Томислав Новаковић филозоф

Понедељак | 17. Децембар 2018.

Tomislav Novakovic

Метафизика језика

Аутор: Томислав Новаковић

Пре Ја мислим и закона, категорија логике стоји једна иста властитост и Ја говорим, старије категорије језика; пре сваког имена, појма, име само по себи. Ја је говорно Ја и свест говорна свест. Значење и најмање речи тражи живу говорна свест и целовиту метафизика језика...

Метафизика језика

 

УВОД

 

Нико не зна како је настао језик и да ли је уопште настао.

Свето писмо тврди да  је све створено по речи Божијој.

Речи нису никако “само џепови“, логички прибор, оруђе да човек с њима ради, прикупља по потреби за неког, за нешто, него много пре паметне, вредне, организоване пчеле које скривају и откривају наше најчистије  мисли, осећаје,  јаким сећањем, замишљањем памте све догађаје, доживљаје, држе скупоцено скупа сву целину искуства.

Иако се почетна емоција схвата без речи, ако сећање кроз дубину, ширину речи не прошири осећање и осећање сећање, осећања ће ослабити и почетна ватра угасити.

Ретка су она најдубља осећања која не траже никакве речи, када човек целим животом стоји иза онога што воли.

Ипак, шта вреди ако човек зна мноштво језика, када нема оно највише духовно разумевање с којим се и чак различита бића разумеју између себе, као просветљен човек са просветљеним човеком.

 

ЖИВА РЕЧ И СВЕСТ О СЕБИ

 

Сва филозофија или природна наука, па чак и  "најпрецизнији математичко-логички судови, за дефинисање својих појмова, симбола претпостављају старији језик.

Ми мислимо у језику, чујемо своје мисли и даље схватамо, озвучујемо, изговарамо по неком језику.

Мишљење је неки унутрашњи дијалог, разговор појмова, идеја, па чак и када не постоји говор речима, него нека друга, непосредна врста изражавања директним или индиректним знацима, симболима.

Живи језик својом предлогичком, предкогнитивном формом-садржином, појавом-суштином задржава праизворно јединство филозофског, теолошког, научног, уметничког, симболичког, митолошког… исказивања.

По снази филозофске идеје ширину, висину, дубину духа, а кроз слободну асоцијацију, метафору, алегорију књижевног језика, изворност симбола, мита... лепоту уметничког израза: живе слике, мелодије, игре...

Говорна свест саставља чулно, и натчулно, лично и заједничко знање, искуство,  буди скривено, откривено познање лицем к лицу кроз ватрени језик, дух.

Укључује унутрашњост, субјективност и спољашњу представу, предметност, објективност.

Растварање, отварање појмова у живом говору укршта дубоке мисли, осећаје, јаким сећање, замишљањем чува драгоценo јединство  искуства.

Иначе, шта друго повезује сличне и различите мисли, осећаје, укршта разноврсне слике, звукове, мирисе, укусе, доживљаје, догађаје у индуктору свести?

Језик је, са зубима у устима, орган с којим се једе, пије, осећа укус и говори.

Кроз једење, пијење најинстинктивније, најтелесније, а кроз ватрени сувишак срца у љубави и  речима истине најсвесније, најузвишеније.

Говор, такође, није само говор речи.

Све биолошке информације, сигнали се уносе,  задржавају, одржавају и преносе даље по целини неког „говора.

Осети се глад, жеља, па се кроз сваковрсни биолошки „разговор“ по некој целини језика "говорног" јединства органела у ћелијама или разноврсних ћелија у органима, органа у најсложенијих организмима, даје упутство знаком, знаковање за свако и најмање биолошко, хемијско дејство, извршење...

Тај биолошки говор информација, који повезује и најситније и најкрупније ћелије и подоргане, органе кроз најразуђенији „разговор“ целине са сваком посебном функцијом, или најразноврсније функције свеобухватне целине живог са најситнијим деловима неживог, остаје велика тајна као и сам говор речима.

У свету инструмената, рачунских машина за  примање, давање сигнала, информација укључује неки "језик" знакова.

Сваковрсно „владање“, „управљање“  вештачким системима увек је задато кроз некакав „говор“, „изражавање“, „разговор.“

Можда (по неком међуодносу, енергетском сигналу најразноврснијих честица) постоји и неки „информациони“ хемијски, атомски, субатомски, „говор“, „разговор“ неживог?

Нека "информациона честица“, скривени „говор“ неживог, као што се у сваком живом јединству кроз генски код, говор информација задржава, одржава и преноси даље неки постојећи однос ствари, или  се мења, преображава ка будућем стању ствари?

 

ЈА МИСЛИМ И ЈА ГОВОРИМ

 

„Свака реченица представља лекцију из логике.“

Џон Стјуарт Мил, у свом ректорском говору на универзитету Сент Ендрјус 1867.

 

Постоји ли некакво безговорно Ја чисте мисли,  преговорне, надговорне свести?

И да  је уопште могуће логичко Ја, без говорног Ја?

И како је се уопште могућа логичност логике, разумност разума, умност ума, сазнатљивост сазнања, истинитост истине... без метафизике језика, живе речи, говорне свести?

И шта уопште значи да је  Ја „свесно себе“, да „постоји“, јесте?

Без обзира да ли је општелогичко или егзистенцијално, оно је много пре логичко што је говорно него што говорно што је логичко.

И као логика и све логичке категорија претпоставља старију граматику категорије језику тако и свака друга метафизика старију метафизику језика.

Много пре језичке категорије из предсазнајног, предлогичког говорног јединства конституишу логичке или егзистенцијалне, него што постоје као чисте форме разума, или по потреби егзистенцијалне свести.

Не само да се из најстарије метафизике језика тек могу докучити сви појмови, судови, закључци нашег сазнања, искуства, него и сви практични судови конкретне егзистенције.

Чиста субјективности пре све објективности за све свако мишљење, суђење, изрицање подразумева језичку праоснову субјекта и предиката.

Мета језик у најстаријем јединству значења се подразумева не само за основне појмове, категорије сваке филозофије, него и сваке науке.

Свако С=П са праосновом „Ја мислим, судим“  за свако је, да, јесте или не, није тражи старије „Ја говорим“, претпоставља све живе везе целовитог језика.

Тек је из целовитог језика све споља један свет и све унутра једна свест.

 

ЧИСТО ЈА, ЛОГИКА, КАТЕГОРИЈЕ И ЈЕДНА ИСТА ВЛАСТИТОСТ, ВЛАСТИТО ИМЕ,  ГРАМАТИКА,  ГОВОРНА СВЕСТ

 

Шта утемељује јединство језика, целину живе говорне свести?

И како се долази до најстаријих имена, личних заменица, глагола, придева, предлога, прилога, везника...уопште именовања свих разноврсних ствари, бића, радњи, појава?

Да ли свако именовање почива на властитом имену, а изрицање на првој (Ја) заменици?

Кант, нпр. мисли да говорно јединство почива на најстаријем Ја мислим (судим, синтетишем, спајам), свести о себи у самосвести, која стоји у основи све логике, филозофије, свег сазнања, искуства.[1]

Међутим, сви логички судови па чак и праосновно Ја мислим, судим већ претпостављају  говорну свест, старију метафизику језика.

Само артикулисана слова или слогови по себи нису никако они sine qua non праелементи језика oд који се може поћи, па чак ни речи, реченице, већ се за свако слово или реч, реченицу (за њихово значење) тражи супстанцијално именовање, име живе речи, говорне свести.

Сасвим логично питање: како се од појединачног опажаја долази до општег појма, постаје сасвим нелогично када се пита како се значења једне речи укрштања са значењем било које друге  речи у живој говорној свести, јер се за сваку и најмању реч, реченицу претпоставља целовита метафизика језика.

Свевезива жива реч, предлогички предсазнајни целовити језик омогућава схватање, одређење свих логичких категорија,  изрицање свих појединачних, посебних, општих судова или целовитих закључака нашег сазнања, искуства.

Заправо, оно што зовемо логиком, само је математика и синтетичка праоснова самосвести претпоставља најстарије меновање, име за једну предлогичку, предсазнајну исту властитост кроз старију метафизику језика.

Једна иста властитост из најстаријег имена и живе речи, говорне свести утемељује свако изрицање, поимање суђење,  не само  емпиричко јединство искуства него и "чисто логичко" Ја мислим, судим...[2]

Супстанцијално име живе речи, говорне свести носи кроз конкретну властитост сву појединачност, посебност и истовремено сву општост нашег  сазнања, искуства.

Прасинтетичка основа чисте воље и једне слободне властитости из супстанцијалног имена, свете речи, речи као светиње утемељује прво истинито мишљење, исказивање, одлучивање, деловање, па сваку другу реч, именовање, име.[3]

 

ЈЕЗИК И ИГРА

 

Један од најчувенијих линвиста Фердинанд де Сосир каже да као што правила шаха унапред одређују начин шаховска игре, али не варијанте конкретне партије, тако и граматичка правила чисте лингвистичке структуре: фонетикe, морфологијe, синтаксe одређују правила писања, говора али не и варијанте живог језика: значење речи и и садржај конкретне реченице.

Поготову је, по њему, синхронијска, дескриптивна лингвистика налик правилима шаха.

Да ли се то де Сосирово поређење језика са шаховском игром може прихватити? Свакако да не може.

Иако шах у оквиру правила допушта велику слободу, утицај свесног поступања играча са шаховским фигурама се суштински разликује од скоро несвесног коришћења слова, слогова у речи или речи у реченицама, које у живом говору много више улазе једна у другу, него што иду једна поред друге, једна уз другу, једна иза друге...

Заправо, суштина шаха  се и не сагледава кроз правила кретања краља, краљице, коња, ловца, топа, пешака... него кроз конкретну игру.

Као што правила било које игре не значе ништа изван те игре, исто тако и правила језика не значе ништа изван целовите метафизике језика, живе говорне свести.

Међутим, иако свака игра претпоставља неки писани или усмени договор, правила игре и тражи старији језик за дефинисање правила игре, и Лудвиг Витгенштајн, такође, језик, много шири од сваке игре, поистовећује са игром.

Његова тврдња да је "језик само једна од игара“ превиђа да свака игра много пре тражи старији језик за своје одређење, него језик игру.

Не само да граматичка правила, структуре језика нису, као код игре, ствар договора, него се много пре игра са свим и свачим (у животу), него са правилима  језика.

Заправо, језик именују све могуће–немогуће, озбиљне и неозбиљне ствари, појаве и одређује правила, исходе сваке игре!

Иако језик укључује све могуће–немогуће, нужне и случајне ствари, појаве, никако није могућe да сам језик и правила писања, говора, а камоли све наше потребе, жеље, дела буду само игра.

Иако је у слободи поетског језик у великој мери присутна језичка игра, чак ни уметнички говор није само игра речи, него много пре излазак из суженог значења строго дефинисаног појма ка вишедимензионалној слободи поетске речи.

Када Ниче релативизује све наше опште и нужно сазнање науке или филозофије задато појмовима разума или идејама ума и тако стаје насупрот свих граница моралних норми, традиционалних „вредности“ слабих, у име „јаких играча,“  он не релативизује поетску реч, него је управо брани од сазнајно-логичког говора “чистог“ појма.

Сваки језик, по њему, изражава првостепену вољу за моћ, која води судбинску игру са сваким и свачим, а њен најсавршенији вид није ни сазнајно-логички научни ни спекулативни филозофски, него надахнути језик у уметничкој лепоти и пуној екстази чула.

Жива поетска, реч, која изражава најдубља осећања човека, није само искрена, него скоро пророчка истина.

Живи говор, свакако, има један смисао, домен игре, као што се и најразличитије функција биљака, животиња или свих наших мисли, осећаја, одлука могу схватити као игра облика, боја, звукова покрета...  према дубини,  ширини живота који укључује све познате и непознате, могуће и немогуће ствари, догађаје...

Ипак, није све што има правила или што је ствар договора – игра.

Или, ако је све игра, тврдња да је језик (само) једна од игара више нема толики значај.

Сви писани или неписани закони и обичаји који регулишу права и дужности у најразличитијим ситуацијама, нису, свакако, игра.

И првостепени значај језика није у правилима писања, говора ни слободној игри речи, већ много пре у садржају говора, у поштовању обећаног-испуњеног чврстог договора, уговора или дубоког питања-одговора.

Не игра се са заветном речи, не крши тврди договор, уговор.

Када неко крши прописани закон, или не поштује тврди договор, уговор, не каже се да се игра, него да је погазио задату реч, нарушио правила игре и да за то треба да да одговор или да се казни, одговара, плати одговарајућу цену.

Релативизација говора, а поготову свесна лаж, која крши сваки писани, неписани договор, уговор, потире карактерну основу личности у највишем јединству чисте мисли, речи, одлуке и дела...

Међутим, иако се сваковрсним говором могу споразумевати не само целовите личности, него језиком знакова чак и различите врсте живих бића, језиком се такође и лаже, обмањује, дволичи.

И онај ко лаже или чини зло може књижевно говорити и поштовати правила граматике.

Зла мисао, двоструки језик лажи налик је змији. 

Животиња има реп а змија је сам реп и отровни зуб.  

Опаснији је у срцу лукави језик лажи, зла него отровни зуб мржње.

Отровни зуб мржње убија тело, а лукава, зла мисао, реч трује дух човека и народа и усмрћује сва поколења.

Језик лажи, зла и отровни зуб мржње је унутрашњост дивљине у свакој звери.

Прво човек помисли зло па га учини.

Из добре мисли човек се супротставља злој мисли, из добре речи злој речи, из добре одлуке лошој одлуци, из доброг дела лошем делу…

 

ЧИСТЕ  ГРАМАТИЧКЕ ФОРМЕ  И  ГОВОРНА СВЕСТ

 

Као што Кантов трансцендентализам чисте субјективности пре слепе објективности тражи празне форме априорне чулности, разума, теоријског ума у основи науке, филозофије, тако де Сосиров структурализам 200 година касније тражи чисте, априорне форме језика у основи живе речи, говорне свести.

Међутим, као што трансцендентализам не разматра однос категорије мишљења, логике према граматици, језику, тако ни структурализам однос тих априорних (празних) форми језика према чистим формама мишења, законима логике.

То јест, као што Кант не може пре живог мишљења, филозофије утемељити никакве чисте пра-појмове, априорне форме логике, па чак ни са најопштијим условима искуства спољашњег, унутрашњег априорног чула–опажаја простора и времена праоснову трансценденталне логике, исто тако ни де Сосир не може утемељити чисте форме, структуре језика, априорну граматику без свевезивих индукција живе речи, говорне свести.

Иако изгледа да правила писања, говора са свим врстама артикулисаних гласова, слова, слогова, речи, реченица и њиховим падешким, временским облици, као неке најстарије чисте  форме, категорије, функције, операције језика одређују његову суштину, заправо много пре важи обрнуто: тек свеформа–свесадржај најстарије метафизике језика у основи живе речи, говорне свести омогућава све чисте форме „категорије“...  језика.

Све граматичке форме језика много пре претпостављају супстанцијално име, именовање и старију целину живе речи, свеобухватне говорне свести, него што жива реч, говорна, свест претпоставља неку априорну граматичку форму, као пра-јединство свих основних језичких структура: фонологије, морфологије, синтаксе…

То јест, као што се сама логика и сва правила исправног мишљења (поимања, суђења, закључивања), не могу, са становишта најстарије синтетичке праформе одвојити једне исте властитости, а са становишта садржаја од живе мисли у јединству са свим могућим садржајем, него су очигледно апстраховане из најстарије филозофијеметафизике језика, исто тако се ни „чисте“ језичке форме граматике (правила писања и говора), не могу одвојити од свеповезане целине језика, него су апстрахована из свевезиве говорне свести, која је у јединству са свим могућим садржајем.

Де Сосир, такође, слично Кантовом јединству празних сазнајних форми разума и чула пре слепих садржаја чула, који омогућава све сазнање, искуство, покушава са априорним јединством празних језичких форми (чистим системом граматике) пре (независно од) садржаја конкретних речи, говора да утемељи живу реч. [4]

Зато каже: „Језик је говор мање жива реч“[5]

Међутим, онтологија језика не може се никако утемељити само аналитички у  празној фонетској, морфолошкој или синтаксичкој структури (артикулисаних гласова, речи, реченица), јер значење и најмање речи претпоставља све могуће индукције говорне свести целовите метафизике језика.

Када де Сосир каже. „Језик је потребан да би реч била разумљива… али реч је потребна да би се језик установио, историјски, увек претходи чин речи. Како би човеку пало на памет да веже једну идеју са гласовном сликом речи, кад ту асоцијацију не би сусрео у чину речи.“[6] он је у тој реченици, свакако,  противуречан.

Ако је „језик потребан да би реч била разумљива“ онда није појединачна реч, реченица (нити празна језичка форма) установила језик, него много пре старија целина говорног језика сваку појединачну реч, реченицу (празну гртаматичку форму)!

Ако већ каже: „Језик је систем чији сви делови могу и треба да буду посматрани у њиховој синхроничној повезаности,“[7] то јест, да се најскривенија тајна језика управо разоткрива синхронијској повезаности између свих могућих врста речи (или граматичких форми) онда суштину језика не може никако тражи у празним граматичким структурама, већ у потпуно отвореној форми–садржају целовитог језика која укршта све могуће везе речи, и носи, тако, износи, пеноси сва постојећа и ствара нова значења?

И као што је сваки покушај да се трансценденталном (априорном) филозофијом или чистом (празном), логиком схвати суштина филозофије унапред немогућ, јер не само да такве чисте (празне) форме одвојене од садржаја не постоје, као и тзв. "чисте логичке  форме“, структуре празног појма, суда, закључка схватају тек живим мислима у јединству са садржајем кроз старију филозофију, тако се не може ни празним језичким формама грматике без садржаја конкретних речи живог говора утемељити целовити језик, већ само обрнуто: из свих могућих индукција (старих и нових значења) живе говорне свести целовитог језика правила писања, говора, све „чисте“ („празне“) језичке (фонетске, морфолошке, синтаксичке) структуре.

Када стари индијски граматичар Панини каже „да је најмања јединица језика реченица“ из које се тек  може схватити разумети слово, реч, језик, правила писања, говора, то је, свакако, много боље него да се тврди да је најмања јединица језика артикулисан глас, слово или реч, међутим чак и најмањи артикулисани глас, слог, слово или реч, реченица претпостављају целину говорне свести, све основне речи језика, те се мора доследно рећи да је најмања јединица језика – цео језик.

Као што живи рачун и све операције рачуна постоје пре свих бројева, живо виђење пре геометрије, живо слушање пре све аритметике, живо мишљење пре логике, тако и свеформа–свесадржај живог говора, целовитог језика постоји пре свих правила граматике, или априорних структура формалне лингвистике: фонологије, морфологије, семантике.

За смисао, значење сваке и најмање структуре језика, слова, врсте речи, правила писања, говора са говорном свешћу индиректно се претпоставља старија целина језика, и кроз супстанцијално  именовање, име  за све форме и све садржаје једна синтетички најстарија иста властитост.

