Liberalizam i konzervativizam

Autor: Tomislav Novaković

 

Izvori liberalizma[1]

 

Liberalizam podrazumeva slobodu mišljenja i govora, i zato se slobodoumlje razvija istovremeno sa filozofijom i poverenjem u ljudski um. Zato započinje u  grčkom polisu, u demokratskoj Atini.

Demokratija kao i filozofija zahteva da građanin svojim otvorenim duhom bude spreman da se argumentima za i protiv suoči u političkom dijalogu sa drugačijim, mišljenjem  i tako pronađe najbolje rešenje za sve. Svaki slobodan čovek je istovremeno vladar i podanik koji u neposrednoj skupštini  odlučuje i učestvuje u vlasti.

Za Aristotela je slobodno vladanje i delovanje u državi sama suština čoveka. Zato definiše čoveka kao političku životinju. Po njemu čovek ne može donositi prave odluke bez praktične mudrosti, ali ni imati praktičnu mudrost, bez moralnih kvaliteta i zato kaže: „Otuda odlučivanje treba da bude mišljenje usmereno htenjem, ili htenje usmereno mišljenjem, a taj princip [kao konkretno jedinstvo razuma i volje] jeste čovek.“^[2] Ta politička sloboda, kao osnove građanske slobode, zahteva karakterno jedinstvo razuma i volje, ispravnog mišljenja, reči i dela za praktičnu sposobnost pojedinca.[3]

Skoro da neverovatno deluje  povezanost Atene kao boginje mudrosti i zaštitnice Atine, kojoj je posvećen Partenon i grčke težnje ka filozofiji,  koja se najviše ispoljava upravo u atinskoj državi. Zato temelj civilizovanja Evrope započinje u atinskoj države, koja u svom vrhuncu podrazumeva ljubav ka mudrosti, shvata mudrost na religioznom nivou.

Demokratska Atina sa poverenjem u filozofiju i ljudski um stoji nasuprot saveza plemenskih zajednica, koje još nemaju državu, ili apsolutizma, despotizma Persije ili Egipta. Suština slobodnog polisa grada–država je da sami građani odlučuju o svojoj sudbini. Pisani zakoni štite slobodu države od uzurpacije bilo kojeg svakog pojedinca ali i slobodu svakog pojedinca od uzurpacije države.Čak je stari Rim u doba republike imao u sebi mnoge ideje liberalne demokratije.

Ipak, u svim starim državama robovlasništvo je skoro bez izuzetka prirodna stvar. Političko pravo ne samo da važi samo za slobodne građane nego vrlo često i samo za one sa određenim imovinskim cenzusom.

Zato, po Hegelu, tek sa Novim zavetom dolazi suštinski početak slobodnog duha za sve ljude. „Ta je ideja [individualne slobode] došla u svijet sa hrišćanstvom, po kojemu induividua kao takva ima beskonačnu vrijednost, budući da je predmet i svrha ljubavi Božije, određena za to da kao duh ima prema Bogu svoj apsolutni odnos, da taj duh u njoj stoluje, da je čovjek po sebi određen za najvišu slobodu.“^[4]

Čovek svoju slobodu i slobodu države ne utemeljuje više po nužnosti fizičke prirode nego u poverenju sa drugim ljudima izgrađuje kroz Božiji duh i najviše moralne principe.

Kroz  najviše zapovesti ljubavi, hrišćanstvo prvo izjednačuje sve ljude pred Bogom, pa onda i pred zakonom.

 

Društveno-ekonomske  osnove modernog liberalizma

 

U srednjem veku liberalizam počinje u englesko-škotskoj filozofiji Rodžera Bekona, Jovana Dunsa Skota, Viljema Okama i njihovih nastavljača, kada počinje odvajanje filozofije od teologije  i samostalan put čistog razuma po iskustvu pet čula.

Sa druge strane teološki liberalizam započinje Reformacijom kroz Protestantizam, Kalvinizam, Evangelizam, Puritanstvo...

Dalji razvoj liberalizam doživljava sa ekspanzijom nove nauke i umetnosti u italijanskim gradovima-državama,  kao  Humanizam i renesansa. Tada započinje i razvoj nove, prirodne filozofije sa učenjima Kopernika, Galileja, Đordana, Bruna, u francuskoj nova filozofija Rene Dekarta...

Na to se nastavlja engleska filozofije common sense i francuska prosvetiteljska filozofija. Za liberalizam kao stanovište posebno su značajne političke filozofije u Francuskoj: Voltera, Rusoa, Monteskjea, u  Engleskoj: Loka, Hjuma, Bentama, Mila... U Holandiji je, takođe, prisutna na delu velika duhovna, religiozna sloboda govora, mišljenja, delovanja... Spinoze, Erazma Roterdamskog... U Nemačkoj liberalizam dobija potpuno filozofsko utemeljenje u antropocentrizmu i humanizmu  Kanta, Fihtea, Šelinga, Humbolta... 

Slobodumlje se više ne oslanja na teološke dogme,  nego na  zdrav razum i iskustvo.  Krajnji proces tog sukoba prirodne filozofije  i teologije dovodi do potpunog odvajanja prirodne nauke od teologije. To je prvo u  astronomiji Kopernikova heliocentrična teorija o kretanju planeta, pa Keplerovo, Galilejevo, Njutnovo utemeljenje opštih i nužnih zakona fizike na matematičkim principima. Zatim pronalazak teleskopa, mikroskopa, Lavoazijevi počeci moderne hemije, Faradejevi zakoni o elektricitetu...  Kant-Laplasova hipoteza o nastanku Sunčevog sistema... U geologiji Čarls Lajelova teorija o jako dugim periodima u formiranju zemlje… U  biologiji Darvinovi principi evolucije, u ekonomiji principi slobodnog tržišta Adama Smita za porast bogatstva naroda…

 

Liberalizam kao političko shvatanje

 

Osnovni credo liberalizma da samo sloboda pojedinca utemeljuje slobodu države.

U svojoj Istoriji evropskog liberalizma (Bari 1925), Gvido de Ruđero tvrdi da je sloboda pre svih staleških, ili religioznih determinanti utemeljena u ličnim  sposobnostima čoveka i njegovom odgovornom delovanju i ponašanju. Osnova liberalizma je da ličnost i društvo prvo oslobode svoj duh i tako pre bilo kakvih dogmi na slobodnom duhu utemelje sve ostale građanske slobode: ekonomsku, socijalnu, pravnu, političku, religioznu... Samo će tako slobodan čovek i društvo držati  sudbinu  u svojim rukama.

To jest, liberalizam od početka zagovara najvišu autonomiju pojedinaca od države ali istovremeno i razvijenu svest i visoku moralnu odgovornost. Umesto apsolutizma vladara, staleških grupa, autoritet postaje moralni zakon jednak za sve, koje reguliše prava i slobode između pojedinaca, grupa i države i svih pojedinaca, grupa između sebe. Samo na privatnoj svojini i poštovanju različitih interesa svakog pojedinca ili grupe može se utemeljiti jaka i slobodna država. Do saglasnosti među ljudima po svim vrstama organizovanja i delovanja dovodi zdrav razum i opšteljudski moralni princip. Zdrav individualizam i inicijativa, jednaka prava u slobodnoj konkurenciji svake vrste materijalnih, duhovnih vrednosti, političkih, ekonomskih naučnih, filozofskih shvatanja i ideja  svake vrste su osnovna načela liberalizma. Samo  slobodni i preduzimljivi ljudi stvaraju  prosperitetnu i  slobodnu državu.

Sa druge strane, konzervativizam tvrdi obrnuto. Samo  jaka i autoritativna državi kroz postepen razvoj pojedinca i zajednice kroz čvrste, stabilne, viševekovne institucije osigurava slobodu države i čoveka.

