темељи у чистом  трансцендентално Ја мислим из кога се јединством са чистим опажајима и слепим садржајима у појавном сазнању, искуству  синтетише неко емпиричко, Ја, него само у појединачном и конкретном Ја, једној Ја=Ја истој властитости,  која као најстарија синтетичка основа носи све сазнајне форме и све сазнајне садржаје.

Све се изводи из једне исте властитости, све форме припадају појединачном Ја, изводе се из конкретног Ја.

Чиста воља и једна Ја=Ја иста властитост носи једну логику, јединство логике, и сваку је-да везу у појмовима, судовима знања, а не чиста логика и општелогичко Ја, једну исту властитост.

Само из једне Ја=Ја исте властитости која остаје у свакој промени, стаје, стоји, постојано постоји, човек уопште има свест о самој (свакој) постојаности, извесности сопственог постојања и сталности сваког могућег постојања!

Ако Кант већ каже: „Све моје представе морају ма у ком датом опажају да да стоје под оним условом под којим их ја једино као моје представе могу приписати идентичном ја,“[4] ово посебно два пута наглашено моје би управо требало да значи да се и само Ја и само мислим  може  утемељити једино у самоидентитету Ја=Ја,  најстаријој синтетичкој основи једне исте властитост за општелогичко Ја мислим, судим,  све представе у  појму, и појмове у судовима знања.

Када Ја=Ја  не би било једна иста властитост, зашто би  се уопште звало Ја, било Ја?

Најстарије једно, једнако, исто, једно, један, за свако је и да, може бити само једна иста властитост. Само се из једне исте властитости зна за број један и сваку  је и да једнакост, истост у појмовима, судовима знања.

Једино из једне јуче, данас сутра самоизвесне исте властитости, без обзира на све промене у себи и око себе,   логичко-аналитичка праоснова закона идентитета и ( а није закона непротивуречности има утемељење.

Ја немам једну Ја=Ја исту властитост из броја један, него из једне исте воље, властитог Ја=Ја, тек знам за број један!

Да није човек једна иста властитост, не би знао ни за какво једнако, исто, једно, један!

Само зато што постоји синтетички старија (надопажајна, надмислена, надсазнајна) Ја=Ја  једна иста властитост, постоји и празна А=А аналитичка (сва логика, математика, наука) и то је суштина приче и крај  те дискусије  старе  две хиљаде година![5]

На крају значи, ако Кантова трансцендентална дедукција није могућа по разуму, из разума, онда ни основна априорна форма разума не може бити само трансцендентално Ја мислим, јер та чиста форма мишљења нема никакав садржај.[6] Јер мисао мора имати неки садржај, а како га трансцендентално Ја очигледно нема, онда се с правом може питати: како то чисто, само логичко Ја, без икаквог садржаја, може имати и ту моћ: мислим?

У сваком случају,  ако се из  самог Ја мислим  “изузме” једна прасинтетичка Ја=Ја појединачна иста властитост,  старије вољно Ја, нестаће и праосновно синтетичко  “мислим” и  уз празно општелогичко Ја које треба “да прати све моје представе,” остаће само празно аналитичко А=А.Било које, какво „мислим“ или „судим“, за објективну синтезу опажаја у појму,  појмова претпоставља  једну исту властитост, као најстарију  чисту субјективност пре сваке објективности.

А ако је садржај тог “чистог мишљења“ самосвест, самомишљење, самосазнање (по себи за себе), као код Хегела)  мора се објаснити сама свест, само мишљење, само сазнање; показати да они могу бити по себи.

Међутим за самосвест врло лако може показати да никако не може бити само разумска свест и Ја само логичко Ја већ да  свест о себи, самосвест и логичко Ја и свако опажање, мишљење (појавно или суштинско) сазнање, мора укључити старије (надопажајно, надсазнајно) вољно Ја и синтетички најстарију (надпојмовну, насуштаствену) исту властитост.

Самим тим што је за Канта сазнајно-логички ум појавна страна ствари, а практично-морални ум суштинска страна ствари и  чиста свест само зато „чиста“ што је као празна форма одвојена од садржаја,  трансцендентално Ја мислим не може бити  оно првостепено чисто и зато мора стајати испод далеко старије синтетичке основе чисте воље као најстарије форме практично моралног ума, изједначене са првостепеном садржином њене супстанцијалне слободе, која је као суштински чисто тек она првостепена чиста свест!

Теоријски ум, поготову, са још већом нужношћу него разум, мора имати потпуно у једној истој властитости чисту вољу уз чисту свест.

