Meta (etika, estetika, politika...) i analitička metafizika
Autor: Tomislav Novaković
Pod uticajem analitičke osnove prirodne nauke (fizike, hemije, biologije...) i sve društvene nauke: filozofija, psihologija, pravo, sociologija iz ekonomskih, političkih spoljašnjih uzroka induktivno objašnjavaju suštinu čoveka i naroda... a zapravo a svake strane, kraja sva ta objašnjenja već pretpostavljaju nadopažajnu i nadsaznajnu volju i nadsuštastvenu ličnost i sintetički, deduktivni celoviti duh koji se nikako ne mogu objasniti iz tih spoljašnjeg uzroka...
Savremeni pozitivizam ne sako da ne prihvata sve pojmove, sudove, ideje teorijskog uma, koje koji se ne mogu potvrditi opažajima čula, već traži da se Kantova kritika metafizike, teologije proširi i na društvenu nauku i praktično-moralni um!
Prirodna nauka odbacuje svaku unapred zadatu svrhu prirode, politika unapred zadati ideal države, umetnost svaki unapred zadati ideal lepote...
Evolucionizam, empirizam tzv. "filozofije duha", nasuprot onostranog: Boga, duha, duše, najviše ideje dobra... traži da pozitivizam prirodne nauke u osnovi društvene nauke utemelji kao "metareligija" ovostranog života.
Za Šelinga je intelektualni opažaj genija u subjektivno-objektivnom idealitetu umetničkog dela (po Kantovoj Kritici moći suđenja), apsolutno jedinstvo forme i sadržine, pojave i suštine...
Za Ničea je umetnost najsavršenija Volje za moć...
Za Hajdegera poezija najvećih pesnika najizvorniji govor bića...
Međutim, "meta-estetika" savremene "umetnosti po sebi" se oslobađa bilo kakvih teoloških ili metafizilkih onostranih ideala: lepote, istine, dobra... i čak podjednako ističe snagu ružnoće, zla, destrukcije, umeće laži, lukavstva, pretvornosti, provokacije ...
Sa negativnim herojima laži, zla, destrukcije samo završava ono spoljašnje: ekonomsko, finansijsko, političko... porobljavanje, tako što pokorava duh ljudi.
Zato Platon u Zakonima kaže da kada spoljašnji neprijatelj pokori državu, ljudi strpljivo čekaju da ojačaju i traže način da se oslobode, a kada mnogo gori i jači unutrašnji neprijatelj sa lošom muzikom (uopšte umetnošću negativnih junaka i ideala) pokori duše ljudi, tu više pomoći nema...
Savremena psihologija: biheviorizam, struturalizam, psihoanaliza, kognitivna psihologija... iz presudnih događa, doživljaja bližeg i daljeg životnog okruženja pojedinca ili grupe izvodi sve individualne i grupne obrazce ponašanja...
Savremena sociologija iz ekonomskih, političkih, religioznih, kulturnih... mikro ili makro istorijskih okolnosti ne izvodi samo sve oblike društvenog organizovanje od porodice do države, nego i duh čoveka i naroda...
Međutim, bez obzira, koliko ekonomske, političke, kulturne, religiozne... društveno-istorijske okolnosti utiču na razvoj čoveka ili naroda i sve načine čovekovog ponašanja ili društvenog organizovanja, svaka analitička, induktivna osnova psihologije ili sociologije... mora pretpostaviti sintetičku, deduktivnu ličnost čoveka i nadsaznajni, nadopažajni duh naroda koji se ne mogu izvesti iz tih spoljašnjeg uzroka...
Čak i rani Hajdeger, koji nasuprot onostranih religioznih ideala iz imanentnih ideja praktično-moralnog uma, ili transcendentalnog „ja mislim“ i praznih saznajno-logičkih kategorija, polazi od „konkretnog ja konačno egzistiram“ i od konkretne egzistencijalne svesti, konkretnih egzistencijalnih kategorija. I pored egzistencijalne hermeneutike, fenomenologije, opet najkonkretniju ovostranu egzistenciju osmišljava kroz egzistencijalnu analitiku.
