Томислав Новаковић филозоф

Четвртак | 21. Септембар 2017.

Tomislav Novakovic

Наука и метафизика

Аутор: Томислав Новаковић

Када нестану све опште и нужне релације простора–времена–материје–енергије астрофизике или се  врати у свемогућност, неодређеност микрофизике тада се скаче у надматематичко creatio ex nihilo, у стварајућу слободу старије метафизике

 

 Наука и метафизика

 

Сажетак:  Овај рад прво преиспитује однос савремене физике и Кантове трансцендентално-критичке методе–филозофије. И показује да савремена физика у основи логике, математике свакако претпоставља синтетичку основу чисте субјективности пре сваке објективности. Све релативне величине: масе, простора, времена, енергије макрофизике, подједнако као и неодређене честице–енергије микрофизике  претпостављају нерелативну аритметику, логику. Та апсолутност математичке физике не само да захтева  Кантову трансценденталну субјективност пре све објективности, него чак и поставке старије метафизике.

Основне одреднице: Кантов окрет, Ајнштајнова примедба Канту, аналитички и синтетички идентитет,  вољно и логичко Ја, логика и математика, аритметика и физика,  логичке и онтолошке категорије,  опште и нужно неживо и појединачно о слободно  живо,  квалитативна и квантитативна логика...

 

Синтетичка основа математике, науке тражи трансцендентално јединство логике.

“И тако је синтетичко јединство аперцепције највиша тачка с којим треба довести у везу целокупну употребу разума, чак и целу логику, а после ње и трансценденталну филозофију; ова моћ јесте управо сам разум.”[1]

 Њутнови Принципи природне филозофије  били су највише повод да Кант Критиком чистог ума да филозофско утемељење саме научности науке, трансценденталном филозофијом покаже: како су уопште могући општи и нужни синтетички судови а приори.  Синтетички основ општих и нужних судова науке налази у општим и нужним начинима нашег спољашњег и унутрашњег опажања: априорним чулимаопажајима простора и времена.

Ипак, када простор и време проглашава за априорне форме–опажаје наше спољашње, унутрашње чулности, Кант у томе  можда није потпуно оригиналан. Већ Њутн схвата простор субјективистички, као сензоријум Бога (једне апсолутне субјективности), док је за Канта простор субјективна форма, чист опажај (“сензоријум“) наше трансценденталне субјективности.  

У савременој филозофији науке често се као аргумент наспрам Кантовог утемељења могућности општих и нужних синтетичких судова а приори (поготову оних најочигледнијих у геометрији), наводи да његово утемељење претпоставља апсолутно важење аксиома еуклидске геометрије, иако Кант тврди управо обрнуто: да еуклидска геометрија  за опште и нужно важење својих аксиома (као и објективна наука за важење својих закона), претпоставља априорну чулност, чисту субјективност, неку трансценденталну логику– филозофију.

Заправо, независно од тога да ли општа и нужна спољашња чулност–априорни опажај простора утемељује опште и нужне аксиоме еуклидске геометрију, или опште и нужне аксиоме еуклидске геометрије, доказују постојање спољашњег чула–априорног опажаја простора оно што се заборавља, не примећује у тој аргументацији неких савремених филозофа науке – да поставке нове нееуклидске геометрије побијају Кантово утемељење  синтетичких судова а приори – јесте да чак и те  нееуклидске геометрије укључују старији априоризам аритметике и логике!

Да се пре проблематичне еуклидске геометрије, простора, времена који се могу релативизовати другачијим аксиомама, као и било које остале величине релативистичке макрофизике или неодређене честице микрофизике у свима њима провлачи (непроблематизована, нерелатизована) апсолутна аритметика и непроблематизована нерелатизована апсолутна логика. Да се за чист рачун, или синтезу било којих, каквих појмова, судова, закључака сазнања природне науке  очигледно подразумева нерелативизована аритметика и логика, и са њим и нека трансцендентална субјективност и у  релативистичој физици и у квантној механици!

Да нерелативизована, непроблематизована аритметика свакако укључује опште и нужне законе логике и самим тим пре све своје критичности, научности науке већ претпоставља некритички, ненаучно утемељену логику!  А да је, са друге стране, пре геометрије, и аритметике, утемељење опште и нужне логике, заправо саме логичности логике, а са њом општости и нужности математике не само геометрије него и аритметике, уопште и све научности науке, то управо основни проблем Кантове трансцендентално-критичке филозофије! Тек када се Кантова  критичност  јасно разложи и представи до краја, до утемељење саме логичности логике, сагледава сде тај основни проблем у  утемељењу научности науке!

Ипак, иако Кант тврди да је логика са својим формама чистог појма, суда, закључка празна и аналитичка и да свакако претпостава старију синтетичку основу "Ја мислим", ни он не разматра однос чистих форми и основних закона логике са самом трансценденталном субјективношћу.

Лако се да показати да сва формална логика и њени основни закони: непротивуречност, идентитет и закон искључења трећег ослања, на крају, на чисто Ја; има логичко јединство само у синтетичкој основи трансценденталне аперцепције! Не само да Ја=Ја, чиста субјективност, праосновни идентитет самосвести, стоји пре свих празних логичко-аналитичких судова или математичко-научних синтетичких, пре сваке могуће објективности,   него и сама (сва) логика у свом (једино могућем, синтетичком јединству) све своје законе, своју логичност, једино може утемељити у чистом субјективности. Само је том нужном праосновом трансценденталне аперцепције (чисте субјективности) синтетичка!  

Већ Аристотел  проналази основне аналитичке форме и законе логике као и најстарије категорије (које за њега нису само логичке, него подједнако и онтолошке), које су органон, оруђе сваког правог научно-филозофског сазнања.  Кант  у чистој субјективности проналази старију синтетичку основу свих аналитичких форми: у чистом уму трансценденталне идеје, у чистом разуму категорије у чистој чулности и априорне форме-опажаје простора и времена. 

У ствари, када се у трансценденталној субјективности утемељује  сва логичност логике, таква логика се више никако не може потпуно одвојити од садржаја (бити само непротивуречност празне аналитичке форме А=А), него прво праосновно јединство најстарије синтетичке форме ја мислим, а затим (нужно) и непротивуречност (самог) садржаја! Заправо, непротивуречност и идентитет било које, какве објективности (било којег, каквог садржаја), може се утемељити тек  из једне чисте  воље и једне Ја=Ја исте властитости.[2]

 

Формална и садржинска логика

 

Већ се делимично код Фихтеа  а у потпуности код  Шелинга и Хегела, Кантова  синтетична  основа логике:  Ја мислим се не може одвојити не само од садржаја конкретне мисли, него од сваког могућег садржаја!

Уместо чисте субјективности и њених празних разумских и чулних форми, наспрам слепог садржаја, кроз  апсолутну субјективност, синтетичко-аналитичког  Ја, апсолутног суђења, мишљења, непротивуречност и идентитет се сагледава ка свом могућем–стварном–нужном  садржају, из апсолутне субјективно-објективне форме-садржине. Та је  апсолутна субјективност по својој синтетичко-аналитичкој  основи сада задата према свој могућој објективности („све што је стварно је умно и све што је умно је стварно“; "природа је несвесни дух, дух је пробуђена природа"), кроз апсолутност дијалектичке логике, као непротивуречности форме и садржаја, као апсолутни идентитет субјективно–објективног.

Заправо, већ је Кантова најстарија синтетичка основа (пре сваке аналитичке основе) логике или аритметике пре нееуклидске геометрије и све емпиријске науке, подразумева не само неку трансценденталну, надискуствену, него очигледно и неку метафизичку основу науке. Иако се за  чисте судове еуклидске геометрије, можда, с правом може рећи да у својој синтетичкој основи претпостављају априоризам чистог опажаја простора, и да  са неким другим аксиомама простора нееуклидске геометрије те еуклидске аксиоме више не важи, и у нееуклидској геометрији остаје и даље старији проблем синтетичке основе самог рачуна, броја, аритметике. И пре (иза) аритметике још старије синтетичке основа логике, коју  претпоставља и релативистичка физика и квантна механика. И да је очигледно да управо Кант  покушава да објасни, утемељи ту надемпиријску, априорну подједнако синтетичку као и аналитичку старију основу логике (математике) и са њом и саме (сваке) науке. Да понуди  трансценденталну логику: априорних форми чистог ума, разума, опажаја, као органон модерне науке.

Неки је априоризам, трансцендентализам свакако нужан: прво за утемељење саме логике, аритметике, а самим тим и за сваку природну  науку. Према томе, не само  савремена филозофија наука него чак и сама савремена наукае мора укључити  чисту субјективност пре све објективности и Кантов трансцендентални окрет, бити на неки начин кантијанска, и бити на крају нужно као наука неко јединство априорног и апостериорног. И не  само природна наука (физика), него чак много пре сама “чиста“ логика и математика, које се свакако подразумевају и у категоријалном склопу природне науке.

