Томислав Новаковић филозоф

Среда | 26. Јун 2019.

Tomislav Novakovic

О Платоновој држави

Аутор: Томислав Новаковић

Када неумерене жеље тела у човеку и држави владају чулима, разумом, умом, оно најмање вредно поседује највредније и ствари завладају људима. Међутим када влада ум, највреднији део душе поседује ствари и људи владају државом. Mудраци-краљеви теже умом вечним идејама, а не породици и земаљском богатству, и како у потпуности владају собом, могу владати државом...

О Платоновој држави

 

А од свих казни је највећа она да будеш под влашћу горег, кад већ сам нећеш да владаш“[1]

Kада у човеку или држави боље влада горим, то чини бољим човека и води у бољу државу, јача слободу човека и слободу државе. А када горе у човеку или држави влада, тачније, поробљава бољи део човека или народа, то не само да производи горе људе и гору државу,  смањује слободу човека и државе и цео народ  води у расуло, него изазива на крају тиранију, олигархију или анархију или поробљавање тог народа,  државе од стране других народа, државa.

 

Платон увиђа да у држави оваквој каква је, најпоштенији и најправеднији најгоре пролазе, а најнепоштенији и најнеправеднији најбоље и закључује да би, свакако, праведно требало бити обрнуто. А то је једино могуће када би сама држава била добра и праведна.

Он је свестан свих разлика у човеку и у држави и зато види као нужност да се те разлике усагласе. Како већ по рођењу постоје у три  различите групе у свакој држави: људи које се у животу руководе умом, који се руководе разумом, и најпосле они које воде чула,  треба испоштовати ту поделу по природи ствари у човеку и држави складу са њом уредити заједнички живот у држави.

И то тако, да они који се руководе умом буду владари, који се руководе разумом чувари, а они које у највећој мери воде чула – радници. „Да сваки појединац обавља само свој посао и не трпа се у мноштво других послова“[2].  И да је„ правично  да...свако има своје и да свако чини оно што треба“[3] Једино ће се по   врлини праведности објединити све врлине у држави, остварити највиша добробит, срећан живот за све.

Како се суштина праведности много пре сагледава у заједничком добру, него у посебној користи сваког појединца, она саставља појединачни и заједнички интерес, хармонизује врлине мудрости, храбрости, умерености. Када неумерене жеље у човеку и држави владају чулима, разумом, умом, онда оно најмање вредно поседује оно много вредније и ствари завладају људима. Међутим када влада ум, највреднији део душе поседује ствари и онда људи владају државом.

Логичка нужности чистих појмова сазнања води ум кроз љубав ка мудрости ка праслици идеалне државе  њеној реализацији у идеји праведности. Највише добро обасјава душу да ум по вечном свету идеја тежи мудрости, разум храбрости а чула умерености, да досегну тако правду за појединца и државу.[4]

И као што над свим идејама највиша надсазнајна, надсуштаствена идеја добра, која омогућава све наше знање и практично дело добра: мудрост, храброст, умереност,  праведности тако су на врху државе мудраци краљеви. Једино када ум влада над разумом, разум над над чулима може се утемељити праведни закон, уредити права и обавеза појединца ка држави и државе ка појединцу.

По Платону,  по хијерархији те три способности у човеку (ума изнад разума и разума изнад чула), треба са три основна сталежа (владара, војника, занатлија) организовати саму државу. Та хијерархија врло ретко постоји у стварном животу код било ког човека, а камо ли у некој постојећој држави,  и зато, по њему, трпе штету скоро сви  људи и све државе.

Опет, иако је теже изменити државу него појединца, свакако је лакше изменити ту лошу хијерархију у држави, која штети скоро свим људима, него је посебно мењати у сваком човеку. То јест, много је логичније и лакше променити неправедну државу лошу организацију заједничког  живота и са праведном државом побољшати живот сваког појединца. Само по хијерахији ума над  разумом, разума над чулима, саобразно идеји добра може по исто таквој хијерархији вратити правичност у све појединце, утемељити најправеднија владавина ума у свим појединцима.

И мада се тек у највишем (заједничком) добру – идеалној држави која остварује идеју праведности испуњава, достиже праведност за сваког појединца, та  најбоља, најправеднија владавина, држава, опет подражава најбољу, најправеднију владавину ума у најбољем, најправеднијем појединцу![5] Тек се по најбољем, најправичнијем човеку и његовој праведној владавини над својом троврсном умно-разумско-чулном природом, сагледава каква тачно треба да буде најбоља владавина и најправеднији закони за сваку оговарајућу потребу да би свака три сталежа (умни, разумски чулни) у држави испунила своју сврху кроз сваког појединца. Да се на мудрим,  храбрим, умереним, праведним појединцима утемењи мудра, умерена, храбра и праведна држава; као и обратно, да мудра, храбра, умерена и праведна  држава буде остварење исто таквих врлина код  сваког појединца.

Платон не претпоставља у темељу државе формалну, апстрактну слободу права политичког одлучивања, која,  без обзира на различите способности сваког појединца, у данашњим демократским  системима припада свима грађанима, а ни ону слободу по наслеђеном праву у аристократском политичком систему, која припада само неколицини, или у монархистичком политичком систему само једном, већ право владања и одлучивања припада само оним појединцима који су по својој умној способности по рођењу предодређени за праведну владавину.