U novije vreme liberalizacija sveopštim procesom sekularizacije ideja i institucija u državi, društvu i podrazumeva  potiskivanje religioznih uverenja i opredeljenja iz javne u privatnu sferu.

 

Liberalizam desnog i levog tipa

 

U Engleskoj se liberalizam desnog tipa (parlamentarna monarhija) prepliće sa aristokratskim elitizmom i filozofijom common sense. Taj sistem ne počiva na ustavu nego na i poštovanju viševekovnog običajnog prava. U francuskoj revoluciji i  američkoj borbi za nezavisnosti liberalizam je više levog tipa, i zato je sa idejom slobode (pod uticajem Žan Žak Rusoa), mnogo više prožet umnim principima jednakosti i bratstva i najvišim ustavom potpuno opredeljen kao republika ili demokratija nasuprot monarhizma ili apsolutizma. I zato uključuje revolucije i društvene promene. Zapravo, po idejama francuske revolucije ili američke borbe za nezavisnost taj revolucionarni liberalizam i egalitarizam levog tipa (liberte, egalite, fraternite) se iz Francuske i Amerike prenosi na sav svet.

Učenja Monteskjea, Bendžamina Konstana i Aleksisa de Tokvila su negde na sredini.

 

Neprikosnovena prirodna prava po Džonu Loku.  Pravo na pobunu  od tiranije

 

Najpoznatije je Lokovo učenje o  neprikosnovenom prirodnom pravu na privatnu svojinu, slobodnu ličnost i život  koje, svakako, uključuje i neprikosnoveno pravo odbrane kada je to pravo ugroženo. Libero, libertas podrazumeva slobodu, ravnopravnost, jednakost. Svaki čovek ima neprikosnoveno pravo da brani svoja osnovna prirodna prava i ako je moguće i tuđa. Da svojom ličnošću bude vlasnik svoje slobode i svoje sreće;  materijalne i duhovne imovine, rada i proizvoda rada i svakog dobra  koje  umereno prisvaja od prirode. Ta prirodna prava su data od Boga i ne sme ih otuđiti ni sam pojedinac, niti bilo ko drugi. Prirodno stanje nije za njega, stanje „rata svih protiv svih“, nego međusobne saradnje i solidarnosti ljudi radi zajedničkog opstanka. Čovek je po prirodi  moralno i socijalno biće. Socijalni život treba biti  zasnovan na  prirodnoj slobodi i jednakosti i ljudski zakoni na Božijim zakonima. Zato ne prihvata staleško uređenje, već samo razlikuje reproduktivnu klasu (sve one koji rade) i nereproduktivnu (dvorsku) klasu društva.

Privatno vlasništva je Loka prirodno dobro za čoveka i društvo jer  donosi sreću, moć i slobodu. Onaj koji prisvaja zemlju svojim radom, ne umanjuje, već uvećava ukupnu sreću ljudskog roda. Nijedna vlast ne sme da ugrozi ta neotuđiva prirodna prava i slobode, nego upravo treba da ih štiti i obezbedi njihovo uživanje.

Svakako, privatna svojina nije zadata samo po ekonomskoj osnovi, nego i prvostepeno kao posedovanje slobodne ličnosti, vlastitog  shvatanja, verovanja, načina života…

Ipak, prirodno stanje ne odlikuje samo dobročinstvo i izobilje nego vrlo često i opšta oskudica i siromaštvo prirodnih uslova života zbog čega često dolazi do sukoba među ljudima. A kako u prirodnom stanju nema zajedničkog sudije, javlja se  potreba za pravdom koja treba da štiti ljude i njihova dobra. Zato se pravo kažnjavanja nad prestupima, radi očuvanja privatnih i zajedničkog dobra, prenosi sa pojedinaca na političku vlast u državi. Međutim taj prenos prirodnih prava društvenim ugovorom na državu ne daje nijednom pojedincu niti grupi tav povlašćen položaj da se apsolutnom moći  uzdigne iznad prirodne slobode i jednakosti iznad svih ostalih ljudi.

Tačnije, kako su po prirodnom pravu svi ljudi slobodni i jednaki, svaka vlada, po Loku, treba da traži saglasnost od onih nad kojima vlada. I ukoliko vlast ne poštuje ta prirodna prava (pre svega slobodu i vlasništvo) narod ima pravo na pobunu. To jest, neprikosnovena prava na privatnu svojinu i slobodu uključuje i pravo na pobunu protiv svake vrste tiranije koja ugrožava ta prava, koje može podrazumevati i silu. Ljudi imaju pravo da promene onu vlast koja ugrožava njihovu svojinu i  slobodu  i stvore drugu bolju, pravedniju vlast i  takve  promene su se u istoriji uvek dešavale.

Čovek ne treba da se pokorava čoveku, nego zakonu i moralnim principima jednakim za sve. Zato su njegove Dve rasprave o vladi se može reći da je bukvar političkog liberalizma. I zato je to Lokovo učenje o pravu na pobunu bilo inspiracija generacijama potlačenih koji su se borili revolucijama da ostvare ili aktivnim otporom sačuvaju te teško stečene osnovne slobode.

Ipak, ni Lokovo stanovište ne stoji potpuno naspram Hobsovog, jer kada je privatna svojina pojedinca ugrožena, porast egoizma i borba za opstanak mogu dovesti do rata između pojedinaca ili grupa (država), i tada je potrebna jača osnova kažnjavanja za sve koji prestupom narušavaju prirodno stanje jednakosti i slobode.

Za socijalna organizaciju slobodne države najveći garant je podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i federativnu.

 

Ekonomski liberalizam Adama Smita

 

Po  ocu ekonomskog liberalizma, Adamu Smitu,  slobodna inicijativa i preduzimljivost pojedinca koji ulaže svoj kapital i organizuje neki posao radi sopstvenog interesa i bez njegove volje da čini dobro za druge,  opet proizvodi zajedničko dobro, dovodi do koristi svih. Svaki čovek najbolje vodi računa o svojoj imovini i svom poslu. Da bi na kraju imao i korist od toga, poslodavac mora da vodi računa o dobroj organizaciji posla i realnom odnosu proizvodnje i potrošnje, ponude i potražnje. Prirodna samoregulacija vrednosti kroz slobodnu konkurenciju proizvoda na  tržištu je osnovni ekonomski zakon koji pojedince i  društvo  navode  da dostignu svoj maksimum[5]. Zato slobodna inicijativa i preduzimljivost treba da polazi od  samih pojedinaca, a ne od intervencije države.

Te ideje ekonomskog liberalizma Adama Smita da samo privatno vlasništvo i slobodna konkurencije revolucionarnošću, prilagodljivošću svih mogućih inovacije u proizvodnji i tržištu naspram status quo čvrstog reda poretka državne regulative omogućava da na kraju dostigne ono najorganizovanije, najbolje, najjače i najkorisnije za sve, je na neki način i praosnova evolucionističkih principa Čarsa Darvina da „slobodne konkurencija“ biološkog odabira jedinki u okviru vrste i između vrsta – nasuprot nepromenljivosti jedinki, vrsta – dovodi do toga da prežive, opstanu na kraju one najjače, najprilagodljivije, najorganizovanije, jedinke, vrste.

Najpoznatije predstavnik jednog takvog evolucionističkog principa je Herbert Spenser, koji upravo Darvinov biološki zakon evolucije i  prirodne selekcije najjačih jedinki u  razvoju od manjih ka većim celinama sprovodi kroz sve sfere ljudskog društva. Zato zagovara  individualizam  jakih i slobodnih pojedinaca naspram intervencije države i inertnog konzervativizma, kolektivizma.