 Свакако Кантово утемељење филозофске основе науке не обраћа се ниједној владајућој научној парадигми, него тражи опште и нужне основе саме научности уопште. Кантов априоризам не наступа као филозофија конкретне научне парадигме, нити као синтеза општих и нужних судова свих посебних наука, него његов критицизам, трансцендентализам, као органон модерне науке, прво проналази најстарију праоснову  трансценденталног јединства саме логике, логичности уопште,  која је нужна за утемељење саме могућности општих и нужних синтетичких судова математике, парадигме научности уопште. Његова критичка филозофија празним формама трансценденталних идеја ума, трансценденталне аперцепције (праоснове самосвести) и логичких категорија и чистих опaжаја простора и времена, пре свега случајног, појединачног, променљивог садржаја, тражи априорну синтетичку основу непроменљивих, општих и нужних судова математике и са њом саме научности, науке. Савремена филозофија науке, по владајућој научној парадигми основних судова задате науке тражи једне стране, непротивуречно јединство свих појединачних наука,  а са друге стране, покушава са владајућом научном теоријом природне науке да докаже непротивуречно јединство са растућим експерименталним искуством.   

 

Коментар

 

Кантов  мета-физис, априорних форми чистог разума, опажаја пре свега искуства и свих категорија физике, има задатак да утемељи, објасни, покаже: како су уопште могући синтетички судови математике, који стоје у основи физике као првостепене природне науке, а тако и сама научност науке? Тачније, доказује и да је сама логичност логике па за њом и математике (аритметике, геометрије), прво дата кроз праоснову самосвести;  да је садржај све објективности, сваки опажај, перцепција и на основу њега сваки појам, суд, закључак, утемељен у најстаријој Ја=Ја синтетичкој основи  чисте субјективности – трансценденталној аперцепцији. Да то најстарије синтетичко јединство утемељује прво све законе логике и све њене категорији, а са њима даље уз праопажаје простора и времена геометрију и аритметику, категоријални склоп математике, а самим тим и науку, категоријални склоп природне  науке, сваку могућу научну парадигму. То јест, математика нужно претпоставља старији логички склоп, а логика најстарију синтетичку основу  самосвести. То јест, синтетичка праоснова самосвести не стоји стоје пре све аналитичке логике и свих њених категорија, па, свакако и пре саме математике. Међутим иако се синтетичка праоснова самосвести подразумева у основи логике, или пре сваке опште и нужне  физике (природне, науке) опште и математике, она се у природној науци не разматра. То јест, природна наука заборавља да општа и нужна  основа њених закона није могућа индуктивно (Хјумови аргументи) да чак и у основи логике, математике подразумева трансценденталну субјективност, праоснову самосвести

И ту  Кант даје допринос у односу чак и на Платона[3]. У крајњем случају, та праоснова појма, суда, закључка уопште: логичких закона: идентитета, непротивуречности и искључења трећег, може се утемељити само из самосвести,  чисте воље и једне исте властитости. Аналитичко, таутолошко А=А, тек утемељити  из синтетички старијег  Ја=Ја; које је нужно не само за логику, праосновни идентитет А=А, или математику, 1=1, идентичност јединица, и за сваки логички, научни, филозофски суд у коме се претпоставља праосновна форма идентитета субјекта и предиката (субјективности–објективности), основа самог знања дата јединством представа у појму, појмова у суду, судова у закључку. Додуше, он  насупрот Платону, он општу и нужну математику изводи из трансценденталног Ја, општег и нужног мишљења, суђења  и општег и нужног спољашњег и унутрашњег  опажања.

Међутим, у основи математичког 1=1, 2 +2 = 4,  не лежи нека логичка истост А=А, него управо једна појединачна, иста властитост, једно вољно Ја=Ја, носи ту логичко-математичку истост, логичко А=А! Ја немам једну Ја=Ја чисту, исту властитост из броја један, него из једне чисте, исте воље, властитог Ја=Ја, тек знам за број један. Да није човек једна иста властитост, не би знао ни за какво једнако, исто, један. Најстарије једно, једнако, исто, један, за свако је и да, може бити само једна иста властитост. Само се из тог најстаријег један, једне исте властитости зна за број један и сваку је и да једнакост, истост у појмовима, судовима знања! Једино из једне јуче, данас сутра самоочигледне исте властитости, без обзира на све промене у себи и око себе,  човек има свест о себи, самосвест. Tа  синтетичка основа чисте воље и једне слободне властитости утемељује А=А логичко-аналитичку праоснову закона идентитета и закона непротивуречности. И зато, што постоји конкретна сталност  самоочигледне синтетичке основе чисте воље једне и слободне властитости свога Ја=Ја, постоји и празна општелогичка, математичка. Општа и нужна математика, наука, празне  форме разума, ума, закони логике, своје синтетичко утемељење имају само кроз једну вечно живу (и појединачну)  властитост! Ја мислим има свој спонтанитет само кроз чисту вољу, појединачно Ја=Ја, једну исту властитост. Слободна и појединачна властитост једина је синтетичка основа свега према једном и једног  према свему. И пре било које, какве општости и нужности  човек у чистој вољи  лицем к лицу  потврђује пред другим, као и други пред њим, једну појединачну и непоновљиву исту властитост![4]

 

 Одговор Ајнштајновој примедби Канту

 

Већ је речено, да је једна ствар када се подрива еуклидска геометрија (синтетички судови геометрије), а сасвим друга, када се подрива сама логика или  судови аритметике! И да физици (природној науци) не пада на памет да преиспитује старију логичку, или аритметичку основу, коју свакако подразумева у свакој новој врсти геометрије, док се Кант (раније Питагора, Платон...) и те како тиме баве.

Из логичких категорија: квалитета, квантитета, релације и модалитета филозофија се ослања на категорије квалитета и модалитета а  парадигма природне науке полази од квантитета и релација.[5] Све разноврсне квалитете и модалитете (начине постојања) своди на првостепене квантитативне односе, релације. Релативизује све могуће другостепене, трећестепене квалитете и модалитета, теоријом  релативитета супстанцијализује, апсолутизује категорију релације. Заправо, Ајнштајн (поготову при крају свог живота) кроз синтетичку категорију релације тражи  монистичку основу једне јединствене физичке науке, која ће из супстанцијалне релације  (између једне константе и свих осталих променљивих) повезати све категорије физике у једну јединствену теорију. Покушава да сва дејства микро–макро света схвати кроз једну јединствену силу–енергију и такозваном „теоријом свега“ обједини електромагнетизам и гравитацију. Та свеобухватна теорија целокупне физичке науке треба да омогућим непротивуречни категоријални склоп свих основних елемената природне науке: да једном апсолутном релацијом у односу између  супстанције и акциденса пронађе онај општи и нужни закон који важи у свим подручјима макро и микрофизике подједнако, достигне непротивуречно значење свих кључних појмова физике, њеног целокупног експерименталног искуства.

Из тог разлога Ајнштајн одриче могућност било каквог априорног заснивања синтетичких судова а приори.

Он у својој примедби Канту, не дозвољава да се ниједно А, B. C, D... издвоји дуализмом (хипотетичке) празне форме од (хипотетичког) слепог садржаја, као априорно од апостериорног;  поготову да се као  нека  празна форма чула–чистог опажаја (простора, времена) издвоји од сваког емпиричког садржаја простора, времена. Тако Aнштајнова јединствена основа A,B,C,D,E,  или  Е=mc² макро-микрофизике има пет променљивих.  То јест, он у једном доследном монистичком систему у каузалном односу између супстанције (јединствене праенергије и акциденса (свих њених појава) све суштинске променљиве физике: масу, енергију, простор и време сагледава из апсолутне брзине светлости... њихово дијалектичко јединство проналази у апсолутној релације: Е=mc². Даје суштинску везу свих пет променљивих, релативних величина, према једној непроменљивој, апсолутно константној величини,  највећој могућој  брзини светлости! 

Међутим то апсолутизовање квантитета у у апсолутној релацији теорије релативитета квантитативним односом супстанције акциденса који повезује све променљиве тражи опет једну (константу) апсолутну непроменљиву. Иако не дозвољава априорност, непроменљивост ниједне од тих величина посебно, самим заснивањем апсолутне релације, апсолутност релације, захтева, априорност аритметике, апсолутност најстаријег квантитета, квантитативног односа, броја. То јест, ако то релативизовање масе, енергије, простора, времена.., свих променљивих,  апсолутном непроменљивом релацијом теорије релативитета тражи апсолутизовање брзине светлости, онда тај релативистички континуум простора-времена–материје-енергије, за то дефинисање, одређење константе највеће могуће брзине светлости, на индиректан начин: трајањем (секунд) , очигледно тражи аритметичко време, и дужином  (300 000 км) геометријски (еуклидски) простор!  