И као што тек та старија жива мисао, која у свеобухватној идеји сједињује све у једном и једно у свему садржи све могуће логичке форме и све могуће садржаје – учи логици, утемељује логику, правила сазнања, поимања, сазнања, мишљења –  тако старија поезија, књижевна реч у живом говору саставља све могуће форме и садржаје – утемељује правила писања, говора, учи граматици.

Једино искуство живе говорне свести индукцијама између речи у најстаријој метафизици језика проналази првостепена, другостепена, трећестепена...и индукују нова значења речи.

У сваком случају, најшири, потпуно отворен живи  језика, који у јединственој целини држи, садржи сва посебна и појединачна значења, богатство и разноврсност свих могућих садржаја, са лакоћом може објашњавати логичке категорије и најапстрактније метафизичке појмове (наше Ја, разум, ум, вољу, свест...), док обрнуто није случај.

 

СТРУКТУРАЛИЗАМ И МЕТАФИЗИКА ЈЕЗИКА

 

Де Сосир тврди да ми само можемо научно описати ту празну структуру, најопштију форму граматичког система језика (одвојену од садржаја конкретних речи и њихових и значења) која повезује све подформе слогова, речи, реченица како у целини, тако и сваком посебном делу граматичког система, али шта је језик суштински по себи, или само значење по себи, не можемо никако знати.

Та  априорна форма чисте граматичке структуре језика сама по себи остаје за нас необјашњива.

Заправо,  његова тврдња да је језик систем основних граматичких структура у међусобној повезаности, мање жива реч, ни временски ни логички не одговара правом стању ствари.

Шта је човека научила чиста, априорна форма језика, граматика? Мало шта, скоро ништа.

А шта га је, са друге стране, научила говорна свест, жива и писана реч? Све могуће, па између осталог и граматику.

Не учи дете граматику да би знало да говори (бар када је матерњи језик у питању), него прво научи говор кроз живу реч, па из њега некад апстрахује а некад и не апстрахује језичке форме, граматику...

Искуство речи из живог језика је и првостепени позитивизам, емпиризам, и математика, логика и кроз право питање, одговорни одговор, чврсто обећање, договор, уговор, првостепена тајна језика.

Човек, додуше, има предиспозицију за све језике, као што има око има око за гледање свих слик и облика, ухо за чујење свих гласова и звукова...  итд.  Али не кроз неку чисту форму језика или генеричку граматику, него и сваку форму језика и саму граматику прима тек по најстаријој синтетичкој основи живе речи а не обратно.

Ако је тачна та прва де Сосирова теза да је језик старији од сваке мисли и сваког уобличења у конкретној речи, реченици, да их све садржи, док никакво, па ни филозофско мишљење, ни научно, књижевно ни било чије говорење не може обухватити много шири језик, онда ту неухватљивост језика управо носи  синтетичка праформа-прасадржина целовите метафизике језика, а не некакав прасистем чистих форми граматике или посебних језичких фонолошких, морфолошких, синтаксичких празних структура апстрахованих од садржаја и дефинисаних кроз сазнајно-логичку „строгост“ научног појма.

Једна реч се увек објашњава другом речју, а овет трећом и тако даље свака и најмања реч тражи за своје значење свеповезаност језика...

Када лингвистика из праформе-прасадржаја целовитог језика издвоји само чисту граматичку форму празних језичких структура не нестаје само конкретно значење него и целовити језик...

Структурализам, заправо,  "сече грану на којој седи", јер заборавља да кроз сваку, и најмању фонолошку, морфолошку, синтаксичку граматичку форму најбрже говорне свести већ прећутно јаше летећег коња говорне свести: кроз свако слово, слог, реч, реченицу једе плодове са грана и огранака родног стабла, стуба свевезиве свеформе-свесадржине целовитог  језика.

Слично је дешава у трансценденталној филозофији када чисто логичког Ја одваја од чисте воље и једне синтетички најстарије властитости или празне логичке категорија или чисте опажаје апстрахује од сваког садражаја опажаја или супстанцијалних идеја.

Иако је код Аристотела формална логика била само метода, она никад није могла да апстрахује сав садржај, па чак и када расправља о најосновнијим логичким формама, логичким законима или категоријама.

Заправо, он и категорије и логичке законе у Органону само помиње, даје само њихов формални опис, а суштински разматра сваку категорију посебно и њихов међусобни однос тек у својој Метафизици, где су све те форме у највишем јединству са свим могућим садржајем.

Такође, код Платона дијалектика није сама себи циљ (као код Хегела самоспознајни пут чистих појмова ума до апсолутно логичке идеја), него само средство (метод унутрашњег разговора чистих појмова кроз нужне закључке ума) до надсуштаствене, надсазнајне, надлогичке идеје.

Колико год апстрахује тај садржај и задржи само „чисту форму“ она не нестаје скроз, нити може нестати, јерса потпуним нестанком садржаја нестаје и сама сама форма.

Чак и код Парменида, када нестане у једном сав садржај, кретање, мноштво, остаје једно са свих страна истином исто вечно биће.

Иако се код Хераклита све мења, тече, пролази...  логос  вечне ватре остаје.

Нити је Парменидово једно само форма, нити  Хераклитов логос ватре, а није ни Платонова идеја, Аристотелов Бог, него апсолутна форма–садржина.

"Чист систем граматичких структура" гласова, речи, реченица (као математичке, логичке форме у прирдној науци), за своју целину и сваки поједини знак, значење сваке своје јединице (слова, слога, речи, броја, научног појма..) индиректно претпоставља неки целовити језик.

Колико год да научна терминологија тежи јасном, тачном дефинисању ствари, појава, догађаја сви се ти стручни појмови научног језика, као и цела теорија „преводе“ на крају, дефинишу своје значење, тумаче речима природног језика.

Значење сваке форме уопште, колико год она  тежила сазнајно-научно логички, математички, феноменолошком редукцијом, анализом до јасног објашњење сваког појма или знака, симбола у логичким, математичким, научним дефиницијама опет на крају по целини неке теорије тражи алгоритам у природном говору, језику.

Чак и језик математичких аритметичких и геометријских знакова и облика или физичких или хемијских формула, односа у свим изразима променљивих величина, модела, за опис тела, молекула, атома, понашање субатомских честица, физичко-хемнијских-биолошких реакција, као и сви знаци, квантификатори математичке логике...

Вештачки језици и било који аксиоматски системи, логичке игре... за првобитно дефинисања основних знакова сваке посебне јединице, функције или целовитог система значења, индиректно претпостављају природни језик.

Тако иза логике има опет металогике, или математике, метаматематике, или формалне етике, метаетике, иза формалне естетике, метаестетика, иза научно формалне, класичне физике или новије математичке физике опет неке метафизике.

Филозофија се, заправо, и утемељује суштински као Метафизика језика; кроз изворни говор (предсократовци) све све-једног, једног-свега  (Хераклит)...

Тачније, она је по својој суштини, за разлику од било којег, кавог другог изрицања неке друге науке, или људске области у одређењу суштине било које ствари, бића, појаве, догађаја, или самог бивствовања, од његовог почетног опажаја, појединачног, посебног општег појма, до целовите идеје: Метафизика језика.

 

КОМЕНТАР: ПРОДУКТИВНА И РЕПРОДУКТИВНА УОБРАЗИЉА КОД ПЛАТОНА И КАНТА

 

Спиноза две Декартове  супстанције схвата као два атрибута мишљења и простирања једне апсолутне супстанције (Бога). 

Кант супротност рационализма и емпиризма, мишљења и простирања, идеализма и материјализма пребацује на супротност две суштинске различите празне сазнајне форме разума и чулности једне чисте субјективности.

Ипак, уместо да однос рационализма и емпиризма решава између празних форми и слепих садржаја он га тражи у другостепеном јединству две суштински различите празне форме (чистог појма и чистог опажаја)!

Са трансценденталним шематизмом између две суштински различите сазнајне форме чистог појма и чистог опажаја (првим дејством чистог разума  на унутрашње чуло, чист самоопажај  времена) он покушава да утемељи говор ужег смисла (који га највише интересује): опште и нужне синтетичке судове природне науке.

Међутим, није суштина чисте субјективности пре сваке  објективности да тзв. трансцендентална“ („продуктивна“) уобразиља између чистог разума и чисте чулности саставља две празне сазнајне форме чистог појма и чистог опажаја (колико год да су те форме различите, обе припадају истој субјективности, те је проблем њиховог јединства само техничке природе) на априорном нивоу и тако утемељи опште и нужне судове математике, природне науке, него да једино могућа емпиричка (репродуктивна) уобразиља  (уместо целих идеја рационализма или готових садржаја емпиризма) састави „празне форме са једне и слепе садржаје са друге стране у конкретном сазнању, искуству!

Заправо, за опште и нужне судове геометрије приликом дефинисања  квадрата, круга, праве, равни, дужи, тачке… нису довољни, поред разума и чистог опажаја простора, само опште категорије квалитета, квантитета, релације…већ се за све те конкретне геометријске облике, квалитете траже са спољашње стране почетни појединачни опажаји конкретних чула а са унутрашње стране целовите идеје: квадрата, круга, праве, равни, дужи, тачке…

Иако се за почетне квалитете слике, цртеже геометријских извођења са спољашње стране тражи чуло вида, а изнутра, поред разума за јединство свих опажаја, за опште и нужне појмовима за дефиниције математичког облика завршним закључцима ума целовите идеје, пошто је чуло вида (као и сва друго конкретно чуло) емпиријско, ти садржаји који из њега долазе немају, по Канту, потребну општост и нужност за утемељење геометрије, а празне форме општег и нужног закључивања ("идеје" ума)  немају никакве садржаје, из тог јединства емпиричких опажаја конкретних чула на једној и празних форми ума на другој страни не могу ни утемељити (општи и нужни) судови математике, природне  науке, већ само из плодног синтетичког јединства чистог разума (празног Ја мислим, судим са свим посебним категоријама)  и априорних спољашњих и унутрашњих чула–слепих опажаја простора и времена...

За Платона су појединачни чулни квалитети конкретног цртежа, емпиријске слике почетних математичких облика помоћу чула вида само сенке саме ствари, које не могу постојати без старије ствари (саме по себи вечне идеје), док су њихове опште и нужне аритметичко-геометријски дефиниције, математички појмови (само одрази, одсјаји целовите идеје)...

Све опште и нужне суштине било којег аритметичког или геометријског облика, а поготову доследна научна теорија целовита суштина аритметике или геометрије тражи дијалектиком чистог појма, првостепеном репродуктивном уобразиљом, умским сећањем, вечне идеје.

За њега је та почетна општост и нужност геометрије: „Ко не зна геометрију нека не улази унутра“,  била полазиште општег и нужног сазнања у нама и у космосу. Из општих и нужних судова математике, која са највишим закључцима, завршном дијалектиком чистих појмиова нужно претпоставља старије идеје, доказује вечност душе (нас самих) и вечност света.

Кант из априорне спољашње и унутрашње чулности (општег и нужног начина спољашњег и унутрашњег опажања) трансценденталне субјективности,  утемељује опште и нужне судове математике, науке!

То јест, Кант оно несумњиво, што се већ подразумева – опште и нужне судове математике, науке, због којих се уопште може говорити о општости и нужности  наших сазнајних моћи чистог разума и чистог опажаја – објашњава трансценденталним јединством нашег унапред задатог општег и нужног начина мишљења, опажања – плодним састављањем (још на априорном нивоу) само две празне априорне моћи чистог разума и чистог опажаја, заправо је тачно сасвим обрнуто да за  то„опште и нужно“ опажање зна управо из општих и нужних судова геометрије!

Очигледно да је његово утемељење математике у трансценденталном јединству чистих појмова–опажаја чисто фиктивна ствар јер за општост и нужност разумских или чулних форми управо зна из општих и нужних судова математике!

За разлику од језика ужег типа (општих и нужних судова природне науке), кога утемељује плодним трансценденталним јединством продуктивне уобразиље између две априорне форме чистог разума и чистог опажаја, Кант језик ширег типа посматра кроз подручје репродуктивне, асоцијативне уобразиље између празних форми и слепих садржаја као емпиричке појмове, судове конкретног искуства.[3]

Међутим, до самог квалитета, штаства, конкретног именовања (које је суштина у живом говору, језику), не може се никако првим дејством чистог разума по свакој категорији на чисте опажаје на трансценденталном нивоу, већ сваки конкретни квалитет тражи управо репродуктивну, асоцијативну уобразиљу, најстарије памћење, сећање, замишљање живе говорне свести; целовите закључке ума у јединству са свим разноврсмним опажајима чула.

Подручје „трансценденталне, продуктивне“ уобразиље између чистог разума и чисте чулности нема тај нужно потребни (појединачни, посебни, општи) почетни квалитет (садржај) ни за опште и нужне судове а приори (математике, природне науке), а камоли за завршно умско јединство целовите теорије природне науке!

Са друге стране, Платонова репродуктивна уобразиља између ума на једној и разума и  чула са другој страни, од почетка до краја даје суштинску везу између појединачних опажаја (почетних сенки идеја), посебних, општих појмова разума (њиховог одсјаја) и свеобуватне истине ума (целовитих идеја).  

Иако се у знању геометрије полази од почетне слике, цртежа, по Платону, никако није могуће да се из појединачних опажаја или на основу њих посебних, општих појмова, судова дође (индуктивно) до једне целовите идеје, све (саме) науке, него је чак и чулно искуство појединачних, случајних опажаје, а камоли све посебно, опште и нужно сазнање појмова, судова разума, идеја ума, или сама (свака) научност уопште само метафизичко искуство, сећање умне душе, дијалектиком највиших појмова само препознавање вечних идеја помоћу унутрашње светлости надсазнајне, надсуштаствене највише идеје добра.

Заправо, оно суштински „продуктивно“ најјаче осећање, сећање љубави ка мудрости је завршним препознавањем вечне идеје у филозофији управо оно суштинско репродуктивно!

Као најстарије плодно подручје  између ума на једној и разума и чулности на другој страни се управо осведочује у најширој свеформи–свесадржају метафизике језика, супстанцијалног имена, свете речи, речи као светиње.

 

АНАЛИТИЧКИ И СИНТЕТИЧКИ ПРИСТУП ЈЕЗИКУ

 

Строго дефинисани говор појма и најопштије категорије логике не могу никако објаснити сву разноврсност језика, чак ни  граматичка правила, све његове форме врсте, подврсте речи...

Категорије логике не могу објаснити ни властито име, нити суштину личних заменица, упитних речи, предлога.

За објашњење предлогичког, предсазнајног Ја (уопште личних заменица) није довољна цела, сва формална логика, него се тражи јединство говорне свести из старије метафизике језика.

Такође, предлози или прилози, упитне речи, везници...  су науци о језику споредне, помоћне речи, иако уз најстарије име, именовањем усмеравају значење већине речи и саму граматику.

Заправо, оно везе између речи што воде целовитом језику (не само везници, него још много пре: предлози, прилози, упитне речи....) је битније од значења или сваке речи или реченичне синтаксе, или разврставања из чистих облика граматике!

Праосновна веза  “је“ (да, јесте или не, није) није никаква априорна синтеза, спој, нити се изводи из неког праосновног суда, него претпоставља цео језик и једну синтетички најстарију исту властитост! Чак и значење најапстрактнијих појмова, категорија подразумева са "је, јесте", или не, није свеповезани језик.

Иако језичка наука чистих језичких структура каже да је глагол "бити" са својим прошлим, садашњим или будућим обликом служи при одређењу сваког појма (шта нешто је, јесте или не, није) или сваком суду, закљуку сазнања у вези субјекта и предиката помоћни глагол, тачно је, заправо да се науци о језику по празној структури управо са са је, јесте или не, није помоћног глагола "бити индиректно у свакој реченици враћа као бумеранг јединство свих форми и свих садржаје из најстарије метафизике језика, свевезиве живе речи, говорне свести!

Синтетичност праосновног Ја, или најстаријег је, јесте, за за сва појединачна, посебна или целовита значења сваког појма, суда или закључка, може се докучити само кроз потпуно отворену живу реч, говорну свест, супстанцијално именовање, име и најстарију метафизику језика.

"Бити" није никакав помоћни глагол већ се са  "је, јесте" или "не, није" у сваком појму, суду, закључку сазнања, односу речи по вези субјекта и предиката и индиректно даље за све друге речи, реченице препостављају сва могућа значења, знања: подразумевају све је, јесте или не, није релације, везе између сваке речи, реченице, индиректно читава метафизику језика!

То просто "јесам, бити, хтети" са "је, није",  "хоћу, нећу",  јесам, нисам,  нису никакви помоћни глаголи" већ свевезива основа целовитог језика, коју претпоставља свака реч, реченица, све разноврсне индукције живе говорне свести!

Суштина праосновне „је“ везе између субјекта и предиката, у основи сваког појединачног, посебног, општег појма, суда или закључак није докучива празном језичком структуром, одвојеном од садржаја а ни кроз априорну синтезу праосновног „Ја мислим“, него значењу свих могућих веза живе речи, говорне свести кроз најстарију метафизику језика.

Првостпено именовање, име каже да чиста воља и једна синтетички најстарија властитост стоји испред логике, закона логике, и у основи логике, закона логике и са предлозима из, на, са (с), пред, у... при… у: излог, налог, залог, улог, предлог, прилог, слог учествује суштински у значењу речи…

Кроз највише јединство чисте мисли, речи одлуке и дела у једној слободној властитости утемељује и практично-морални 

сазнајно-теоријски ум!

 

ЕТИМОЛОГИЈА И МЕТАФИЗИКА ЈЕЗИКА

 

Етимологија, као једна грана науке о језику не анализира (као фонологија, морфологија или синтакса), само празне језичке форме (артикулисаног гласа, слога, речи или реченице) већ по садржају и значењу речи тражи корен једне речи у некој старијој речи.

Ако је могуће, у свом језику, а ако није, онда као компаративна етимологија старијим речима другог језика.

Ипак, када у оквиру својег језика или шире мање или више групе сродних језика тражи корен одређене речи у некој старијој речи и те старије речи тражи даље за своје значење неке још старије речи.

Ако  на крају не дође неке најстарије родне речи, које у доследном систему значења повезују све речи у најстаријој метафизици језика, она нема утемељење.

То јест, ако се значење сваке и најмање речи наслања на значење неке старије речи, а ово даља на неку још старију реч, очигледно да утемељење сваке  речи и сваке појединачне, посебне, опште језичке фонолошке морфолошке, синтаксичке структуре или  правила језичког система нормативне граматике индиректо подразумева свеформу-свесадржај свеповезаних занчења речи најстарије целине језика.

Етимологија управо показује да наука о језику није могућа само као чиста језичка форма појединачних, посебних, општих празних структура (артикулисаног гласа, речи, реченице) као ни сама правила целовитог система нормативне граматике без старије целине језика; да се мора знати старија целина, све, да би се знало било шта (појединачно, посебно, опште).

Емпиризам (Лока, Хјума, Мила...) тврди да је разум сам по себи празна табла. И да се из почетних непосредних опажаја  изводе не само сви посредни општи појмови, судови, закључци сазнајно-теоријског ума него и сам разум, ум а из конкретних жеља, егзистенцијалних потреба, користи (првостепене политике) наша "слободна воља", практично-морални ум, сви наши вредности судови (етика).

