О различитим врстама интелигенције

Аутор: Томислав Новаковић

Тестови за научно-техничку интелигенцију мере способност разума да упоређује најразличитије чулне опажаје, или увиђа опште и нужне аритметичко-геометријске односе. Та интелигенција много пре показује способност уочавања сличности и разлика спољашњих ствари, појава, него способност уочавања оних унутрашњих односа сасвим психолошке, социјалне, емотивне, карактерне, уметничке, духовне... интелигенције,  која мноштво сличних и различитих мисли, осећаја, одлука  у човеку и заједници  саставља у једну личност или државу.

Парадигма те научно-техничке, разумско-опажајне интелигенцију много је пре трансцендентални шематизам Кантовог сазнајно-појавног ума, него суштинско умеће практично-моралног ума, које би кроз јединство слободне мисли, речи, одлуке и дела објединињује сазнајно-логичку и  социјалну-емотивну,  психолошку интелигенцију.

При процени научно-техничке способности увиђања општих и нужних разумско-опажајних односа поготову се говорна интелигенција умећа исказивања суштинских мисли, идеја не узима довољно у обзир, иако практични ум управо тражи јасно изражене суштинске идеје.

Тек највиша начела практично-моралног ума, свеобухватне духовне интелигенције, саглашавају научно-техничку и социјалну, емотивну, уметничку, психолошку... интелигенцију...

За једну заједницу,  јединство у личности и државе све те интелигенције подједнако су битне као и она научно-техничка. Највише практично умеће у карактерној интелигенцији не усклађује само све разлике, супротности у појединцу,   породици,  или везе са другим људима у заједници, него и са животињама, биљкама, неживом и живом природом.

Колико је система,  држава, фирми, послова, безброј започетих ствари пропало из недостака карактерног јединства мисли, речи, одлуке и дела  (реченог–учињеног), зато што није утемељена суштинска везе научно-техничке интелигенције и највишег практичног умећа!?

Међутим, иако је практична способност најчешће је пресудна за живот појединца и заједнице, пхилолошки тестови не само да мере ту способост.

Како ће психолошки тестови мерити ту способност практичног ума у схватању,  те визионарске способности изражавањс суштинских идеја?

Филозофија, пак, кроз свеповезаност сваке речи са сваком другом речи, сваке мисли са сваком другом мисли, од почетка води рачуна о  тој способности исказивање суштинских идеја.

Човек је, као и народ проговорио када је кроз целовиту метафизику језика у  искуству живе речи, говора кроз  филозофски говор изрекао све-једно, једно-све, сагледао своју целовитост кроз свеобухватну идеју.

Човек се, као и народ родио кад је родио,  дао духовни род који се може заувек јести;  у највишој духовној круни сазрео истином за вечност. 

Свакако, када се било која корисна људска способност мери, добиће се неки корисни  подаци за процењивање личности, али који важе само за једну сужену сферу.  Ипак, ко може процењивати на прави начин сведимензионалну духовне способност практичног ума, која која саглашава све различите врсте  интелигенције?

Сужени критеријуми тестова интелигенције не узимају у обзир емоционалну, социјалну,  уметничку, духовну... интелигенцију, а поготову  карактерну интелигенцију, која највише утиче на појединца и заједницу, све наше егзистенцијалне, моралне и духовне судове вредности,  све наше одлучивање, деловање.

Пре него што свако чуло, сазнајни орган (разум, ум) филозофија, свака наука са својим општим и нужним појмовима, судовима схвати било шта ван и унутра, треба да утемељи надсазнајну властитост и слободу. Као првостепена субјективност у основи објективности та је надсазнајна, надопажајна властитост старија од сваког сазнајног органа или његовог (чулног, разумског, умског) садржаја.

Само зато што надсазнајна-надопажајна слободна властитост практично-моралног ума стоји у основи  сазнајно-појавног  ума, општа и нужна природна науке, техника има утемељење! И та најстарија синтетичка основа, која  утемељује сву сазнатљивости сазнања, смисленост мишљења и бивственост бивствовања.

И као што наше очи, наше, уши,  чула, додир, мирис, укус, па и разум, ум нису нешто по себи, него припадају  нашој вољи, тако научно-техничка интелигенција може  бити никако по себи него само надопажајна, надсазнајна слободна властитост којој служе, припадају све сазнајне форме и сви сазнајни садржаји  сваке интелигенције.

Ако људи поред научно-техничке интелигенције не развијају, не цене и: социјалну и емоционалну, уметничку, духовну, карактерну интелигенцију личности  суштински битне за све врсте практичног умећа не само да ће се сударати, завађати човек са човеком, држава са државом  или чак и са саамом  природом: водом, ватром, ваздухом, земљом, биљкама, животињама него и очи у глави.

Техника, свако оруђе само појачава нашу моћ опажања, сазнавања, деловања, комуникације, информације али не мења њихову суштинску функцију да све оне опет само служе надопажајној, насазнајној слободној властитости.