Управо та апсолутност квантитативног, бројног односа, уместо апсолутности некадашњих квалитета,  величина (масе, енергије) класичне физике, а поготову, апсолутности простора, времена, омогућава то релативизовање свих осталих величина, које стоје у темељу релативистичке физике. Поред тога, тај апсолутни однос, релација између свих променљивим величина, подразумева опет неку најстарију  форму (логику, аритметику, број) и  најстарију садржину: фотон или светлосни талас (у квантној физици  најмањи квант дејства). У крајњем случају симетрију материје антиматерије или енергије–антиенергије, хипотетичку праенергију која саставља електромагнетизам и гравитацију, или апсолутни сингуларитет, хипотетичко све идентично са ништа.

Очигледно  да се апсолутност броја, аритметике, квантитативних односа свакако подразумева за апсолутну брзину светлости у теорији релативитета за апсолутну релацију –  апсолутни однос између свих променљивих, релативних величина. То јест, тим апсолутним квантитативним односом за  опште и нужне непроменљиве релације релативистичке физике или математичке, квантне механике уместо самих променљивих, случајних и појединачних, променљивих величина, или бесконачне квалитативне разноврсности појединачних ствари, појава (материје–енергије) видљивог физичког света, поново се апсолутношћу логике, математике,  броја  иза све микро-макро физике претпоставља основа неке метафизика!

То јест, када се  релативистичкој физици или квантној механици релативизује свака класична величина, на крају сваки могући квалитет, за апсолутност и једне и друге релације (релативитета и неодређености) и даље се претпоставља апсолутност аритметике, логике, апсолутни квантитативни однос, квантитет. Међутим, Ајнштајн о самој непроменљивој, општој и нужној  логици, или  аритметици, броју, која се пре еуклидске геометрије не подразумева у основи класичне физике, него и релативистичком простору било које, какве врсте нееуклидске геометрије, не каже ништа! Не каже ништа о тој задњој синтетичкој основи математике у основи физике и пре тога математичке логике у основи математике. Апсолутност квантитета, релација аритметике се не релативизује, проблематизује, иaко се она и те како подразумева за апсолутности сваке релације релативистичке или квантне физике,  а иза апсолутност аритметике, свакако и старија апсолутност логике! Тај квантитет, математички логос, однос сам по себи не признаје, не прихвата као једна од величина у физици, иако се ту, очигледно, са непроблематизованом математиком, првостепеним квантитативним односом у супстанцијалној релацији претпоставља у самој физици (иза физике, физичког уопште, било које, какве објективности) нека основа метафизике, метафизичког (синтетички најстарије субјективности).

Неко може рећи да број, релација,  квантитет сам по себи, не постоји реално, на исти начин, као и неке  друге  физичке величине: маса, енергија, брзина... С којим правом? У савременој математичкој физици управо се губе сва обличја реалних величина, и већ са Хајзенберговим принципом неодређености све претвара у кванте дејства, хипотетичке најмање јединице количине кретања... Тачније, у релативистичкој физици, а поготову квантној механици, више ниједна величина није реална, све се потире, мења, преображава, па чак и оно непроменљиво (априорно) између променљивих, релативних величина апсолутна релација научног закона, непроменљиви квантитативни однос између тих променљивих, релативних величина, остаје само по вероватноћи променљиви однос између променљивих физичких величина (честица, енергија).  У ствари једина реална физичка  величина на крају, је, као код Питагоре,  тај аритметички, квантитативни однос! 

Са друге стране, у филозофији, претпоставка апсолутних квантитативних односа, бројева, квантитета или релација као супстанција свих осталих ствари, постоји већ  код питагорејаца. Већ Питагора тврди да су бројеве  и њихове хармоније елементи свих ствари, сама, вечна бића од којих  је сачињено све.

И код Платона је тај проблема математике (поготову  аритметике), један од основних проблема; и у односу према физичких свету, и према самим по себи, вечним, идејама. За Платона аритметичко-геометријски облици постоје у посебном свету математичких бића, као посредници између физичких облика (променљивих и коначних у времену) и метафизичких (непроменљивих и вечних); и могу се сагледати само из чистог појма. „Платон прихвата да постоје математичка бића као прелазне стварности, различита с једне стране од чулних бића што су вечита и непокретна а с друге стране од идеја што су оне мноштво сличних примерака док је идеја сама по себи једна и појединачна и засебна стварност.“[6] Између мноштва чулних бића и појединачности идеја, постоје на неки начин као јединство мноштва математичка бића. И та математичка бића су по њему одвојена од материје и вечна и непокретна, јер је само тако наука о њима могућа. Зато постоји подједнак проблем при разјашњењу односа математичких бића и физичке стварности, као и у односу математичких бића и најстарије логичко- онтолошке синтетичке основе света по себи,  вечних идеја

Савремена наука те математичке елементе (метафизичку основу аритметике и пре аритметике логике) не посматра као некакву стварну физичку величину, биће, елеменат,  него користи, узима само оперативно. Платон види бројеве као посебна бића између чулног света и света идеја, или даје аритметичко-геометријску конструкцију основних елемената и видљивог света; те  математичке елементе поставља пре свих физичких величина: на пример садашње масе, простора, времена, материје, енергије, чак као првенствене елементе сваке друге величине. Зато кроз уста замишљеног питагорејца Тимаја тражи иза све појавности видљивог света најстарије аритметичко-геометријско-логичке везе, праосновне математичко–логичке атоме; не само  сложених ствари него и самих елемената. А иза аритметичко-геометријске математичких  елемената физике, физичког света, чак логичко-аритметичку старију старије душе. На крају и иза аритметике (од истог различитог и бића) логичку-онтолошку аритметичку основу космичке душе, најстарију метафизичку основу.

Заправо, Платонова физика, насупрот Демокритове, која се заснива на најситнијим недељивим материјалним честицама, атомима у сталном кретању у празном простору,  различитим по облику, реду, и положају, све елементе материјалног света утемељује на питагорејској, квантитативној, бројној, математичкој основи. Зато је његова  физика, која основне физичке елементе, и  сву сложену физичку стварност покушава по делу ума и нужности да конструише из простих и једноставних аритметичко-геометријских  логичко-чулних “атома,“ сличнија покушајима савремене математичке физике него Њутнова.[7]

Када било који, какви закони савремене природне науке, уместо апсолутних и непроменљивих величина класичне физике, апсолутизују саму релацију, квантитативни однос између свих релативних, променљивих величина, очигледно да таква научност претпоставља старију аритметику и иза аритметике логику, синтетичку основу логике, и самим тим индиректно Кантову синтетичку праоснову трансценденталне субјективности пре сваке могуће објективности. Тако се у погледу Ајнштајнове замерке Канту, о немогућности синтетичких судова а приори, долази до једне парадоксалне ситуације. Очигледно је да се управо Кант, са својим трансцендентализмом, позиционизмом, априоризмом испред свих физичких величина, било некритички  датих самих по себи, или као случајних и појединачних променљивих, и чистом субјективношћу пре сваке објективности труди да омогући, утемељи прво саму логику, аритметику, које су нужне  за саму научност науке, њихове синтетичке судове а приори, па, чак и  саму нееуклидску геометрију или релативистичку или квантну физику – њихове  синтетичке судове а приори! 

У ствари, Ајнштајн том примедбом Канту одбацује једину основу своје  математичке (монистичке) физике, једино могуће синтетичко  утемељење своје теорије релативитета, која наспрам свих релативних квалитета у континууму простора-времена-масе-енергије покушава да заснује у апсолутној релацији, на крају,  апсолутном  брзином светлости у квантитету, математици једну непротивуречну монистичку физику (једну непротивуречну фундаменталну теорију целе природне науке). Сасвим је очигледно  да  апсолутност сваке релације природне науке, па свакако и најстарији релациони суд, синтетички суд његове релативистичке физике, подразумева старију квантитативну основу,  апсолутност аритметике, а та апсолутност релација аритметике старију апсолутност логике, а апсолутност логике старију синтетичку основу самосвести, или прасинтетичку основу стварајуће (Божије) апсолутне субјективности.  

Према томе,  иако на први поглед Ајнштајнови аргументи против Кантове априорности простора имају смисла, ако се пажљивије посматра то Ајнштајново побијање класичне  Њутнове физике и релативизовање простора, времена, масе, енергије,  видеће се да оно и те како претпоставља старију апсолутност аритметике и иза ње логике, а самим тим трансценденталну субјективност пре сваке објективности. А на крају можда  чак и метафизичку основу (космички ум, Бога који “мисли, рачуна“), трансцендентност апсолутне идеје или апсолутне субјективности.

 

Квантитативна и квалитативна логика. Квалитативна и квалитативна бесконачност

 

Основа нашег владајућег категоријалног апарата може почивати на квалитативној и на квантитативној основи.

 Сва филозофија: а поготову она најјача Платона, Аристотела, Хегела.., почива на квалитативној основи. Савремена математичка физика и Питагорина филозофија, на квантитативној основи. 

У првој групи,  се из квалитативне основе  претпоставља апсолутан квалитет и апсолутан начин постојања: Сви могући квалитети, квантитети, релације и модалитети своде на апсолутни квалитет и апсолутни начин постојања: Бога, Духа, идеје..,праелемента (елемената), супстанције, монаде.... Све се схвата по најстаријем супстанцијалном квалитету, вечном (општем и нужном) модалитету.