Кант  да је, свакако, да садржај слепог опажаја оно од чега се полази у сазнању, али да пре тога мора постојати чиста форма празног појма и најстарија праоснова самосвесног "Ја мислим, судим" да прими тај садржај. И да њиховим јединство настаје све појавно сазнање, искуство.

Платон, насупрот емпиричарима тврди да морамо знати (целину) све, да би смо знали било шта опште, посебно или појединачно.

Да је свако опажање, мишљење само мање или веће сећање целовитих идеја. 

Појединачни опажај је само сенка идеје а даљи (посебни, општи) појам само њен одсјај, обрис, а тек са најјачим осећањем, сећањем у љубави ка мудрости, дијалектиком у филозофији, душа препознаје целовите идеје.

Када је језик у питању, то практично значи да се мора знати све (имати целовита метафизика језика, која доследно повезује све речи), да би се знало, имало суштинско значење сваке поједине речи, реченице.

Тек се из целовите метафизике језика, најстарије говорне свести, може утемељити свака и најмања реч, реченица, не само значења једне речи према некој другој речи него и сва правила говора, писања, сама граматика.

Према томе, и етимологија у оквиру свог језика и компаративна етимологија и сама граматике  и свака посебна грана науке о језику па и лингвистика уопште, тек има утемељење из свевезивих празначења живе говорне свести.

Без празначења најстаријих родних речи свевезиве метафизике језика, с којима се разоткрива корен сваке и најмање речи, етимологија нема утемељење.

На пример, за граматичку науку су предлози  споредне речи, а заправо ти предложци праве највећи број речи.

Међутим, ти предлози, који већином комбинују један самогласник и сугласник (иако у српском језику А и Е никад не стоје на почетку речи сем у: ако, али, ено, ето, који нису речи, него речце), праве огроман број речи и уз тајну имена су сама основа језика!

На пример, неко може рећи да оно "лог" у српском језику потиче из грчког логос.

Међутим, пре оног лог, логичког оно слободно вољно  у предлогу предлаже: у, из, на, за, од, под, по, пре, пред, при, с (са).., у  уложити, изложити, наложити, заложити, одложити, положити, подложити, слог, слога, сложити, пресложити, предложити, приложити, разложитиили у именицама: улог, излог, налог, залог, предлог, слог, разлог …   

То "лог" (ложиште или легло) по предлошкој основи или вези: пред, из, на, с, у, , од, за, по, учествује у најосновнијим глаголима предложити, изложити, наложити, сложити, уложити, одложити, заложити... као и у именицама са тим кореном: предлог, излог, налог, слог, улог, залог...    мора ту бити од почетка... те није никако могло доћи из грчког логос...

Заправо, та родна реч  по својој суштинској предлошкој или везивној основи  чак има у српском језику већу улогу него у грчком језику...

 

ЈЕДНОСМЕРНО ЗНАЧЕЊЕ РЕЧИ И „СТРУЈА“  ЖИВЕ РЕЧИ ЦЕЛОВИТЕ МЕТАФИЗИКЕ ЈЕЗИКА

 

Ток живе речи од површног говора ка дубљим и најдубљим значењима у целовитој метафизици језика може се поредити са приливом малих у веће и највеће реке.

Тек када се постави брана површном говору, плиткој реци "једносмерних" речи и у дубокој реци речи живе речи укрсте сва различита, супротна значења, отворе кроз најстарију метафизику језика, достиже се првобитно значење речи из кога се схватају сва њена другостепена, трећестепена значења.

Само у најјачој реци живе речи, матици, сливу читавог језика тај од почетка до краја чисти, исти ток, источник истине има потребну снагу и дубину да у духовној „централи” покрене “турбину” првобитног говора, индукује целовиту метафизику језика.

Једино метафизика језика у првобитном јединству „свевалентних“ родних речи доследно повезује значење свих даљих речи, реченица...

Било да су вољно-логичком кретању, покретању те најизворније речи „статор”, из чијег се празначења индукују све остале речи, или су најјачим међусобним привлачењем, укрштањем онај живи „ротор” који са „статором“ свих осталих речи непрекидно индукује нове речи, богати ризницу живог језика, тај духовни “генератор” првобитног говора који из најстаријег  имена утемељује сва именовања. 

Најстарије име је она плодна семенка, ћелија, извор почетног питања, одговора све метафизике језика која покреће исти од почетка до краја чисти ток реке живе речи.

„Ротором” вољно-логичке кружности свака реч се из њеног једносмерног значења у обичном говору укршта са „статором” свих осталих речи и у синтетичком празначењу целовите метафизике језика  задобија своје сведимензионално значење.

Или, обрнуто, „ротором” целовитог језика и „статором” вољно-логичке кружности покреће, непрекидно окреће, привлачи, укршта најразноврсније речи, појмове да из њиховог првобитног значења достигне „светло“  истине.

То „наизменично” укрштање час једних, час других значења саставља, раставља, окреће, преокреће са свих страна најразноврсније речи, појмове, док не индукује на крају „струју истине“, или доносе одговарајуће решење, извршење.

 

МЕТАФИЗИКА ПОЈМА И МЕТАФИЗИКА ЈЕЗИКА

 

У првој фази своје филозофије (у Бивствовању и времену) Хајдегер из супстанцијалне временитости осмишљава свако коначно бића и само бивствовање. [8]

Међутим тачно је, заправо обрнуто, да свака временитост и квантитативна коначност тражи много пре за свако своје осмишљавање, одређење целовити језик, и квалитативну коначност него што све квалитативна коначност у језику тражи за своје одређење временитост и квантитативну коначност.

У другој фази своје филозофије Хајдегер постаје свестан  да такво утемељење није могуће, а у завршној фази тврди сасвим обрнуто: да свака могућа метафизика претпоставља метафизику језика.

Зато у есеју Хераклитовом логосу тврди да је управо језик оно првобивствено све-једно-једно-све најскупоценије скупа супстанцијално сабирање, бирање, брање...

„Историја уметности говори о језику као форми. Али једном, на почетку западног мишљења, суштина језика севнула је у светлости бивствовања. Било је то онда када је  Хераклит узео Λόγος као реч водиљу да би у тој речи мислио о бивствовању бивствујућег. Али та муња је нагло ишчезла. Нико није задржао њен зрак ни близину онога што је она осветлила. Ми видимо ту муњу тек када се нађемо у олуји бивствовања. Али све данас указује да је нама стало једино да одагнамо олују. Ми свим могућим средствима организујемо противградну одбрану како би смо имали мира уочи олује. Али тај мир није мир. Он је само анестезија. Још тачније, он је наркотизација страха од мишљења.“[9])

Ако филозофија не мисли о језику, не схвата језик, суштину језика, с којим осмишљава суштину било чега, а поготову самог бивствовања она је страх од мишљења,  бежање од мишљења, анестетска замена  мишљења, страх од мишљења, немогућност истинског мишљења.

Додуше то скупоцено скупа сабирање, бирање, брање свега у једном и једног у свему у супстанцијалном језику чак и у овом његовом есеју о Хераклиту остаје  и даље првенствено сазнајно-логичко.

Тек у позним Хајдегеровим списима, језик није више само оно духовно сабирање, бирање, брање скупоценог скупа филозофског појма, него  говор, прича, казивање по себи и за себе кућа човека и кућа бића, супстанцијално присвајање најбивственијег бивствовања.

Међутим, ни тај његов завршни покушај да најстаријом јединством Певања и мишљења из највишег поетског надахнућа утемељи метафизику језика пре сваке филозофије и у основи сваке филозофије не долази до суштине целовитог језика (првостепене речи, имена, говора, приче, казивања) у супстанцијалном имену, имену самом по себи, које зове, призива сваку другу реч, сабира, бере, бира  скупоцено све-једно-једно-све, једе укусно јесте.

 

ПЕВАЊЕ И МИШЉЕЊЕ

 

Као што су за Хегела границе  сваког бића и самог бивствовања границе мишљења, тако су за позног Хајдегера у његовом Певању и мишљењу то границе језика.

Свако биће и само бивствовање "између земље и неба“ живи, пребива, стани се,  застаје, остаје, стаје, стоји, првобивствено (говорно) постоји у кући језика.

Пут слободне одлуке, деловања властите мисли, осећаја од нужде тела, чула, до укусног све-једног, једног-свега, је пут живе приче потпуно слободног језика.

Језичка уобразиља је оно средишње подручје по себи и за себе које уобличава разум и чулност, појам и опажај, теоријско и практично, ум и вољу, реално и идеално, форму и садржај, коначно и бесконачно, рационално и ирационално; све квалитете, квантитете, релације, модалитете...

И управо се из најстарије поетско-филозофске уобразиље првих филозофа предсократоваца (поготову Хераклита), или највећих песника, филозофија утемељује као метафизика језика.[10]

Поетско-филозофски говор предсократоваца није појмом ограничен на једно могуће или нужно значење, а Хераклитов афористичи говор стварајућег и разграђујућег свемогућег значења све-једног, једног-свега ватреног логоса је чак власник сваке ствари и сваког бића, и самог бивстовања; оно првостепено најживље вечно унутра све светскости света и све свесности свести...

Та најшира слободна форма свих форми и садржај свих садржаја првобивственог језика по себи и за себе не само да носи искуство сваког човека и народа него и живу и неживу природу.

Без супстанцијалне приче, говора ни осећајност осећаја, ни смисленост мишљења, одлучност одлуке, делатност дела, свака стварност ствари,  па и сама светскост света, бивственост бивствовања, нема утемељење.

И ко, уопште, говори, прича, језикује?

По, Хајдегеру, заправо и не говори човек (који ту само једна реч, биће између других бића), него језикује логички старији, далеко моћнији језик који има у себи мисли и осећаје, вољу и одлуке, дела, свесно и несвесно, рационално и ирационално присваја све ствари, појаве...

Првобивственом језику, супстанцијалној причи, говору казивању служе и људи и природа, свака свест и сваки свет, сви догађаји и сви доживљаји.

Ми мислимо да језик, као употребна свест служи нашој егзистенцији, а заправо, супстанцијалном језику, причи, говору служи и наше тело и наша чула, све наше мисли, осећаји, жеље, сврхе, одлуке деловања...свако биће и само бивствовање и свет и егзистенција...

И том језику по себи и за себе је, по Хајдегеру, најближа поетска реч, која се  не ограничава, не сужава једним изабраним значењем речи, већ у најживљој појавно-суштинској, формално-садржинској поетској речи, живљењу једино достиже укусно све-једно, једно-све  звање, именовање првобитног језика.

И зато што је песничка реч, пре свих правила писања или говора најмање формална, највише садржинска... она чува  првобитну истину говора за све посебне форме садржаје, појаве света и све мисли, осећаје, одлуке, дела појаве, суштине воље или свести.

Не станује у кући језика само човеков дух (све наше мишљење, осећање, одлуке, дела), него и тело, душа, дух.

Најживља поетска реч у слободи првобивственог песничког језик  није само власник првостепеног именовања, значења говора, него и саме ствари, бића.

Тек у поетској речи, говору, казивању призиву, позиву песника човек улази од ван ка унутра у тајну речи, откључава кућу језика, задобија духовну трпезу, јело, пиће, одећу... првобивствено живи...

Не само да језик памти све догађаје, доживаје, описује сваку ствар, биће и само бивствовање, него је кроз супстанцијалну причу, казивање (стварну и замишљену, измишљену) само срце ствари  ссваког  догађаја, доживљаја што откључава суштину сваког бића и самог бивствовање, оно првобивствено што остаје, стаје, стоји, првостепено духовно постоји...

Када каже да не говоримо ми него језик језикује, то не само да значи да се свако биће па и само бивствовање испољава, изражава кроз говор, језик, него је језик једини могући доследни (првостепени) субјект–објект) који својом слободом откључава, осваја ону  суштинску унутра духовну личност.

Не само да је говор суштинско унутра сваке конкретне ствари, бића или свести, него је управо задња по себи за себе суштина света и суштина свести. 

Кроз митолошки, религиозни, филозофски, научни, информативни, комуникативни ум, слободну причу, казивање језик је првобивство по себи и за себе.

Да ли је језик од почетка кроз књижевну, митолошку, теолошку основу имао  ту улогу власти над свим и свачим, или је на крају, научну, политичку, правну,  комуникативну, информативну, медијску, виртуелну свест постао (као Хегелов апсолутни дух), по себи и за себе? 

Ако би језик (говор, прича, казивање) постепено, од књижевне, митолошке,  теолошке, филозофске, научне, политичке, правне, па све до комунацијске, информацијске, виртуелне, медијске свести   преузимао власт, опет се никако не би могао објаснити тај суштински квалитативни скок из квантитативно нагомиланог живог говора ка првобивственом језику по себи и за себе, а  поготову пре тога јединство у човеку или веза  човекова са човеком, по основи разума, воље, свести, у којима се језичка свест претпоставља од почетка.

Са једне стране информативна, комуникативна свест по себи и за себе (информатички системи, роботи, вештачка интелигенција, вештачки језици) са друге стране свето име, реч за одговорно питање, одговоре, тврди договор, уговор реченог-учињеног, из најстарије метафизике језика умећа живе речи, језика говорна свест потпуно отворена, проширена  у духовно безмерје. 

И као што човек не поседује слободу него слобода човека тако  поготову не поседује ни супстанцијални језик, најслободнији говор, причу, казивање, него он њега.

Та супстанцијална слобода, је заправо, слобода првобивственог језика по себи и за себе, коме не служи само човек, него и сва жива и нежива природа.

Владавина духа, теолошке, филозофке, научне истине или права, закона  је, заправо праведна,  мудра владавина првобивственог језика, приче, говора по себи и за себе, који присваја све ствари, људе, народе, догађаје...

Првобивствени језик не служи да одреди неко старије шта бивствовање или осмисли егзистенцијално зашто тубивствовање, него на првостепено  шта је, какво је, колико је и зашто је пита и одговара по себи и за себе првобивствени језик!

Сасвим обрнуто свом Бивствовању и времену, Хајдегер у свом позном периоду из доследне метафизике коначности најстаријег човековог слободног ништа (пре сваког шта је, колико је, какво је нешто) из  супстанцијалне форме свих форми, садржине свих садржаја најслободније метафизике језика сваку стварност ствари и бивственост бића утемељује из језичког прабивствовања.

Свакако да  тезе о језику Хајдегеровом Мишљењу и певању нису ни изблиза утемељене у овако доследном виду како су овде изречене,  али се из тих његових есеја о причи, казивању, језику дају овако извести.

Заправо, религија је код Грка повезана са поетским надахнућем: Хесиодом, Хомером, и то теолошко надахнуто епско пеништво опредељује у великој мери њихово мишљење, говорење, веровање, све норме њиховог живљења.

Иако Хајдегер инсистира на предсократовцима, а пре свега Хераклиту, афористичком поетско-метафизичком изворном говору, а наспрам Сократовог, Платоновог, Аристотеловог појма, тај надахнути говор је итекако присутан код Сократа, Платона присуством мита, алегорије, маште... истовремено са јасношћу појма ка духовном сјају највише идеје).

Додуше, каснија филозофија (при одређењу суштине било које ствари, бића, појаве, догађања, па и суштине самог бивствовања) већином одбацује митолошки говор (који се касније задржао једино код великих песника) и претежно се наставља на Аристотелов аналитичко-синтетички метод јасне  дефиниције, појма.

Ипак, иако Платон не одбацује у потпуности поетска надахнућа која доносе песници и у својој филозофији у многим кључним извођењима користи причу, алегорију...  ипак на  крају поставља машту под узде ума, мит под  власт логоса и поетско надахнуће под светлост највише идеје добра.

Зато одбацује говор о боговима кога нуде песници, који боговима им приписују многе особине (супротне божанском савршенству), којих  би си чак и људи требали стидети и зато их протерује из државе.

Као што све опажаје, као сенке саме ствари ставља под старије обрисе саме ствари (појмове), а сви појединачне, посебне, опште појмови, судове науке (делимичне обрисе саме ствари) под целовите идеје, тако и уметност која подражава сенке идеја, и науку, која општим појмом или судом сазнаје само обрисе идеје, поставља испод филозофије која говори о истини целовите ствари, вечне идеје, а све идеје филозофије под идеју свих идеја, стварност свих ствари, бивственост свих бивствовања, истинитост свих истина, надсазнајну, надбивствену, надсуштаствену божанску идеју добра, која тек утемељује сваког спољашњег и унутрашњег света доброг, лепог, праведног и истинитог...

 

ЧИСТА ВОЉА И ЈЕДНА СЛОБОДНА ВЛАСТИТОСТ ИЗ СУПСТАНЦИЈАЛНОГ ИМЕНА, ЖИВЕ РЕЧИ, ГОВОРНЕ СВЕСТИ НЕ НЕ СТОЈИ САМО У ОСНОВИ ПРАКТИЧНО-МОРАЛНОГ УМА, СВЕГА НАШЕГ ОДЛУЧИВАЊА, ДЕЛОВАЊА, НЕГО И У ОСНОВИ ТЕОРИЈСКОГ УМА, САМЕ РАЗУМНОСТИ РАЗУМА, УМНОСТИ УМА, ЛОГИЧНОСТИ ЛОГИКЕ, САЗНАТЉИВОСТИ САЗНАЊА И ИСТИНИТОСТИ ИСТИНЕ

 

Ако свако именовање, име подразумева старију говорну свест, на чему се утемељује, шта држи свејединство језика, говорне свести?

Да ли се праосновни идентитет једне исте властитости претпоставља не само за супстанцијално именовање, име него и за свејединство језика, целину говорне свести?

Опет, како је могућа једна (самосвесна) иста властитост без свејединства језика, живе говорне свести?

Са једне стране се тек из свејединства језика, свих односа, релација живе речи сагледава праоснова да, је, јесте или не, није између субјекта и предиката и  сагледава једна иста властитости у свејединству језика, говорне свести?

Са друге, једна иста властитост тек из супстанцијалног имена у основи живе речи, говорне свести утемељује непротивуречно мишљење, изрицање, деловање; носи сваку општост и непоновљивост, посебност искуства.[11]

У сваком случају, логичко Ја није могуће без вољног Ја.

Целовити језик много пре претпоставља за супстанцијално именовање, име говорну свест и вољно Ја, него логичко Ја и "чист" појам.

Сваки је појам подређен неком старијем синтетичком суду, и са формалне стране претпоставља најстарију синтетичку  основу једне исте властитости а са садржинске стране, поред конкретног опажаја,  за утемељење било којег појединачног, посебног, општег значења, знања у даљим судовима, закључцима и разговор између појмова, судова кроз свевезиву пуноћу говорне свести, све је, јесте и не, није везе најстарије метафизике језика.

Говори се из личности ка личности и по замишљеној личности примају, дају све речи, имена и из једне исте властитости састављају  значења целовитог језика.

Говорник задржава, одржава памћењем, сећањем, замишљањем свако своје и туђе мишљење, осећање, одлучивање, деловање...