Како  ум имају само изразито ретки појединци, о некаквој умној владавини и законитој слободи, која је попуно свесна својих права и обавеза да по највишој идеји добра организује праведну државу, не може бити ни говора код свих људи, а поготову такве владавине нема у формалној слободи несуштинског, политичког организовања по праву избора  унапред наметнутих особа или питања.

Умна владавина (законита слобода) могућа је само у праведно уређеној, мудрој, храброј, умереној држави, где се свако  бави оним за шта је по својим способности предодређен  по рођењу.

Када мудраци–краљеви владају над остала два сталежа, групе занимања следећи природну хирерахију  ума владара над остале две способности, моћи човека, разумом и чулима.

Према томе, Платонову идеју владара филозофа треба разумети да мудрост, треба да влада над свим врлинама човека; да буде, као глава на телу круна над човеком и државом. Као што највиша идеја добра стоји над свим идејама, тако и мудрост, над свим осталим врлинама, добрима човека и и државе. 

Само ко влада собом може да влада државом. Ко из свеобухватне идеје идеја добра сагледава све остале идеје и из вечне идеје  све опште, посебне појмове, судове и појединачне опажаје, може владати над сваким општим, посебним или појединачним интересима државе, саглашавати све њене разлике, супротности. А онај ко са појединачним опажајимна или општим појмовима остаје стално у судару са другим супротним опажајима или појмовима, не може владати ни собом ни државом….

Држава треба бити уређена по идеји праведности, која подражава највиши идеју добра. Праведност из духовног средиште освећује све стране,  као што оса земље раздваја дан и ноћ[6]  .

Мудраци–краљеви сагледавају умом највишу идеју добра и саобразно њој организују највише земаљско добро за све – државу, праведно уредују права и обавезе сваке посебне групе, појединца. Како у мудрацима–краљевима преовладава  љубав ка вечним идејама,  они немају у себи  изражену  тежњу ка  породици и имовини,  и зато  могу у  потпуности владати и собом и државом, док другим људима овладавају земаљске ствари, бриге и интереси  њихових породица,  како због тога  не могу у потпуности  владати собом, не могу ни државом. Код других људи преовладава жељa за богаством и бриге и интереси њихових породица па како због тога не могу у потпуности владати собом, не могу ни државом...

 

КОМЕНТАР

 

Разлике између људима не треба гледати само по унапред предодређеним сазнајним способностима где негде претежу  чула, негде разум, негде ум.  А ни, као код Хегела, кроз преовладавајући филозофски принцип у одређеном историјском добу, већ узети у обзир и које доба живота претеже код појединца. А те разлике у схватању вредности између различитих појединаца услед различитих доба живота постоје у (свакој) држави, у сваком месту, времену, скоро као неки стални „сталежи,“ које и те како утичу на организивање владање и управљање државом.

То уопште не морају бити само периоди детињства, младости, зрелог доба, позног доба, старости, који се смењују временом, већ могу унапред  постојати као преовлађујућа склоност у човеку за цео живот. И мада човек носи у својој могућности и детињство и младост и зрелост и старост, неоспорно да у његовом карактеру скоро увек једно од тога претеже,  мада  прави човек има у себи понешто од свега тога – не лишава се осталог другог у потпуности.

Пренма томе, Хегелова тврдња у  филозофије историје  да светска цивилизација, њена спољашња историја  – слично  човековом (дечијем, младићком, зрелом, позном добу)  има своје периоде сазревања (за разлику од унутрашње, логичке историје која саморазвојем мишљења у филозофији води самосазнањем појма до апсолутног духа, идеје), заправо је пристрасна временски и логички.

И чист осећај, радост, игра детета; и чулност младића; и мисао, разум, знање, радиност зрелог човека, као и ум старца постоје у једном човеку; остају стално садржани у њему, као што су по свим различитим добима старости присутни међу људима, конкретно у свакој држави, досадашњој цивилизацији, целом свету. Једна зрела личност требала би бити уједно чистом радошћу срца кроз игру као дете, отвореним чулима, заносом жеља, осећања као младић, вредношћу, дисциплином, одговорношћу разумна као зрео човек, а хладним, дубоким умом, стрпљењем, смиреношћу, мудра  као старац.   

 

НЕДОСЛЕДНОСТИ У УТЕМЕЉЕЊУ ПЛАТОНОВЕ ДРЖАВЕ

 

Платон каже да се људи рађају као чулни, разумски и умски...

Чулне воде нестални опажаји и пролазне жеље (само сенке идеја)...

Разумне, општи и нужни појмови, судови (само копије идеја)...

Умне, целовите идеје ...

И како та подела постоји по природи ствари, најправедније је да се по њој уреди  државa...

„Да сваки појединац обавља само свој посао и не трпа се у мноштво других послова". (Platon, Država, BIGZ, 1976, 433 д.

Да они најређи, умни људи (који сагледавају целовите идеје) буду владари, они разумни, које воде општи и нужни појмови, судови закона, чувари,  а они чулни, који се воде поједначним опажајима и нагонима тела, радници...

Иза несталних опажаја  и жеља или општих појмова и судова увек постоје други супротни опажаји, жеље или појмови, судови те чулни и разумски људи не могу никако достићи највише јединство у себи за владавину над собом и државом...

И  као што све супротне опажаје и жеље (само сенке идеја) и све различите или супротне појмове, судове (само копије идеја) обједињује целовита идеји, тако и све различите или супротне чулне и разумске људе у држави уман човек у идеји праведности...

Вечне идеје ума владају копијама разума и сенкама чула, а уман филозоф разумним чуварима и чулним радницима...