По другој, квантитативној основи (научној углавном)  тражи се апсолутан квантитет и апсолутна  релација.  Претпоставља се на почетку, крају најмања, највећа  количина кретања, енергије; најмањи квант дејства, или највећа збирна количина  топлоте-притиска сингуларитета првобитне тачке бесконачне праенергије пре простора, времена, масе, сваког облика енергије, а тек након првобитног Big-Bang-a, сви просторно-временски квалитети материје-енергије, и све могуће-стварне-нужне релације, начини постојања. 

Свакако да се и проблем „бесконачне“” дељивости,  или умножења  бесконачно великог или малог не мора нужно  посматрати само у квантитативнон смислу, него много пре по старијем, суштинском смислу (као, на пример, код Платона, Аристотела, Спинозе, Хегела) унутар једног квалитета (по категоријама, родовима, врстама, супстанцијалним идејама,  различитим арибутима, модусима, степенима самосазнања апсолутне идеје…), квалитативно! Па чак и укључити  суштинска (онтолошка) разлика, друго, мноштво, друго биће, супстанција, други супстанцијални квалитет (као код Лајбница). Све разлике, мноштво разврставати, делити по старијој, логичко-граматичкој квалитативној, синтетичкој основи а не само математичкој, квантитативној, аналитичкој.

Да ли један квалитет, само својим повећавањем, умножењем  или смањивањем, дељењем, мењањем по квантитативној основи, може (потпуно) изгубити свој квалитет, или прећи, добити неки други (чак супротан) квалитет?[8] Важи ли тако нешто на нивоу чисто аритметичких или геометријских облика. Да ли круг, лопта бесконачног полупречника прелази у праву, раван, или многоугао бесконачним бројем страна у круг? Опет, иако се каже да тачка нема димензије, каже се да је права скуп тачака има барем дужину…  Такође, и да се између било која два броја може бесконачном дељивошћу увести, уметнути бесконачни скуп децималних бројева…

Слободно се може рећи, да се та друга, суштинска (квалитативна) дељивост, или, пак, умножење,  као праоснова саме (сваке) суштинске разлике, различитости свих ствари, бића и могућности мноштва уопште, код  филозофа скоро увек тражи по неком праосновном квалитету. На пример, Платон суштинску  разлику између квалитета схвата  по себи, изједначује са самим појединачним бићима, стварима по себи, вечним идејама. И ту се по најстаријој логичко-онтолошкој нужности закључује да прво мора постојати један апсолутан квалитет и начин постојања сам по себи (највиша идеја добра), не само над свим чулним квалитетима, него и над свим појединачним квалитетима вечних идеја.

Аристотел узима Бога као апсолутно нужан вечни квалитет и начин постојања, над свим разноврсним квалитетима, начинима постојања осталих родова и врста. Декарт над свим разноврсним квалитетима налази два апсолутна квалитета, мишљење и просторност као два највиша рода, подручја бића. Спиноза по логичко-онтолошкој нужности апсолутан квалитет и нужно постојање једног Бога са бесконачним бројем бесконачних атрибута или коначних модуса. Лајбниц бесконачно мноштво квалитета различитих представа супстанцијалних монада, са Богом као највишом монадом свих монада, регулативним принципом (престабилираном хармонијом) свих монада.

Чак и Питагорине хармоније и  бројеви се у својој праоснови свих других квалитета не морају нужно посматрати само као (количине, величине), квантитети, него су, пре свега, представљени као посебна регија математичких бића између променљивих и случајних чулних ствари и непроменљивих вечних идеја, више као  неки   квалитети. 

Дакле, свака (чак и бесконачна) дељивост, код свих тих филозофа, па чак и она по квантитету, долази нужно по неком старијем квалитету. Сваки квантитет нечега – количина, величина било чега служи умножењу, плодности неког квалитета. И зато је, опет, сваким сабирањем, одузимањем, дељивошћу или умножењем, дакле, сваким могућим квантитетом увек  подређен неком старијем квалитету. Схвата се, постоји, јесте по неком старијем квалитету. У основи, свако хипотетичко бесконачно сабирање, умножење, или одузимање, дељење, било која  квантитативна раздвојивост, спојивост од дела ка целини и целине ка делу у филозофији, служи некој квалитативној спојивости, логичкој бесконачности, квалитативном разликовању, мноштву  првенственој – синтетичности;  подређена је увек некој праосновној целини, јединству, квалитету.

У природној науци (пре свега у њиховој основи физике, математике) је обрнуто: свака хипотетичка бесконачна дељивост, било којег квалитета, сложености, спојивости, опет, по апсолутној аналитичности, бесконачној дељивости по количини, величини, засноване је на некој почетној једноставности, у којој нестаје сваки квалитет,  изједначује, на крају, чак, сва материја-енергија (сваки могући, облик садржај, квалитет) са бесконачно великом-малом количином, величином антиматерије, антиенергије пре сваког облика постојања пуног “свега” – “празног”, ништа.

Дакле, ако се посматрају праосновне логичке категорије по квалитету, квантитету, релацији и модалитету, може се рећи да се  у филозофији сваки могући квантитет и релација (математичке категорије квантитета, и релације) подређује (логичко-граматичким категоријама) квалитета и модалитета. У крајњем случају сви могући квалитети и квантитети, модалитети и односи, релације међу њима своде се на синтетичку праоснову неких супстанцијалних квалитета. На крају, на неки апсолутни квалитет и начин (облик) постојања. За некога је то Вода, за неког Ваздух, за неког Ватра.., или Елементи, Логос… Једно, Атоми и празан простор, Хармонија и Број, Идеја, Бог…

Већ је речено да сваки од ових филозофа тражи основу апсолутног квалитета и начина постојања на који се могу свести, из којег се могу извести, објаснити сви остали квалитети и начини постојања.

У науци је обрнуто. Било какав квалитет и начин постојања (логичко-граматичке категорије), подређује се старијем квантитету и релацији (математичним категоријама). То се бесконачно у коначном,  или коначно у бесконачном тражи по квантитативној дељивости сваке сложевине, квалитета; прво до молекула (спојева различитих атома), по елементима периодног система, па даље у самом атому (односу субатомских честица), покушава да нађе она праоснова апсолутне релације, квантитета, “кванта која даље даје, може да објасни бесконачно мноштво свих  осталих квалитета и начина постојања. Ту је, обрнуто,  сваки, па и највиши квалитет и начин постојања, подређен квантитету, и релацији. У сваком случају, по начелима квантне физике засноване на математичко-логичко-чињеничним “квантима дејства” најмањих количина, величина задњих прачестица–праенергија, као јединих апсолутних облика, начина постојања, сваки (други) квалитет, и облик постојања ту служи квантитету. Теоретски, некој задњој, апсолутној релацији, квантитету, величини, количини најмање, најједноставније честице, кванта изједначене са енергијом, у којој нестају сви други квалитети, и облици постојања. На крају се све посматра по праосновној честици-енергији кванту дејства, светлосном кванту (најмањој енергији), или по чистој, апсолутној релацији у првобитној надумно јакој сили (хипер  хипер великој енергији) где се изједначују материја и антиматерија, енергија и антиенергија, све и ништа.

Прво се сваки биолошки квалитет своди  на хемијски органски (сложених молекула), па на хемијски неоргански(једноставнијих молекула): на крају хемијски, молекуларни на физички (атомски) – елемената. Затим на првобитни квалитет праелемента свих различитих атома – водоников атом, а сам праосновни атом водоника на квалитете праосновних субатомских честица. На крају се и тај праосновни “квалитет” теоријски заснива на хипотетичкој честици–енергији,  или чистом квантитету, “кванту дејства” бесконачно мале енергије, количине кретања, или насупрот на првобитну супер јаку силу–енергију (из које су настале јаке нуклеарне силе, слабе нуклеарне силе, електромагнетизам и гравитација), хипотетичку праматерију–праенергију прапочетног свега, изједначеног са антиматеријом-антиенергијом прапочетног ништа.

 

Унутрашњи  вид знања из свеобухватне  теорије (идеје) за све појаве света и све појаве свести и спољашњи вид делимичног, појединачног

 

Савремена наука све догађаје, појединачне чињенице, посебне чулне утиске (свакако и оне помоћу најсавршенијих инструмената) свих различитих појава, дешавања тумачи, интерпретира на крају из једне хипотетичке свеповезаности, завршне теоријске слике целе науке, старијег јединства свега света или старијег свега унутра, најстаријег јединства једне чисте воље–свести. И пре и после свих различитих разумско-чулних, појмовно-опажајних односа, посебних теоријско-чињеничких описа, очигледно  захтева, подразумева неко старије једно, јединство научно-логичког вида знања, или научно-логичког рачуна, изрицања. Исто као што се све разбацано, по свакој посебној дражи, разноврсности чулне енергије види тек кроз њихово прожимање, укрштање у индуктору разума, свести, тако се и све разбацано знање, по битном појму, чињеници искуства неке посебне науке, повезује тек у синтетичкој основи свеобухватне теорије која у свом јединству држи све основне идеје те науке. У ствари, види се  тек када се унутрашњим видом знања види све  са свих страна из завршних закључака те науке, када се у једној логичкој “слици”, непротивуречној теорији саставе сви најбитнији појмови–чињенице, основне категорије и сви посебни појмови, судови. Према томе,  све оно што се види из чулног вида, видљиво, види се на крају индукцијом, индуктором свести, или помоћу логичке “слике”, тумачења једне свеобухватне научне теорије – логичким видом, увиђањем, виђењем из нечулног, невидљивог. 