Само се из вољног кретања, покретања живе речи и старијег „Ја говорим“, које има сву форму и сав садржај може утемељити синтетичко јединство мишљења; из празног логичког „Ја мислим“ и логичких категорија то никако није могуће.

 

ВИЂЕЊЕ И ГОВОР

 

Запитајмо се за трен: како почиње говор код детета?

Покаже му се једна ствар и пред њим именује и тражи да оно упамти име те ствари; повеже име, појам који чује и представу коју види и тако задржи у свести једно и друго у међусобној вези.

Ипак, дете ту ствар, биће види и пре нашег именовања.

Може се питати: како је види пре говора, било каквог значења, знања?

То је, свакако, много старији проблем, јер види и свака животиња и има свој посебан говор, неке, чак и посебну врсту виђења  и неку своју свест за себе, која је њима потребна. [12]

Зато се овде мора претпоставити нешто што не “гледа” ствар само са једне или неколико страна него старија основа ( “свечула“ изнутра), које гледа све са свих страна.

Хипотетичка праформа унутрашњег говора, разговора пре сваког опжаја појединачног чула или конкретног језика који укршта сва чула.

Најјаче сећање, препознавање  живе говорне свести које из говорног јединств схвата, хвата, обухвата значење сваке речи, пита из одговорне речи, говора, одговара за све.

А то живо јединство, старије од сваког појединог опжаја, слике, утиска, речи, појма може бити само најстарија праформа–прасадржина метафизике језика, хипотетичког праговора који држи, садржи „на делу” све родне речи језика у њиховом најплоднијем, пра-значењу.

„Метафизичко искуство” живе речи, говорне свести најстаријег  именовања у првом, потпуно отвореном, свемогућем празначењу.

Исто је тако и када се једна се мисао, појам се објашњава другом мишљу, појмом.

На крају се опет тражи најјача, мисао (као код Хегела  апсолутна мисао) да повеже све друге мисли у апсолутном духу, идеји.

Да ли је наше појмовно мишљење само разговор пра-језика, његовог празначења у коме ми користимо, наслеђујемо искуство родних речи које само делом користимо и врло ретко нешто додајемо том искуству; или су обрнуто: осети, осећаји, представе, представе, слике, мисли или надговорне идејама не само старије од говора и независна од говора, него утемељује и сам говор.

Онда је  тај унутрашњи „разговор мислима„ по неком старијем јединству свести  или старијој чулној конкретности пре сваке конкретне речи нужна претпоставка за сваку речи и сваки говор, изрицање, именовање, разговор или за оно што је  записано, освећено да остаје, стаје, стоји, дуже или заувек постоји.

Опет, ако је преговорна, надговорна мисао старија од речи, тај мисао мора прво утемељити однос  појма и речи, и показато да је могућ тај појам (старији од речи) по себи и за себе.

А шта је појам (" по себи и за себе"), ако није разговор „речи“ и речи, реченице и реченице, субјективно–објективног целовитог језика по себи и за себе пре сваког конкретног писаног изговореног појма?

Мада се слика сама по себи може видети, или уопште непосредно примити конкретан опажај било којег чула, суштина појединачног, посебног, општег појма или суда, па чак појединачног опажаја, не може се сагледати из њега самог. Тешко да  значење било које родне речи у њеном односу са свим другим исто таквим речима, може свести на спољашње искуства.

Када се каже да се именовање било које: ствари, бића, догађаја, доживљаја, спољашњих или унутрашњих стања своди на конкретну слику, на неке непосредне опажаје (осете), или даљим изведеним речима, именима, апстрактнијим појмовима на другостепену везу између првостепених утисака чула, заправо се се остаје без суштинског утемељења.

Иако по емпиричарима свака реч, говор на крају бива само слуга (старијег) виђења, неке појединачне слике, опажаја, или чак неке још примарније егзистенцијалне потребе, којој служи свако чуло и само виђење, значење те речи није могуће (по себи) без старијег говорног јединства.

Такође, ни да је говор могућ по себи, без онога који (га) говори, као што мисли Хајдегер, када тврди "не говоримо ми, него језик језикује", и да првостепеној причи, говору, казивању, као у Хегеловом апсолутном духу по себи и за себе, коме припада сва природа, историја, све живо, неживо, свако биће и само бивствовање. 

Супстанцијални језик, прича, говор казивање мора бити једно са хипотетичким говорником који из безмерја говорне свести именује све, изражава све, пита–одговара, говори за све.

ГОВОР И РЕЧ

 

Ако сама реч не може бити по себи, него је као и мисао једно са неким садржајем, бићем  везана и за онога који говори и за оно о чему се говори,  именовање некога, нечега, да ли је такав и сам говор?

Да ли и говор кроз причу само даје опис старије слике, радње неког догађаја или доживљаја  (на основу чулног искуства), служи само старијој слици, опажају, именовању некога, нечега, или постоји и „говор по себи” који,  осим тог појмовно–опажајног описа сваке речи и нешто додатно, са чим из најстарије синтетичке целине живе говорне свести не само да утемељује значење сваке поједине речи, појма  или саму (сваку посебну) чулност, већ и само мишљење, одлучивање, деловање?

Да ли је у тој потпуно отворености живе речи, говорне свести присутно нешто “неухватљиво” пре било које поједине речи, групе речи и њиховог суженог значења?

Као првобитан говор живим духом предат Адаму пре греха, или барем пре него што су се помешали језици (вавилонска кула), који одражава духовно безмерје истине свете тречи, имена, Божију творачку реч: И рече Бог и...би!

У сваком случају, само се у таком хипотетичком говору,  праговору, где се свака родне реч може растворити и повезати са исто таквим другим речима у живом језику, достиже првобитно, метафизичко празначење сваке речи, кроз све-једно-једно-све сведимензионално укрштање целовитог језика разјашњава свака реч, мисао, осећај, конкретан опажај..

Свођењем речи на „чист појам“, подједнако као и на конкретну слику, опажај ништа се не добија, него управо губи свејединство речи у живом говору, целовита метафизика језика која се мора претпоставити у основи сваког појединачног, посебног, општег значења.

Ниједна реч у свом (првостеопено) значењу се не може издвојити из  живог говора и по спољашњем или унутрашњем искуству свести само на описивање некога (нечега).

Ипак, да је могуће да се најјачим осећањем, сећањем свеповезаних значења живе говорне свести суштинским праименовањем врати пуна снага првобитне речи?

То нас враћа на већ поменути проблем односа имена и именовања.

Ко, како именује све речи? Одакле долазе сва имена, именовања?

И да ли је старији онај ко именује све ствари, бића, појаве, осећаје, идеје, доживљаје, или сама та имена?

Име, појам о некој ствари треба да изражава суштину саме ствари.

Већ је речено да се говор тешко може одвојити од хипотетичког говорника. И да је, свакако, онај ко именује све те ствари, појаве, старији од тих имена, именовања.

Обично име нема ту свеповезаност живе речи, свемогућност именовања  по целини језика, него само звање духа, имање најстаријег имена, имена самог по себи.

Треба растворити, отворити сваку реч, из свејединства језика вратити истином њену плодну везу са сваком другом речи.

Тек из старије целине свака појединачност добија име, значење,  из метафизике живог језика зове свака реч, име, зна, схвати, именује било шта, а камо ли све.

Супстанцијално име утемељује везу једног и мноштва, кроз све-једно, једно-све  везу сваке речи са другом речи у живом језику.

Метафизика језика из најстаријег имена открива првобитно биће праговора, штаство родне речи у њеном најплоднијем, најјачем празначењу.  

 

СЛОБОДА ЈЕЗИЧКОГ ДУХА ВАЛТЕРА БЕНЈАМИНА

 

Господ Бог ствара небо и земљу по речи  а човека тек на крају "од праха земаљскога и дуну му у нос дух животни; и поста човјек душа жива".[13]

По Валтеру Бенјамину,  "Бог није створио човека из речи и није га именовао... да га подреди језику, већ је у човеку... ослободио свој језик који је њему служио као медијум стварања".[14]

Како је све створено по Божијој речи, слобода језичког духа омогућава Адаму да се уздиже изнад природе, да господари природом.

"Божанска творевина завршава се тиме што ствари добијају име од човека".[15]

Додуше, то човеково  мало "стварање" није као Божије (ex nihilo), него сазнањем, именовањем само одраз Божијег свезнајућег имена и Божије стварајуће речи.

Човеково "стваралаштво, ослобођено Божанске актуелности, постало је сазнање. Човек је сазнавалац истог језика у којем је Бог творац."[16]

Када је Адам праименовањем неартикулисане шумове и звукове живих и неживих бића, гласове животиња или безгласан говор ствари артикулисананим гласовима преводио у живе речи језика он је из Божије стварајуће речи, Божијег свезнајућег имена знао вечну суштину сваке животиње, биљке, живе, неживе ствари коју је именовао.

"Тиме што прима нем безимен језик ствари и преводи их у гласовни облик имена — човек решава овај задатак. Он би био нерешив да човеков језик имена и безимени језик ствари нису сродни у Богу."[17]

 

ЈЕЗИК И ИМЕ

 

Свака је реч име некога или нечега, а најстарије име "језик језика"[18] из кога све речи имају своје значење.

"Сав људски језик је само рефлекс речи у имену".[19]

Не само да је онај ко именује све ствари, бића старији од њихових имена, него се из најстаријег имена "језик... саопштава сам себи ... у својој апсолутној целини",[20] свака реч разговара са сваком другом речју.

Ипак, након човековог пада знање, познање из најстаријег имена ни у јединственом језику пре Вавилонске куле више није једно са суштином ствари.

"Апсолутни однос имена према сазнању постоји само у Богу, само тамо је име, будући да је потпуно истоветно са стваралачком речју, чист медијум сазнања". [21] " 

Само је у најприснијем звању, познању властитог имена остала она најскривенија духовна веза човека са Богом и другим човеком.

То је и  сада нешто најнематеријалније у материјалном животу човека,  јер из духовног имена има живи дух.

"Властито име је заједница човека са стваралачком речју Бога." [22]

Иако има доста људи са истим именом, нико не мисли да је његово име нешто спољашње него духовни ослонац најунутрашњијег мишљења, осећања, деловања са којим поистовећује своју личност..

"Теорија властитог имена јесте теорија о граници између коначног и бесконачног језика." [23]

Властито име коначно звање, познање вод духовном безмерју Божијег звања, познања.

 

ГРЕХ ЈЕЗИЧКОГ ДУХА 

 

По Бенјамину "језик у рају [је] био потпуно спознајан".[24]

Са Адамовим "грехом језичког духа" Адамова говор је изгубио најунутрашњије јединство именовања и сазнања са Божијом стварајућом речи, с којом је исказивао суштину ствари и са речима које суде, пресуђују између добра и зла пао у нејасне, неодређене односе између ствари...

По њему добро и зло нису створени из Божије стварајуће речи ни суштине задате именовањем, већ је то"сазнање на које наводи змија... о томе шта је добро а шта зло... нестваралачко подражавање стваралачке речи".[25] 

Након "греха језичког духа" ствари више нису то што јесу са најунутрашњијом суштином исказаном именовањем, већ са речима које суде, пресуђује између добра и зла само нејасни, неодређени односи између ствари...

"Добро и зло, наиме, налазе се као нешто што се не може именовати, као нешто безимено, изван језика имена ...[као].. апстрактни језички елементи ...укорењени ... у речи која осуђује, у пресуди...У греху је човек напустио непосредност у саопштавању конкретног, напустио име, и пао у провалију посредности сваког саопштавања речи као средства, сујетне речи, у провалију брбљања" [26]

Говор не именује и не сазнаје из Божије стварајуће речи суштину ствари, него кроз двострукост која јесте и није раздваја од ствари.

"Доиста постоји истоветност између речи која по обећању змије спознаје добро и зло, и између речи која саопштава нешто спољашње".[27]

 

ДА ЛИ ЈЕ АДАМОВ ПАД "ГРЕХ ЈЕЗИЧКИ ДУХА"?

 

"И запријети Господ Бог човјеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту;Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умријећеш".[28]

 

Никако се не може рећи да је Адамов пад "грех језичког духа", с којим је изгубио првобитно именовања и сазнања суштине ствари и са "нестваралачким подражавањем Божије стварајуће речи" просуђивањем између добра и зла потонуо у привид између ствари.

"Грех језичког духа" у првостепеном смислу не може се никако приписати Адаму (иако је касније могућа и код човека), већ нечистом духу, који јесте то што јесте, "лажа и отац лажи... крвник људски од почетка", дух преваре, лукавства, што хули на име Божије, најсветије лице Духа Светог због чега заслужује паклени суд.

Једно је празан говор, када реч нема слободу језичког духа да именовањем и сазнањем одговара човеку и самој ствари, већ је само "сујетно брбљање" о привидним односима између људи и између ствари...

Друго је лажна, зла реч против човека и саме ствари...

А сасвим треће свесно изговорена реч духовног бића (Луцифера и све његове војске) против Божије речи, имена, лаж против Духа истине, " рачвасти змијски језик који хули на име и лице Божије.

Да се првостепени "грех језичког духа" може приписати човеку од почетка, то би био његов неопростив грех и заувек вечни суд, суштинска духовна смрт; али није тако.

Адаму је речено: " у који дан окусиш плода са дрвета знања добра од зла, умрећеш".

Ако након истеривања из раја живи још 930 година, тај дан његове смрти се очигледно не односи на физичку смрт (задњи издах и одвајање душе од тела), него на духовну смрт.

То јест, прва је смрт, духовна смрт, одвајање душе од духа Божијег, с којом Адам губи благослов вечног живота и постаје смртан.

Друга одвајање душе од тела задњим издахом (физичка смрт).

Трећа распад тела.

Ипак, то никако није, наспрам суштинског вечног живота, суштинска вечна смрт, него наспрам благословљеног вечног живота Адама и Еве у рају у јединству даха са духом и срца са љубављу, првим грехом прво прекид везе даха са Божијим духом и срца са љубављу, па коначни земаљски живот "у зноју лица свог" и на крају физичка смрт.

Међутим, суштинска духовна смрт није само непослушношћу Богу губитак благослова вечног живота и коначни, смртни живот (као код човека), него кроз свесно и отворено супротстављање Богу, првостепени "грех језичког духа", неопростиву хулу на име Божије (најсветије лице) Духа Светог, потпуни суноврат некадашњег духовног бића светлости (Луцифера и све његове војске) у таму, бездан, паклену муку, огањ вечита смрт!

Духовна бића не зависе од јела, пића, одеће, куће... и  њихова осећања су потпуно истоветна са њиховим духом.

И како је њихов језик духовне природе и грех језика је суштинске, духовне природе...

 

САЗНАЊЕ,  ИМЕНОВАЊЕ ИЗ ПРВОБИТНОГ ЈЕЗИКА И ПОЗНАЊЕ ИЗ СВЕТЕ РЕЧИ, ИМЕНА ЗА ТЕЛО, ДУШУ, ДУХ

 

По Бенјамину и физичка и душевна страна човека (једења, пијења, осећања) служе слободи језичког духа.

Смисао човека у рају је да "потпуно спознајним рајским језиком именује и сазнаје ствари којих је Бог творац."

Тачно је да је Адам пре греха једењем рајским плодова имао неко откривање, откровење.

Са биљкама је разговарао на нивоу сна, са животињама скоро као сада са људима, са Евом је имао највише, најдубље телесно-душевно-духовно познање од Бога за све-једно, једно-све.

А кроз плодове са Дрвета живота откривање, откровење од Бога и разговор са вишим бићима.

Ипак, не може се рећи да је та физичка и душевна страна језика у рају првенствено служила духовној страни сазнања и именовања већ створеног света.

Адамово откривање, окровење једењем рајских плодова много је пре мирисом истине и укусом љубави целовито физичко, душевно, духовно познање него речима језика појединачно, посебно, опште сазнање.

Божије звање, познање човека и Адамово најсветије звање, познање светог имена Божијег је старије од сваког именовања, сазнања првобитног језичког духа.

Он није јео плодове у врту што је створен од земље, него је створен од земље и постављен у рајски врт да би јео Божије надумно укусно јесте.

Адамова суштина је једемска, он једе из своје суштине; ј(едемски) врт је сврха стварања земље уз небо, мирисно-укусног рајског средишта за првог човека, жену од почетка. 

Првобитни мирис истине и укус љубави са Дрвета живота (као и свих других родних дрвета у рају) је засићавао његово тело, душу, дух. 

Иначе, зашто је уопште створена земља (са небом) и од ње све биљке, животиње и човек на крају и из њега други пол, жена из његовог ребра?

Адам је створен од праха земаљског, а не само по речи да се мирисом истине и укусом љубави са Дрвета живота ј(едемског) врта од најнижег до највишег утемељи веза тела са душом и душе са духом, земље са небом, човека са Богом, земаљског живота са вечним животом...

Језик (човека и народа) има троструку: физичку, душевну, и духовну природу.

Са њим се једе и пије, изражавају осећања и говори, саопштавају духовне ствари.

Кроз тај ватрени сувишак срца из тела, душе, духа се изражава љубав и говори истина.

Укусно једно кроз десни, зубе, језик, најтврђе и најмекше за све кости, месо, кључ кроз раме, руку, мишицу за све мишиће, мисли, осећаје, мишљење за врата у врату, говору, речи ка глави, закључак свете речи унапред одозго изнутра са десне стране за тело и дух.

Мирисом истине и укусом љубави са Дрвета живота најјачи осећај, осећање, сећање из једемског, едемског врха, врта, завршна вршидба смисла.

Са непослушношћу Богу Адам губи мирис истине и укус љубави са Дрвета живота и свих других дрвета (не једе више Божије јесте).

Прво укусну једноћу срца, душе, тела, даха са Божијим духом, па тајну именовања и сазнања по Божијој стварајућој речи.

Тајна да нас змија уједа, што смо јој дали (укус), зуб.

Животиња има реп а змија је сам реп и отровни зуб. 

Иста сила отровног угриза који убија тело је отета снага првобитног мириса истине и укуса љубави срца, уста који телом, душом, духом једе Божије јесте.

Иако се се говором споразумевају људи и народи а језиком знакова чак и различите врсте живих бића, језиком се такође и лаже, обмањује, дволичи.

Опаснији је лукави језик лажи, зла него отровни зуб мржње.

Отровни зуб мржње убија тело, а лукава, зла мисао, реч трује дух човека и народа и усмрћује сва поколења.

Јединство мисли у истини враћа вечну једноћу духа, јединство осећаја у љубави вечну једноћу душе, јединство жеља и потреба у мирису истине и укусу љубави вечну једноћу тела, земаљског живота са небеским животом.

Речи Христове су плодови са дрвета живота за Адама у сваком човеку пре греха каквог га је Бог створио удахнувши му дух.

Познање из свете речи дубоког питања, одговора за све наше мисли, осећаје, одлуке, дела за најприсније звање по имену другог човека и познање најсветијег имена Божијег је пре сваког појмовног знања, едини неподељени језик по суштини ствари за тело, душу, дух.

Праве улице истине из вечног живота за духовно сретање лицем к лицу; буђење, устајање из будућег вечног –Васкрс.