Ако то (надсазнајно, надопажајно)  суштинско практично-морално умеће (социјалне, емоционалне, уметничке, духовне интелигенције) у организацвији реалног живота: економије, права, политике... у слободном одлучивању човека и државе изнад научно-техничког теоријског умећа, ту свеобухватну интелигенцију би требало барем у истој мери неговати, проверавати као интелигенцију сазнајно-теоријског, појавног ума, ако не и више. [56]

Ако научно-техничку (разумско-опажајну) интелигенцију не прати карактерно јединство личности, не само да се губи осећај духовног чувара (првостепене практичне генијалности) човека и заједнице за највише јединство сазнања и личности, него се са становишта „непристрасне“ објективне науке (и борбе за опстанак и ширење најјаче јединке врсте) чак отворено стаје наспрам  социјалне, eмоционалне  или духовне интелигенције.

Научно-техничка интелигенција постаје непријатељска према природи, биљном, животињском свету, људима, државама када бескрупулозно "осваја" све физичке, духовне територије.

Као што су многи официри често спремни на освајање, рат изван моралне, границе, тако је и научно техничка интелигенција спремна да осваја живу, неживу природу, све материјалне и духовне територије без моралне, социјалне границе.

Међутим власт ипак по првостепеној слободи (воље) још увек не припада научно-техничкој, него много пре практичној (социјалној, психолошкој, политичкој, духовној) интелигенцији, која има задатак да у подручју владања, управљање у највишем практичном умећу: образовања, спољашње или унутрашње одбране, медицине, права,  пољопривреде, економије, политике саглашава све различите интелигенције.

То јест, као што човек после свих опажања, или комбиновања  даљих чињеница кроз појмове и судове тек из највише практично–моралне сфере доноси одлуке битне за свој конкретни живот, тако и зајединца, држава  после свих опажаја, чињеница, судова, појмова, закључака науке или моћи технике, тек кроз практично-морални ум  доноси по својој слободној вољи оне најбитније одлуке било о техничкој примени науке,  било о будућем социјалном, економском, војном, одбрамбеном, политичком, образовном,  здравственом животу, судбини заједнице...

Ако нема  социјалних, моралних, оквира, духовног вођења из највишег практичног умећа,   губи се ослонац највише сврхе (коју теоријски ум нема сам по себи) у човеку, држави и у свету, и све више повећава јаз са научно-техничком интелигенцијом, што скоро по правилу води  деструкцију према природи и човеку.

Сви појединци и државе и човечанство су много пута искусили велике последице недостатка те  интелигенције практично-моралног ума  за највише  коарактерно јединство човека и заједнице, када  човек или држава једно говори, обећа а друго чини, зато што нема довољно развијену социјалну, емотивну или духовну интелигенцију...

У сваком случају, са научно-техничким умећем, подједнако се мора бити развијати правно, политичко-социјално умеће, па чак да из старије сврхе  живота појединца и државе стоји изнад ње.

Очигледно да практична интелигенција има огроман значај, и да тај пристрасни критеријум, који, приликом провере научно-техничке занемарује све остале видове интелеигенције битне за највише јединство  личности и заједнице,  носи велике последице. Иако је говор суштински битан у односу међу људима, свим могућим врстама комуникације јер омогућава боље социјално, емоционално, духовно, уметничко  изражавање,  разумевање и ширење спољашњих и унутрашњих веза, све више се даје предност само једном одређеном аспекту интелектуалности, која, има, свакако, велики значај за сав научно-технички развој, али не за суштинску комуникацију, исказивања и разумевања суштинских мисли и идеја, што носи последице не само на јединство државе, него и на саме појединце. И када, касније, треба да се  хармонизује заједница, многи аспекти емоционалне, социјалне, духовне, говорне, уметничке интелигенције, који су кључни за свеобухватну практичну мудрост, највише јединство човека и заједнице – и те како недостају.

Без највишег суштинског  повезивања речи,  симбола, мисли, идеја из највишег практичног умећа карактерне интелигенције, не може се објединити разумско-опажајна вертикална и социјална, емотивна,  хоризонтална интелигенција да лични и заједнички живот достигне највише  јединство.

Заправо, и у појединцу и заједници више штете долази услед недостака те карактерне интелигенције  чисте воље (практично-моралног ума) у највишем јединству чисте мисли, осећаја,  речи, одлуке и дела него због недостатка оне прве научно-техничке  интелигеције (сазнајно-теоријског, појавног ума). А највиши склад те две, у великој мери разлиичите интелигенције могућ је само уз ове друге интелигенције, и генијалности практично моралног ума.

У речима: „Што  не желиш да други теби чине, немој ни ти њима, као и обрнуто: „Што желих да други теби чине, чини и ти њима“, исказана је једна старија математика, рачун  душе[57], који је после те све  научно техничке основе, итекако битан. Мозак није одвојен од тела него у свом владању има потпуно меру, као и Платонови мудраци владари за сву државу. У мозгу смета и једно зрно вишка, на стомаку може бити више и сто кила.