Свакако да и тај завршни логички вид знања на основу почетног спољашњег виђења мора имати неку синтетичку основу, за јединство саме ствари, синтетичку праоснову у нама самима за повезаност свих тих разноврсних слика, чињеница, појава, догађаја; иначе, научни језик не би имао смисла, као ни било каква поставка њених закона, изрицање општих појмова, судова, закључака знања. Чак сада, при  најобичнијем виђењу, тек тај  вид знања изнутра, сагледавање свега са свих страна који повезује све различите чулне дражи, кроз целовити опис,  тумачење у највишем јединству свих теоријских поставки и битних чињеница искуства тек утемељује у једној свеобухватној идеји. Научним описом се та почетна основа непосредних чулних датости помера ка посебно битним чињеницама искуства, и даљим унутрашњим видом знања, управо првостепеним појмовима, судовима, закључцима своди на неки  научно-логички вид  једне свеобухватне теорије. То јест, све оно што се види, опет се на крају научним законима, релацијама целовитим видом знања свега са свих страна тумачи, описује из онога, помоћу онога што се не види!

Већ је речено да савремена наука не одваја простор време, него сагледава континуум простор-време кроз бесконачно различите логичко-математичко-физичке односе, стања масе-енергије у сталном кретању. Свака слика, утисак било којег чула, могући облик физичког постојања даје се математичком интерпретацијом, замењује бесконачно различитим односима количине кретања, последњих, потпуно невидљивих, неухватљивих честица без икаквог обличја, идентичним са чистом праенергијом. На крају, како се та задња енергија не може више описати никаквом честицом, физичким стањем, у том задњем математичком опису  мора се изједначити, не само честица и енергија, него енергија и антиенергија, материја и антиматерија,  постојање и непостојање, све и ништа.

У сваком случају, како ту нема више никаквог обличја, тај научни вид који даје математичко-логичко-физички опис стања ствари, најпре је унутрашњи вид појмовима знања. Научно сагледавање по једној основној идеји: непротивуречном јединству свих посебних идеја основних појмова и чињеница експерименталног искуства у једној свеобухватној теорији, као заједничкој логич кој слици свих стања ствари. Јер, да би уопште било која од тих логичких чињеница, или  научни појам имао своје значење, смисао, утемељио како треба, он се мора на нечему засновати. А овде се не може никако засновати на непосредној чулној датости, јер она ту више и не постоји! Тачније, свака чулна датост, свега у основи видљивог, ту се опет објашњава по некој старијој логичко-математичкој датости нечулног, невидљивог! У позадини тог логичког виђења, свега видљивог, све физике, опет се показује, “пре физике,” једна  основа логике и математике а иза њих невидљива основа неке најстарије  метафизике!

 

Не само да се супстанцијална  слобода живог не може извести из општег и нужног неживог, него се опште, нужно неживо може утемељити само из супстанцијалне слободе  живог! 

 

Природа код старих Грка, као код нас у етимолошком корену речи (бити при роду, рађању), много пре наглашава живу природу. Међутим, са развојем  модерне науке  природа се у првостепеном смислу  схвата као  нежива а тек у другостепеном, изведеном смислу, по случајности,  као жива. Међутим, опште и нужно неживо и појединачно, слободно (или случајно) живо тешко се могу ускладити.  Живо на земљи је у огромној неживој васиони много пре случајност; по невероватно много услова који су потребни да се стекну за његово постојање, скоро немогућност. Међутим, са друге стране,  с правом се може тврдити да је  оно што зовемо природа, без првостепене живе природе, само једна општа именица која ни у научном ни у филозофском смислу нема јединствено значење. Тачније, без неког живог (поготову човека) то уобличење јединства природе нема никакве основе. Свако опште и нужно неживо се не само индукује из посебног, појединачног, живог, него се тек може утемељити из супстанцијалне појединачности живог! [9]

 Општост природе сама по себи још ништа не значи. Опажаји чула виде појединачну, спољашњу страну ствари, појмови разума нека општа својства ствари, а филозофске идеје и научне теорије свеобухватну целину ствари. Међутим, ми немамо опажаје (свеобухватне целине) природе, него  природу само као општи појам. У тај општи појам “природе“ може се ставити бесконачно много различитих супротних појмова, судова, закључака или општих и нужних закона сваке посебне науке који без целовите теорије једне свеобухватне идеје која обухвата све посебне идеје, немају праву научност. Из безброј различитих углова гледања не може се никако по индуктивној основи  доћи до некаквог апсолутног, него само појавног  јединства природе. Ниједан посебан физички закон није довољан за утемељење целовите природе, него  се за њену свеобухватност тражи јединство свих закона живог, неживог. По Канту се и то појавно јединство природе, општих и нужних закона природе може утемељити само у трансценденталној субјективности. Природа може бити само природа за нас, трансцендентална конституција (најопштија умна регулатива) појединачног, посебног  појавног  искуства.

Када наука из општих и нужних закона објашњава живо из неживог, то објашњење слободног, појединачног живог из општег и нужног неживог не само да не укључује стварајућу слободу, него другостепено слободно, појединачно, живо своди унапред на случајност првостепеног неживог. Међутим, када наука уместо стварајуће слободе уводи случај или живо своди на случај, уопште било шта објашњава случајем, то је исто као и да га и  не објашњава!

Научно свођење слободе на нужност, различитог на исто, појединачног на опште, унапред слободно, различито, појединачно, живо своди на фикцију, на случајност! Међутим, већ је речено да се не само  општост и нужност него и сва објективност, може утемељити само у старијој појединачности, супстанцијалној субјективности! Наличје приче у којој се живо не објашњава по општости и нужности закона него своди на случај, јесте да се да се без стварајуће моћи унутар саме ствари, сталне промене, различитог другачијег, наспрам непроменљивог и истог не само не може објаснити само живо, него се не може објаснити, утемељити ни само неживо –  било које, какво нешто наспрам ништа, биће, бивствовање наспрам небића, небивствовања!

У ствари, из првостепене опште нужне неживе природе не само да се стаје насупрот супстанцијалне слободе и појединачности живог, него и наспрам сваке стварајуће моћи у природи! И за општост и нужности у природи, а камоли за јединство сваког слободног појединачног, живог, мора се претпоставити стварајућа моћ (првостепена различитост и слобода), а за свако живо  појединачност,  властитост сваке јединке, врсте. Међутим,  у науци се властитост живе јединке (или рода или врсте)  унапред пориче по суштинској основи, своди на  (унапред немогуће по себи) опште и нужно неживо, изводи из општег и нужног неживог!

 За Платона су идеје супстанцијална појединачност, Аристотел уводи појединачност првих супстанција, Лајбниц супстанцијалну појединачност монада, а Кант сву објективност утемељује у трансценденталној субјективности, мада не увиђа да се та општост и нужност и истост само могу утемељити у чистој вољи и једној истој властитости.

 

Коментар

 

На пример, метафизика користи појам биће као основни појам, док је то у (по) језику само једна  апстрактна именица, општи појам који подразумева у свом опсегу свако могуће појединачно, посебно, опште биће. Свако конкретно биће јесте то што јесте по неком старијем супстанцијалном је, јесте односу, где се неком првостепеном субјекту преписује неко његово својство, другостепени предикат.  

Други смисао речи биће јесте будући облик основног глагола бити. Нешто је било, сада јесте или у будућем биће. Свакако да је и прошло било и будуће биће, изведено по основног је, јесте. То јест, када се пита за значење једног речи појма, пита се шта (оно, то, та реч, појам, ствар, биће, појава... ) је, јесте? То, свакако, важи и  када се пита шта је то бити, или биће, које је значење самог појма (речи) бити, бића, што, опет, враћа старијем је, јесте; показује, између осталог, да и то најстарије бити, било је или биће, може одредити, утемељити тек по неком најстаријем супстанцијалном је, јесте односу, бити само предикат за (нужно неку) старију супстанцијалност, или неки субјект. Кант је то најпре уочио. По њему веза је, јесте претпоставља најстарије ја мислим, из кога иде самоочигледно ја јесам. Ипак, његов трансцендентализам није дошао до тога да то је, јесте, јесам утемељи из најстарије синтетичке основе самоочигледне воље и  једне исте властитости.