Liberalizam, zapravo, načelo „biološkog“ evolucionizma jedinke, vrste, univerzalizuje kroz ekonomsku preduzimljivosti ili naučnu, umetničku ili političku revolucionarnosti, s kojima se pojedinac i društvo  prilagođavaju svim promenama. Samo ta  slobodna konkurenciji svih mogućih materijalnih i duhovnih naučnih, tehničkih, filozofskih, umetničkih proizvoda i ideja,  različitih društvenih grupa dovodi na kraju do porasta materijalnog i duhovnog bogatstva celog društva. Zato liberalizam, naspram konzervativizma, posebno ističe tu svoju tolerantnost ka različitosti, drugosti, slobodnu konkurenciju ekonomskih, političkih shvatanja i delovanja koja širi slobodu cele zajednice.

Zapravo, liberalizam u svom razvijenim vidu  veruje u sklad razuma i volje; da je čovek čoveku čovek i da porast slobode oslobađa dobro u čoveku,  prosvećuje, racionalizuje zajednički život.  Da se samo na slobodi pojedinaca sve posebne volje politički organizuju u zajednički život u državi ka zajedničkom dobru.

Ipak, taj najviši vid slobodne volje oličene u zakonodavnom umu (koje je započet kod Loka i Rusoa, a konačno razvijen i uobličen kod Kanta) gde se pojedinačna volja i privatna inicijativa pojedinca podvodi pod opštu volju i zakonodavnu vlast u državi,  u  velikom je neskladu sa jakom individualnom osnovom radikalnog liberalizma koji počiva na samoregulaciji svih mogućih materijalne,  duhovnih vrednosti roba i usluga, poseda i sposobnosti na slobodnom tržištu. 

 

Neposredna demokratija kod Rusoa. Društveni ugovor i građansko pravo utemeljeno na njemu ne ostavlja nikog povlašćenog u prirodnom pravu. Slobodna volja čoveka je neotuđiva. Suverenitet opšte volje neposredne skupštine svih je nedeljiv.

 

„Čovek se rađa slobodan a svuda je u okovima. Onaj koji veruje da je gospodar drugih uistinu je više rob od svih.“^[6]

Za Rusoa je nesumljiva činjenica da se čovek rađa slobodan, i da je vlast jednog čoveka nad drugim neprirodna. Da je slobodna volja suvereno pravo i obaveza čoveka i te zato se te suštine čovek ne sme odreći, niti je drugome predati. Kao što se čovek nema pravo svojevoljno odreći svoga života, tako ne može i nema pravo odreći svoje slobode  i ostati čovek.  

„Odreći se svoje slobode, znači odreći se svog svojstva čoveka,  čovečanskih prava, čak i svojih dužnosti; nije moguća nikakva odšteta za onoga koji se svega odriče. Tako odricanje nije u skladu sa ljudskom prirodom; oduzeti svaku slobodu svojoj volji znači oduzeti svaku moralnost svojim delima. Najzad, uzaludan je i protivurečan svaki sporazum  koji podrazumeva sa jedne strane apsolutnu vlast, a sa druge bezgraničnu pokornost.“^[7]

Kada Hobs savetuje da pojedinci  svoj suverenitet prenesu jednom  da vlada umesto njih, taj postupak je za Rusoa protivuprirodan, ta vlast nikako nije sigurna, jer u njoj ne učestvuje zakon. Prirodni zakon i građanski zakon u zadnjem slučaju moraju biti objedinjeni; građansko pravo je utemeljeno u prirodnom pravu. Garant suverene i slobodne države samo može biti neotuđivi suverenitet i sloboda svakog pojedinca, a saglašavanje slobodnih volja svih u oštoj volji je uslov jedne zajedničke suverene vlasti 

Društveni ugovor, kao suština udruživanja, čak treba da omogući da se sačuvaju sva dobra koja se poseduje pre udruživanja i da se još  dodaju neka nova – inače udruživanje nema smisla. Tačnije, udruživanje treba  na onom dobru koje pojedinci već poseduju; lične slobode, imanja i sposobnosti, dalje organizuje zajednički život ka najvišem dobru u državi. A to nikako ne znači se  pri tom  saglašavanju sa drugima u zajednički život u državi čovek ima pravo  lišiti svoje slobodne volje,  predati svoj suverenitet drugom, da vlada umesto njega.

Nije rat svih protiv svih ono što tera ljude da se saglase društvenim ugovorom na zajedničko življenje u državi, nego težak položaju u prirodnom stanju, zbog koga su radi sopstvenog održanja, nužno upućeni jedni na druge i na organizovani život u zajednici.  

Svakako, Ruso se slaže sa Hobsom, da se nekih prava u prirodnom životu čovek mora lišiti, da bi bio moguć zajednički život u državi. Suština je da prirodno pravo bude zamenjeno građanskim pravom, da čovek moralne zakone prihvati kao svoju drugu prirodu. Da se umesto prirodnih nagona i prava jačeg, koji vladaju u prirodnom stanju, građanskim pravom uspostavlja  pravedna vladavina zakona, kao garant slobodne volje i jednakosti svih.

Zato zajednicu tako i treba organizovati da ljudi što više zavise jedni od drugih, da se svaki čovek sve više pokorava građanskim zakonima, suverenoj opštoj volji oličenoj u državi. Kroz sve veću zavisnost pojedinaca  od opšte volje oličene u državi, pojedinačna korist sve više zavisi od opšteg dobra,  zajedničke koristi. Tako se  prirodno pravo zamenjuje građanskim pravom, prirodna sloboda zakonitom slobodom. Čovek suzbije svoje prirodne snage u korist drugih moći koje mu omogućavaju život u zajednici i na taj način sa građanskim zakonima stiče umesto nagona drugu moralnu prirodu. Cilj je da se po idealu pravde i jednakosti sve posebne volje izjednače u jednoj opštoj skupštinskoj volji i to potvrdi na kraju obavezujućim zakonom. Da u jednoj takvoj maksimalno usaglašenoj opštoj volji svih posebnih volja od svih različitih pojedinaca – različitih shvatanja, sposobnosti, delatnosti u najvećoj meri ojača u građanskom, moralnom, vojnom, ekonomskom, političkom, pravnom, liberalnom svakom smislu sama država, a sa njom, svakako, i svaki pojedinac.

Suštinska novina Rusoovog učenju je da se suverenitet ne može otuđiti, ni razdeliti. Suverena volja svakog dela je istovetna sa suverenom voljom celine, tako da „svako dajući sebe svakom, ne daje se nikom“^[8] Pokoravanje državi, kao oličenju opšte volji nije pokoravanje nijednom pojedincu, nego je pokoravanje zakonima.

Kao što se pojedinac se ne može lišiti svoje slobodne volje, i predati je drugom, tako se ne može odreći suverene  moći,  želje i potrebe  da vlada koja je jedno sa tom voljom. Slobodnu volju, kao i vlast nad sobom  u prirodnom stanju, čovek kao svoju suštinu prenosi i u zajednički život sa ostalim ljudima u državi. Shodno tome svi ljudi u državi treba da učestvuju u vlasti i to direktno i neposredno.