Божије јело, пиће, плод, одећа, кућа, врата, пут.... у једино могућем савршено схватљивом, доследном, вечном смислу.

 

СВЕТО ЈЕДОСМО, ПИСМО

 

Једно је отворено супротстављање најсветијем духовном лицу Божијем, свесна лаж (ђаво је лажа и отац лажи) нечистог духа који гуши, дави тело, душу, за којом иде и мржња, зло, крвништво према човеку...

Друго је непослушност Божијој речи, заповести.

А тек треће празан говор,  јалова реч, сујетно брбљање...

Зато ће "за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан страшног суда. Јер ћеш се својим речима оправдати и својим ћеш се речима осудити."[29]

Празна реч је празна мисао и празан осећај, који не засићују тело, душу, дух.

Угриз забрањеног плода са Дрвета знања добра од зла је прво грех воље (непослушност Божијој речи) па кроз грех мириса и укуса (тела, душе, духа) и грех језика.

Кроз троструки  (духовни, душевни и физички) пад мириса и укуса, трострука: духовна, душевна и физичка смрт.

Прво одвојеност даха од духа Божијег (духовна смрт), па душе од тела (физичка смрт) па на крају и распад свих делова тела, раздвајање од свег живог и неживог света, као одвојеност свих људи кроз сва места, времена.

Без истине нема јединства мисли, без љубави јединства осећања, без мириса истине и укуса љубави јединства жеља, потреба тела; лаж дели дух, мржња душу, неверство тело...

Истина враћа вечну једноћу духа, љубав вечну једноћу душе, мирис истине и укус љубави вечну једноћу тела.

Као што све ћелије, органи тела сви за у једног један за све састављени за живот, тако су у безгрешном телу, крви у крсту сви људи из прошлогбудућег времена састављени у духу Божијем за вечни живот.

Око оног који савршено види истину је више своје него властито које је не види, или види погрешно, исто тако и ухо или мирис, укус, мисао, реч...

Тек кроз оног који види, чује, осећа, мисли, говори, дела, живи у савршеном, вечном смислу истински види, чује, осећа, мисли, говори, дела, живи

То што се Адам ствара од праха земаљског и оживљује духом Божијим а не директно по речи Божијој, значи да се сви људи из сваког прошлог–будућег места, времена у љубави ка Богу и љубави ка ближњем састављају у духу Божијем за вечни живот као што су (без духовног рођења и љубави ка Богу и љубави ка ближњем кроз троструку, духовну, душевну и физичку смрт), одвојени и од самих себе и од Бога и једни од других.

Наспрам троструке смрти, у новом Адаму троструки завет духа, душе, тела за искупљење и васкрсење.

Пасхално клање за из зла, лази излазак, окршај, укрштање са свим грехом, злом за јединство духа са душом, душе са телом, Бога са човеком, и човека са Богом и другим човеком, земље са небом, земаљског са вечним животом.

Свето (једно) једосмо (јесмо и упијамо истину, писмо), писмо за исцељење духа, душе и тела...

Прво крштењем завет душе са духом Божијим, па труд труднице душе у испуњењу Божије речи семена у телу материци за друго из душе за вечност духовно рађање, рођење.

Бог је отац, душа мајка трудница у телу материци, која заветом крштења из семена свете речи узраста у труду вере у новог човека "у висини и мери лакта Христова" за вечни живот...-

Човек се родио за вечност када је у љубави (ка Богу и ближњем) у духовној круни, ореолу сазрео за царство небеско, дао род који се заувек може јести...

Мирисом истине Духа Светог и укусом љубави, Бога  сабирање, бирање брање за изабране, од сваког народа, човека, окршај, укрштање, крст за небеско тело, род.

 

ЈЕДНА ИСТА ВЛАСТИТОСТ И ИМЕ ПО СЕБИ

 

Уместо да најстаријим именом, као праосновом сваког другог именовања (дедуктивни пут) утемеље сва остала посебна именовања (заменице, придеви, глаголи, прилози, предлози...), наука о језику  и сва филозофија иду индуктивним, обрнутим  путем.

Схватање самог имена, именовања, основних глагола и прилога, предлога превазилази оквире граматике и филозофије и иде у оквире метафизике, теологије.

Ипак, суштина није у томе да ли је праоснова супстанцијалног имена, именовања научна, филозофска, теолошка, метафизичка, него да се она у науци о језику и у свој филозофији чак и не претпоставља, иако  та основа најстаријег имена већ са властитим именом постоји у праоснови личности, сваког правног утемељења (идентититета, породичног, наследног, изборног, сваког договора, уговора..), свег практичног живиота и зато  се мора прво утемељити.

Само из имена по себи иду сва остала имена, именовања, дедукују или индукују све остале речи.

Лицем к лицу од имена ка имену прво, најстарије именовање, име по себи.

Пре оног општелогичког Ја мислим, стоји једна слободна властитост и Ја говорим, одлучујем, захтевам, обећавам, чиним...

Пре сваког појма, појма самог по себи,   супстанцијално име, име само по себи, а пре категорија логике, категорије језика.

Основа супстанције према акциденсу за логичке и метафизичке категорија тек целовитим језиком и језичким категоријама утемељује везу субјекта и предиката, тачније, нужно га претпоставља за сваки појам, сазнајно-логички суд.

Властито име не може бити својство, атрибут, акциденс, него је супстанција, субјект, власник, ималац својстава, прво имање.

Супстанцијално име је првостепеним духовним имањем власник и ималац свих именовања зове, призива све остале речи, имена, присваја их, влада над њима.

Име по себи зове, призива сваку реч сабира, бере, бира скупоцено скупа све-једно-једно-све у целовитом језику.

Чиста воља и једна иста властитост из супстанцијалног имена, имена самог по себи прима, носи свету реч, реч као светињу – речено учињено.

Залог обећаног–учињеног у свечаној речи или писано закону  јесте завет једне слободне властитости.

Чиста воља на чврстој, одговорној речи утемељује сваки уговор, договор; каже се за обећано–испуњено: реч је светиња.

Вољно Ја из једне исте властитости нема никакав проблем да укључи другост, суштинско Ти, било коју, какву различитост, супротност или сличност, истост, или са ми, ви, они, било које, какво заједништво.

Жива мисао реч, одлука, дело пре празног општелогичког "Ја мислим" и логичких закона, категорија тек из супстанцијалног имена једне слободне властитости утемељује из субјективности сву објективност.

Слобода живе речи даје предност личном изразу над сазнајно-логичким системима опште и нужне научне дефиниције „строгог“ појма. 

Без чисте воље и најстарије властитости (у највишем јединству чисте мисли, речи, одлуке и дела) не само да се не може утемељити одлучност одлуке ни делатност дела практично-моралног ума, него ни опажајност опажаја, логичност логике (појмовност појма, судственост суда, закључивост закључка), сазнатљивост сазнања и истинитост истине сазнајно-теоријског ума!

Духовно безмерје властитости није суштинска страна ствари што је наше сазнање ограничено и појавно, него је наше сазнање ограничено и појавно што је  духовно безмерје властитости у јединство чисте мисли, речи и дела у себи и у заједници са другима, суштинска страна ствари!

Тек се од конкретне личности и супстанцијалног имена, именовања по основи тврде речи, обећаног–учињеног договора, уговора  утемељује чиста субјективност пре све објективности; и то не само за све  одлучивање, деловање практичног ума, него и оно Ја мислим, судим, синтетишем, спајам – све сазнање теоријског ума.

Испитује из говора, разговора, пита речима – одговара, даје одговарајући одговор.

Једино метафизика језика у залогу тврде речи, договора или писаног уговора укључује опште и нужно значење и истовремено властито име, конкретну личност, слободу другог, различитог значења, именовања.

 

ИМЕ ПО СЕБИ

 

Ако се не питамо за име пре које друге речи, појма, како ћемо објаснити суштину речи и суштину именовања? Никако!

Свака реч (глагол, придев, предлог, прилог...) је именовање некога или нечега.

Именују се слике, ствари... описују, одређују сврхе лица, значења сваке радње,  стања, појаве  коиз спољашњег–унутрашњег света или свести.

Сваки је појам  прво реч, а реч неко име и  да би се схватила било која реч, схватити се схватити само именовање, име.

Пре Ја мислим и свих закона, категорија логике и идеја филозофије стоји једна иста властитост и Ја говорим: жива реч и старије категорије језика; пре сваког појма властито име и име по себи.

Познање по имену је старије од знања по појму.

Из њега иде све духовно имање.

Име зове све речи језика и познаје све знакове знања.

Оно није атрибут него супстанција (субјект).

Само по старијем имену речи у реченици имају своје значење.

То није име које неко други даје, него име које све друго именује.

Све речи, имена иду из имена самог по себи, које је живо исходиште за сам дух.

Било која друга реч, име није могућа по себи, већ се објашњава другим речима, именима, све је једно са другим повезано мањом или већом везом.

Када једна реч објашњава другу речи ту целовити језик стоји испред сваке такве речи, међутим, име по себи се не може се објаснити таквим речима, него свака таква реч и сам језик, именом по себи.

„Свест по себи“ или „појам  по себи“, не укључују ни властито име, а камоли име по себи.

Пре све целине и сваког дела, или речи “саме по себи”, појма “самог по себи”, име по себи именује свако друго име, реч, утемељује свако значење, знање.

То име не може никако доћи споља, нити свести на нешто друго, суштински објашњавати другим речима, него има најизворнији унутрашњи смисао. 

Из духовно имена исходи свако значење, звање у живог говору, имање речи у целовитом језику.

Духовно звање, име зове све речи језика има значење сваке речи, и знање сваке реченице.

Очигледно је да се то име не може имати из појма, већ је духовни “распон” светог имена старији од било којег имена или описне  речи, појма.

Као власник свих именовања,  има сваку реч, сабира, бере, бира све-једно-једно-све у целовитом језику.

Из праимена не иду амо сва могућа (остала) именовање, него и сама основа говора, имају се све друге речи, реченице, цео језик.

Тек у том праимену жива реч има своје вишедимензионално духовно значење.

 

СВЕТО ИМЕ, СВЕТА РЕЧ

 

Да ли онај ко све именује има неко име? Ко  ће њега да именује?

И какво је то свето име пре свих других именовања из кога иду сва друга именовања?

Ако је старији онај ко именује све појаве, радње, догађаје од самих имена имена, какво је  духовна пуноћа тог  имена од кога долазе све речи, сва именовања?

Како описати, изразити именом онога који именује све мисли, осећаје дела, све могуће ствари, бића, појаве, догађаје, доживљаје?

Свето име  не  може се свести на друге речи, имена,  него се управо све речи, имена утемељују из светог имена, из имена самог по себи.

Свето име зове духом свако име, познаје све наше мисли, речи, осећаје, одлуке, дела.

Човек и не зна себе по духовном имену, иако из духовног имена има живи дух

Из њега иде духовно имање, све знање, познање.

Властито име је и сада (још увек) најнематеријалније у материјалном свету.

Иако може бити доста људи са истим именом, нико неће прихватити да је његово име нешто спољашње него најизворније унутрашње, са чим поистовећује своју личност.

И као што се нико не зна само по речи човек, него по властитом имену, тако се ни Бог не познаје само по речи Бог, него кроз највише звање, знање његовог Светог имена.

Тајна  речи је тајна имена, а тајна имена име по себи зове духом све речи језика.

Звање духом Светог имена је највише звање (и знање) човека.

Из Светог имена иде Божија творачка реч. "И рече Бог нека буде ... И би"...

 

СВЕТА РЕЧ, РЕЧ КАО СВЕТИЊА

 

Каже се Свето писмо, Свети списи, истина записана, забележена, објављена од пророка, апостола да  важи, вечно заувек.

Али се , такође, каже:  света реч. Христос  не пише Нови Завет, него говори свете речи, које бележе апостоли.

Света реч-реч као светиња подједнако у залогу најтврде речи ... Свето једно, једосмо, јесмо и упијасмо истину, писмо, писмо...Пасхално клање, тајна вечера за из зла, лажи излаза вечности (ј)едемски врт...

И наука, и филозофија, право, религија, књижевност траже да истина, правило, закон или вредност важи трајно или заувек; што дуже остаје чврсто, стаје, стоји, заувек постоји...-

Такође, трајно записано, потписано властито име, презиме или тврда, одговорна реч  стоји у основи личности човека и народа, правног субјекта, организације и државе... приватног власништва, породичног и наследног права, сваког чврстог уговора, договора..

Није машта шира од истине (па да се наспрам монотеизма једног Бога тражи политеизмом, паганизмом мноштво богова или кроз вољу за моћ и обожавање овостране природе и мноштва идола (Ниче), већ летећег коња маште било којег човека или уметника надјахује далеко већа брзина, ширина, висина Духа истине. [30]

У светој речи је апсолутна форма–садржина човека и света која не затвара, него ослобађа, отвара. Ту је истина једно са животом, реч једно са делом...

У Десет заповести са првом заповешћу прво је Божијом вољом и стварајућом слободом утемељена апсолутно Да,  афирмација, па са девет Не лажи, злу (осталих  заповести)  апсолутна негациј.

Десета за највише  Божије један: духовна круна за приземљење, отеловљење, освајање царства.

Свете реч је говор у апсолутном смислу.

У Божијој речи је утемељена тајна света и тајна свести.  [31]

Више се у светој речи, као истини  једно са вечним животом крија тајна речи, језика, него што се у неком језику "по себи" крије тајна говора, истина речи.

Христос каже: "Небо и земља проћи ће, али ријечи моје неће проћи"[32]..."Ријечи које вам рекох дух су и живот су".[33]

Дух силази на Педесетницу у виду огњеног језика.

По Светом Јовану Богослову једно лице Свете Тројице је: реч Божија.

Света реч је чисти практични ум; са сваке стране, краја самокритична и критична, теоријска и практична.

Из најодговорније свете речи суштинско питање има са сваке стране одговарајући одговар.

Частан суд наспрам суда, судбине по  греху.

Христос каже. „Не суди да ти се не суди. .. "Својим ћеш се речима оправдати, својим ћеш се речима осудити“.  Суд својих речи, дела, "појешћеш". "Каквом мером мериш, таквом ће ти се и мерити"." Ви сте сви очишћени речима које вам говорих".

Сила духа са висине наоружава човека огњеним мачем истине да осваја царство небеско.

За тај најблагословљенији дар Духа Светог се тражи чистота: срца, душе, тела.

Човек најпре треба да пази да то безмерје Духа истине не отуђи од себе, или растужи.

За хулу на Духа Светог нема опроштаја ни на овом ни на оном свету.

Са благодати Духа Светог, у човеку се испуњавају речи: „Царство је Божије унутра у вама.“

Мирис истине и укус љубави за све мисли, речи, осећаје, одлуке, дела...

Свето једно једосмо јесмо и упијасмо истину, писмо, писмо; јести надумно јесте.

 

ПРА ЈЕСАМ, ЈЕСТЕ ТРАЖИ ИЗ ЈЕДНЕ ИСТЕ ВЛАСТИТОСТИ ЦЕЛОКУПНУ МЕТАФИЗИКУ ЈЕЗИКА

 

Ако се „појмови“ „јесте“ или „постоји“ подразумевају у значењу свих осталих  речи, појмова или ствари, бића па и самог бивствовањe, пре питања да ли ово, оно постоји, јесте, треба разјаснити шта се подразумева под самим постојањем, јестаством, које првостепено, другостепено, трећестепено значење придајемо тим појмовима и који  је од та два појма старији.

Да ли је "јесте" нешто најстарије од чега треба поћи, или чак и само јесте има  утемељење у нечем старијем?

А како уопште знамо за "јесте"?

И у чему је само да, је, јесте или не, није утемељено?

Постоји ли неки најстарији појам, суд, закључак у коме је утемељена сама веза је, јесте или не, није?

Или на најстаријем јесте почива не само сваки појам, суд метафизике, него и сам језик.

Да ли свака реч,  када се по истоветности, истини, истом пореди, потврђује са другим бићем или појмовима, или своди на неко друго (биће или појам), тражи за своје значење праосновно "јесте"?

Или је само јесте само веза једнакости, једнаког, истог два или више појмова у истинитом суду знања, па се и само "јесте" и све друге речи утемељују на нечему старијем? 

Опет, шта може бити то старије што веже све појмове, судове логике, све да, је, јесте или не, није везе речи језика које све наше знање, искуство мора претпоставити?

Има ли та правеза свих веза неко своје утемељење неким најстаријим говором, изговором, питањем, одговором једне свести (субјективности) или једног света (објективности)?

У сваком случају, ми пре за постојање, непостојање претпостављамо старије је или није, него за за праосновно да, је, јесте или не, није постојање или непостојање.

Чим се може питати шта је биће, бивствовање, уопште, шта је било које, какво то, ово, оно (квалитет) или колико је (квантитет), какво је (модалитет), у ком односу је једно са другим (релација), очигледно да се у тим питањима, одговорима – у изрицању било којег, каквог појма, суда, закључка нужно – претпоставља старије је, јесте.

По етимолошком значењу речи нешто не нестаје, не пада, остаје постојано, стаје, стоји па зато постоји.

Остаје у некоме, нечему,  у неком простору, месту, или времену, или у нечијој вољи, свести или у самоме себе стаје, стоји,  заувек постоји…

За дефинисање онога што (заувек) остаје, стаје, стоји,  наспрам онога што пада (не стаје) нестаје, не стоји, непостоји очигледно се подразумева старије је, да, јесте или не, није.

Са везом је, јесте у једном суду један појам се изједначује са другим појмом, са  тврди са је, једнако, једнакошћу, истоветношћу, истошћу нека истина, истост; предикат подводи под субјект, модус под атрибут, атрубут под неку супстанцију, супстанцијалност.

Слобода најразличитијих мисли, осећаја, потреба, жеља, израза воље и ван и унутра сваковрсним знаковима, знацима знања подразумева прасинтетичком везом је, да, јесте или не, није  свејединство живе речи.

За свако, било које, какво то, ово, оно шта је, јесте претпоставља се целокупна је–није метафизика језика, све могуће везе живе речи, говорне свести.

Када  питамо шта је, јесте (само) постојање, ми у неком замишљеном одговору за било које неко, нешто, конкретно ово, оно или највише све што остаје, стаје, стоји, постоји, претпостављамо из свејединства језика прасинтетичко је (јесте).

Заправо, само свејединство живе речи, говорне свести најстарије метафизика језика, које укључује све могуће речи, утемељује праосновну је– није везу свих веза.

За значењe било које ствари, бића, речи, појма:  шта је то, ово оно, па и шта је само „бити,“ биће, бивање, бивствовање, уопште,  шта је, какво је, колико, је, у ком односу, је нешто у питању и  одговору (то је то и то), претпоставља се старије је, да, јесте.

А за свако је и да неко старије један. А за један, најстарије јесам – једна исту властитост  

Када Кант тврди да је „Ја мислим“ само априорна веза,  неоправдано поистовећује могућност знањем, појмом везе два или више опажаја помоћу разума свести, што је некад нешто између разума, свести и опажаја, а некад само нешто у  разуму, свести, појму – и најстарије Ја.