По Платону, свако је, јесте знање, истина опажаја, појма или супстанцијалне идеје, свака сазнатљивост сазнања, смисленост мишљења или бивственост бића може се утемељити само из надсазнајне, надбивствене идеје добра.

По Аристотелу највише Божије мишљење о самом мишљењу утемељује сваки истинити је, јесте однос субјекта и предиката у суду знања.

По Хегелу, свако је јесте, па и праосновно ја мислим, ја јесам претпоставља апсолутни идентитет субјекта и предиката (субјективности и објективности), све могуће је, јесте релације, предикације знања објективног појма, суда, закључка апсолутног мишљења,

 

Зашто је уопште нешто а не ништа, биће, бивствовање, а не небиће, небивствовање?

 

Ово чувено Лајбницово питање поставља и на њега одговара већ Парменид –да је нешто нешто, а не ништа, бивствовање а не небивствовање, зато што се не може говорити, мислити, исказивати о ничем, небивствовању, него само о нечем, бивствовању. За Платона, ни утемељење бивствености бивствовања или смислености мишљења (сазнатљивости сазнања, истинитости истине)  није могуће без највише идеје добра, а за Лајбница по  најстаријем принципу довољног разлога, без супстанцијалне воље, жудње монаде. То јест, ако је наше сазнање, мишљење, говор, само појавно, онда ће и само бивствовање (на основу појавног сазнања, мишљења, говора),  насупрот Пармениду, бити само појавно, много пре небивствовање него бивствовање! Зато се бивственост бивствовања мора утемељити у пре (изнад појавног) сазнања, мишљења, говора, у самоочигледној (надсазнајној, надмисленој,  надизрецивој)  супстанцијалној вољи, жудњи  монаде.

Аргумент општих и нужних  закона науке иде управо наспрам слободе, стварајућег духа. Наука слободу  своди на још непознате, неоткривене природне законе, узроке. Међутим, без стварајуће слободе у самој ствари стално различитог, другачијег, наспрам општег и нужног, истог, не може се утемељити  ни само нешто наспрам ништа, бивствовање наспрам небивствовања, а камо ли било која, каква општост и нужност. Општост и нужност сама по себи ништа не значи, нити је могућа; она не може  утемељити ни саму себе, ни било које, какво нешто наспрам ништа, бивствовање наспрам небивствовања!

Без човека (свесног живота) немају смисла ни појединачни опажаји, појмови или јединство природе!Каквог би имало значаја да ли је нешто милионска температура звезде, или хладне планете, или скоро апсолутне нуле празног простора, уопште да било које, какво неко, нешто јесте а не није, да је “то“ што је, а не нешто  “друго“, треће, сто, хиљаду треће... када је све дато као релативно, као једно у односу на друго (немогуће по себи)?  Као, уосталом,  било који, какав “природан“ квалитет, наспрам другог „природног“  квалитета или, пак, квантитет, релација или модалитет? Уопште, одређење једне ствари преко друге,  нечега са нечим дугим,  разликовање било које једне ствари од друге ствари, било чега, нечега или свега од ничег!  Никакав критеријум не би се могао дати по коме би нешто било нужно то, ово, оно а не нешто сасвим различито, или супротно друго, треће, сто, хиљаду треће... чак уопште нешто а не ништа, биће, бивствовање, а не небиће, небивствовање! Ако нешто може бити и једно и друго, или сасвим  различито,  супротно,   треће, сто, хиљаду треће... и квалитети било које појединачне, посебне, опште или целовите природе спољашњег, унутрашњег света, сваке појавне објективности одређивати само кроз неку субјективност, у којој свака ствар, појава, биће  подједнако јесте и није, постоји само у релативном односу, релацији спрам исто таке друге релативне ствари, онда сви квалитативни судови, природна одређења губе првостепени смисао, суштинско утемељење...

 

Општост и нужност природе, закона природе само се може   утемељити у апсолутној вољи и стварајућој слободи

 

Ниједан систем (било које какво постојање, дешавање, деловање) по општости и нужности није могућ  да се пре тога  и сама општост и нужност није утемељена на супстанцијалној појединачности и стварајућој слободи. То,  да је један систем утемељен у стварајућој слободи (слободном стварању eх nihilo), заправо значи да је утемељен у Богу. Невероватно је да савремена наука, са једне стране, математичко-логичким појмовима, судовима са сваке стране, краја утемељује општост и нужност закона природе, а са друге у хипотетичком надпочетку пре простора, времена, сваког познатог облика материје,  енергије, или објашњења живог из неживог, или  промени, развоју јединка, врста (мутацијама) укључује случајност!

Сва традиционална филозофија јасно сагледава да не само  општост и нужност природе, закона природе него и логике, математике (сем Питагоре), није могућа по себи, него мора бити утемељена у некој метафизичкој (онтолошкој) нужности Бога, Духа, Идеје...Дакле, или ће се та општост и нужност морати дати као код Хегела, пре све просторно-временске природе, свих облика материје енергије у логосу самом по себи, апсолутном духу, идеји, или ће се опет сама (свака сазнајно-логичка, природна нужност) опет морати утемељити у апсолутној вољи и стварајућој слободи. Не само општост и нужност  математике, него и сама општост и нужност природе, закона природе.

  Свакако, није исто када се релативизују простор и време (скрате, продуће закриве, исправе) и када сасвим нестану. Такође, крајње је пристрасно да се релативизује простор и време а и даље задржава апсосутна основа логике и математике, поготову да се да та апсолутност математике и логике нема утемељење! Кант синтетичку основу логике даје у праоснови самосвести, а синтетичку праоснову математике, поред самосвести, у априорним опажајима простора и времена. Ипак, њему није било битно да утемељи, објасни неки апсолутни (нералативни) простор, и време (заправо су они код њега као чула–опажаји и том субјективношћу чак више релативизовани, релативни него у модерној науци) него сама општост и нужност математике, првенствено физичке науке! На чему се ослања та („нерелативна,“ апсолутна математика, када се релативизују сами простор и време? Већ је речено да код Платона  математички облици нису могући без старијих идеја, а ни логика никакво сазнање, истина  без надлогичке, надсазнајне идеје добра.

Ако се логичко онтолошка нужност закона физике не посматра по себи (само се код метафизичара пре простора-времена-материје-енергије, уопште све физике,  претпостави се  сама по себи основа Бога, Духа, Идеје..., код Хегела сама логика по себи) за ту логичко-математичку нужност физике се очигледно претпоставља синтетичка основа простора-времена-материје-енергије и када нестане та основа сваког познатог облика простора-времена-материје-енергије, не само да нестаје сама (свака) општост и нужност физике, него и сама основа логике и математике! Како ће се дати синтетичко јединство математике, логике, утемељити општост и нужност логике, математике изван, независно од сваке физике?

Иако су за Аристотела, математички облици, додуше,  непроменљиви, они се  не могу одвојити од опажаја чула, физичке стварности. Сличне су тезе Кантове трансценденталне филозофије. Како ће се и по којој основи, утемељити математика, логика изван сваког оквира искуства? Ако се реалитет појмова једино може потрдити садржајима чулног опажајима а  математичких појмова чистим опажајима, када нестану сваки трагови опажаја (па чак и оних посредних помоћу инструмената телескопа, микроскопа, спектроскопа, фотографске плоче.., који појачавају наше непосредне представе), уопште,  трагови сваке видљиве физике, како може остати (на чему ће се темељити) та задња синтетичка основа логичко-математичка општости и нужности природне науке? То јест, ако нестане свака оријентација простора, времена, садржина (било којег, каквог квалитета, модалитета), познатог облика материје, енергије, како могу остати да важе општи и нужни закони (било које, какве релације, квантитети) природне науке, па чак и логике, математике?

У сваком случају, када се праоснова све физике даје по логичко онтолошкој нужности логике, математике, мора се дати утемељење општости и нужности те нерелативне логике или нерелативне математике пре све релативне физике (променљивих облика простора–времена, материје–енергије). Шта су онда ти математички (тачније, логичко-аритметички) апсолутни квантитативнио односи и како су они могући? Да ли су ти бројни односи и њихове хармоније, нехармоније неки квантитети по себи, пре свих осталих релативних физичких величина, неке првостепене нерелативне (апсолутне)  физичке величине, или чак као код Питагорејаца  – метафизичке величине.

Међутим,  модерна наука нема једно такво утемељење математике, логике, ни као посебних нерелативних физичких величина, наспрам релативних, ни као метафизичких величина.

За Платона и Аристотела је сасвим очигледно математички облици, величине, кванитети не могу бити по себи, међутим у модерној науци и кад се апстрахују од простора, времена, сваког облика материје и енергије  (у потпуности одвоје од чулности), они важе и даље као старије нералативности, апсолутности! Међутим, како ће се из прасингуларитета, неразликованог једног, пре било којих каквих квалитете, модалитета, дати било које какво кретање, нестајање, нестајање, мноштва, изводити не само физичке величине, него и математичке-логичке апсолутне релације, било који, какви логичко-математички-физички општи и нужни закони, сви могући квантитативни праодноси (проблем који је уочио већ елејац Парменид а у својим апоријама развијао његов ученик Зенон)?