Само ће уман филозоф по идеји праведности саставити у идеалној врлине свих људи, утемељити срећан живот за све.

Зато изриче чувену реченицу: "Проблеми у државама неће нестати док филозофи не постани владари, или владари филозофи" .исто, 473 д

 

НАЈВИША ИДЕЈА ДОБРА И ПРАВИЧНОСТ

 

Иако Платон каже: „Највиша наука је идеја о добром и ... тек кроз њу правичност и све што са њом стоји у вези добијају вредност и постају корисни“ (Држава, 505 б) (ум тек кроз њу види идеје, разум копије, чула сенке), он опет идеалну државу не утемељује на добру, него на правичности!

Мада се  може рећи да је праведно да вечне идеје ума владају копијама разума и сенкама чула, много пре треба рећи да је боље да вечни, умни део душе влада смртним деловина разумне и чулне душе!

Само из највише идеје добра, која је, као идеја свих идеја, толико изнад свих других идеја, колико све идеје изнад својих копија, филозоф из савршених идеја ума влада њиховим копијама или сенкама у разуму чувара или чулима и нагонима радника...

Ако надбивствено, надсуштаствено добро утемељује вечно постојање и вечну суштину сваке идеје, онда ће људи само из највише  идеје добра бити храбри, умерени, мудри, правични...( подражавати све остале идеје)...

Без идеје добра не само да нема добре државе и доброг човека него ни праведног државе и праведног човека!

Зато што мисли да је боље бити праведан него неправедан, храбар а не кукавица, умерен а не неумерен, мудар а не немудар...  човек бива праведан, храбар, умерен, мудар!

А када се води само правичностн неће бити чак ни ни правичан (ни храбар, ни умерен, ни мудар...), а камоли добар!

 

У књизи Постања после сваког дана стварања се каже: "И видје  Бог да је добро".

Добро је мера сваког спољашњег, унутрашњег савршенства из Божијег безмерја.

У Старом завету важе начела правде: око за око, зуб за зуб...

У  Новом завету, никако није довољно да човек само не лажи и не чини зло (иако се тај завет подразумева), него да јасно и отворено говори истину и чини добро...

Ту важе правила вечне љубави, истине на делу највишег добра која не тражи ништа заузврат...

А првостепена Божија правда је дар вечног живота или за хулу на Духа Светог вечни суд; раздељивање раја и пакла, помилованих и осуђених заувек...

 

Правичност у земаљској држави је много пре равнотежа истих квалитета кроз хоризонталу него власт вишег над нижим кроз вертикалу...

А првостепена хијерархија у Платоновој идеалној држави је прво духовна власт највише идеје добра над сваком идејом, па онда и сваке идеје над својом копијом и сенком...

Правичност можда може у неком суженом смислу бити преовлађујућа врлина у разумној души чувара, као некакаква равнотежа између божанске идеје добра (умне душе владара филозофа) и сенке највишег добра (чулне и нагонске душе радника).

И Аристотел управо на праведности, као равнотежи земље и неба утемељује државу, јер му је надбивствено добро неземаљски идеал...

По њему држава не подражава никакво онострано добро ни вечне идеје, већ темељна врлина праведности уједначава све поларитите и кроз земаљску државу достиже највише добро!

Човек је zoon politikon јер кроз владајућу врлину праведности између чисте могућност материја (неживог, елемената) и Божије савршене стварности (духом вечно живог) у заједничком животу у држави проналази равнотежу између животињског и божанског....

А Платон своју вертикалу у идеалној држави умних владара–филозофа над разумним чуварима и чулним и  нагонским радницима може утемељити  на праведности (која изједначава кроз хоризонталу) већ  само по хијерархији највише идеје добра над свим идејама и сваке идеје над њеним копијама и сенкама...

 

ИДЕЈЕ СВОЈИНЕ И СРОДСТВА

 

По Платону, филозофи виде умом вечни свет савршених идеја и зато не држе много до овог несавршеног света који настаје и нестаје; до земаљске власти, својине, имовине, физичког сродства...

Ипак, како једино код њих вечне идеје ума стоје над копијама  разума и сенкама чула и нагонима тела, они су, по њему, предодређени да на идеји правичности успоставе исто таку хијерархију у идеалној држави: умних владара–филозофа, разумних чувара, чулних или телесних радника...

Међутим, иако филозофи због вечне духовне својине, имања истине савршених идеја у умној души одбацују сенке, копије пролазне материјалне својине, имовине разумне и чулне смртне душе и због вечног очинства, духовног сродства савршених идеја све копије и сенке земаљске породице, телесног сродства, Платон не каже су они позвани да из првостепених духовних суштина својине и сродства  утемеље и сваку копију и сенку земаљске својине и сродства (као и било коју другу ствар из њихиве вечне идеје), лишавајући тако и државу и сваког човека суштинске својине и суштинског сродства!

А заправо су за вертикалу власти у идеалној  држави вечне идеје својине и сродства битније него идеја правичности!

Правда је, као што је речено, много пре уравнотежење кроз хоризонталу, него власт вишег над нижим кроз вертикалу...

За идеалну државу (за разлику од њене копије или сенке) је управо пресудно да се пролазна земаљска својина, имање, богатство и почетно именовање, име из сенки нагона тела и опажаја чула и даљих копија појмова и судова разума смртне душе (где више ствари владају људима него људи стварима) утемеље из духовног имања, суштинског именовања вечне истине умне душе владарафилозофа, који поседују савршене идеје...