Међутим, само најстарија синтетичка праоснова једне исте властитости уједињује, сједињује, једини једно, је-да-н за сваку везу је и да у изједначењу субјекта и предиката.

Једновољно, синтетичко Ја=Ја (једна иста властитост), пре једнологичког, аналитичког (А=А) као најстарије један утемељује свако је и да.

Једна иста властитост пре сваке  логичко-граматичке основе, тек  утемељује сваку логичко-граматичку основу.

Ја никако не може бити само најстарија логичка праоснова чисте везе, споја. То јест, ако се прихвати да је Ја само праосновна веза, онда се мора питати: веза чега?

Којих појмова, судова, закључака, којих ствари?

Чисто  (само логичка) веза не може никако бити најстарије синтетичко јединство, нити  праоснова свести о себи у самосвести може бити веза.

Много пре би се требало питати: да ли је уопште појам везе могућ по себи?

Само неко старије неподељено једно, које није састављено од неких других ствари, елемената, може утемељити сваку везу, синтезу, спој…

У овом случају, пре сваке логичко-граматичке везе чиста из воље једн иста властитост.

Додуше, у најстаријој самочигледности свог постојања, суду Ја (знам да постојим), јесам, већ је присутна вољна праоснова најстарије везе од куке Ј ка А и логичко-граматичка веза од  Ј ка Е.

Зато прво треба истражити синтетичко вољно Ј пре логичког, аналитичког А у у самоидентитету једне Ја=Ја (најстарије исте властитости).

Та кука Ј у праоснови везе, споја није никако само логичка, него логичко је и да тек из најстарије синтетичке основе једне једињујуће исте властитости има утемељењење.

Само зато што је најстарије Ја (Ја=Ја) пре сваке логичко-граматичке везе, споја једна (надсазнајна, надопажајна, надлогичка) иста властитост, може утемељити сваку логичку-граматичку везу, спој.

Само чиста воља и једна синтетички (Ја=Ја) иста властитост из првостепеног имена у основи живе речи, говорне свести, може из најстарије метафизике језика утемељити логику и све њене законе.

И управо у српском језику Јако вољно, синтетичко Ј стоји у најбитнијим речима језика пре логичко-аналитичког А и Е.

Вољно почетно Ј у Ја  или у Је (јесте) је она кука, веза живе речи, говора која држи (за једном, у једно, заједно) све речи, језика.

То јако, јасно вољно-синтетичко Ј испред логичко, аналитичког А или Е значи да једна иста властитост у српском језику не утемељује само хоћу–нећу, све наше вољно одлучивање, деловање него или праосновни идентитет самосвесног Ја мислим, свако је, јесте или не, није у било којој вези  речи у реченици или у судовима, закључцима знања.

Свако је и да за сваки појам, суд, закључак, било које (какве, колике…) ствари, бића, појаве или ближе или даље односе међу њима увек подразумева неко старије је-да-н.

Чак и праоснова самосвести тражи једну вољу, вољно Ја, једну јединећу исту властитост.

Та прасинтетичка основа пре сваког  суђења и све логике држи  свако име, знак, значење, знање.

Схвата, хвата, обухвата у (з) једно, за једно–заједно све знакове, знамења, значења, знања.

 

КОМЕНТАР:

 

ПРАОСНОВА ЈЕДИНСТВА, СПОЈА У СРПСКОМ  ЈЕЗИКУ ПО ОСНОВИ КУКЕ СЛОВА Ј И ВЕЗЕ ЗНАКОВА, ЗНАЧЕЊА, ЗНАЊА СА СЛОВОМ З

 

Покушајмо да испитамо етимолошки корен речи свеза, веза, или спој; пронађемо њихово праосновно значење, смисао.

Одакле долази етимолошки реч везати, свезати, веза?

И шта, уопште, значи  држати везом, спајати, спојити ствари, појмове, појаве у једно, уз једно, за једно, заједно.

У српског је у речи спој  или веза присутна јака основа слова Ј или слова З.

Познати по (једном, неком) знаку, знацима (ка) на некоме, нечему, саставити, поставити, наставити, низати, зидати све знаке, слова по јакој вези, ослонцу.

Веза, низ, свеза, вез, З у средини, на крају.

З почетно наглашено у речи зид, зидање, здање, зна, знак, значење, знање, са јасним знаком низање, низ  поуздано, уздање (ка) на неком, нечем јака основа јаког знака слова З на почетку.

Зна знак некога нечега, за неког, нешто, на неком нечем.

Зов, звање из почетног  З, знака, знања, значења, знања имена, звање или знање свих осталих речи. Позна по јасном знаку, знацима значење, знање.

Сабирање, бирање, брање духом, познање знакова знања кроз прво именовање, име.

Звати по првом имену, повезати, свезати, низати од нижег ка вишем, држати скупоцено скупа све речи, ствари, појаве или догађаје, доживљаје.

Саставити, наставити знак на знак, сазнати знаком, значењем, познати именом, тачним звањем, знањем.

Звање из имена, позивање духом сваке речи, низ, веза знакова, знамења знања.

Печат из вечности имена, почело чела одозго унапред са десне стране, унутра  а све одоздо, уназад, лево, јаким н почетним знаком, знацима, јасним знањем да утемељи сва будућа значења,  знања.

Претпоставља се, познаје по једном суштинском знаку, тражи, налази знањем, знањем имена права сврха, смисао, значење  знање некога, нечега, или  свега.

Јасан знак, значење, знање, отисак, утисак што се памти, не брише, заборавља, оставља упечатљив траг, печат.

Повезати знаке, саставити, наставити један на други, јединити знањем сва различита значења, знамења.

Зна правим знаком, знаменом, звањем, именом мене, тебе, све знаке на теби, мени.

Познаје ко си ко смо, зна ка коме, чему иде, служи  знаци  некога, нечега, или свега.

Претпоставити почетним знацима, знањем, поставити јаком  тврдњом, ставом пред некога и нешто.

Раставити, па боље, јаче саставити, наставити, поставити по једном јасном знаку, значењу, чврстој основи.

Почело, чело, почетак знања, познања из једног јасног знака, знамена, печата: ко је, шта је (неко, нешто) именом, презименом, суштинским знаком, значењем, знањем.

По почетној, завршној одредби, суштинском својству ствари, лица, појаве по којој јесте то што јесте, остаје, стаје,стоји, постоји.

Поставити, ставити из јасног почетног става, саставити једно у друго, са другим, наставити, повезати, спојити: слово на слово, реч на реч, став на став, да буде исто истином са свих страна ујединити, спојити.

Заједно, за једно, са основом слова З и слова Ј као куке о коју се качи неко, нешто веже уз једно, заједно. 

У је, јесте, једно, јединити, ј на почетку; у спој, свој, на крају.

Појити, по ј,  спојити, са појмом појмити,  схватати, хватати, обухватати кроз питање одговор  као упијати, пити, писмо.

Упитно што, зашто..., what, where,  when...  quа, quis, quod..  кроз задња слова шапатом у тишини, дубини ума шта, што, зашто...  питање, испитивање...

Са је, јести, јесте, за једно, у једно, заједно, јако ј исто из средишта средине са свих страна кроз срце, зубе и језик, најтврђе и најмеше кроз мирис и укус за једно тело, једно кроз све осећаје у љубави,  све мисли у једном духуи кроз  истину.

Сјединити  у једном, из једног, по једном, за свако је и да  неком старијем је-да-н.

Јака почетна куке слова Ј ка слову А у једној истој властитости прво поставити Ј ка А а од Ј ка Е праоснову Је, да схвата, хвата, обухвата у (з) једно, за једно–заједно све знакове, значења, знања.

Јасно почетно Ја за јаву, будност гласом представљање, јављање. Праоснова јасног Ја, гласног јављања или тишине из дубине у мени што остаје, стаје, стоји, кроз најстарије је, јесте поставља испод свега наставља да све уназад–унапред иза–испред мене, саставља и раставља сваки даљи појам, суд постојано постоји.

Кука јаког вољног  Ј ка А у надлогичком Ја и од Ј ка Е у логичком Је за прву везу у слову, међу словима и сваком даљем знаку, уопште артикулисаном звуку за везу слова у речи, речи у реченици, или свих реченица у живом говору, језику.

Та вољно–логичка праоснова једне исте властитости је оно најстарије сједињујуће, уједињујуће, јединеће један ка мноштву свих мисли, речи, осећаја.

Кука прапочетног Ј ка А и Е у праосновном Ја и праосновном Је најстаријом осом, ослонцем као из ништа пре свега да држи, садржи свако најмање (било које нешто) и највеће (све).

Ујединити, сјединити, јединити, ослонац јаком почетном осом, основом од Ј ка А и Е у Ја, Један, Јесам, Јести, Јесте.

Хвата, схвата, обухвата све у једном и једно у свему јаком осом, основом, ослонцем, умећем ума у мени из духовне  дубине, висине, ширине  брзо се покреће и зауставља за трен.

Праосновна вољно–логичка веза руке, сваког уда ка глави да суштински раставља и саставља, наставља, поставља једном куком  испод свега чврсто стајање, постајање, постојање, остајање. 

Почетна иза, испред мене најстарије куке, везе сваке чулности и сваке свести за чврсто стављање, постављање, постајање, настајање, остајање, опстајање, стајање, постојање што сједињује, уједињује најситније, најмање, најкрупније, највеће.

Помоћи од пола моћи до пуне снагем моћи: тачно, одговарајуће пола на пола за васцело, исцељујуће, васељенско, цело.

Држати, садржати,  знацима, знањем, сазнати, познати, повезати све-једно и једно-све кроз један праосновни знак, јасан појам, суд, закључак ка (на) некоме нечему (о некоме, нечему).  Спаја словима, речима, именом, појмом у једно, уз једно, за једно, заједно.

Претпоставити, или поставити по једном јасном  ставу; чврсто утемељити, у јакој оси, ослонцу зауставити, па даље саставити, наставити ка сваком следећем знаку, значењу, знању.

Сјединити, ујединити по је и да из неког најстаријег логичко-онтолошког је-да-н,  схватити, ухватити, обухватити.

Саставити, наставити, поставити јасним значењем, знањем једно у друго, упамтити трајне, упечатиљиве слике, утиске.

З – на, зна с јасним знаком, знацима на некоме, нечему, по некоме, нечему.

Звање, знање најстаријим именом, појмом почетне, завршне речи, слова, држати, садржати уз једно, за(једно), спојити у јаком знаку, речи, појму,  суду, закључку знања све знаке, значења.

 

НЕ САМО ДА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ НЕМА НИЈЕДНЕ РЕЧИ КОЈА ПОЧИЊЕ СА А И Е, НЕГО ЈЕ У СКОРО СВИМ НАЈБИТНИЈИМ РЕЧИМА УВЕК НАГЛАШЕНО Ј ИСПРЕД А И  Е ![34] 

 

Да ли постоји нека праосновна кука, веза што држи, садржи све живо, неживо?

Или, барем неко прапочетно слово за праоснову куке, везе у сваком говору језику, у праоснови чисте воље и једне исте властитости?

Опет, ако је то најстарије Ј праосновна кука веза свега, о коју се качи све, ослонац чисте воље и једне Ја=Ја исте властитости за сваку мисао, осећај, онда прво треба разјаснити ту праосновну куку самог Ј у Ја и самог Ј у Је, нужну уз А и Е, старију од А и Е.

У српском језику управо јака веза од Ј ка А утемељује праоснову самосвести (Ја=Ја), а веза од Ј ка најстарије је, јесте за сваку логичко-граматичку везу субјекта и предиката у свим реченицама  језика или појмовима, судовима знања.

Са Ја прво почетно ( ко ја) гласно, јасно, јавно, гласом јављање...

Кука почетног Ј (подједнако) испред А и испред Е (или барем нужно уз А и Е).

Прасинтетичко Ја=Ја (једна иста властитост)  пре (у основи) аналитичког А=А.

То је прво, најстаријом везом од Ј ка А  јако, јасно гласом јављање у Ја па из вољног Ј и логичког Е Је, Јесте.

Ј испред А за јако гласом, јасно, јавно почетно Ја, за основу сваког је и сваког да кроз старије јединство неког једног, један.

Свака веза, смисао, појам везе тражи основу неког старијег јединства – једног.

Овде је то синтетичко вољно Ј пре аналитичког А кроз праосновно Ја ослонац сваке логичке везе представа у појму, појмова у суду.

Слово Ј као прапочетна кука јаке густоће вољно-логичке синтетичке праоснове за најстарије Ја и најстарије Је, јесте  живог једног пре свега другог јединство чисте воље из једне исте властитости.

Ујединити, сјединити, јединити јаком почетном осом за једно, заједно од Ј ка А и Е у Ја, Једно, Један, Јесам, Јести, Јесте.

Са праосновом је, да, јесте или не, није изједначити исте, или разликовати неједнаке појмове.

Кука Ј ка најсамосталнијим самогласницима А и Е се у српском језику прво утемељује најбитније речи, а за њима даље се вежу и сви остале самогласници, сугласници, артикулисани гласови говора, све речи језика.

Иако су слова А и Е први, основни самогласници, а слово Ј сугласник, у српском језику нема ни једне речи која  почиње на А и на Е!

Са друге стране, многе речи почињу са самогласницима: И, О, У. 

Зашто је то тако? Зато што  у  основним, такорећи, најбитнијим речима, увек стоји Ј испред А и Е, као нужно на почетку и битније од А и Е!

Пре имена кука Ј ка А првом заменицом Ја за своје јасно и гласно представљање, јављања, па даље све најбитније речи језика: Јако, Јасно, Јавно... Или од Ј ка Е у Је, Јесте, Јесам, Једем,  Један, Јести. Језик, Језгро.., Или Ја и Је у једној речи Јаје. Ја  Је, јесте; или Ја Једе, Јебе.

Слово Ј као кука руке да саставља, спаја све куке главе, тела, свих удова.

Ослонац у средини јаког десет руке, и доле ноге ка глави горе, једном, један.

Рука је, прсти, сво тело, удови у кукама; стисак срца као руке, прима, узима крв, држи и пусти.

Држи се, садржи сав садржај из једне прапочетне куке од Ја ка А и Е, хвата, схвата, обухвата као прстима руке, саставља, спаја уз једно, за једно, заједно.

Сједињује, уједињује, повезује најмање и највеће све. Праоснове куке, везе као из ништа свега. Виси са висине одозго, држи се, качи, ослања све о Божијој речи, руци.

У српском прво по старијој основи куке Ј ослонац из руке сваког уда па глави за јасно наглашено почетно вољно Ј пре логичког А и Е.

Јако, јасно, јавно Ј испред па А и Е за  почетак од чисте воље ка логици.

Проснова чисте воље једне (Ја=Ја) исте властитости пре логичког, аналитичког (А=А).

Од почетног Ј десет чиста воље срца, душе, или почетне куке руке, уопште, сваког уда ка ка глави, једином, један.

У енглеском, на пример, обрнуто прво I које се чита као Ај,  прво А па Ј, иде од логике, једног разума, главе, самосвести ка вољи срца, душе, тела.

Код Италијана, Немаца са  почетним словом И за прво лице Io, Ich на први поглед изгледа да се не даје предност ни једној страни.

Ипак, са самогласником на почетку са је ипак више наглашена  логичко-аналитичка страна разума, свести.

Такође, у енглеском, италијанском, француском… језику, нпр. глагол имати је, уз основни  глагол бити, један од основних глагола за грађење реченице.

У српском језику глагол имати је (сасвим обичан) глагол као и било који други!

Тачније,  уз глагол бити, у српском језику много је више битно оно хтети, које наглашава вољу пре логике и у основи логике.

Овде је бити много пре  повезано са вољним хоћу, хтети него са имати.

У  српском језику имати (по свом корену) прво је имање имена, да са звањем, именом, имањем, давањем имена са духовним власништвом држе скупоцено скупа, сабира, бира из целовитог језика, позива, призива саме ствари, или све мисли, осећаје, одлуке, дела, догађаје, доживљаје…

Имање имена, и звањем духовно имање с којим се зову све остале речи или позивају по имену из целовитог језика сви  догађаји,  доживљаји у свест, сва значења, знања,  држе све речи језика у сећању, памћењу, замишљању или будућем одлучивању, деловању…

Држи се, узима руком, састављају прсти у стисак. Хвата, свата, обухвата, речима, словима, истином, јасним знаком, знацима, знањем.

Јасна почетна мисао, осећај кроз упечатљив утисак, отисак, представа, знак, траг који се не заборавља, као једна кука, знак да држи, садржи, једини, спаја све.

Почиње представом, па даље именом, речима, појмом држи, садржи мисли, осећаје, саставља, сједињује у једној вољи, једној свести.

Кук у средини тела, кука, веза удова горе и доле или унапред и уназад  ка  свему уназад и свему унапред.

Саставља по укусу тела, душе, духа мноштво различитих, чак супротних ствари; јака из десет са сваке стране, краја кука руку, ногу,  уда или сваког чула ка глави, свести ка надумно укусном једном, један.

Једе се, саставља духом, телом, мислима, осећајима, сједињује у једно, заједно све различито, разноврсно мноштво, јести укусно јесте.

Јести укусно јесте. Једно кроз укус и укус кроз једно.

Једно је када се једе, када је (укусно) једно за тело, срце, душу, дух: када мноштво најразноврснијих потреба, жеља укусно саставља у једном телу,  мношто разноврсних опажаја свих чула чула у једном разуму, мноштво различитих мисли у једном уму, мноштво различитих идеја у једном духу, мноштво  различитих осећаја у једном срцу, мноштво различитих одлука и једној неподељеној вољи душе.

Или тек укусно када мноштво  разлике, супротности потреба, жеља тела, најразноврснијих опажаја чула, осећаја срца, воље душе, мисли разума, идеја  ума мирисом истине и укусом љубави за тело, срце душу, дух саставља у једно.

Прима се укусом у тело, срце, душу, дух, проверава чулима, осећајима, мислима да ли све различито, супротно саставља у укусно, једно.

Држи од десет, ка горе глави саставља духом, телом у укусном једном, један; сабира, бере, бира у свакој слободној властитости.

Хвата се, схвата, обухвата, познаје, зна, држи знацима знања, садржи  куком Ј као руком па чулима, осећајима, телом и духом сав различити садржај.

Мирисом истине и укусом љубави дух у јединству са телом, мисао једно са осећајем, реч једно са животом.

Свето (једно), једосмо (јесмо, и упијасмо истину, писмо), писмо за откривање, откровење.  

Јести највише јесте, надумно укусно једно сабирање, бирање, брање над сваким местом временом.

Једе се из најтврђег–најмекшег, зуба–језика, је почетно јеси ти у јести,  такође зубима и језиком потврда за сваку тврдњу да јесте.

Јака оса, ослонац десет ка укусном, једном, један да хвата, схвата, обухвата почетном куком Ј као прстима руке кључним словима, речима држи сва остала слова, речи, садржи сав садржај, кључним речима, именима спаја све речи језика.

Уједињује, сједињује, спаја из јаке, јасне осе, основе куке почетног Ј ка А у Ја, и Ј ка Е у Је, Јесам, Јесте.