Без основе било којег, каквог праквалитета (онтолошког), не могу се правити било које какве математичке разлике по квантитету, квантитативне разлике, разлике физичких величина, или логичке по квалитеу, релацији и модалитету. Зато је Аристотел, тек из своје свеобухватне четвороструке узрочности старије метафизике утемељио основе физике.

Како се уопште може говорити о некаквој логичко-онтолошкој-општости и нужности пре простора-времена-материје (сваког познатог облика) енерије?  Зар није синтетичка основа те геометрије, аритметике дата према континууму простора-времена-материје-енергије, везане за ту и такву било коју какву (просторно-временско-материјалну физику), а она иза (просторно-временске-материјалне-енергетске) основе све физике не може више бити утемељена ни та општост и нужност математике, него мора изаћи из (било које, какве) општости и нужности и бити дата по старијој стварајућој слободи неке старије метафизике.

Када се каже да се не зна шта је пре те основе простора-времена-материје (сваког познатог  облика) енергије познате физике, ту се у ствари само избегава да се каже да без те основе познате физике (простора-времена-материје-енергије) не важи општост и нужност логике и математике! Да је та логичко-математичка општост и нужност нужно везана уз ту, и такву основу физике (као празна форма уз слеп опажај и обрнуто), па према томе никаква општост и нужност (не само чисте теоријске математичке физике, закона математичке физике, него чак и општост и нужност логике, математике) не важи по себи, није апсолутна, него свако хипотетичко подручје било које, какве физике по случајности, могућности мора претпоставити свемогућност cretio ex nihilo стварајуће слободе!

Не само да математика, логика нема шта даље да тражи, него када нема ни физике, нема више ни математике ни логике, па према томе никакве више (по простору, времену, материји-енергији) задатој општости и нужности, природних закона, бивствености природе, поготову општости и нужности природе, него сада све иде из једне надлогичке, надматематичке, надсазнајне ex nihilo основе стварајуће слободе, где старија могућност (свемогућност) даје тек основу било које, какве опште, посебне, појединачне опште и нужне или могуће или случајане стварности, биствовања природе,  природности природе; па чак и основу прво логике, математике, па и физике, хемије, биологије итд.

Општост и нужност се морају разумети у потпуности: зашто су такве какве су и зашто поред њих постоји све то мноштво кретања, настајање, нестајање, сва могућа разноврсност и супстанцијална појединачност? А да би утемељило, објаснило тако нешто (супстанцијална појединачност, посебност, различитост),  нужна је претпоставка апсолутне воље и стварајуће слободе - Бога пре бића. Заправо, сваки рачун или мишљење, или било којим природни процес биолошког стварања, раста, одржања, сврховитог кретања, дешавања мора бит утемељен из неког старијег јединства. Поредф тога, свако непокретно стање, аритметичко-геометријски егзактан однос или одређена појединачна слика,  представа, за неки процес у мишљењу, вољно логичку  синтезу, унутрашње кретање, слободу претпоставља најстарију синтетичку праонову једне слободне властитости. 

 У чему се темељи та свемогућност (мишљења, рачуна, сваког биолошког или механичког кретања, деловања) у живом у неживом систему?

Ако се апсолутност математике темељи на апсолутности логичког, на чему се заснива апсолутност логичког; свеједно да ли се посматра по апсолутној, непромељивој просторно-временској основи, или релативизованој просторно-временској-материјалној-енергетској промељивој основи? Чим неки систем по нужности,  било каквом природном закону, процесу има кретање, он укључује слободу, јер се свако кретање мора на крају схватити по логичком а само логичко по апсолутној вољи и стварајућој слободи. Како би се уопште схватила, утемељила апсолутност математичких, геометријских закона, општост и нужност логике, математике? Било које, какво релативизовање може се утемељити само на старијој надматематичкој, надлогичкој, надсазнајној свемогућности. То на крају тражи да се свака нужност опет схвати по старијој стварајућој слободи,  јединство опште и нужне природе по једном Богу, стварајућој слободи у Богу. Да се јединство логике схвати по једној старијој вољи, нужност по старијој слободи, и природа, јединство закона природе по стварајућој слободи, нјстаријем Богу. Да се схвати сама основа логичности логике, закона логике, па и свака друга нужност математичких, физичких, хемијских, биолошких закона у происторно-временско-енергетској природи, и сама природа која је до сада схватала по нужности, схвати по смислу, односно по стварајућој слободи. Тек када се сами закони и природна нужност утемељи у старијој слободи, могуће је само стварање (заправо свако могуће дешавање), сама бивственост бивствовања, јер се ни кретање, ни стварање не могу схватити без слободе.[10] У стварајућој слободи једино имају разлог да јесу то што јесу, па чак и нужност у њима самима,  свеједно да ли је она псхихолошка, биолошка, хемијска, механичка,  тек има  утемељење.

У сваком случају, много се пре  тај апсолутни смисао слободе тражи за разумевање сваког постојања, утемељење логичко-математичке или природне, биолошке нужности, сваке врсте кретања, настајања, нестајања него што се обратно, нека математичка логичка, природна нужност тражи за схватање, разумевање, утемељење супстанцијалне појединачности и стварајуће слободе. Свакако да утемељење стварајуће eх nihilo слободе у апсолутном смислу није исто као и право избора између већ постојећих ствари. Већ Аристотел свако просторно-временско-механичко кретања у природи утемељује најстаријим духовним, кретањем, сврху сваког настајања, нестајања најстаријом сврхом-делом самом по себи Божијег вечног живота, бића.

 

Коментар

 

У савременој физици ауторитет нерелативне (еуклидске) геометрије помера се ка нерелативној аритметици n димензија, где су простор и време само променљиве међу осталим релативним физичким величинама. Квантна физика сваки могући облик постојања своди на бесконачно разноврсне односе количине кретања последњих, потпуно невидљивих, неухватљивих честица–таласа без сталног обличја, брзине, положаја, идентичних са чистом праенергијом. Опет, када нестану сви познати облици простора–времена–материје–енергије и свеједно да ли у квантној теорији неодређености микрофизике или у првобитној пра-тачци пре сваког познатог облика материје, енергије макрофизике (астрофизике) изгуби на крају сваки ослонац опажаја, па чак и оних посредних помоћу инструмената који појачавају наше непосредне представе (телескопа, микроскопа, спектроскопа, фотографске плоче... ) и релативизују не само сваки квалитет, модалитет, него и сами општи и нужни односи, закони познате физике, како могу остати да важе „нерелативни” општи и нужни квантитативни односи аритметике?

Заправо, увек остаје Кантово питање: Како је, уопште, могућа било каква апсолутна основа опште и нужне математике, науке, када тек чиста субјективност утемељује сваку општу и нужну појавну објективност? У ствари, када се тврди да се не може знати шта стоји пре сваког облика простора–времена–материје– енергије познате физике, ту се  избегава да се јасно каже да када нестане свака физика да онда више не важи ни сама математика!

Математикa је нужно везанa уз неку (било коју, какву) основу физике (као празан појам уз слеп опажај и обрнуто). И већ је речено да када нестану сви квалитети, модалитети континуума простора–времена–материје–енергије , опште и нужне релације сваке физике, да тада више не важе ни општи и нужни квантитативни односи математике (па ни они у основи макро или микро физике), него се са тим подручјима – свемогуће тачке пре простора, времена, сваког облика материје, енергије астрофизике или случајности, неодређености квантне физике заправо скаче у надматематичку, надсазнајну creatio ex nihilo стварајућу слободу, враћа у свемогућност старије метафизике!

У сваком случају, много се пре та стварајућа слобода од ништа, ка било чему, свему тражи за утемељење сваке могуће логичко-математичке или сваке физичке, биолошке нужности кретања, настајања, нестајања, постојања, него што се, обратно, природна нужност, или нека „сама по себи математичка”, тражи за утемељење старије creatio ex nihilo стварајуће слободе од ништа ка било чему, свему.

 

 Научне и онтолошке категорије

 

Истраживање везе научних и онтолошких категорија (датих још у четворострукој узрочности на почетку Аристотелове Метафизике) свакако је задатак једне фундаменталне Филозофије науке. У стари, прво треба размотрити однос граматичких и логичких категорија, или категорија језика и категорија логике. Затим основних појмова, судова, закључака правила, закона логике и основних онтолошких узрока: формалног, материјалног, покретачког, и сврховитог. У новије време тим суштинским проблемом највише се бавио Хегел. Да би решио проблематичан однос Бога и природе и проблем стварања, Хегел је, наизглед, Аристотелову тетраду основних узрока својом дијалектиком  прво преводио у тријаду, а заправо апсолутним духом по себи и за себе у Божију логичку монаду.