Или да се од владарафилозофа из вечног очинства, првостепеног духовног сродства највише идеје добра над сваком идејом и сваке идеје над њеном копијом или сенком прво из идеје вечног очинства, сродства утемељи духовно очинство, сродство целог народа па из њега и свако душевно или телесно очинство, сродство земаљске породице у копијама појмова, судова разума и сенки опажаја чула и нагона тела...

Као што надбивствена (надсазнајне, надсуштаствена) идеја добра утемељује вечно биће и истинито сазнање вечне суштине сваке идеје, а све вечне идеја ума све копије у појмовима разума и сенке у опажајима чула и нагонима тела (а не само идеја праведности праведне земаљске законе у идеалној држави), тако духовна суштина имовине, имања, идеја својине из вечног умног дела душе владарафилозофа (поседује) све копије својине из појмова разума, или сенке својине у опажајима чула и нагонима тела осталих пролазних делова душе...

Платон је требало јасно да каже: као што идеја добра поседује све идеје, и са духовним очинством стоји са њима у вечном сродству, и свака идеја своје копије у појмовима разума или сенке у опажајима чула и нагонима тела и са вечним очинством стоји са њима у духовном сродству, тако и сваки човек и цео народ у идеалној држави са умним владарима–филозофима из вечне идеје својине поседују све копије својине у појмовима, судовима разума и сенке у опажајима чула и нагонима тела или из идеје вечног очинства, највишег духовног сродства копију и сенку физичког или душевног сродства...

И као што највиша идеја добра влада свим идејама, поседује (вечно) биће и (вечну) суштину сваке идеје и са стварајућим духом стоји са свима њима у вечном очинству, духовном  сродству, или свака идеја ума свим својим копијама у појмовима разума и сенкана у опажајима чула, и нагонима тела, из вечне истине их поседује у потпуности и стоји са свима њима у духовном сродству, тако и вечна суштина, идеја својине, духовно  имање, име поседује све копије својине, свако именовање, име у појмовима разума и све сенке у опажајима чула и нагонима тела, и вечна суштина, идеја очинства, духовног сродства све своје копије или сенке телесног или душевног сродства у појмовима, судовима разума и опажајима чула и нагонима тела...

Међутим, иако вечне идеје ума поседује све своје копије у појмовима разума и сенке у опажајима чула и нагонима тела, и из вечном очинства стоје са њима у духовном сродству, Платон није и сваку сенку или копију својине или сродства из нагона тела, опажаја чула и појмова разума (као и било коју другу ствар) утемељио из њихове вечне суштине, савршене идеје!

Да је идеалну државу поставио на највишој идеји добра уместо на праведности и својину и сродство схватао из њихове првостепене духовне суштине, вечних идеја својине и  сродства, као и било коју другу ствар, јасно би се видело зашто мудраци филозофа треба да владају таквом државом, а не да из тих противуречности његовог недодоследног извођења ништа не буде решено до краја....

И као што идеја идеја добра влада свим идејама, из вечног очинства стоји са свима њима у духовном сродству а свака идеја копијама разума или сенкама чула тако ће и сваки ће човек у идеалној држави тек из идеје својине, духовног поседа вечне истине из умског дела душе суштински утемељити сваку своју својину,  имовину, а из идеје очинства, вечног духовног сродства тек утемељити свако земаљско сродство и духовно заједништо целовитог  народа, државе...

И да ли власт, својина, сродство уопште постоје у суштинском смислу када сенке и копије идеја у нагонима тела, опажајима чула или појмовима, судовима разума смртног дела душе поседују људе, владају људима?

Или постоји тек када из умног дела душе оно највише (горе) влада најнижим (доле), оно унутрашње спољашњим, оно унапред почело, чело из вечног свим оним прошлим, садашњим и будућим уназад у времену и оно десно оним левим...

Када помоћу умних владара филозофа из вечних идеје човек и народ поседују ствари (све њихове копије и сенке), владају стварима,  а не да ствари (сенке и копије идеја) поседују људе, владају људима ...

Или када духовно очинство (синовство, мајчинство, рађање, рођење, братство, сестринство) сродство вечне идеје утемељи пролазне сенке, копије очинства (синовства, мајчинства, рађања, рођења, братства, сестринства), земаљског, телесног сродства...

Само тако једно имање, богатство смртног дела душе није у судару са другим имањем, богатством, или једно очинство (мајчинство, синовство, рађање, рођење, братство, сестринство), сродство смртног дела душе у судару са другим очинством (мајчинством, синовством, рађањем, рођењем, братством, сестринством) сродством другог смртног дела душе, већ из умне душе владара–филозофа сваки човек и цео народ кроз духовну својину, вечну имовину, богатство и вечно духовно очинство, сродство савршених идеја тек суштински поседује сваку својину, имовину, богатство и утемељује свако очинство, сродство у појмовима разума,  опажајима чула и нагонима тела...

Ако својина (посед, имовина, богатство) и сродство, очинство (синовство, мајчинство, рађање, рођење, братство, сестринство) нису схваћени до краја, утемељени из својих идеја, вечне духовне својине и вечног духовног сродства као и савршена земаљска власт из највише идеје добра, сви закони у идеалној држави из вечне идеје праведности), у тој сенци, копији својине, сродства ће, као у сазнању, заувек остати један појединачан опажај против другог појединачног опажаја или посебни, општи појам, суд против другог посебног, општег појма, суда), један нагон, осет, осећај, одлука, воља, дело против другог нагона, осета, осећаја, опажаја, воље, одлуке, дела, чак и у сваком појединцу, а камоли између различитих људи, група или народа у држави)...

