Metafizika ličnosti

Autor: Tomislav Novaković

 VOLjA I VLASTITOST

 

Čoveku se čini da je potpuno u redu da ga vode tuđe misli, tuđe odluke...

Međutim, tuđe misli i tuđe odluke su na kraju i tuđi život.

Kao što ne može drugi da jede i pije za njega, ne može ni da misli i odlučuje za njega.

Kako će slobodno odlučivati, delati kada samo sluša tuđe misli, reči?

Kada reči ne izražavaju njegove misli i osećanja, neće biti sposoban za samostalne odluke i dela.

Kada jedno misli, drugo govori, treće radi, kako uopšte da zna šta je od toga on sam i šta je njegova volja!?

Samo kada su mu slobodne misli, reči, odluke i dela u čistoj volji u najvišem jedinstvu, to je njegova vlastita volja, njegov vlastiti život.

Iako se do slobodnog duha teško dolazi, svako treba da ima vlastiti stav o najbitnijim pitanjima ličnog i zajedničkog života.

Ako ima (svoje) ime, prezime, porodicu, državu, imovinu, zanimanje… zašto da nema svoje misli, vlastiti duh?

Ako Ja nije vlastito Ja, kako je uopšte Ja, zašto se zove Ja?

Kao što čula (vida, sluha, mirisa, ukusa, dodira) podrazumevaju stariju volju tako i razum, um i sve mišljenje, saznanje, najstariju vlastitost.

Bez najvišeg jedinstva čiste misli, reči, odluke i dela... nema slobode čoveka ni države.

Prva Božija zapovest je apsolutno da, afirmacije a sve ostale apsolutno ne, negacija.

Negacija negativnog (svake laži i svakog zla u sebi), tek utemeljuje najvišu pozitivnost pozitivnog....

Samo ako je Božiji on je svoj i ako je svoj on je Božiji...

  

POSTOJANjE I VLASTITOST

 

Kant tvrdi (kao i Dekart pre njega)  da je čovek samo iz praosnovnog, prasintetičkog "Ja mislim" svestan da postoji (jeste).

Međutim, ako se iz "praosnovnog Ja mislim" izuzme jedna (Ja=Ja) najstarija (voljno-sintetička) pojedinačna i neponovljiva ista vlastitost, ne samo da (logičko-analitičko) A=A za jednako, istinito, isto (u osnovi svakog opažaja, pojma, suda, zaključka našeg saznanja ili mišljenja) gubi utemeljenje, nego i samo „Ja mislim“!

Nismo mi svesni svog jestastva, niti potvrđujemo svoje nesumnjivo postojanje iz praosnovnog "Ja mislim", već smo iz jedne (sintetički najstarije) iste vlastitosti, koja pre svakog opažaja ili mišljenja ostaje, staje, stoji, nadopažajno, nadmisleno postoji svesni svog i svakog drugog jestastva, postojanja .

Jedna pojedinačna ista voljna vlastitost nije samo najstarija praosnova za pojedinačnu i večnu dušu, ili svaku konkretnu ličnost u njenom praktičnom životu nego i za sve "prazne" saznajne forme i "slepe" saznajne sadržaje!

 

LOGIKA I VLASTITOST

 

Iako na prvi pogled izgleda da logika i opšti i nužni logički zakoni ne zavise ni od onoga koji misli niti od onog što se misli, sva analitička logika za sve svoje zakone i kategorije i saznajno "Ja mislim" za jedinstvo opažaja u pojmu, pojmova u sudu, sudova u zaključku već pretpostavljaju sintetički stariju (nadsaznajnu) čistu volju i najstariju (nadmislenu) vlastitost.

Ne utemeljuje čista logika i saznajno-logičko "Ja mislim" čistu volju, jednu istu vlastitost, nego čista volja, jedna (nadsaznajna, nadlogička, nadmislena) ista vlastitost – jednu logiku, saznajno-logičko  "Ja mislim"!

Nema čovek istu vlastitost kroz (logičko-analitičku) istost A=A, nego upravo obrnuto: kroz (nadlogičku, nadsaznajnu) sintetički najstariju Ja=Ja istu vlastitost, logičko-analitičku istost A=A!