У ствари, очигледно је да категоријални склоп савремене науке, из те Аристотелове четвороструке узрочности прихвата само два праузрока:  материју и кретање; а даље та два узрока своди на крају на монаду једне апсолутне енергије са свим различитим облицима  (квантитативни приступ). Друга два узрока облика и сврхе (где је свакако, више присутан квалитативни приступ), савремена физика очигледно занемарује, сматра само као другостепене појаве и прихвата једино два прва узрока: стварну диаду материје-кретања у једној замишљеној монади праенергије. По њима  остала  два узрока своју истину привидног облика и сврхе  имају само антропоцентристички,  из људског угла или угла неке друге врсте, облика живих бића.

Та математичка интерпретација физике, Аристотелову тетраду прво своди се на диаду (материје–енергије), затим тражи,  претпоставља првобитни сингуларитет јединствене праенергије, јединственог поља, за монистички континуум (свих могућих променљивих)  материје-енергије-простора-времена.

 У ствари,   савремена наука, и научност уопште се тако унапред налази у немогућем задатку, унутар себе противуречном становишту! Наиме, она свакако у  тим математичко-физичким образцима користи свест, логику у објашњавању макро, микро света, физичке природе; траже физичким законима суштинске проузроке – логику космоса, општи и нужни ред, поредак света – а саму свест, “главу“, логику света, природе (космички ум, логос, највише јединство тог реда, поретка) за све облике материје, енергије макро, микро света, датог у четвртом, нужном узроку свеобухватне сврхе, сврховитости у Аристотеловој тетради – по дефиницији „објективне“ (несврховите)  науке –  искључује већ на почетку!

Уствари, ако природна наука унапред одбацује телеолошки узрок, она не мора (не треба) уопште ни да тражи, објашњава ту свеобухватност космичког деловања у макро-микросвету; да доказује једну јединствену логику неживе природе,  или сврху живог света, или људске свести, мишљења!

Не ради се само о томе, да ли се из људског угла (наше коначне сврхе, смисла) уопште може, има право објашњавати свет, живот, човек, наша свест – па да се таквом објашњењу има право приговорити да је антропоцентрично – него да ли се без неког (било каквог)  доследног  гледишта, неке саме по себи свеобухватне сврхе, једне непротивуречне јединствене логике за сву материју–енергију–простор–време–брзину, све облике макро, микро света, уопште може давати   битно објашњење,  нешто суштински објаснити, објашњавати?!

Ако се тај сврховити узрок нема право посматрати из људског (или било чијег јединственог) природног становишта, нити кроз хипотетички апсолутни дух, Божију логику, опет се, свеједно,  нека јединствена логика природе, највиши космички логос, дело ума из неког (било којег, каквог логичногб) угла мора тражити, давати. А за тако нешто, највиши природни закон, јединствени логос, општи и нужниред, поредак природе за свако кретање, уобличење (све облике материје–енергије–простора–времена–брзине) макро, микро света, мора се, опет, укључити нека суштинска (свеобухватна) свест, логика, сврха.  То јест, ако се на било који начин претпоставља, тражи неки логос, законитост из било којег угла, становишта,  било какве ствари, појаве, догађаја у природи, у њеном настајању, или садашњем, будућем деловању, онда мора постојати и неки телеолошки узрок.

Заправо, без обзира на то да ли тај свеобухватни, стварно–логички узрок  антропоцентрички, људски, или Божији, или само јединствени логос природе,  некакава сврха, логика самог закона, деловања по себи, дешавања најмањих, највећих ствари, појава микро, макро света, неки јединствени, непротивуречни узрок, или угао гледања, научног посматрања који ге износи, предочава, мора да постоји. Или, ако таквог узрока нема, нема ни потребе да се тражи објашњење, нити да постоји  наука; тачније наука тада није ни могућа, нема никаквог смисла, и ништа не треба ни да се објашњаваТо јест, ако човек, било који живи створ има (неку) „ главу“,  зашто је не би  имала и сва појединачна, посебна, општа свекоколика природа!? Зашто не би постојала „глава“ природе, у самој природи,  над сваким њеним најмањим, највећим обликом, делом, као и над самим човеком, у самом човеку? Свакако да и у самом човеку, пре његовог сазнајног бића, као и у свакој ствари, постоји, стварајуће знање једно са самим (његовим, њиховим) бићем–делом, по коме човек (свака ствар, биће) јесте то што јесте.

То јест, ако се увек даје само један делимичан поглед, по односу неких физичких величина један закон, или на основу искуства наших чула, или појачаних опажаја усавршеним инсрументима  захвата  само делимична стварност,  зашто се уопште говори, употребљава нека апсолутна  синтетичка целина,  појам “природе“, “космоса“?  

 

 



[1] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz,  1976,   Напомена, стр 105.

[2] Свакако, ни Кантово праосновно Ја мислим није могуће по себи, него мора претпоставити старија чисту воља и једну Ја=Ја исту властитост. За више погледати сајту: www. filozof.rs   рад: Чиста воља и у Кантовој критици чистог ума./Начела практичне логике

[3] Чак и Платон  из општих и нужних судова разума, ума, математике, доказује вечност душе. И на први поглед изгледа да један вечно исти разум, ум, вечни судови  математике и општи и нужни појмови, идеје  доказују вечност једне исте душе, а у ствари, само самоочигледна чиста воља, иста властитост једне вечне и непоновљиве  душе, потврђује општост и нужност разума, ума, логике, опште и нужне појмове, идеје науке, математике! Ако најстарије синтетичко утемељење чисте субјективност пре сваке објективности није дато кроз чисту вољу и једну исту властитост, ништа нема утемељење. На крају и за самог Платона, свака душа је, као и свака идеја, опет супстанцијална појединачност!

[4] За ширу разраду ове теме погледати на сајту рад: Томислав Новаковић,  Чиста воља и Кантовој критици чистог ума/Начела практичне логике

[5] О овој теми биће више речи на при крају рада у посебном одељку: квантитативна и квалитативна логика

[6] Aristotel, Metafizika,  Kultura, Beograd, 1971, 987 b

[7] Вернер Хајзенберг, чак, иде дотле да тврди да је Платонова физика изложена у Тимају, која најстаријом аритметичко-геометријском логичко-чулном основом правилних полиедара конструише све основне елеменате, као принципа свег природног настајања, постојања, у сваком случају више личи на  модерне поставке о структури атома, или математичке интерпретације савремене физике, него Њутнова, у којој се све сложене ствари (маса, сила, убрзање, простор, време) узимају онако  како их виде наша чула.

[8] На пример, температура повећавањем може прећи из хладноће у топлоту, или густоћа у разређеност, тврдоћа у мекоћу и обрнуто…, итд.

[9] Еволуционизам не примећује да у свом објашњењу настанка, одржања живог – пре првостепене борбе за опстанак најјаче јединке, врсте – већ од најједноставнијег до најсложенијег организма живог, претпоставља хиперсоцијано, хиперморално јединство  различитих  функција у ћелији, заједници ћелија у  органима, или  органа у организму унутар сваке јединке, врсте,  које далеко превазилази највише организоване  социјалне, моралне  јединке било које заједнице врсте  живог (мрава, пчела...), по начелу  сви за једног, један за све! У ствари,  та „социјална“ веза, старијег удруживања повезивања по јединству разлика, супротности постоји већ у сваком атому, молекулу неживог, а камоли код сложених молекула живог! Не ради о томе да ли та основа борбе за опстанак између јединки, врста  постоји, јер очигледно постоји, него  да не узима у обзир  да то старије социјално, морално начело постоји истовремено са борбом за преживљавање, опстанак. Да се  никако не може  све свести на борбу за опстанак и преживљавање, ширење  најјаче јединке, врсте, него је то хиперсоцијално, хиперморално начело, као првостепено у самој суштини сваког неживог, живог и као далеко старије очигледно  претпоставља у овом еволуционистичком, изведеном. То јест, ако борба за опстанака најјаче јединке, врсте мора нужно унутар сваке јединке врсте подразумевати потпуно супротно хиперморално, хиперсоцијално начело сви за једног, један за све не само унутар  живог, него и  неживог, та борба између јединки, врсте и идеологија “себичног гена“ не може никако бити првостепено начело које се може апсолутизовати до једне фундаменталне теорије.

[10] Додатак Епикура Демокриту, Леукипу са случајним скретањем атома (Марксова дисертација) мења само начин кретања, а и даље не прихвата никакав суштински, телеолошки, сврховити узрок самог настајања, нестајања повезивањем, раздвајање атома. Међутим, то не може бити само једно додатно „ случајно скретање“ наспрам нужности код Демокрита, него  наспрам све општости и нужности треба из стварајуће слободе јасно утемељити праначело супстанцијалне појединачности. По Аристотелу, тај суштински узрок целовите сврхе долази тек са Анаксагором. По  Сократу (Платону) чак ни са Анаксагором.

 

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара u Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Окрет дужи даје кружницу са свим тачкама подједнако удаљеним од центра, а љубав ка Богу и ближњем, царство Божије унутра у нама, подједнако удаљено од сваког срца људског.

 

Томислав Новаковић

Видео дана