Остаће заувек само једна привидна сенка или копија телесне или душевне власти насупрот копије или сенке друге привидне телесне или душевне власти... копија или сенка једне својине насупрот  сенке или копије друге својине,  сенка или копија очинства, сродства  напрам  копије или сенке другог очинства, сродства...

Уместо да из вечног очинства, духовног сродства савршених идеја из највише идеје добра и вечног очинства, сродства сваке идеје са својим копијама у појмовима разума или сенкама у опажајима чула и нагонима тела  из вечне идеје сродства прво утемељи духовно сродство целог народа у идеалној држави па онда и свако  телесно и душевно земаљско очинство, сродство...

Само када се својина, имовина, богатство и очинство, сродства (синовство, мајчинство, братство, сестринство) утемеље из њихове духовне суштине, вечне идеје, сваки човек ће подједнако водити рачуна и о својој својини, имовини и заједничкој својини, имовини државе, о својем очинству, сродству и о заједничком духовном сродству са сваким човеком целовите државе...

Чак се и сада за правно утемељење имена, презимена брака, породице, рода, својине, приватног, наследног и сваког другог  права... тражи потврда сведока из старијег духовног сродства; свеједно да ли по религиозној основи од Бога или по политичкој основи целовитог народа из државе...

Платон је јасно требало да покаже да као што идеја свих идеја, највиша идеја добра поседује све идеје, а све идеје своје копије у појмовима разума и сенке у опжајима чула и нагонима тела, тако вечни духовни живот сваки телесни живот, вечна духовна власт земаљску власт, вечно духовно сродство свако земаљско сродство, вечно духовно имање истине у идејама ума, свако пролазно материјално имање, именовање у појмовима разума, опажајима чула или нагонима тела, вечна грађевина, кућа, град одећа, храна, пиће... сваку другу грађевину, кућу, град, храну, одећу, пиће, духовна радост сазнања вечне истине у идејама ума сваку другу радост сазнања у појмовима разума и опажајима чула, духовно задољство свако друго душевно или чулно и телесно задовољство ...

Као што су сви нагони утемељени у јединству тела, сви опажаји у јединству  чула, сви појмови у јединству разума, све идеје, кроз највишу идеју добра, у јединству ума, тако и сав телесни, чулни, осећајни душевни живот у вечном духовном животу...

Да је без духовне суштине вечне идеје читав физички, душевни живот:  кућа, одећа, храна, пиће, име, реч... само сенка, копија (као и било која друга ствар)... 

Као што све сенке и копије идеја имају ослонац у самој идеји,  тако сви органи, удови, тела у јединству душе, сви осећаји, мисли, одлуке душе у највишем јединству духа, тко и сваки живот у целини  вечног духовног живота...

Међутим, по Платону, вечни духовни живот не припада појединачној  личности човека него дијалектиком појма, умским сећањем, филозофијом, вечног умног дела душе општој и нужној истини савршених идеја ...

Нагони тела,  опажаји чула, појмови, судови разума нашег овоземаљског живота,  само су  сенке или копије  вечног духовног живота умског дела душе који посматра савршене идеје...

Зато гностици, под утицајем платонизма, одбацују сваки идеалитет тела, чула: мириса и укуса, једења, пијења, хране или полности, сродства (суштинског или стварајућег) додира...

Међутим, за утемељење идеализма до краја та потпуна идеализација (вечна суштина, идеја) мириса, укуса, хране, једења, пијења, додира, дисања, даха, осећања, а поготову воље, личности, одлучивања, деловања... је исто тако битна као и идеализација слике, мисли, речи, појма, суда, закључка истине, сазнања вечне идеје...

Све се одлуке утемељују у једној вољи, свака воља у властитости, властитост највишим звањем у духовном имену а свако име, реч, појам у светој речи, имену...

Само се из вечне суштине речи, имена, првостепеног звања, познања из свете речи имена може утемељити чврстина договора, уговора или појма, суда, закључка истине...

Према томе: не само да није тачна теза да је хришћанство платонизам за неуке, него се, напротив, Платонов идеализам не може разумети, утемељити до краја без теолошког, хришћанског утемељења!

 

ХЕГЕЛОВА НАПОМЕНА О ПЛАТОНОВОЈ ДРЖАВИ

 

Платон у својој идеалној држави тражи одрицање од приватне својине у име заједничке својине и једине праве власти духа над душом, душе над телом, ума над разумом, чулима. По Хегелу, суштина политике претпоставља приватну својину у сваком материјалном, душевном, духовном погледу, и потребу да се слободно испоље  посебности егзистенције. Он каже: “Платон није под правичношћу подразумевао право својине (или право слободе – Т.Н.) као што се то по правилу чини у правној науци, већ то да дух у своме тоталитету долази до свог права, до свога одређеног бића.“[14] Платон није утемељивао из слободе појединца, слободу државе, него много пре  из слободе државе, слободу сваког појединца. За Аристотела, Хегела, опет, „слобода постоји само уколико личности припада својина.“[15] 