Из куке десет (Ј) ослонац заветног уда, имена за једно од руке ка глави.

Јако заветно десет од духа, душе, тела (мисли, осећаја, сваког чула) ка надуно укусном једином, једном Богу. Јесте, јер је из свих страна укусно, једно. Јаком осом, основом мириса истине и укуса у љубави.

Родило се кад је родило, сазрело духом, дало род за вечност, који се заувек може јести.

Кључ у руци, рамену, мишици од левог ка десном свих мишића, мисли, осећаја, мишљења, кроз ватру, воду испитано, кључа, врело, ври, окрет од ван ка унутра за тело и дух, јести укусно јесте. Почетно семе за зрео на крају род.

Множи се расте кроз десет горе и доле  руку, ногу, врата у врату, закључак, кључ у гласу, речи сужење ка глави, завршна жетва, срп истине, сврха врха, круни се у круни.

Плодна кука од десет прстију руку, сваког уда ка горе глави, једином један. Укус  за срце, уста, тело и дух.

Јако угризом од све снаге десни, зуба, језика, свих углова главе, тела, од мисли, чела као косе горе у непокретној вилици и свих осећаја срца у средини тела или доњих удова из доње вилице, браде. Укусно једно из духа, тела, од чела до уста, горње, доње вилице,  свих углова косе, браде горње,  горњих, доњих удова,  за главу и тело, за цело срце, лице, вилично, лично.

Почетак од лобање кичмом за ослонац сваке везе главе, трупа, горњих, доњих удова. Или везе мозгом, живцима свих чула, органа унутра, срца, крвотока, свих удова, различитих осета тела.

Држе се заједно, садрже у једном, хватају, схватају, обухватају склопови главе, тела, свих удова.

Из чисте воље јединство најразноврснијих мисли, осећаја, речи, одлука, чинова у једној слободној властитости.

Једно од двоје по основи венчаног уда, имена, серме из заветног десет за зрео род у круни укусног једног, један.

Кук на средини тела наспрам рамена горе спаја и раздваја горе и доле, напред и назад.

Круна истине за престо љубави, почело унапред за све назад, горе за доле, десно за лево, унутра за ван.

Кука заветног десет за везу доњег уз горње на рукама ногама свих удова уз горе главу једном један у пуној сили тела и духа.

Сужење у струку за усправно, исправно право цело тело ка глави, челу.

Јасно издвојен палац и прсти руке, ка глави, челу од свега живог, сужење у струку за одвојеност горњег од доњег и напред и назад, десног и левог, унутра и ван издвајање на земљи човека,  уска струка,  стручност руке ка глави да хвата, схвата, обухвата, саставља све.

Дух истине одозго из савршене воље Божије бескрајно виши, дубљи, шири од сваке маште.

Исус каже: “Ниједан између рођенијех од жена није изашао већи од Јована крститеља; а најмањи у царству небескоме већи је од њега… “А од времена Јована крститеља до сад, царство небеско на силу се узима  и силеџије добијају га… И ако хоћете веровати, он  је Илија што ће доћи”[35]

Крсна вода уз дух за освећење, по мирису истине и укусу љубави јединство људског и Божијег.

Почело, из вечности чело Духа одозго... Благовести, па Божић, Крштење, Преображење, Распеће, Васкрсење; Вазнесење па Педесетница.

 

КОМЕНТАР: ЧИСТА СУБЈЕКТИВНОСТ ПРЕ СВАКЕ ОБЈЕКТИВНОСТИ

 

Реч субјект и објект  се најчешће користе у потпуно  изврнутом смислу од свог првобитног значења.

По свом основном етимолошком корену obiecto, obiectus је оно што стоји пред неким, нечим, постоји пред неким, нечим, или по неком, нечем.

Поставити, ставити, бацити пред, испред, некога, нечега; лежи према, положено према (неком, нечем), пред, испред, наспрам неког, нечег.

По Канту никаква објективност (предмета, објекта) није могућа по себи него постоји тек кроз  сазнајне моћи нашег мишљења, опажања за наша чула, нашу свест.

То јест „објективно“ по  изворној етимолошкој основи је оно што се налази пред неким, нечим, нужно укључује некога, нешто, зависи од некога, нечега,  укључује  неку хипотетичку субјективност пред којом, испред које остаје, стаје, стоји.

Предмет, предметност са значењем пред испред некога, нечега, наспрам нечијихочију (или било којег другог) чула, или неког неког разума, нечије воље или свести.

Предмет пред-метност, метнуто пред неког, нешто.

Предмет – пред,  испред ме, мене; метнут(о) наспрам ме, мене.

Пред, испред мојих чула (вида, слуха, мириса, укуса, додира) или мојег разума, ума, моје чулности, моје воље или свести.

Подмет – под, испод ме, мене; метнуто под, испод ме, мене; што се подмеће унутра као подлога, темељ под, испод ме, мене.

Сама се предметност, пред-мет управо одређује, дефинише том постављеношћу, метнутошћу пред, испред ме, мене (неког, нечег); моје (нечије) чулности, свести.

Сва је пред, испред ме, мене предметност, предметнутост, објективност (као код Канта), подводи, подмеће под ме, мене као подмет под субјекта, субјективност.

Подмет, метнуто под, испод ме, мене,  моје чулности, воље или свести.

Предмет, пред, ме, мене – прво пријемчив чулности (виду, слуху, додиру, мирису, укусу), па на крају свом одређењу помоћу разума, појма – доступан, вољи, свести.

Дакле, не само пред, испред чула, чулности, код Канта основе предмета, предметности, него на крају пред, испред ме, мене, нашег разума, ума, наше свести; уопште нас самих, нашег Ја, наше чисте воље, једне Ја=Ја најстарије властитости.

Свакако да се ово пред у предмет може разложити и са старијим пре и рећи да се том речцом пре наглашава старија, логички нужна основа предмета, објективности садржаја (пре) свих наших чула, или наше свести.

Да се та основа предмета, предметности не схвата само по оном субјективном пред, испред ме, мене (моје чулности, свести), него да управо мора бити логички, временски пре ме, мене, да је старија (независна) од моје чулности, свести.

Ипак се то извођење логички, временски објективности по себи старије од сваке чулности, свести, не може никако утемељити изворним етимолошким значењем. Свако до сада етимолошко значење објективног предмета, мора укључити подмет чула, разума, или закључке ума, чисту вољу – свест.

Подмет, под, испод ме, мене, подводи се под ме, мене. Предмет стоји испред, ме, мене, наспрам ме, мене, прима чулима или схвата, хвата, обухвата из ме, мене све-једно-једно-све.

Предмет, предметност (метнут пред, испред ме, мене) подводи се, подмеће под ме, мене. Испитује се (по штаству, величини, односу и начину пиостојања) шта је, колико је, у ком односу је,  и како постоји, по опажају нечије чулности, или појмовима нечије воље–свести.

Као што се из једне светлости сунца одозго са небеског свода тренутно виде све спољашње разлике, чулно мноштво, тако се кроз унутрашњу светлост једне свести своде сви појмови...

Подводити под једну чулност или сводити, свести под једну (чисту) вољу – свест.

Кроз једну исту властитост саставити, спојити, сводити, свести све мисли, осећаје, знакове знања, све спољашње, унутрашње разлике, мноштво.

Ставити по чврстом ставу  да чврсто стаје, стоји јаком, са осом основом, ослонцем некога, нечега или свега.

Претпоставити, претпоставка по једном ставу, поставити, па даље наставити једно на друго, уз друго, повезати да чврсто држи, веже, стаје, стоји, постоји.

Зауставити, ставити или раставити, па саставити, наставити, утемељити јаким ставом ставом поставити, оставити да живи, јесте то што јесте.

Знање, познање по  суштинском знаку, првостепеном значењу да схвата, хвата, обухвата у једно, заједно, држи, садржи сав садржај.

Средиште чисте воље-свести  да остане, стаје, стоји  најјачом основом, ослонцем почетне куке од Ј ка А и Е  пре, испод било чега, свега трајно, заувек постоји.

 

ПРАОСНОВА ИМЕНА, СВЕСТИ, СТАЈАЊЕ, ОСТАЈАЊЕ, ПОСТОЈАЊЕ [36]

 

Ако се тражи логичка најстарија основа оног пред, испред ме, мене тако и оног под, испод ме, мене, предмета наспрам, испред подмета, уопште, сваког подвођења нечега под нешто, или предмета под ме, мене, моју чулност, свест, подмет, онда се мора разложити оно  по.

Треба сагледати најстарије по на почетку речи речи постоји, постојање.

Стоји, постоји по себи, својој оси, основи, ослонцу, или по неком, нечем другом.

Постоји по себи, или тек по томе и томе, другом, на основу другог.

По томе и томе, по основи тога и тога, по некоме, нечему.

Поставити, поставка, претпоставити, претпоставка.

Поставити, ставити пред неког, нешто да стоји, постоји по оси једног суштинског елемента, јаке основне поставке.

Да буде несумњиво,  не нестаје, пада, не помера се, губи, бежи, него је по појму и бићу у тврдом ставу суду, ставу, поставци јако у својој бити чврсто постављено, стављено да буде то што јесте, да опстаје, остаје стаје, стоји, постоји.

Да логички и временски хвата, схвата, обухвата, држи, садржи  све.

Јако по у почетак; почело по челу одозго, начелу, јакој сврси врха. Почети, зачети, зачетак.

Почиње, полази по основи “тога и тога,”  почетка, зачетка неке старије ствари, појма.

Почело, чело, начело у зачетку, почетку ствари, појма у њиховом постајању, настајању, остајању, стајању, постојању.

По испред остаје, стаје, стоји, постаје, постоји.

Почетно ст у стаје, стоји, постојано, постоји, ослонац стопалом; такође наглашено по трајности на крају, остаје, остатак, ост, по трајности кости.

Право одозго ка напред из чела, главе, костура кичме да усправно, право тело, све удове.

Ослонац духа и тела од главе горе, ногу доле да човек чврсто опстаје стаје, стоји, постоји.

Чврсто кореном, темељом, јаком основом, ослонцем ногу доле за усправно, исправно почело духом, челом горе.

Почетно слово Г главни угао главе, усправно ка горе глави, нормалним углом од чела право ка напред за цело тело, све удове, исправно, право.

Кости, као јако почетно упитно: ко си ти?

Такође, почетно, упитно, јако наглашено ко си у коси.

Кости су скривено унутра језгро по телу, најдубље, материјално најтрајније, најтврђе, најтеже.

Коса, напротив, на врху главе, тела показује ко си по духу одозго, гледано из свих углова, страна по мисли, најнематеријалнијем, најнесталнијем, а опет највишем, најневидљивијем, најбржем, најлакшем.

Ко-с-ти, ко си ти по телу доле, презимену, роду, најматеријалнијем, најтежем, а по коси,  ко си по духу, печату имену на челу (мисли) горе, најнематеријалнијем, најлакшем.

Ко си по сваком углу, коси. Ко си  по презимену – роду, језгру  одоздо тела од кости, и ко си право, јасно одозго по имену, печату духа на врху чела ка коси.

Ко си (ти) по духу и телу, од најматеријалнијег, по телу најтрајнијег, најтежег до најнематеријалнијег, најнесталнијег, најлакшег.

Коси се косом, оштрим углом, косом па дене сено; наденути; скупити, накупити на један стог, рог. Сагледати из косог и правог са сваке стране, угла, па право име ко си  денути, наденути.

Сагледати од најтежег до најлакшег са свих углова, страна, сваке косе, угла ван и унутра. Звање, имање, ко си, ко смо,  скупоцено скупа, скупити, накупити, денути, наденути на један стог, рог имена.

Ко си, ко смо духом, телом, чело–век, човек,  почело из вечности чела, печат, име човека за век и вавијек.

Почело, чело имена, презимена, звање, имање из духа, тела да не пролази, не пада, пропада, нестаје, него опстаје, остаје, стаје, стоји, постоји. Чврсто у свом бићу, ослонцу, основи, месту, јаком стајању, остајању, постајању, настајању, постојању или доласку, одласку, изласку. Јако у себи, по себи, не може се лако померити из једне, осе, основе, ослонца, чврсто остаје, стаје, стоји, постоји.

Једна уска ос, невидљива кука, веза нит истине која се подмеће, поставља испод некога, нечега, по основи некога, нечега  испод најмањег и највећег.

Да хвата, схвата, обухвата, држи, веже, поставља, саставља, наставља било које једно на друго да постаје, остаје, јесте то што јесте, чврсто стаје, стоји, постоји. Осјака основа слова О и слова С. Као круг и половина (кружнице) круга.

Најстарија ос од ван ка унутра и од унутра ка ван да спаја, раздваја, разликује све углове, стране. Сама ос, ос сам, са јаком основом куке Ј ка А и Е, ко сам Ја сам.

Јака почетна ос, оса, основа, осовина, ослонац. О као точак, круг очима, речима, мислима, осећајима духом, да право гледа, разгледа ван и унутра, саставља и полови све углове, стране.

У постоји, јако почетно по, средишње сто и завршно ји.

По основи једног, један, главе горе, руку у средини, десет  ногу доле, десет пута десет сто.

Прво по основи куке Ј ка А, и Ј ка Е праоснова везе чисте воље и чисте свести. Па куке тела, свих удова ка глави, и куке свих удова ка телу. Па  И, на крају, за везу горе и доле свих углова, страна.

Куком од Ј ка И веза горе доле (горњих, доњих удова), главе, тела да све чврсто остаје, стаје, стоји, постоји.

Разврстати, уочити точком, кругом ока (очију) ван слике облике, разумом, умом унутра све разноврсне мисли, осећаје.

Око ка свој околини около као точак, круг од унутра ка ван, или точак разума, ума мисли, осећаја ка унутра и ван.

Своди, води одозго, од главе горе, светлости једне свести као сунца са небеског свода.

Слово Г, као главни угао усправног тела ка глави горе, па право ка напред  почело чела.

Разлучити видом, очима по једној светлости сунца споља, или по светлости једне унутра свести, истином сводити, свести.

Једном осом, разлучити, раздвојити, разврстити све полове, стране.

ОС, по основи О и С, као целине и половине круга; раздвајати, половити, ловити из делова целину, из површине средину, из дубине висину.

С (ловити) из слова, хватати истином, схватати, обухватати обухватати кроз све  стране вам и унутра све-једно, једно-све.

Сјединити, ујединити, јединити по основи куке Ј. Из јаког у мени (ум) угла унутра, или почела чела одозго правог угла главе у-гла-ви, улови све углове,  или из јаке среде, унутра средишта раздвојити страно, са стране, ван.

Ум, најстарије у мени, унутра да хвата, схвата, обухвата, јаком куком Ј ка А и Е држи ослонац свакој речи, слову.

У Ос, ослонац, О као пун круг, точак срцем, очима, духом, мислима, осећајима, речима, делима и С као пол, половина круга.

Јасно получити, разлучити половити, одлучити, или саставити, сјединити, спојити од главе одозго као полукруга, свода засводити, окровити.

Сјај, зенит духа одозго, као сунца са небеског свода, видик истине из највише круне, ореола, из сврхе највишег врха, сводити свести.

Разлучити, одлучити из јасног лука, полови свако одговарајуће пола на пола, разврстава, раздвајати, па кроз истину речи, слова саставити, спојити, ловити све-једно-једно-све, схватати, хватати, обухватати,  васцело, исцељјуће, васељенско, цело.

Полулук са висине главе, засводити, окровити све углове, стране. Одлучно од високог лука, угла одозго, сасећи, исећи, одсећи јасне из луче, искре истине, правде.

Или саставити, спојити, сводити, свести из пуног круга, точка, светлости круне, ореола чисте воље,  свести

Све, свест, свет, са основом светлост. Видети по једној светлости наспрам таме, мрака, по светлости истине, свести раздвајити све углове, стране, сводити, свести.

Сводити као водити, уводити, шапат за ухом духом праве мисли, речи, дела, преносити добар глас, вести.

Пун видик духа из свих углова, страна почетног, завршног круга свести, схвата  из јаке мисли, речи, осећаја, дела.

Точак од ван ка унутра чула ка разуму, или унутра разума ка уму за све мисли, осећаје да схвата, хвата обухвата, спаја, раздваја, разврстава све углове, стране.

Одлучити, разлучити, получити јаком осом истине, правде, схватити, ухватити, обухватити из једне стране, половине ка другој, или држати, садржати.

Јака сврха од врха ка дну, од почело унапред на назад, од десног ка левом, ред из среде, срца, средишта исте истине по начелу круга, лопте за све углове,  исте крајеве, стране.

Саставити, спојити горе–доле, десно–лепо, напред–назад, унутра–ван све полове, стране, или тачно раздвајати, раздвојити, разлучити, сводити, свести по светлу (истине), свести.

 

ЈЕДНА ИСТА ВЛАСТИТОСТ ЗА СВАКО ЈЕ И ДА

 

Када кажемо да је нешто истинито ми га потврђујемо са је или са да. Опет то потврђивање са је или да за истину сваког суда утемељује се увек из неког логички или онтолошки старијег је-да-н (један). Спојити, сјединити, јединити, ујединити јаком основом куке Ј ка А или Е у Ја или Је.

Сјединити, јединити по јаком, јасном је–да по неком један, из неког старијег један. Такође повезати, везати, саставити, наставити све знаке знањем, знати по основи слова З, из З ка А, на А.

Закачити За неког, нешто, држати, садржати у јединству, уз једно, за једно, заједно по основи слова З и слова Ј.

Прво А и Е уз јако почетно Ја или Је,  уопште ослонац сваког мноштво уз неко старије један.

Држати куком Ј као руком, имати јаку почетну ос, ослонац од Ј ка А у праосновном Ја, и од Ј ка Е у праосновном  Је.

Држати, садржати неко мноштво, јединити, ујединити, сјединити садржаје у неком појму, суду; хватати, схватати, обухватити кроз је или да по неког најстаријег је–да–н (један).

Повезати, свезати, саставити, наставити у једно, заједно све различите знаке, садржаје разума, опажаја, појмовно, чулног мноштва. Све oблике, боје, звукове, мирисе, укусе,  разноврсне  догађаје, доживљаје, мисли, речи, дела...

Тај основни принцип једног: све је једно и једно је задат код Хераклита, Анаксагоре.. Спинозе, Шелинга, Хегела.. мноштва других филозофа, који важи  подједнако за биће као биће, као  и за свако појединачно биће, ствар, појам, за сваку појединачне и апсолутну свест.

Најстарији метафизички принцип једног, пре свих принципа логике и њених најосновнијих закона дутемељен изричито код Парменида.

Једна свест, једна логику много пре тражи за једну исту властитост,  вољно, појединачно Ја за своје утемељење, за синтетички принцип чисте субјективности пре свег објективног знања, искуства, него што иста властитост (једно вољно Ја) тражи једну свест,  једно логичко Ја за своје утемељење.

Чиста логика, да би уопште била логика, имала једну непротивуречну логику, једнологичност, мора укључити старији синтетичку основу чисте воље,  једну вољу, старију једновољност.