Čisti razum, sva formalna logika za analitički identitet subjekta i predikata u svakog sudu, zaključku saznanja, podrazumeva kroz čistu volju praktičnu logiku, stariji sintetički identitet – jednu istu vlastitost.

Jedna ista vlastitost utemeljuje logičnost logike i svaku je–da vezu u pojmovima, sudovima znanja, a ne čisto saznajno-logičko "Ja mislim"– jednu istu vlastitost!

Zakon neprotivurečnosti, da A nije ne A,  sa jasnim da–ne, jeste–nije, hoću–neću, podrazumeva da jedna ista vlastitost  nije protivurečna sa sobom.

A zakon identiteta, A=A, da je jedna ista vlastitost jednaka sebi, da nije druga vlastitost, drugo Ja.

Zakon neprotivurečnosti  u čistoj volji i sintetički najstarijoj vlastitosti sjedinjuje sve opažaje u pojmu, pojmove u sudu, sudove u zaključku.

Zakon identiteta u jednoj slobodnoj vlastitosti sastavlja: čistu misao, reč, odluku i delo: izjednačuje misli sa osećajem, reči sa delom, istinu sa životom.

Zakon isključenja trećeg u čistoj volji i sintetički najstarijoj vlastitosti utemeljuje da–ne, jeste–nije, hoću–neću; sve naše mišljenje, suđenje, kao i odlučivanje, delovanje.

Samo zato što postoji jedna nadlogička, nadsaznajna (Ja=Ja) ista vlastitost, saznajno-logička (A=A) istost u svim pojmovima, sudovima, zaključcima saznanja ima utemeljenje.

I to je suština priče i kraj diskusije duge dve hiljade godina!

 

SAZNANjE I VLASTITOST

 

Pre pitanja:  "šta je",  "kakvo je", "koliko je",  "u kom odnosu je"  bilo koje  "ovo", "ono" svako biće i samo bivstvovanje, treba shvatiti samu "upitnost".

Šta mi to, uopšte, hoćemo kada se pitamo?

Šta je samo "šta" (pitanje) i samo "saznanje" (odgovor)?

Sa svakim pitanje –odgovorom se neka nepoznata stvar ili pojam svodi na neku poznatu stvar, ili pojam...

Pa kada kada, npr. pitamo: "Šta je čovek", ili: "Šta je suština samog sebe", mi pretpostavljamo da postoje neke "potpuno poznate“ stvari ili pojmovi s kojima saznajemo ili objašnjavamo unapred “manje poznate" ili potpuno "nepoznate" stvari i pojmove "čoveka" i "samog sebe"...

A koji su to skroz poznati pojmovi, potpuno nesumnjiva saznanja, skroz pouzdane stvari!?

Postoje li takva saznanja, takve stvari!?

I ako ne postoje, kako će onda saznanje da "meri" suštinu stvari ?

I šta uopšte znači suštinski "znati" svet i samog sebe?

I zašto bi suština sveta i nas samih bila znanje koje ih shvata pojmovima, izražava rečima!?

Bilo koje šta je (ili koliko je, kakvo je, u kom odnosu je) biće i samo bivstvovanje pretpostavlja sa pitanjem–odgovorom Je i Da.

A Je i Da (uvek neko) celovito Jedan.

A jedan, starije Jesam...

A jesam, nadsaznajnu volju i nadsuštastvenu vlastitost.

Sve naše saznajne forme (čula, razuma, uma) teorijskog uma pretpostavljaju nadsaznajnu volju i nadsuštastvenu vlastitost praktično-moralnog uma, a svi saznajni sadržaji predmete saznanja...

Svako pitanje–odgovor najkritičnijeg saznajno-teorijskog, pojavnog  uma (prirodno-naučnog pojma koji se proverava opažajem), već podrazumeva nadsaznajnu volju i nadsuštastvenu vlastitost, suštinsko jedinstvo čiste misli, reči, odluke i dela, samokritičnog praktično-moralnog uma!