Хегел чак тврди да је принцип субјективног духа, слободе појединца, наспрам општости државе, много  више био  изражен код Сократа него код Платона.  „Јер ако ум представља општу моћ, а ова је у суштини духовна; онда је за оно што је духовно потребна субјективна слобода; а та је субјективна слобода оно што је постојало још код Сократа, код њега се појавио и испољио као оно што је представљало пропаст Грчке. Грчка се заснивала на супстанцијалној, моралној слободи; процват субјективне слободе она није била у стању да издржи...Насупрот законима, то јест  насупрот организму државе налази се субјективност.“[16] Поред слободе мисли, сазнања, духовне слободе, слободе самосвести, Хегел, свакако, мисли и на личну, политичку, грађанску слободу где сваки појединац по својој чистој вољи и могућност слободне одлуке има неотуђиво право да учествује у политичком организовању: бира, или буде биран у структури власти. Ипак је то политичко право, „слобода“ да бира или буде биран је за већину појединаца само нека формална слобода. Права слобода духа, душе, тела, практичног организовања по принципима законодавног ума, мора бити утемељена на  чистој вољи државе и  конкретних појединаца. 

Свакако, да се на обе Хегелове примедбе могу дати контрааргументи са  Платоновог становишта.

На пример, може се рећи да је највише имање и највиша власт, управо поседовање мудрости, истине. Да је то духовно имање и знање умом истине вечних идеја, не само власт вечног дела душе над осталим деловима, разумом, чулима него и једина слобода и првостепене власт (над собом). И да је то једина непропадљива својина, суштинско богатство, вредност, пре него било која, какве друге својине, материјалног богатства, имања, вредности тела. Да су чула по природи зависне природе, дата да служе,  а разум као наддзорник над њима, ратник, и чувар. И да би зато требали да буду подређени највишој умној вољи која као праведан владар сагледава све у једном и једно у свему, саглашава све разлике, супротности.

То јест, ако се своја властитост, духовно умеће, имање, име, све способности подразумевају под своје, својину, исто као и  своје материјално богатство, имање, род, име, онда се с правом може питати: Ако душа не влада телом него тело душом да ли је ту присутна првостепена својина и првостепена власт? Да ли вечни, умни део душе треба да поседује остале делове, смртни живот, тело, или је обрнуто случај?

Када неумерене жеље овладају чулима, разумом, умом, ствари господаре човеком и државом и оно најмање вредно поседује оно много вредније. Тада ни човек ни држава не поседују себе,нити имају власт над собом. Тек када влада ум, највреднији део душе, људи поседује ствари, владају собом и државом.

То јест, владајући сталеж, код Платона, са једне стране, не поседује никакву имовину, али са друге стране,  правом владања, одлучивања стоји над остала два сталежа и судбином свих појединаца од њихова рођења. То јест,  мудрост ума стоји над разборитошћу, трезвеношћу, храброшћу разума, умереношћу чула те тако  на крају цела држава припада свима. У ствари, владајући умни сталеж враћа суштинско власништво и владавину свима, из идеје добра твори праведну државу као највише добро за све. То јест, када људима  не владају спољашње ствари, неумерене страсти, жеље  него обрнуто,  ум, целовита врлина мудрости влада  спољашњим стварима, стоји над свим богатством, саглашавајући тако све појединачне, посебне интересе, уди владају стварима и сви заједно владају целом државом.

Такође, насупрот Хегелове тврдње, треба рећи да апсолутна субјективност (Сократова духовна слобода), никако не стоји наспрам закона и организма државе. Управо та самосвесна слобода тражи дијалектиком појма универзалне приципе тежи да појединачно из чула, посебно из разума, сваке посебне воље, интереса подреди сазнатим појмовима, идејама ума, повинује општим законима,  заједничкој, општој вољи. Најбољи доказ за то је сам крај његовог живота, када Сократ не прихвата понуду да побегне, и тако себе спаси од казне,  него прима смртну пресуду и смирено испија отров, подвргава своју вољу моралној вољи оличеној у држави и субјективну слободу  законодавној слободи.

Ипак, и та Платонова Платонова власт ума над разумом, чулима, вечног дела душе, духа над телом као и државе над земљом,  мора имати даље онтолошко утемељење у некој задњој властитости. На крају за ту апсолутну властитост утемељити власт Бога над  свом живом, неживом природом. Шелинг, касније, дефинише Бога као господара сваког  бића и самог бивствовања.

 

БОГ И МОРАЛ

 

„Држава се према том односу оснива на моралној настројености, а ова на религиозној. Будући да је религија свест о апсолутној истини, оно што у свету слободне воље треба да важи као право и праведност, као дужност и закон, тј. као истинито, може важити само утолико уколико има удела у оној истини, уколико је супсумирано под њом и уколико из ње следи. Но да је оно истински морално последица религије, за то се захтева да религија има истински садржај, тј. да идеја Бога, која се у њој зна, буде истинита. Обичајност је божански дух као инхерентан самосвијести у њезиној стварној садашњости као народа и његових индивидуа.“[17]

По Хегелу,  право личне својине, морална свест и савест општег законодавног ума нису нужни по себи, без самосвести и духовне слободе: апсолутног духа у религији и филозофији.[18] Без апсолутног духа у религији и филозофији то су само формална права и формалне политичке слободе. Само се у апсолутном духу који зна себе, изједначује стварност са духом, држава са религиозном свешћу и филозофским знањем. Сва природа, историја, „воља“ сваког човека, народа, свака властитост на крају лукавством ума служи самосазнању псолутног духа, идеје.