То јест, много пре у (надопажајној, надсазнајној) чистој вољи практично-моралног слободног ума једне (надпојмовне, надсуштаствене) исте властитости  чисту свест, него у општелогичкој „чистој свести“ сазнајно-теоријског, појавног ума чисту вољу, једну појединачну исту властитост.

На крају се мора закључити да је та логика једног, једна логика разума, једнологичност, за свако је и да и законе непротивуречности, идентитета, и искључења трећег у основи разумности разума, умности теоријског ума, управо темеље у чистој вољи, једновољности, синтетичкој, практичној логици једне слбодне властитости суштинског практично-моралног ума.

Да је чиста логика, логичка доследност, једнологичност (по законима неприотивуречности, идентитета и искључења трећег) могућа тек из чисте воље,  непротивуречне у себи, идентичне са собом, са јасним да–не, јесте–није, хоћу–нећу у јединству чисте мисли–осећаја, речи–дела.

Једино синтетичка основа старије (надопажајне, надсазнајне) чисте воље и најстарије (надпојмовне, надсуштаствене) исте власттиости може утемељити не само логичност логике, аналитички идентитет А=А  и закон непротивуречности, већ и сву опажајност опжаја, сазнања, појмовност појма, судственост суда, закључивост закључка, сазнатљивост сазнања и истинитост истине.

Логички закон идентитета А=А, да А није не А, значи, заправо, да је једна Ја=Ја иста властитост једнака себи, да  није нешто друго, или друга властитост! 

Закон  непротивуречности, у првостепеном, највишем смислу, значи да  једно вољно Ја, једна иста властитости, по јединству слободне мисли–речи–осећаја, одлуке–дела, са јасним да–не, јесте–није, хоћу–нећу не противуречи себи, није противуречна са собом

Првостепено чисто не може никако бити само оно по форми чисто,  него и по форми и по садржини.

Само чиста воља, као најстарија синтетичка основа утемељује истовремено појавни окрет сазнајно- теоријског ума и суштински окрет практично-моралног ума; достиже највише јединство чисте: мисли, речи, осећаја, одлуке, дела у једној слободној властитости.

Једна иста властитост не стоји само у основи  појединачнр  и вечнр душр, или  свих општих и нужних сазнајних форми или садржаја него и за основи сваке конкретне личности у њеном практичном животу.

 

 



[1] За шире погледати на овом сајту рад: Трансцендентално Ја и једна иста властитост

[2] Погледати на овом сајту радове: Декарт и Кант, Cogito ergo sum и властитост

[3] Да се из само мишљења може закључити о нашем несумљивом постојању и постојању уопште или све постојање свести на мишљење, Декарт не би уводио другу супстанцију просторности разлититу од мишљења, несводиву на мишљење, или Спиноза наспрам мишљења други атрибут простирања, несводив на мишљење, или Кант наспрам разума мишљења другу суштинску моћ чулности, спољашњег опажања, несводиву на мишљење.  Када Шелинг тврди да је природа „несвени дух а дух пробуђена природа“, или Хегел да је простор, сва просторно временска природа, историја само оспољени  надпросторни, надвременски, надматеријани вечни дух, идеја отуђена у форму другобивства, они не објашњавају из апсолутног, стварајућег духа створену природу, историју, него са  „субјективно-објективним  апсолутним сазнањем, појмом по себи и за себе под утицајем Спинозиног Deus sive Natura,  из створене природе, историје стварају, индукују апсолутни дух, идеју.

[4] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz,  1976,  стр. 107.

[5] Погледати на овом сајту рад: Чиста воља у Кантовој Критици чистог ума/Начела практичне логике

[6] Када Кант унапред прихвата да је категорија посебна функција моћи чистог суђења и тај априорни садржај разума одваја од опажаја и свега искуства,  не само да се тиме не решава ону тежу половину проблема: шта је само суђење, и како се уопште може (изван садржаја опажаја) из самог разума дати та „априорна“ разноврстост „чистог“ разума, све посебне врсте суђења, судова него ону много лакшу половину – другостепени однос категорије према чистом опажају (такође само форми) уз помоћ фиктивне трансценденталне уобразиље, уместо ка стварном, емпиричком садржају – поставља у први план, и то, чак, приказује као тако решава она тежу половину проблема: шта је само суђење и како дедукује саме судове!

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара u Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Само када воли и говори истину човек излази из свога разума, свoјих очију и види кроз духовно безмерје другог човека, другу личност.

 

Томислав Новаковић

Видео дана