Suverenitet mora biti jedan jedini, potpuno nedeljiv i neotuđiv, kao oličenje slobode svih pojedinaca u jednoj opštoj volji, kao zajedničkoj vlasti svih. Suština opšte volje je da je jedna jedina i nedeljiva; to jest, kao što je suverena sloboda neotuđiva od pojedinca tako je i opšta volja samo kao jedna jedina i nerazdeljiva slobodna i suverena, što je za Rusoa i suština društvenog ugovora i vlasti. „Iz istog razloga iz kojeg je suverenitet neotuđiv, on je i nedeljiv.“ ^[9]

Nijedan pojedinac ne može i ne sme odreći svoje vlasti, nego mora u njoj sam učestvovati. Nije moguće bilo kakvo predstavništvo političkih partija i stranaka. „Suverenitet ne može imati predstavnike, i istog onog razloga iz kojeg ne može ni da se otuđi; on se u svojoj bitnosti nalazi u opštoj volji, a opštu volju ne može niko zamisliti: ona je ili ona sama, ili druga; sredine nema.“^[10]

Glavno upravno telo u kome se ispoljava suverena volja svih je zajednička skupština, na kojoj svi moraju biti prisutni i neposredno učestvovati u vlasti. Samo kada se ta suverena sloboda svakog čoveka  sa neposredne skupštine prenosi direktno na vlast u državu, tada  se u zajedničkoj u opštoj volji potvrđuje jedna nedeljiva suverena volja. Kada je suverenitet neotuđiv i nedeljiv svi građani učestvuju u suverenoj vlasti, posebna i opšta volja, poseban i opšti interes se nužno usaglašavaju, kada se suverenitet otuđuje i deli to nije moguće. Tu je svaki pojedinac primoran da svoju posebnu volju, često oličenu u sebičnom interesu, niskim pobudama, ropstvu nagonima, prilagodi zajedničkom interesu i po moralnim principima najvišeg dobra  prihvati opštu volju oličenu  u državi:  „

Celo političko telo će prinuditi na poslušnost svakoga onoga ko odbije da se povinuje opštoj volji; što ne znači ništa drugo do da će ga prinuditi da bude slobodan.“^[11]

Svaki je građanin (kao kod Aristotela), istovremeno i podanik i suveren, zato bi trebalo podjednako da poštuje i zakon i slobodu; da zna da sluša i zapoveda; te su dve stvari u zadnjem stepenu izjednačene. „Jer je suština političkog u skladu između poslušnosti i slobode; a reči podanik i suveren istovetne su korelacije, koje se sjedinjuju u izrazu građanin.“Svaki pojedinac mora kao suveren da nauči da donosi zakona, i da kao podanik živi u skladu sa njima da pazi da se oni sprovode.

Ovaj nepisani društveni ugovor je utemeljen na čovekovoj slobodi i dostojanstvu i ne može biti srušen nikakvim pisanim zakonima koji bi čoveku oduzeli suvereno pravo vlasti koje  mu je po prirodi dato a da se ne naruši pravedna zajednica u državi. „Postoji jedan jedini zakon koji, po samoj svojoj prirodi  traži opšti pristanak; to je društveni ugovor, jer je udruživanje u građansko društvo najdobrovoljniji akt na svetu; pošto je svaki čovek rođen slobodan i gospodar samoga sebe, niko ne može bez njegovog slobodnog pristanka da ga potčini, ma pod kakvim izgovorom to bilo“^[12]  

Ruso na kraju, čak, polazeći od svoje osnovne postavke: da je svaki čovek rođen slobodan i da treba da bude gospodar samog sebe, to stavlja ispred samog društvenog ugovora. Da bi odbranio pojedinca, njegovu prirodnu slobodu i dostojanstvo od bilo kakve mogućnosti da ih neko uzurpira, zloupotrebi, time što će ga potčiniti samovoljnom vlašću, ili pisanim, nepisanim zakonima, na kraju zaključuje: „Da u državi nema nikakvog osnovnog zakona koji se ne bi mogao opozvati pa bi to i sam društveni ugovor.“^[13]

 

Kantova zakonodavna sloboda. Praktično-moralni um je suština čoveka.

 

„Čisti um je sam za sebe praktički i daje (čoveku) sveopšti zakon koji nazivamo moralnim zakonom.“^[14]

„Prava suprotnost principu moralnosti jeste: kada se princip lične  sreće učini odgovarajućim razlogom volje.“ ^[15]

Za Kanta o slobodi može svedočiti samo moralni zakon i umna volja koja izjednačuje moralnost i pravednost. Za  moralni um čoveka ne postoji nikakva druga svrha osim sopstvene slobode. Moralnost je suština čoveka, ljudskog roda i slobodu čoveka, zajednice jedino može utemeljeti praktično-moralni um. Kategorički imperativ je apriorna forma-sadržina zakonodavnog uma i  najviši princip pravne i političke filozofiji. Čovek je cilj a nikada sredstvo za dobijanje nekog drugog cilja.  Moralnim umom se pojedinačna volja potčinjava pod opštu volju, prirodno pravo pod  građansko pravo, a prirodne slobode pod zakonodavnu slobodu.

 

Komentar: Pozitivna (aktivna) i negativna (pasivna) sloboda

 

Još  Bendžamin Konstan u svom radu Drevna i moderna sloboda pravi ključnu razliku između neposredne demokratije starih Grka, ranog Rima i  moderne predstavničke demokratije  građanskog prava i poretka. Naspram Rusoovog Društvenog ugovora i apsolutnog suvereniteta opšte volje i neposredne demokratiji u skuštini svih,  on, slično Loku,  osnovne slobode iz sfere lične nezavisnosti zadržava u prirodnom pravu  (garantizam) a u društveni ugovor prenosi samo slobodno političko organizovanje i učestvovanje u vlasti. Lična, individualna sloboda i politička, demokratska vladavina opšte volje neposredne skupštine, ili parlamenta, ne moraju biti izjednačene. Zato predlaže ustavnu monarhiju kao decentralizovanu federativnu državu.

I Džon Stjuart Mil u svome spisu O slobodi traži pozitivan smisao slobode i posebne garancije za individualizam i privatnu svojinu svake vrste. „Ni pojedinci, ni veći broj ljudi nemaju pravo da drugom ljudskom biću zrelih godina propisuju šta treba da radi sa svojim životom ako se to tiče njegovog ličnog dobra.“^[16]

To najpre liči Lokovom drugačijem utemeljenju prirodnog prava (homo homini homo est naspram homo homini lupus  est, i neprikosnovenom  pravu od Boga svakog pojedinca na vlastiti život, slobodu i težnju za srećom, koje je ušlo u tekst američkog ustava.

Za razliku od francuskih prosvetitelja ili utilitarista  Bentama, Mila koji veruju u neprekidno usavršavanje ljudske prirode, prve američki politički filozofi pod uticajem skepticizma  Dejvida Hjuma i ekonomiste Adama Smita polaze od dobro shvaćenog (realnog) interesa i zato posebnim amandmanima pokušavaju preduprede štetne posledice ljudskog nesavršenstva.

Mnogo kasnije Isajija Berlin u svom ogledu Dva koncepta slobode ističe da se u dosadašnjem iskustvu ljudi javljaju krajnje raznovrsni kriterijumi vrednosti koje se  nadmeću među sobom, i za koje očigledno ne postoji neki najviši arbitar. On unapred odriče mogućnost da se bilo koji, kakav apsolutni kriterijum vrednosti i slobode uzdigne iznad svih ostalih  i u ime nekakvih viših ciljeva žrtvuje tuđe živote (vrednosti i slobode). Zapravo, ne postoji nikakav jedinstveni kriterijum kojim bi se svi te razlike društvenih sistema, tradicije,  vere, kulture sameravale i zato je nužan kompromis  među tim uverenjima.  Upravo je iz tog  razloga bitnije odrediti u definiciji slobode njen negativni smisao, šta sloboda nije i šta nije dozvoljeno činiti, da se ne bi iz to širokog spektra prava i pozitivne slobode favorizovao kriterijum jednog čoveka, naroda ili grupe, nad drugim čovekom, narodom ili grupom. Kvalitet slobode čoveka i društva se konstituiše kroz sve posebne sisteme vrednosti i slobode, kada se uzmu u obzir sve moralne, religiozne, političke različitosti. I zato seon, nasuprot svakog i totalitarizma i apsolutizma zalaže za politički pluralizam najraznovrsnijih shvatanja i uverenja.