Зато највишу реализацију државе о начелу самосвести тражи у испољењу сваке појединачне, посебне, опште слободе у правној држави, њеном зрелом моралном стању оличеном у писаном закону, уставу. Ако су општи закони, морални принципа засновани само на идејама праведности и општег добра, а одвојени од религиозности, Божијег стварајуће слободе, стварајућег добра, они по Хегелу нису никакви принципи права и праведности. „Начела правне слободе могу бити само апстрактна и површна а и њих изведене државне институције морају за себе бити неодрживе, ако мудрост оних принципа тако слабо познаје религију, да не зна да начела уозбиљења ума имају своје последње и задње обистињење у религиозној савести, и сумпсумацију под свест апсолутне истине.“[i] Без религиозне свести то је  право само формалне  политичке слободе, у ствари, право личне својине, а морална савест  општег законодавног ума,   и духовна слобода – самосвест,  ту није нужна. 

По Хегелу се тек са појавом хришћанства могао испољити прави морал по начелима слободе и једнакости који испуњава идеју правичности и саглашава појединца и државу. По њену се Платонова идеална држава није могла остварити, јер се још није појавила истинска религија. „Платону није било дано да узнапредује дотле да каже да истински принцип државе не ступа у збиљу све дотле док се у свијету не појави истинска религија и док она не завлада државама. Но, све дотле не може схватити истинску идеју државе, – супстанцијалне обичајности с којом је идентична слобода самосвести која биткује за себе.“[19]

Међутим, ако је та апсолутна слобода  и једнакост сваког појединца пред законом утемељена из хришћанског морала, као и основа будуће праведне државе, то не значи да је та моралност природна, нужна у човеку и држави, него да је задата у Божијем стварајућем духу, па у нашем уму, у Божијој речи, па у идеји.

То значи да је и Платона држава, као  заједничко добро, које у врлини праведности  сједињује појединачно и опште могућа само по највишем, стварајућем добру. Бог, саобразно себи самом, по највишој идеји добра ствара природу, човека. Платон каже:  „Био је добар, а у добром се никад ни према чему не рађа никаква завист. Будући од ње слободан, пожелео је да све буде сличније њему самом.“[20] Само су кроз њу све идеје у јединству, дух је једно са телом, мишљење једно са бићем,  истина једно са животом.   И у Светом Писму се након сваког дана стварања, каже: „И видје Бог да је добро... Добро је квалитативна  мера сваког спољашњег, унутрашњег савршенства из  Божијег безмерја.  Највиша идеја добра код Платона утемељује идеалност свих идеја,  врлост свих врлина, то је идеја свих идеја,  као Бог за све остале идеје.

 

Да ли је Платонова Држава једна грчка идеја? Добро и праведност.

 

Иако каже да је морала да се појави истина хришћанске религије  да се сагледа истина Платонове идеалне Државе,  Хегел опет на сваки начин покушава да покаже да је Платонова Држава једна грчка идеја; иако та идеја није била примљена нити на том, нити на било ком тлу, дакле, није ни природни производ свог тла, него је дата много пре кроз нека општа одређења. И да је очигледно да у  разматрању правичности у својој Држави Платон не посматра историјски проблем, него полази директно из умског одређења вечне идеје.  „Платон  је уствари представљао грчки морал према његовој супстанцијаној форми. Грчки државни живот јесте оно што сачињава праву садржину Платонове Државе...Нико није у стању да прескочи своје доба, дух његовог времена јесте такође његов дух; али ради се о томе да се тај дух сазна с обзиром на његову садржину.“[21]

Замислимо нпр. да се у складу са Хегеловим речима каже: Исух Христос (који је и за самог Хегела Бог, апсолутна идеја, или апсолутни дух на нивоу представе), “не може да прескочи своје доба и да његов дух јесте дух његовог времена; ради се о томе да он треба да сазна дух свог времена“ (јеврејско, грчки, римски!)...

То очигледно нема смисла. Можда се можемо питати зашто се нешто појављује у одређено време, па показивати, доказивати да су сазреле неке околности да се тај догађај, или та личност, појави тачно ту и тада, на одређеном месту, времену, ипак, свака јача личност, која мења дух и околности свога доба, иде не само далеко испред свог времена, него некад и сваког времена – саме вечности.   

Са друге стране, насупрот том свом суду, Хегел закључује да  принципи Платонова Државе умногоме одударају од не само грчке државе, него очигледно и од сваке државе, чега је свестан и  сам Платон, а свакако и Хегел.  И зато каже: „Ако неки идеал уопште има у себи истину на основи идеје, на основу појма, онда он није нека химера, онда је он истинит; и такав један идеал никако није нешто излишно, нешто лишено снаге, већ представља оно што је стварно. „Прави идеал није нешто што треба да је стварно, већ је он стваран, и он је оно што је једино стварно. Ако је нека идеја сувише добра да би имала егзистенцију онда је то мана самог идеала. Због тога би Платонова држава била нека химера не зато што у човечанству нема такве изврсности, већ зато што би она, та изврсност, била исувише рђава за човечанство. Стварност је сувише добра; што је стварно умно је. Али човек мора знати разликовати шта је уистину стварно; у обичном животу све је стварно, али постоји разлика између света појава и стварности.“[22] Само тада, у складу са тим речима не треба да каже да је Платонова Држава једна грчка идеја.