То је најстарије једно за за једну (било коју) ствар, биће, појам па чак и свест о себи, самосвест, мора укључити једну вољу,  прасинтетичко Ја=Ја, једну исту властитост. [37]

Дакле: када кажемо да се не могу у исто време о једној ствари, појму изрицати супротни предикате (принцип непротивуречности), да су свака ствар, појам  исти са собом  (логички закон идентитета), или да се при изрицању суда о једној ствари, појму могу дати само једна, или њој супротна тврдња, без могућности нечег између трећег (принцип искључења трећег), ми очигледно  претпостављамо  и један појам или суд који се изриче, или  једну ствар, биће на коју ти појмови, судови односе, а самим тим подразумевамо чисту вољу и  једну исту властитост која изриче те појмове, судове.

Само чиста воља и једна иста властитост може утемељити афирмацију–негацију, одбацивање–потврђивање, бити, не само основа за свако да–не, јесте–није, него и за свако шта, како, колико, зашто.

Предмислена,  предлогичка чиста воља и једна слободна властитост не може  се никако свести на ово, оно.., објашњавати овим, оним.., било чиме нечим, него  доследном негацијом ићи до слободног ништа, ничег да одакле утемељи, афирмише сваког шта, како, колико, зашто... основу било чега (нечег).

Тек када се чиста воља пре сваког шта врати до слободног ништа и ослободи свих метафизичких, трансценденталних пре-уобличења, достиже надбивствену слободу creatio ex nihilo властитог самоуобличења.

И као што се може рећи да чиста воља своју негацију сваког пре-уобличења темељи  пре овог, оног, било којег, каквог нечег у најстаријем, неодносном,  ничем,  тако се може рећи да се најстарије  ништа, негација свих односа сваке врсте другостепене логичке или егзистенцијалне односности, темељи у неодносној чистој вољи и  стварајућој слободи.

Прва Божија заповести апсолутне воље и стварајуће слободе утемељује апсолутно Да афирмацију, свако стварање, давање: "Ја сам Господ Бог твој"   па онда иде девет не, да се из чисте воље достигне једна слободна властитост.„Не имај других Богова осим Мене; не  гради себи идола, немој им се клањати, нити служити, не призивај узалуд имена Господа Бога својег, не убиј, не кради, не чини прељубу, не сведочи лажно на ближњега свога, не пожели ништа што је туђе…“

Да би се дошло до унутрашњег безмерја једне слободне властитости са сваке страна краја најсветијег да, јесте („Ја сам онај што јест“) прво се чистом вољом утемељује најстарије не, није.[37]

Само ако си Божији ти си свој и ако си свој ти си Божији.

 

КОМЕНТАР

 

Свако логичко јесте или не, није, хоћу, нећу,  уопште, аналитичко А=А, па чак и праосновно ја мсилим, тражи једну  (Ја=Ја) синтетички најстарију  исту властитост.

Свако је или да, пре све логике и у основи све логике, неко старијег Је(да)н.  А један вољно-синтетичку исту властитост .

Је, јесте по мисли, речи, одлуци, делу, једнако, исто у себи, у јединству са собом, непротивуречно са собом  и зато јесте то што (се тврди да) јесте.

Са јасним да, је, јесте наспрам било које не, није негације, супротности што нестаје, не стоји, не постоји чврсто стаје, стоји, постоји.

Дан између да и не, ноћ између хоћу и нећу. Дан, давање светла сваки дан.

По дану између јасног да–не, јесте–није једног откривеног Ја из чисте воље–свести.

У ноћи између хоћу и нећу одлука по другој, скривеној ватри осећаја.

Види се, разликује по једном светлу све споља, као што се по да и не, јесте–није,  светлу истине унутра све спаја и раздваја, схвата, хвата, обухвата мислима, осећајима мноштво ствари, бића, појава из једне исте властитости, чисте воље, свести.

Разум, раз-умети: разлаже, разликује, разводи, разврстава, развезује, раздваја...

Ум, није само по разуму аналитичко разумети, него старије синтетичко практично умеће – умети.

Ум из најдубљег, највишег најстаријег једног, јединства у мени унутра за свако Је и Да саставља, спаја све исте и различите појмове, судове, закључкежеље тела или жеље,  одлуке воље или свести.

Умети стварати, рађати, састављати, спајати, ујединити, спојити ствари, бића, појмове...

Ум, јако почетно у, умеће у мени, теби, скривено у задњој висини, дубини чистe вољe–свести.

Умеће у среди, средишту у срцу , среди у мени унутра, умети стварати ствари.

Скривено у срцу, сржи, језгру ствари или откривено умом из чисте воље–свести. Умирити, смирити по тачној мери, измерити, намерити.

Јака из висине, дубине најстарија оса, основа једне воље из најјаче среде, средишта ка свим осталим крајевима, странама за сву целину света и целину свести.

Завршна жетва истином, највиша сврха врха, зрело духом, круни се у круни, вршидба сврхе, смисла.

Средити, уредити из невидљиве среде, средишта срца, из висине, дубине најпокретније, најнематеријалније осе ума, или најнепокретније, најчвршће осе тела од кичме, кости, најстарије духовно умеће у мени пре разума, чула чисте воље – свести.

Водити, уводити, сводити, свести светлошћу истине чисте воље,  свести.

Јак ослонац духовног кретања, покретањаа да  води, разум, чула, све речи, дела: скривени точак живе мисли, осећаја за сав ван и унутра видљиви и невидљиви разноврсни садржај.

Најхладније посматрање из висине, дубине, ширине ума, наспрам плиткоће, површине, ускоће разума, чула, закључак, кључ истине унапред, одозго, унутра, са десне стране  изнад потпуно умиреног, непокретног смртног тела.

Сведимензионално гледање ума пре, после разума, сваког чула, као духа унапред за душу пре, после  умиреног, умируће тела.

Као унапред хладноће смрти дате заједно са овим, оваквим животом. Било као његовог физичког краја, збирне “последице,” или унапред наспрам оваквог живота, опет, таквим начином посматрања узете у обзир  завршној “грађевини,” “рачуници”,  архитектоници живота.

Ра-зум – раз-умити, разјединити, раздвајати, разабирати, растварати, разврставати, растављатии, раздвајити...

Сјединити, саставити у мени унутра све разлике, супротности, схватати, хватати, обухватати кроз највише практично умеће.

Не само да по разуму, чулима  види, чује зна, разуме  него да снагом ума у мени ствара, уме.

Безмерје у духовној висини, дубини, ширини мене, тебе исправног сме, не сме, смера истине, правде.

Висока сврха врха од главе горе, чела, ред из средишта срца, кичме и ослонац стопала у подножју за чврста стајање, постојање.

Усправно из вечности, исправно, правац Божије речи, заповести до савршене воље највише свести.

Јака основа једног у мени, унапред одозго, унутра са десне стране чисте воље–свести по истоветности, истини, истом над свим раз-раздвајањем, разликовањем за јединство свих појмова разума и опажаја чула.

По најстаријој вези од Ј ка А и Е  за свако јесам, јеси, јесте  да из највишег јединства  прима, веже све разлике, супротности из једног, у једном.

Умњак на крају вилица, браде, расте у доба зрелости за пуноћу вилица, широм отворена уста, угриз свом снагом десни, зуба.

Јака за ухом, духом веза горње и доње вилице, косе, браде ка као главе и тела, горњих, доњих удова. Мудрост за правовремено отварање–затварање уста за укусно једење, пијење и право слово, реч.

Застати, зауставити се прегледом ума, смирити, умирити, посматрати зрелошћу духа, тела отвореног срца, уста.

Истином као суштинским мирисом и љубављу као суштинским укусом света једноћа  духа и  тела да држи и пусти све у једном и једно у свему.

Од свих углова горе косе,  чела, горњих удова (више горња, непокретна вилице)  и уста, браде, доњих удова у подножју тела (више доња, покретна вилице) пуна снага срца, руке, од главе до ногу, јако висином дубином, вилично, лично.

Унаглашено устима, ухом, увом, удахом, удом, удовима.

Јако почетно у кроз ухо, уста, ум, уд.

Кроз  ухо, уво, ушло. Сашити, ушити са основом кроз уши, конац, иглу почетну–завршну нит истине.

Скрајати, скројити по мери од свих крајева, страна, па саставити како треба, спојити.

Обучен духом, истином обучен за мирисно укусни окрет у бити битке од убити – ка љубити, окршај, укрштање, крст за победу све лажи, зла.

Мирисом истине и укусом љубави јести  надумно јесте, скривено–откривено за срца, уста из највише врха и најдубљег средишта,  скупоцено скупа сабирање, бирање, брање чисте мисли, осећаја...

 

 




 

Напомена: Аутор већ припрема књигу са истим насловом, и далеко широм проблематиком. У овом избору су представљене основне идеје те будуће  Метафизике језика.

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

[1]  Пре Кантовог  „Ја мислим“,  као најстарија синтетичка праоснова пре све логике, трансценденталне филозофије и свег сазнања, искуства, стоји Ја говорим (говорно ја), и супстанцијално име, именовање, једна надсазнајна, надлогичка  властитост  и старије категорије језика  пре самог разума,  логичких категорија.

[2]  Свакако да то трансцендентално-критичко утемељење праосновног Ја мислим и свих логичких закона, категорија сазнајно-теоријског појавног ума није могуће без самокритичне чисте воље и једне слободне властитости, суштинског практично-моралног ума у јединству чисте мисли, речи, одлуке и дела. За више о тој теми погледати на сајту: www.filozof.rs  рад: Чиста воља у Кантовој Критици чистог ума/Начела практичног ума.

[3] Свакако да је не само Кант, него и сваки ранији или каснији озбиљан филозоф био дужан да утемељи једну онтологију језика, говора узме, размотри најстарију синтетичку основу свих могућих квалитета (форми) коју језик носи. Пре свега, да преиспита однос најстаријих језичких и логичких форми у свом трансценденталном  заснивању. Да размотри однос граматике, њених правила  писања, говора, основних врста речи и логичких правила, основним судова (по свим различитим категоријама).

[4] Ако се за било који какав аналитички приступ у проучавању језика, пре свих правила писања, говора или разврставања гласова,  речи, реченица претпоставља целовита метафизика језика, синтетички старија говорна свест, од лингвистике прво треба тражити да по научном критеријуму из једног принципа дедукује све основне категорије језика нужне за праоснову говора (заправо, сву, целу граматику.

[5] Ferdinand de Sosir, Opšta lingvistika, Nolit, Beograd, 1969, стр. 28.

[6] Исто,  стр.105.

[7] Исто, стр. 95.

[8] Следећи завршни закључак трансценденталне аналитике Кантове Критике чистог ума да унутрашње, чуло, самоопажај времена условљава сву искуствености искуства, Хајдегер у првој фази своје филозофије у Бивствовању и времену има сасвим супротну тезу: да временитост одређује језик, а не језик временитост. Да не само свако осмишљавање тубивствовања, него и сваког бића и сваког бивствовања условава првостепена временитост. Међутим, то никако није могуће, је, код Канта је време услов све искуствености искуства само као трансцендентално унутрашње чуло–априорни самоопажај. Ту нема ни говора о егзистенцијалном смислу времена по свести о  суштинској коначности, него само о времену као априорном самопажају. Тачно је, заправо, обрнуто: да Хајдегерово „првостепена временитост“ по свести о смрти и суштинској коначности, у потпуности укључује првостепени језик, говорну свест, много пре за своје осмишљавање тражи свеповезани  језик, него што та првостепена временитост по свести о радикалној коначности констуише говор, језик! Већ је у другој фази своје филозофије свестан да никако није могућ да се из првостепене (метафизике) временитости и свести о квантитативној коначности конституише језик. И зато,  насупрот теза у Бивствовању и времену, где се језик објашњава из супстанцијалне коначности времените егзистенције, у  завршној фази своје филозофије из квалитативне коначност речи, говора самог по себи објашњава саму (сваку) егзистенцију, свако биће и само бивствовање; тачније, супстанцијални говор, језик, прича, казивање је суштинско биће, првостепено бивствовање.

[9] Мартин Хадегер, Предавање и расправе, Logos,Плато, Београд, 1999, стр. 184.

[10]  Хајдегер став у позној фази прво тврди да не поседујемо ми слободу, него слобода нас, и да је  говор тај слободни субјект, биће по себи („не говоримо ми, него језик језикује“) је налик Хегеловом ранијем ставу да је сваки субјект (човека, државе, народа, државе, па чак и сама другобивствена природа, само служи првобивственом духу да тоталитету апсолутног појма о појму да мисли себе, апсолутно сазна себе. Или Ничевој тези да је  сваки човек, појединаац, народ, држава, па и сама, сва жива. нежива природе, служи супстанцијалној вољи за моћ. 

[11] Закон непротивуречности, да А није не А,  са јасним да–не, јесте–није, хоћу–нећу, подразумева да једна иста властитост  није противуречна са собом. А закон идентитета, А=А, да је једна иста властитост једнака себи, да није друга властитост, друго Ја. Закон искључења трећег у чистој вољи и синтетички најстаријој властитости утемељује да–не, јесте–није, хоћу–нећу; све наше мишљење, суђење, као и одлучивање, деловање. Само зато што постоји једна надлогичка, надсазнајна (Ја=Ја) иста властитост, сазнајно-логичка (А=А) истост у свим појмовима, судовима, закључцима сазнања има утемељење.

[12] Дете се  индуктивно, од неартикулисаног до артикулисаног гласа – говора, учи помоћу живе речи да именује различите слике, хтења, жеље, потребе, емоције; памти по говору, држи у јединству говорне свести све чулне дражи, утиске, разноврсне опажаје било којег  чула. Иако се у том учењу очигледно претпоставља искуство живе говорне свести и значење сваке речи из целовитог језика, наука о језику то већином не узима у обзир. Било због посебности језика, било због специфичности граматика, система писања, говора између сличних и различитих група језика, траже се само преклапајуће генеративне структуре, којима се претпоставља једна универзална граматика, а свеобухватна целина говора самог по себи, свеповезане живе речи, старија метафизика језика никад не тражи, унапред искључује. Међутим, артикулисани говор свевезивих речи по старијој метафизици језика постоји чак и код најмање развијених племена.

[13] Свето писмо  Старога и Новога завјета, 1 Мој. 2. 7.

[14] Walter Benjamin, Eseji, Nolit, Beograd, 1974: O Jeziku uopštе i o jeziku ljudi, стр. 37.

[15] Исто, стр. 33.

[16] Исто, 38.

[17] Исто, 40.

[18] Исто, 33.

[19] Исто, 38.

[20] Исто, 33.

[21] Исто, 37.

[22] Исто 38.

[23] Исто, 38.

[24] Исто, 41

[25] Исто, 42

[26] Исто, 42

[27] Исто, 41.

[28] Свето писмо  Старога и Новога завјета, 1 Мој. 2. 27.

[28] Исто, Мат. 12, 36-37.

[30] Дерида у својој Граматологији прихвата Хајдегерову тезу да је језик старији од сваке друге форме, насупрот унапред задатих основних језичких релација универзалне генеричке граматике Ноама Чомског која одређује сваки конкретан језик или празних језичких форми граматичког система Фердинанда де Сосира.Ипак, он пре живе речи, свакодневног говора или митолошког, теолошког или филозофског, научног говора полази од пра-писма у било којем облику и кроз своју феноменолошко-херменеутичко-психоаналитичко-структуралистичку  граматологију тражи најстарије категорије писаног језика.Без обзира да ли су ти текстови почетни митови, свети списи, дела филозофа, епска и лирска народна поезија, бајке, мудре приче, пословице, изреке или најјача књижевно-поетска дела...најшира одредница тих пра-писама је по њему потпуно слободна форма-садржина, појава-суштина књижевног језика по себи и за себе. У сваком случају, он категорије пра-писма не тражи по трансцендентној основи речи из синтетичког празвања, призива, позива филозофског, теолошког говора за утемељење имена било које ствари, бића, а поготову, пре сваког другог значења и знања, првостепеног именовања личности или народа у основи правног или политичког реченог–учињеног обавезујућег уговора, договора, а не тражи их ни у егзактним исказима науке,  него из трајне целине писаног  језика отвореног са свим могућим садржајима и значењима... Заправо, тачно је обрнуто: ни граматичка или књижевна правила писаног језика не утемељују живи говор, језик ни стваралаштво у поезији, филозофији, митологији, теологији него много пре живи говор, језик кроз стваралаштво поетског, митолошког, теолошког , филозофског  говора, именовања... правила пра-писма, књижевни говор, језик.

[31] "Што је дух дубљи, тј. што је егзистентнији и стварнији, утолико је изрецивији и изреченији... тако да...je  најегзистентнији...најфиксиранији израз... језички најпрегнантнији и најпостојанији... најизреченији…  чиста духовност. А управо то подразумева појам откровења, када сe неприкосновеност речи узима за једини и довољан услов и обележје божанства духовног бића које се у њему исказује." Walter Bejamin, Eseji, Nolit, Beograd, 1974: O Jeziku uopštе i o jeziku ljud, стр. 35.

[32] Свето писмо  Старога и Новога завјета, Мат. 24.35

[33] Свето писмо  Старога и Новога завјета, Јов. 6.63

[34] Ј испред А  и Е постоји у многим словенским језицима, али само у српском језику  нема ниједна речи  на А и Е.

[35] Свето писмо  Старога и Новога завјета, Мат. 11.  11, 12, 14

[36] У српском језику етимолошки корен свести у све, свет, светлост, сводити, свести. Почетно С за све, свет, светлост, свето… Све-једно и једно-све из  једне светлости сунца и једне воље-свести. С као круг подељен на два дела, срп (зато српско)  као слово С које се држи руком. Српом се жње ка себи, сабира, бере, бира, сече зрео род од свега ван ка унутра из оштрог лука разлучити, одлучити правим раздвајањем страна, сводити, свести... Осветити, осветлити, раздвајати различите, супротне стране из скупоценог скупа срца, среде, средишта ка свим странама и обрнуто за све спољашње и унутрашње мноштво. Из једне светлости сунца разликују се све слике, боје, облици, а помоћу једне најстарије праоснове имена, именовања све остале речи, имена, именовања.
[37] За више о овом теми погледати на сајту. www.filozof.rs  рад: Чиста воља у Кантовој Критици чистог ума/Начела практичне логике

[38] На крштењу се тражи јавно одрицање од сатане: чврста одлука душе из дна срца, јако и јасно: не, нећу, не дам, чак и телом потврда одрицања од све лажи, зла: каже се: „пљуни и згази“,  за најјаче  да, хоћу, дам. То је мирис истине и укус љубави, Бога за чисту вољу и једну слободну властитост наспрам отровног зуба, језика,  пре сваке логике и у основи сваке логике.   

 

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара u Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Ако важи homo homini lupus est, закон за одржањем најјаче јединке, врсте је првостепен.

Ако важи homo homini homo est, воља човека у слободном чину добра стоји испред нужности одржања, а активна праведност се испољава када је то добро угрожено.

У оба случаја морални закон није првостепена суштина човека него нешто изведено.

 

Томислав Новаковић

Видео дана