Savremena: etika, pravo, politika, nasuprot autoriteta otkrivene religije, ili deontološke etike u osnovi prava, politike izvedene deduktivno iz nekog onostranog dobra (Boga, slobode, besmrtnosti duše) kao u Platonovoj, Kantovoj, Hegelovoj, Rusoovoj filozofiji... po induktivnoj, analitičkoj metodi Bekonove, Hobsove, Lokove, Hjumove, Milove...Monteskjeove... empirističke filozofije (pojma koji se potvrđuje opažajima, teorije koje se proverava eksperimentom), etiku kao nauku i sve sudove vrednosti, pravo kao nauku, sav sudski sistem i sve pravne zakone, politiku kao nauku i celokupni politički sistem vladanja i odlučivanja, izvode iz običajnog prava i pozitivnog iskustva tradicionalnog pravno-političkog poretka (po kome se sudilo i sudi i vladalo i vlada).
Ako je tako, onda to ne mogu nikako biti sintetička (deduktivna) metaetika metapravo, metapolitika... nego, u zavisnosti od konkretnog pravno-političkog poretka, posebnosti moralnog, pravnog, političkog iskustva svakog naroda ili države, samo analitička, induktivna: mikroetika, mikropravo, mikropolitika...
A prava metaetika (etika sa metafizičkom osnovom) može biti samo ona etika koja je utemeljena u meta-osnovi morala tradicionalnih religija u transcendentnom Bogu, ili u nekom najvišem sintetičkom jedinstvu sve praktične i teorijske filozofije: kao u Platonovom najvišoj ideji dobra, Kantovom praktično-moralnom nadsaznajnom suštinskom umu iznad saznajno-teorijskog pojavnog uma...
Iako se glavna Spinozina knjiga zove Etika, pa na prvi pogled izgleda kao da je njegova metafizika utemeljena iz nekakve "metaetike" (metafizičke osnove vrednosti iz najvišeg dobra, pravde), tu je sasvim suprotno tačno: praktično-moralna osnova njegove etike i svi vrednosni sudovi podređenu su starijoj saznajno-logičkoj osnovi njegove metafizike, i stoji nasuprot transcendentne osnove dobra (naspram zla), pravde (naspram nepravde) u judeo-hrišćanskoj religiji.
Iako su za Hegela i moral i običajno pravo mogući samo po osnovi apsolutnog duha religije, i kod njega je svaka religiozna osnova morala i običajnog prava u porodici, državi... podređena završnom samosaznanju pojma p osebi i za sebe, prvobivstvenoj logičkoj istini u filozofiji apsolutne ideje.
ČISTA TEORIJA PRAVA
Hans Kenzel iz običajnog prava ili konkretnih zakona po kojima se sudilo i sudi analitičkom metodom pozitivne nauke pokušava da utemelji „čistu teoriju prava“ koja ne zavisi od različitosti: morala, politike, religije, filozofije, psihologije, kulture...svakog naroda, države...
Međutim stanovište "čiste teorije prava" je unapred protivurečno, jer je upravo pozitivno pravo postojećih zakona po kojima se sudilo ili sudi utemeljeno iz tradicionalnog pravnog poretka običajnog prava; ne može odvojiti od iskustva tog naroda, države i njegove pozitivne: politike, ekonomije, religije, filozofije, psihologije, kulture, istorije...
To jest, ako se takvi pozitivni zakoni, pravni običaji razlikuju od države do države, od naroda do naroda, pa čak i okviru jednog istog naroda i države u različitim periodima u zavisnosti od političkih oblika vladanja i upravljanja, ili ekonomskih interesa, kulturnih obrzaca, religioznih uverenja, nivoa obrazovanja, jedno takvo pozitivno-pravno stanovište ne može se nikako zvati „čista teorija prava“.
O Novaković Tomislavu
Tomislav Novaković je diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Živi i stvara u Čačku kao samostalni filozof.
Filozofija dana
Prirodna nauka koristi logiku kada opštim i nužnim zakonima objašnjava red, poredak sveta, a bilo kakav kosmički um, logos, za celovito jedinstvo materije–energije, po definiciji „objektivne“ nauke, isključuje već na početku!
Bez obzira što ne prihvata nikakav prauzrok izvan same prirode, da bi nauka uopšte bila nauka, ona neki neki jedinstveni logos mikro-makro sveta mora predočiti.
Ne radi se samo o tome da se našem objašnjavanju sveta ima pravo prigovoriti da je "antropocentrično", nego da li se bez neke (bilo kakve) jedinstvene logike za svu materiju–energiju–prostor–vreme–brzinu, sve oblike makro, mikro sveta, uopšte nešto suštinski objašnjava!
Ako čovek (bilo koji živi stvor) ima (neku) „glavu“, zašto je ne bi imala i sva mikro-makrokosmička priroda u svakom svom delu, kao stvarajuće znanje po kome svaka stvar ili biće jeste to što jeste.
Tomislav Novaković