Заправо ни Платонова идеална држава није постављена потпуно по начелима његове теорије идеја, него само делимично.[23] И суштина критике Платонове идеалне државе се најпре може дати из саме основе Платонове теорије идеја. Наиме, иако Платон у утемељењу свих идеја позива на највишу идеју добра, очигледно да његова трострука подела, умно организовање и владање идеалном државом,  много пре следи идеју правичности него највишу идеју добра. И да умна владавина, мудро владање, управљање треба да следи идеју  добра, а не идеју правичности, јер  је највише добро не само изнад правичности, него и изнад сваког знања, сваке истине, и свих идеја 

То јест, да је Платон уместо троструке природе човека: чула, разум, ум,  држао принципа пуне разноврсности идеја, па да у држави свако ради управо оно по чему сам највише учествује у конкретној идеји, и  тако саглашава мање са идејом праведности, а више са највишом идејом добра, то би било много ближе и његовој теорији идеја тако и самој реалности.

Тек се по највишој идеји добра може  саставити сва  разноврсност идеја; појединачно добро сваког појединца за добро целе државе, и опште добро  државе за добро сваког појединца. Мање, више тако се и дешава, али само у покушајима, делимично. Свако је вођен својим циљем, идејом, само не по највишој идеји добра, и скоро никад на корист свих, него на само на личну корист једног, неколицине.[24]

Свакако, на крају треба додати да је Платон чак највише од свих филозофа своју умност усмерио на практичну страну заједничког добра, ка истинитом живљењу саобразно идеји праведности. Зато и дела: Држава, Државник, Закони. Платон је први у Атини основао јавну филозофску школу, академију; неколико пута ризиковао живот ради сопствених идеја. А сам Сократ, који је и Платона и све остале учио и васпитавао руковођен највишом идејом добра, је у одбрану највише моралности и праведности заложио и свој живот.

 



[1] Platon, Država, BIGZ, 1976, 347 c

[2] Исто, 433 d

[3] Исто, 433 e

[4] „Добар је онај коме је душа добра.“ (Исто, 409 4

[5] „Између правичног човека и правичне државе неће бити никакве раз6лике с обзиром на саму форму (eidos) правичности као такве, него ће, напротив, они по томе бити једнаки.“ (Исто, 435 b).

[6] „Свака душа, дакле, тежи за добрим, и чини све да до њега дође, јер слути да се у њему крије нешто, али је несигурна и не може добро да схвати шта је то, а не верује у њега онако чврсто као у друге ствари. Тако изгуби и оно што би за њу, можда, имало некакву вредност. Зар ће мо рећи да они који су у држави најбољи и којима ћемо предати све смеју у томе тако важном и тешком питању остати у незнању и мраку? – Нипошто.“ (Исто, 505 е, 506 а)

[7] Исто, 505 а

[8] Да ли је мозак налик владару, срце  чувару, а остал тело они делови што привређују?

[9] F. V. J. Šeling, O suštini ljudske slobode, Grafos, Beograd, 1985, str.87.

[10] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Enciklopedija filozofskih znanosti, Veselin Masleša –

Svetlost, Sarajevo, 1987, str.405

[11] Aristotel, Nikomahova etika, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Sremski Karlovci–Novi Sad, 2003. Strana 17.

[12] „Отуда одлучивање треба да буде мишљење усмерено хтењем, или хтење усмерено мишљењем, а тај принцип (као конкретно јединство разума и воље) јесте човек.“(Aristotel, Nikomahova etika, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovica, Sremski Karlovci–Novi Sad, стр. 119.).

[13] Праведност...није део врлине него цела[потпуна] врлина, нити је њој супротна неправда део порока него потпун порок.“ (Исто, стр. 95).

[14] Исто, стр. 231.

[15] Исто, стр. 238.

[16] Исто, стр. 235.

[17]Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Enciklopedija filozofskih znanosti, Veselin Masleša –

Svetlost, Sarajevo, 1987, str.454-455.

[18]Начела правне слободе могу бити само апстрактна и површна а и њих изведене државне институције морају за себе бити неодрживе, ако мудрост оних принципа тако слабо познаје религију, да не зна да начела зазбиљности ума имају своје последње и задње обистињење у религиозној савести, и сумпсумацију под свест апсолутне истине.“ (Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Enciklopedija filozofskih znanosti, Veselin Masleša–Svetlost, Sarajevo, 1987, str. 461.).

[19] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Enciklopedija  filozofskih  znanosti, Veselin Masleša – Svetlost, Sarajevo, 1987,  стр. 461.

[20]Platon. Timaj, Mladost, Beograd, 1981 , 29 b

[21] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ, 1975, 2.књ. стр. 225.

[22] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ, Beograd, 2.књ. стр.  224.

[23] За  више о овј теми погледати књигу: Томислав Новаковић, Етика и Политика, DESIRE, Београд, 2013 и   радове на овом сајту из практичне филозофије и филозофије политике.

[24] За више о овој идеји погледати на овом сајту www.filozof.rs из политичке филозофије други део рада Филозофија духовне слободе или рад Најправеднији политички систем.



11 Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Enciklopedija filozofskih znanosti, Veselin Masleša –

Svetlost, Sarajevo, 1987, str. 461.

 

 

 

 

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара u Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Као што човек нема право да насрне на свој живот, него га брани по основи природног права, тако још више нема право да се одрекне духовне слободе, као суштине своје душе, преда је другом човеку, групи, партији – и остане (суштински) човек!

Многи се одричу политичке слободе, свога права гласа или политичког деловања, али се духовне слободе, као суштинске основе личности, не одричу ни у сну.

Тачније, оно прво право постоји за ово друго.

 

Томислав Новаковић

Видео дана