Država i njeni zakoni mnogo pre treba da odrede šta se ne sme činiti (negativne slobode), nego šta se sme činiti (pozitivne slobode). Pozitivna, spoljašnja sloboda “od“ uticaja bi trebalo da odbrani  pojedinca od svakog dogmatizma, konzervativizma, fizičkog, duhovnog ugrožavanja, da štiti privatnost (svojinu) svake vrste. Da garantuje pravo na slobodnu ličnost, vlastito mišljenje, reči, verovanje, ekonomsku, socijalnu pravnu sigurnost, političko duhovno organizovanje i delovanje, posebnost svake grupe, pojedinca. Pozitivna, unutrašnja sloboda “za“ to i to  je kada  ličnost sama odlučuje o uslovima vlastitog života, mišljenja, delovanja, kada je sama je sebi gospodar.

U svakom slučaju,  ako se samo insistira na negativnoj (pasivnoj) spoljašnjoj slobodi (neugroženog, sigurnog poseda) vlastite unutrašnjosti a ne jačem utemeljenju i širenju pozitivne, unutrašnje (aktivne) ekonomske, političke, duhovne  slobode, preuzimanja stvari u svoje ruke, to vodi  jačanju autoriteta države preko mere, i na kraju  ugrožava i sigurnost privatnosti,  „ograđenog poseda“ negativne  (pasivne) slobode.

 

Demokratski pluralizam i problemi predstavničke demokratije

 

Isajija Berlin ide čak dotle da tvrdi da je Rusoov  suverenitet opšte volje: “Celo političko telo će prinuditi na poslušnost svakoga onoga ko odbije da se povinuje opštoj volji; što ne znači ništa drugo do da će ga prinuditi da bude slobodan,“ najekstremniji apsolutizam i konzervativizam.[17] Svakako da su sa druge strane i Rusoovi argumenti u korist neposredne vladavine skupštine svih protiv liberalne predstavničke demokratije vrlo jaki. Da čovek nema pravo da slobodu, kao svoju suštinu, preda (proda) nekom drugom (da misli, deluje umesto njega), za nešto  mnogo manje vredno od te svoje suštine, a da se i dalje zove (duhovno) slobodan čovek.^[18]  Po Rusou, čovek je u predstavničkoj demokratiji „slobodan samo dok bira, a nakon toga rob“. Po njemu “sloboda“ predstavničke demokratije i pluralizma političkih partija, bez obzira na različitost shvatanja, uverenja svih mogućih može u kompromisnom jedinstvu većinske volje parlamenta proizvesti na kraju mnogo veće manipulacije i probleme od neposredne skupštine svih.

Ipak, ni opšta volja  ne samo da ne mora biti nužno  volja svih, nego najčešće to i nije, nego samo  volja većinskog broja. Na kraju se voljom većine i njenim neprikosnovenim pravom odluke moraju složiti i koji ne misli teko. I zbog toga  se Rusou svakako može uputiti pitanje: Zašto bi se pojedinac, ili manjina, odrekli svoje suverene volje i priklonili opštoj volji, kada njihovo mišljenje stoji nasuprot (odluke, mišljenja) većine? Svakako da će pojedinac ili grupa svojim mišljenjem i rečima pokušati argumentima da ubede većinu da su oni u pravu, a ne većina, ali šta ako ne uspeju u tome? Zašto većina mora nužno u pravu. Doduše, ni manjina,  nije nužno u pravu samim tim što je manjina. Ipak, zar retke i kvalitatetne stvari nisu nikako kvantitet a one najvrednije izuzetko retke – raritet? Da li će ona najkvalitetinija manjina prihvatiti odluke većine sa kojom se ne slaže? Sasvim je logično da neće, nego će se udružiti sa sebi sličnima u političke partije (udruženja) da bi odbranili svoja prava, pa čak i pokušati da za ta svoja shvatanja pridobiju većinu, preuzmu vlast.[19]

Za Džona Stujuarta Mila sloboda mišljenja, govora, političkog  organizovanja i delovanja radi učestvovanja u vlasti je  osnova svake slobode. U svojoj raspravi O slobodi on smatra da se samo u toleratnoj  parlametarnoj raspravi argumentima  pro et contra dolazi do istine. Iako vidi mnoge nedostatke demokratije, vladavine većine i predstavničkog sistema on opet smatra da predstavnička demokratija u idealnom slučaju sastavlja demokratski i aristokratski princip „Ne može ništa biti manje poželjnije od toga  da svi mogu imati udjela u suverenoj vlasti države. No, budući  da ne mogu svi u zajednici koja premašuje veličinu nekog malog  grada, osobno sudjelovati... proizlazi da idealan tip savršene vladavine mora biti predstavnički.“^[20]

Ipak, za njega nije svaki glas podjednako vredan i zato  predlaže višestruko glasanje ili pluralni votum  koji omogučava da se stručna i kvalitetna elita  nametne proseku ili većini ispod proseka za najbolje i najstručnije obavljanje vlasti. Ipak, najpravedniji i najbolji princip takvog  pluralnog votuma još nije pronađen. Na kraju Mil zaključuje: „Dok se ne smisli i dok javnost ne bude spremna  prihvatiti neki način višestrukog glasanja što bi obrazovanima  odredio značajniji stupanj utjecaja kakav mu i pripada... neće biti moguće stvoriti osnove za uvođenje i potvrdu prednosti opšteg prava glasa.“^[21]

Pioniri Američke demokratije, Aleksandar Hamilton i Džejms Medison, pišući Ustav i Federalističke spise, nisu samo tražili način: kako da zaštite većinu od zloupotrebe manjine, koja bi mogla da se izdvoji nad njom i preuzme svu vlast, nego, i kako da odbrane manjinu od većine; da se spreči svaka zloupotreba većine nad manjinom, ili jednog dela društva nad drugim delom društva; koji misli ili žive drugačije od većine. Kako kaže Aleksandar Hamilton: „Dajte svu vlast mnoštvu, ono će ugnjetavati nekolicinu, dajte svu vlast nekolicini, ona će ugnjetavati mnoštvo.“

Kako svaka demokratija koncentriše najvišu društvenu moć u zakonodavnoj vlasti, to je mogućnost svemoći većine najpre u njoj pojavljuje, pošto većina u zakonodavnom telu nema drugih granica u vršenju vlasti osim svoje sopstvene. Zato je njihovo rešenje da vlast bude ravnopravno podeljena i uravnotežena između nekoliko državnih organa;[22] da nijedan ne bude u stanju da prekorači svoje pravne granice, a da ne bude efikasno zauzdan i kontrolisan od strane drugih. Plašeći se da demokratski despotizam većine  ne naruši osnovna prava pojedinaca, ili manjinske grupe; npr. preuzme im imovinu, naruši, ugrozi privatna, svojinska prava, osnovna prava čoveka su posebnim amandmanima postavljena suštinski, da prethode političkoj državi; da su tako moralno i pravno van domašaja bilo kakve hipotetičke zloupotrebe većine.