 

VOLjNO I LOGIČKO JA

 

Kada Ja ne  bilo jedna ista vlastitost, zašto bi  se uopšte zvalo Ja, bilo Ja. 

Ako se iz opšteg i nužnog Ja mislim “izuzme” jedna (Ja=Ja) ista vlastitost, starije voljno Ja, nestaje i samo „mislim“ i prazno analitičko A=A!

Ja nikako nije svesno sebe da postoji iz opštelogičkog „mislim“ niti iz praznog A=A, već svest o samopostojanju ili postojanju bilo čega drugog, kao i  o jednakosti, istosti u svim pojmovima, sudovima znanja ima samo iz jedne iste vlastitosti,

Jedna ista vlastitost je pre svakog opažaja ili pojma, svake promene u nama samima ili samim stvarima najstarija sintetička praosnova čiste subjektivnosti pre sve objektivnosti! 

Bilo koje, kakvo „mislim“ ili „sudim“, za objektivnu sintezu opažaja u pojmu,  pojmova pretpostavlja jednu istu vlastitost, kao najstariju  čistu subjektivnost pre svake objektivnosti.

Ta ista vlastitost je svepodležuća osnova svakog je, jeste objektivnog jedinstva istinitog pojma, suda, zaključka… Jedna svepodležuće ista vlastitost utemeljuje svaku predikativnost; i lingvističku osnovu govora i sintaksu rečenice i semantiku reči.

Ta najstarija os  jedne iste vlastitost, što ostaje ista u promeni, staje, stoji prima svu  postojanost postojanja...

Ako se iz opšteg i nužnog Ja mislim  “izuzme” jedna Ja=Ja ista vlastitost,  starije voljno Ja, nestaje i samo „mislim“  i prazno analitičko A=A! 

Fihte[1],  Hegel, Šeling pokušavaju obrnuto...

Hegel,  iz pojedinačnog, posebnog  pojavnog bića izvodi prvo suštinu,  pa suštinom suštine, pojmom pojma na kraju, dijalektičku logiku, apsolutno ideju, kao večnu suštinu Boga.

Međutim,  ne samo da se iz jedne iz jedne slobodne i pojedinačne iste vlastitosti, pre svakog opšteg pojma, i nesvodljivog na njega,  tek može apstrahovati bilo koja, kakva posebnost, opštost, nego tek na kraju i sintetisati ona najopštija objektivnost apsolutnog duha ideje.

Šta je teže objasniti: kako postoji jedna pojedinačna ista vlastitost,  ili, kako postoji opštost i nužnost?

Svakako da je teže  objasniti kako iz jedne čiste volje postoji svaka neponovljiva i slobodna pojedinačnost, ista vlastitost,  nego apstrahovana opštost i nužnost!

Ne samo da je mnogo teže objasniti tu neponovljivu istu vlastitost, nego je to opštelogičko, transcendentalno Ja upravo nezamislivo i nemoguće bez jedne pojedinačne iste vlastitosti.

Samosvest, nije čista svest o opštem logičkom Ja, nego iz čiste volje i jedne iste vlastitosti upravo svest o pojedinačnom Ja!

Samo  iz jedne konkretzne i neponovljive (Ja=Ja) iste vlastitosti,  logička istost A=A ima utemeljenje!

Čak i Platon  iz opštih i nužnih sudova razuma, uma, matematike, dokazuje večnost duše.

Na prvi pogled izgleda da jedan večno isti razum, um, večni sudovi  matematike i opšti i nužni pojmovi, ideje dokazuju večnost jedne iste duše, a u stvari, samo samoočigledna čista volja, ista vlastitost jedne večne i neponovljive  duše potvrđuje opštost i nužnost razuma, uma, logike i sve opšte i nužne pojmove, ideje nauke, matematike!

Bez najstarijeg sintetičkog utemeljenja čiste subjektivnosti pre svake objektivnosti  kroz čistu volju i jednu istu vlastitost, ništa nema utemeljenje. 

Na kraju i za samog Platona, svaka duša je, bez obzira na opštu i nužno umnost koja sagledava večni svet, kao i svaka ideja, opet supstancijalna pojedinačnost!