Мало и велико Ја

Аутор: Томислав Новаковић

 

МАЛО  И  ВЕЛИКО ЈА

 

Кант много веће тајне: самог Ја, свести, мишљења, воље претпоставља, или узима као саме по себи јасне, да би трансценденталном анализом човекових сазнајних моћи утемељио нешто много лакше: општу и нужну основу математике, науке; објаснио: како су могући  синтетички судови а приори!?

Међутим, када се из малог Ја схвата сазнање, мишљење, суђење, мора се мислити о мисли, судити о суду, разумети сам разум, умовати о самом уму, појмити сам појам, сазнати само Ја, само сазнање, мишљење... сама свест, самосвест.

Зато је за неке филозофе, нпр. за Аристотела, Спинозу, Хегела нужна метафизичка субјективност, апсолутно, Божије Ја за свако конкретно ја, било коју, какву појединачну, посебну општу (политичку, историјску, научну) субјективност...

Апсолутна субјективност–објективност за неодвојивост дела од целине и целине од сваког свог дела у свакој ствари, бићу; као код Хераклита, Анаксагора, Платона, Аристотела,  Спинозе, Шелинга, Хегела...  

По Хегелу, мора постојати највиша, апсолутна мисао, свест, дух за било какву мисао, свест, дух; за било које, какво разумевање, суђење, мишљење, апсолутно (само по себи) разумевање, суђење, мишљење...

За  сваку “малу“ истину, ограничену, релативну, “мало“ Ја, или знање ограничено искуством је логички нужна велика, апсолутна истина – велико Ја, неограничено искуством по потпуном идентитету субјективног и објективног, мишљења и бића.

Апсолутна истина може да постоји, знали је ми је или не; ко пита наше мало Ја, или све наше мало, велико искуство?

Заправо, Хегелова филозофија о ничем другом не говори него о самоспознаји у апсолутном смислу, о апсолутно спознатом Ја.

Разбијајући атом ситне субјективности, малог Ја, нашег ограниченог разума, свести, мишљења, он од почетка до сваке стране, краја иде од нужних из једног унутар себе различитог и истог духа по себи и за себе апсолутног мишљења идентичног сасвим могућим садржајем, бићем, дијалектичким самокретањем појмова,  нужним закључцима ума ка Божијем апсолутном Ја.

 

 МАЛИ И ВЕЛИКИ COGITO

 

Насупрот Декартовог или Кантовог "малог cogita" (Ја мислим) из кога се не може потврдити ни постојање нас самих, ни постојање света, а поготову апсолутно (Божије) вечно постојање, Хегел из великог cogita "Божијег мислим, апсолутно постојим, јесам", као јединог могућег доследног мишљења самоодређујућег појма дијалектичке логике, која све (могуће, стварне, нужне) разлике, супротности атрибута, модуса саставља у апсолутно истинитој идеји, потврђује не само вечно духовно постојање Бога или самоизвесно постојање нас самих, него тек доказује сваку (могућу, стварну, нужну) постојаност постојања!

Зато Хегел Анселмов доказ о нужном постојању Бога проглашава исправним, али наглашава да такво доказивањe остаје и даље само на нивоу разумског мишљења, које оставља наспрам себе супротстављено постојање, биће.

Међутим, када се тај доказ изводи до краја, из нужних закључака ума, и објективног мишљења у самокретању појма, које у свом самоодређењу само себи предмет, та супротност мишљења и бића нестаје.

Једна највиша логичко-онтолошка основа мора, по Хегелу, доказати да је дедуктивни пут од Божијег мишљења ка бићу (чулној природи), исти као и индуктивни пут из чулног бића (природе), историје ка његовој вечној суштини на крају у апсолутном појму појма, Божијем самомишљењу–вечном духовном бићу.

То јест, иако код Декарта постоји од почетка круг од мишљења (појма)  ка бићу и од бића ка мишљењу (појму), тај се круг раздваја, дели и то остају две скроз различите, а не једна иста ствар.

Међутим, по Хегелу, ако мишљење тражи потпуну извесност унутар себе (по себи и за себе), његово самосазнање мора бити једно са бићем, као што се, такође, задња истина бића може наћи само у самодређујућем мишљењу, појму.

Свако је, јесте, па и праосновно Ја мислим, или Ја јесам претпоставља апсолутни идентитет субјекта и предиката (субјективности и објективности), све могуће је, јесте релације, предикације сазнања објективног појма, суда, закључка апсолутног мишљења, идеје.

Само Божије (апсолутно) "Ја мислим,  постојим " из задње, апсолутне истине мишљења, потврђује извесност нашег "Ја мислим, постојим", сваку постојаност постојања, смисленост мисли, сазнатљивост сазнања и бивственост бивствовања...

Слично Платону, или Аристотелу, Хегел не потврђује апсолутни појам, идеју (Бога) кроз било који посебни, општи појам или појединачну представу, опажај, него, сасвим обрнуто, сваки општи или посебни појам разума или појединачан опажај чула кроз апсолутни појам Бога – целовиту идеју ума.

Ипак, без обзира што Хегел се са сваке стране краја доказује апсолутност вечне идеје, његово доказивање се много пре заснива на апсолутном мишљењу о самом мишљењу Аристотеловог Бога, него на Платоновој надсазнајној, надсуштаственој,  надбивственој највишој идеји добра.