Posebnim  ustavnim načelima, koje brani jako i nezavisno sudstvo, ograničava se, i nadgleda zakonodavna i izvršna vlast. Jaka ustavna načela, koja garantuju ista prava svima, su nadređena zakonodavnoj i izvršnoj vlasti; pa ako je zakonodavna ili izvršna vlast prešla svoja ovlašćenja pod određenim neustavnim aktima ili svojim delima ugrozila pravo grupe, pojedinca, oni se mogu pozvati na vrhovni sud, koji će proglasiti određen zakon za neustavan, pa senat može pozvati službenika izvršne vlasti na moralnu, a obični sudovi i na krivičnu odgovornost

Iako je oštar kritičar strančarstva, Hana Arent tvrdi da, prava sloboda ipak traži od čoveka da ne ostaje u svojoj privatnosti (pasivnoj, negativnoj, spšoljašnjoj slobodi), nego da se iz svoje aktivne unutrašnje, pozitivne slobod udružuje i politički odlučuje i deluje u zajednici sa drugim ljudima; pogotovo u prelomnim, revolucionarnim periodima, kada treba da se izgrade i učvrste institucije koje su jedini garant, da se na duže vreme uspostave političke i građanske slobode celog društva. Zato ona umesto poliarhije višepartijske parlamentarne demokratije, koja duhom partijskih borbi i monopola guši slobodu u javnom životu, predlaže savetsku demokratiju, slobodna udruženja koje samo savetuju, ali ne moraju direktno da učestvuju u vlasti.

 

Duhovna i politička sloboda

 

Nija lako pronaći jedan sveobuhvatni princip koji bi mogao da reguliše način života svih različitih ljudi u zajednici ili interesnih grupa u državi. Ta praktična načela se mogu toliko toliko  razlikovati od čoveka do čoveka, od grupe do grupe, od države do države da mogu biti čak potpuna suprotna. Ipak, iako je do tako  jasno definisanog praktičnog delovanja, koje  će u  sveobuhvatnom sistemu svih različitih potreba, vrednosti biti podjednako dobro za  sve posebne interesne grupe teško doći, to nikako ne znači da to treba da bude razlog da se opet o jednoj o tako bitnoj stvari prihvati nasumično, tek reda radi bilo kakvo ponuđeno rešenje, mišljenje, jer nedosledno mišljenje nije nikakvo mišljenje.

U stvari, pravo pitanje, koje vraća na suštinu problema jeste: kako neko ima pravo, i može ispravno da odlučuje ako nema izgrađeno jasno  mišljenje, shvatanje o ispravnom životu i samoj zajednici; ako nema dovoljnu moralnu svest i praktičnu mudrost, koji su, svakako, potrebni političko odlučivanje i delovanje? Većina ljudi nema o značajnim stvarima svoje mišljenje, nego se priklanja mišljenju drugih ljudi ili društvenih grupa, političkih  partija sa kojima se  udružuje. To često koriste te  partije, udruženja, pa traže da se svaki pojedinac koji im pristupi prikloni vođama, uskostranačkom vrhu, bespogovorno složi s njima i kad tako ne misli, da bude na kraju običan poslušnik, a ne slobodna i samostalna osoba koja da misli svojom glavom. Međutim, vrlo često jedno potpuno izgrađeno i dosledno političko mišljenje, delovanje nemaju ni te vođe partija, uskostranački vrh! Kako politička sloboda konkretnog pojedinaca najčešće ne sledi celovito mišljenje, nema jedinstvo slobodne misli, reči, odluke i dela, nego se povodi za heteronomija različitih, suprotnih želja, to se najčešće koristi da se manipuliše njegovom voljom putem ideologije, marketinga, medija...

Ako drži do duhovne slobode, čovek je dužan da ima ispravno mišljenje o svim stvarima koja su bitna za njega, svoje prijatelje, bližnje i celu zajednicu, kao i da brani tu duhovnu  slobodu kao osnovu za političku, građansku od svake uzurpacije, kao što brani život, telo; bilo od drugog čoveka, partije, stranke, grupe, države, svakoga koji hoće u tome da ga ponište. Duhovna sloboda vlastite misli, reči, osećaja, odluke, dela utemeljuje slobodnu ličnost čoveka, i odricanjem od nje gubi smisao i sama politička i građanska sloboda.. Mnogi koji imaju duhovnu slobodu, se često odriču prava glasa, bilo zato što nisu zadovoljni ponuđenim kandidatima, ili zato što ne veruju da bilo šta bitno njihovim glasanjem može da se promeni na bolje. Dakle, često se odriču svoje političke slobode, političkog delovanja, ali ove duhovne slobode, kao suštinske osnove svoje ličnosti ni u snu. Dostojanstvo lične, fizičke, duhovne slobode je prvo i suvereno pravo čoveka, i osnova političke i građanske slobode, same po sebi i u zajednici sa drugim ljudima.

 

Politički liberalizam Džona Stjuarta Mila

 

Savršeniji tip liberalizma predstavlja učenje Džona Stjuarta Mila. [23] Njegov spis o “O slobodi“ je udžbenik demokratije i političkog liberalizma. Mil je je demokratatiju oslanjao na  individualizam i slobodu, naspram tiranije i apsolutizma. Slobodne  ličnosti su za njega najveće bogatstvo države, i sloboda je uslov svakog ekonomskog i intelektualnog napretka društva. Državna vlast ne bi trebalo da narušava slobode pojedinca, ako ta sloboda ne ugrožava slobode drugih ljudi već da ih neguje i usavršava.

Mnoga njegova načela čak odstupaju od klasičnog liberalizma, te u nekim idejama čak zastupa socijalni liberalizam. Iako prihvata da država ne treba da se meša u ekonomske zakone slobodne konkurencije na tržištu, ali misli da ima pravo da interveniše u raspodeli dobara, da bi mogla da sprovodi socijalne programe. Mil takođe zagovara opšte pravo glasa i ravnopravnost muškaraca i žena. I posebno pravo na obrazovanje,  jer je ono nužno da bi se  izgradila slobodna svest pojedinca. Ipak naglašava da je najgora stvar u demokratiji  što se po opštem pravu glasa većina prosečno obrazovanih i moralnih može nadglasati one najobrazovanije i najmoralnije, te zato  smatra da glasovi onih najobrazovanih treba više da vrede. „Svaka grana javne uprave je stručan posao, koji ima vlastita posebna načela i tradicionalna pravila, a mnoga od njih su na bilo kakav delatan način poznata samo onima koji su u neko doba imali udela u vođenju poslova.“^[24]  U stvari, Milova napomena o tiraniji prosečne većine sledi Tokvilovo učenje o demokratskoj tiraniji prosečnog društva i javnog mnjenja, nad nadprosečnim pojedincem, koja postaje sve više obeležje demokratskih država i čitavog čovečanstva.

Samo je decentralizovana  vlast kontrolisana i  efikasna i omogućava  slobodu države i pojedinca. Niko kao Mil nije naglašavao značaj slobode mišljenja i govora za osvajanje svih ostalih sloboda. Čuvena je njegova rečenice iz spisa “O slobodi:“ „Kad bi celo čovečanstvo, osim jednog čoveka, bilo istog mišljenja, a samo ta jedna osoba imala suprotno mišljenje, čovečanstvo ne bi imalo ništa više opravdanja da ućutka tu jednu osobu, nego što bi ta osoba, kada bi imala moć, imala opravdanje da ućutka čovečanstvo.“

 

Tokvilovo učenje o slobodi. Tradicionalizam i revolucija. Sloboda ili jednakost.  Tiranija većine. Individualizam i kolektivizam.