Међутим, иако је и у човеку и   заједници најбитнија та практична генијалност, карактерна интелигецији за највише јединство човека и државе, јер обједињује све различите интелигенције, научно-техничка интелигенција све више јача и такорећи у својој будућности иде неминовно у ка роботици и вештачкој интелигенцији,  док ова друга: социјална, емотивна, уметничка, духовна све више слаби...

Док људи губе  склад у себи, и са другим људима у заједници, хармоније живог и  неживог,  савремена наука као  и савремена уметност „ослобођени баласта“ метафизике, теологије или сваког оквира антропоморфизма иду кроз ететику ружноће, филозофију апсурда, негативне хероје, културу кича у филмовима, литераури, видео играма, популарној музици иду све више ка деструкцији,  иако би и наука и техника и филозофија и уметност и политика требале да јачавају, усавршавају, улепшавају квалитет спољашњег и унутрашњег  живота.

Поготову  је битно да се те друге интелигенције негују код деце, која све више времена проводе уз телефоне, компјутере развијајући првенствено ту разумско-опажајну научно-техничку интелигенцију где су у видео играма, филмовима, стриповима врло често присутни негативни хероји с којима се повећава деструкција,  смањује могућност директног контакта и богатство говорне интелигенције кроз непосредно дружење и разговор, суштински битног за развијање социјалне, емоционалне, духовне интелигенција и разумевање себе и других за највише  карактерно јединство личности и заједнице.

У сваком случају,  скала којом се мери интелигенција није никако довољна ни за рационалну интелигенцију (праоснова је Кантов трансцендентални шематизам) јер недостаје процена говорне интелигенција, способности схватања и изражавања највиших мисли и идеја. Развијање те говорне интелигенција је суштински битна да би се та вертиклана,   разумско-опажајне,  научно-техничка интелигенције ускладила са  социјалном, емотивном,  хоризонталном интелигенцијом за веће разумавање од човека ка човеку, што пресудно утиче на лични и заједнички живот човека и државе.

 

Напомена:

 

На почетку Светог Писма стоји:  „И створи Бог човека по Свом сопственом образу, по образу Божијем створи га.“ Чисто образ (испуњење десет заповести) је заклон човековог лица у образу и лицу Божијем. Чиста мисао, осећај,  срце, душа  тело је нужна за чистоту духа, исправно одлучивање, деловање.

У старих Грка сазнавање идеје укључује паидеју, чист образ, васпитање за целокупно  практично и теоријско образовање. Концепт основних врлина подразумева да разборитост по целовитој врлини подразумева  да кроз најбитнију врлину праведности развија социјална (политичка) интелигенцију и живот у полису.

Као равнотежа по природи ствари, праведност је кључна за психичку, физичку и духовну умереност човека и државе. Иако је храброст и освајачка, нападачка, она је у часној одбрани итекако једно испољење праведности. Ако човек не реагује на неправду ка себи или другима, не брани своју част и њихову част, све ће се на крају урушити. Човек као и држава мора да буде храбар; а држи до правог образа уз лице, да брани своје  достојанство, чврсто стоји, постоји.

 

Коментар

 

Теорија еволуцији са борбом за останак између јединки, врста претежно се ослања на развој од животиња ка човеку. Међутим ако се пође од много природнијег јединства неживог и  живог код биљке, то су више синергије свих различитих родова  живог. Биљка држи првостепену везу макро, миркосвета, утемељује ону првостепену везу са тлом – земљом, као и са светлошћу –  небом. Заправо, тек се са полазиштем од биљке, та суштинска веза човека и животиња, и веза човека и животиња са неживом природом: водом, ваздухом  земљом, светлошћу сагледава на прави начин...

Слична је ствар и у односу урбаног  и рурарног. Првостепена култура  домаћина и госта не сагледава се само односу човека према човеку, него и кроз суштинску везу човека са биљкама, животињма, целокупном неживом и живом  природом.Првостепено микромакрокосмичко пра-домаћинство утемељује биљка. Она има суштинску везу са тлом, земљом, водом, ваздухом, светлошћу, припрема  праоснову везе земље и неба (светлости) за сав остали живот. 

Урбана култура велеграда у корист науке, економије технологије не маргинализује само село, мање градове, мирис, укус, здрав ваздух, воду, биљке, животиње, него и првостепено домаћинство–гостинство човека према земљи, води, ваздуху, ватри, биљкама, животињама, свему живом, неживом... 

 

А заправо, тек се  у том прадомаћинском односу биљке, животиње и човека кроз метафизику мириса и укуса, или метафизику рода  у прелазу од неживог ка живог кроз храну,  воду, дисање утемељује суштинска микромакрокосмологија.