 

„Ko u slobodi traži nešto drugo doli nju samu, stvoren je da bi služio.“^[25]

Liberalizam i konzervativizam se u običnom političkom žargonu posmatraju kroz odnos levice i desnice. Ipak, liberalizam može biti povezan i sa  levicom  i sa desnicom. Ako insistira na jednakosti, to je liberalizam levog, američkog i francuskog tipa, dok “Engleski“  liberalizam je desnog, aristokratskog, umerenog tipa,  nije toliko radikalan da uključuje revolucije protiv nejednakosti i monarhije,  nego  prihvata  parlamentarnu monarhiju i zadržava aristokratske, staleške razlike. Ipak,  najdosledniji teoretičar aristokratskog liberalizma desnog tipa,  koji postavlja slobode ispred jednakosti, i individualni duh ispred kolektivizma, je opet francuski teoretičar –  Aleksis de Tokvil.^[26] I mada i on vide nužnost demokratije u modernom vremenu, niko kao Tokvil nije  uočio sve opasnosti prenaglašavanje jednakosti koje omogućava demokratski politički sistem. 

Po načelu demokratije vrlo lako može desiti da tiranija nekompetentne političke većine, upravo onog najvećeg broja koji o suštinskoj osnovi zajedničkog političkog života uopšte ne misli, ima bilo kakvo izgrađeno dosledno mišljenje, pod uticajem vođa političkih partija, ili interesa njihovog uskostranačkog vrha demagogijom praznih obećanja nadjača kompetentnu političku manjinu, koja najdoslednije i najozbiljnije radi i misli na rešenju političkih problema tražeći najpravednije rešenje za sve.

Zato je posebno bitna Tokvilova kritika tiranije demokratske većine. 

Sameravajući te dve osnovne ideje (slobodu i jednakost) u osnovni građanskog prava i zakona, Tokvil ipak daje slobodi i ljudskom dostojanstvu prednost nad jednakošću. Držati do slobode i dostojanstva duha, duše, tela, po njemu je, svakako, veće i bitnije od ideje jednakosti. „Demokratski narodi gaje prirodnu ljubav ka slobodi; ali prema jednakosti gaje žarku, nezasitu, večitu i neukrotivu strast; oni hoće jednakost u slobodi, a ako ne mogu tako da je postignu, hoće još jednakost ma i u ropstvu. Trpeće i siromaštvo, i potčinjenost, i varvarstvo, samo neće trpeti aristokratiju.“^[27]

Tražeći zadnje uporište političkog liberalizma i individualizma, poštovanja duhovne slobode i neponovljivosti svakog čoveka, dakle, ne samo neotuđive političke jedakosti, nego i neotuđivog prava da se svojim mislima, rečima, delima, po principima najvišnjg dobra i težnje ka ličnom i zajedničkom savršensktvu razlikuje od drugih, dakle i nejednakosti, Tokvil uzima u pomoć samog Boga. „Prisiliti sve ljude da istim korakom koračaju ka istom cilju, to je ideja ljudska. Uneti beskrajnu raznolikost u delanje, ali kombinovati to tako da sva dela, hiljadama raznih puteva, vode ispunjenju jedne velike zamisli, to je ideja božanska.“^[28] Ljudi jesu isti pred zakonom, ali su duhovno nejednaki, i ta je nejednakost od Boga. „Intelektualna nejednakost potiče neposredno od Boga, čovek ne bi mogao sprečiti da se ona uvek javlja.“^[29] Tokvil ne smatra opšte ideje suštinom bića, ni čoveka, države, nego samo nužnim za upotrebu. Iako prihvata opšte ideje slobode, jednakosti, pravednosti, on, opet strepi da u toj težnji ka potpunoj jednakosti ne nestane duhovna sloboda pojedinca, njegova individualnost i posebnost, i razlika sa drugim slobodnim ljudima.  U svakom slučaju, to prenaglašavanje jednakosti, prvenstveno njeno postavljanje ispred slobode, može na kraju dovesti do ropstva.

„Kao što je u monarhiji bila svojstvena izreka da kralj ne može da greši, u demokratiji važi načelo da je narod (većina) uvek u pravu.“^[30] Tačno je da među slobodnim ljudima treba da vlada jednakost, ali je još više tačno, da, da bi ti jednaki bili jednaki, oni moraju pre toga biti slobodni. I to duhovno, duševno, i fizički slobodni. Samo stvarno dobri mogu doneti dobro, stvarno moralni moralnost, stvarno pravedni pravednost, stvarno pametni, sposobni, stručni pamet, sposobnost, stručnost. A ako politički jednaki mogu biti samo ako su slobodni, prvo stvarno slobodni moraju doneti slobodu. Dakle,  do političke jednakosti se može doći samo ako se pođe od slobode, jer damo duhovna sloboda može  ispoštovati sve (stvarne) razlike, nejednakosti  među ljudima. 

Iz jednakosti, po Tovilu,  proizilaze dobre i loše strane, kao i iz dvostruke prirode čoveka: Jedna je da se da svi imaju pred zakonom jednaka (politika, socijalna, ekonomska, religiozna...) prava. Druga je da se što više izvrši to ujednačavanje u stvarnom životu kroz političko odlučivanje, delovanje. Nekada je to jedna sasvim prirodna i pravedna stvar, ali nekada i nije. Da li je, pre svega, uvek dobro i pravedno sve izjednačavati? I da li je to uopšte moguće? Reći da su svi ljudi po prirodi jednaki jedna je stvar, koja sama za sebe ništa ne znači, niti je tačna (jer su ljudi upravo po prirodi različiti), a da oni, bez obzira na tu prirodnu različitost, treba da budu pred zakonom jednaki: po pravu na rad, socijalnu zaštitu, obrazovanje, pravu slobodnog udrživanja ili političkog organizovanja, odlučivanja i delovanja, pravu na religioznost.., ili bilo kom drugom, je sasvim druga stvar.„Jednakost sugeriše ljudskom umu više ideja do kojih on ne bi došao bez nje, a briše skoro sve one koje je već imao.“^[31]

Tako jednakost bez duhovne slobode, kao demokratsko načelo, koje ne dopušta nikome da se mnogo izdvaja, buni, traži nešto više, rađa na kraju jaku centralnu vlast, a u političkom smislu tiraniju prosečne većine, kojoj  natprosečni pojedinac nema nikakve šanse da se suprostavi.[32]

U tiraniji demokratske većine javno mnjenje  postaje najviši autoritet za pojedinca, čovek počinje da sumnja u svoju moć da misli drugačije od većine. Duboka unutrašnja potreba za visokim duhovnim i moralnim vrednostima zdravog individualizma zamenjena je opštim pravilima i oblicima ponašanja po načelu materijalnog blagostanja i prilagođavanja niskom duhu udvorištva i konformizma većine.

„Pod neograničenom vladom jednoga, despotizam je grubo zlostavljao telo da bi došao do duše; a duša do koje njegovi udari nisu stizali uzdizala se slavno sa njim. Ali u demokratskim republikama tiranija ne postupa tako; ona ostavlja telo po strani i ide pravo ka duši. Gospodar njima ne kaže ili će te misliti kao ja ili će te umreti, nego veli: Slobodni ste da ne mislite kao ja; vaša život, vaša dobra, sve vam ostaje, ali ste vi od danas stranci među nama. Vi će te zadržati svoja građanska prava prava, ali će vam ona postati uzaludna.“^[33]

 Povodeći se za Tokvilom, i Džon Stjuart Mil zaključuje da je mnogo opasnija tiranije u društvenom smislu (prosečnog mišljenja, opšteprihvaćenog ukusa, pravila ponašanja pod uticajem javnog mnjenja) jer ona ne vodi porobljavanju tela, nego same ličnosti i slobodnog duha čoveka. Duhovna tiranija prosečnog mišljenja nije samo vladavina većine nad natprosečnom manjinom ili pojedincem, nego nad čitavim društvom, čovečanstvom. Osnovno načelom demokratije da je većina uvek u pravu, izjednačuuju, relativizuje sve vrednosti. Tako opšte mišljenje većine postaje duhovna tiranija koja se proširuje sve sfere društva, i prosečnost postaje osnovna sila čovečanstva. Za društvo više nisu ideal najkvalitetnija, najbolja mišljenja, reči, dela izuzetnih pojedinaca, nego preovladavajući prosek.^[34]  

Svemoćna većina ima strahovit nagon ka izjednačenju, tera pojedinca da živi i misli kao svi drugi,  da tone u blagostanje prosečnosti, tako da viši ciljevi i principi za njega gube smisao. Iz nagonske težnje ka jednakošću, sve se vrednosti sravnjuju u prosečnosti; gubi se težnja ka individualnosti, pa se i natprosečni pojedinci, koji se razlikuju od većine, na kraju stapaju u masi jednakih, nadjačani su od gomile.

 

Rolsovo liberalizovanje društvenog ugovora

 

Jedno od najnovijih rešenja je i individualistički ugovorni pristup Džona Rolsa, koji pojedincima u njihovom osnovnom položaju  iz starije etike i vlastite procene vrednosti, daje pravo veta protiv svake politike, koja u ime većine maksimalizuje opštu dobrobit jer tako narušava slobodu pojedinca i vrlo često šteti negovim ličnim interesima. Svakako,  taj nepisani individualni ugovor od pojedinca ka društvu, ili grupi, koji se prećutno pretpostavlja, nije po Rolsu nešto za sva vremena, nego se stalno preispituje i menja sa okolnostima, kao što se i samo društvo menja.

Teorija o individualnom ugovornom odnosu zadržava prirodno pravo pojedinca da, misli, govori, dela drugačije od drugih  i  zato sastavlja prirodno i građansko, privatno i javno pravo. To preugovorno (pre društvenog ugovora individualno ugovorno) prećutno pravo svakog pojedinca, koje proishodi iz prirodnog prava, je osnova za svaki društveni ugovor. Pravedna konstitucija društva pretpostavlja prirodno pravo pojedinca da se svojom osobenošću razlikuje mislima, rečima, životom od drugih i da živi, misli i dela u najvećoj mogućoj slobodi, ako time ne ugrožava prava i slobode drugih.

Pojedinci se i društvenim ugovorom, verovali u njega ili ne, nisu na sve obavezali. Svaki društveni ugovor u osnovi pravednog odnosa pojedinca i društva mora uključivati taj prvostepeni individualni ugovor, jer se on pretpostavlja u svakom kolektivnom ugovoru. Tačno je zapravo, da potvrdu ovog ugovora ne daju svi pojedinci zajedno, nego svaki pojedinac posebno. Čak i sada, kada partije izlaze na glasanje, glasa svaki pojedinac posebno, te legitimnost jednoj vlasti u kolektivnom, društvenom ugovoru, ne samo sve politike nego i legalitet najviših ustavnih principa, svih zakona koje ta vlast donosi, daje svaki čovek posebno iz svog individualnog ugovornog odnosa, vlastite procene vrednosti iz osnove neke starije etike. To dokazuje postojanje jednog (prećutnog, nepisanog) pojedinačnog ugovornog odnosa svakog pojedinca pre svakog društvenog (javnog, pisanog) ugovora (sa drugim pojedincem, grupom ili državom) koji on može potvrditi ili poreći.

Pravo se pre svega odnosi na pojedince, pa i kad to pravo naruše države, organizovane vojne grupe, odgovaraju većinom odgovorni pojedinci. Teorija individualnog ugovora, prećutne saglasnosti pretpostavlja najveću moguću slobodu pojedinca u uspostavljanju pravičnih odnosa sa drugim ljudima, različitim društvenim grupama, celom društvu. Sloboda pojedinca uslovljena je mnoštvom ekonomskih, političkih odnosa koje treba regulisati pravnim sistemom i institucijama građanskog društva. Realni uslovi slobode tek u pravednim institucijama ujednačavaju raznovrsne mogućnosti slobodnog mišljenja, odlučivanja,  delanja svakog pojedinca ili grupe u savremenom društvu.

Da bi sloboda mogla da se maksimalizuje, vrlo je važno da se osnovna političko, moralna načela, radi moguće samerljivosti sa različitim tuđim načelima, minimalizuju. Svako je pravo utemeljeno na ovom prećutnom individualnom, mnogo pre nego na prećutnom društvenom ugovoru. U  svojoj slobodnoj aktivnosti čovek neprekidno proverava da li je pravičan ka drugima ili drugi ka njemu kroz jednu individualističku procenu vrednosti u najširem mogućem smislu daje ili ne daje saglasnost za određene društvene odnose. Taj zdrav minimum moralno, političkih postulata od pojedinca ka pojedincu, grupi, državi ili od grupe, države ka pojedincu, koji omogućava samerljivost, je buduća osnova najviših materijalnih, duhovnih vrednosti.

 Načelo pravde sastavlja suprotnosti i traži sredinu od onih kojima je najgore ka onima kojima je najbolje, što je suština pravičnosti kao jednakosti (ujednačenja). Sa polazištem najveće moguće slobode pojedinca u okvirima određenog pravnog poretka, građanskog društva, traži se prava procena vrednosti za pravednu raspodelu svakog (materijalnog, duhovnog dobra), kako za blagostanje i slobode tako i za oskudice i neslobode. I to tako što se od onih koji imaju previše dodaje onima koji nemaju dovoljno ili nemaju ništa.

Odatle težnja da se minimalizuju osnovni moralni postulati društvenog ugovora, da se poštuju razlike među ljudima, kao na primer u deklaraciji o osnovnim pravima i slobodama građanina i čoveka: da maksimum  suverenosti i slobode ostane u čoveku, a minimum podaništva i neslobode koji mora da trpi. Da što više slobode ostane u čoveku, da sam vlada sobom, a ne drugi njime. „Slobodan čovek je onaj koji ima prava i privelegije nužne da bi mogao da misli i dela samostalno – da upravlja sobom a ne da drugi upravlja njim.“^[35] Taj aktivni pristup pojedinca, koji po svom prećutnom ugovornom odnosu pošteno gleda sve strane, je moralna i politička obaveza svakog čoveka, koja vodi zdravom kolektivitetu društva, suštinskom jedinstvu distributivne i komutativne pravde.

Ovde se vraćamo na Aristotelovo načelo pravičnosti, koje počiva na politički aktivnom pojedincu (grupi) i koji se stalno preispituje u javnim raspravama najšireg tipa u legazizovanom društvu, s kojima se teži da se određeni zakon što je više moguće usavrši, dopuni, ako je zbog svoje uopštenosti nepotpun, ili promeni, ispravi ako je u načelu pogrešno postavljen. Svakako da se sadržaj konkretne slobode menja sa ekonomskim, društvenim, političkim okolnostima i zato svaki zakon, da bi bio primenljiv u svojoj sveobuhvatosti mora da uzme u obzir sve te drušvene uslove za svoje  ostvarenje.

Po Aristotelu svaki čovek trpi i čini nepravdu. Pravda je na sredini između činjenja i trpljenja nepravde. Ravnoteža u sredini dovodi do pravde a neravnoteža ekstrema do nepravde. Ako je nepravedno udaljavanje od jednakog, onda je pravedno održavanje jednakog, to jest, ako je jednako sredina, pravedno će biti ta sredina. Sudija bi upravo trebalo da nepravdu, koja se ogrešuje o tu sredinu, izjednači  pravednošću. Samo što sada, po Rolsovoj modernoj teoriji pravde, taj pravedni sudija prvenstveno treba da bude sam pojedinac. Da traži poštenu saglasnost, ujednačenje, da ne bude oštećen ni on sam ni drugi od njega. Zato je svaki čovek dužan da po tom nepisanom ugovornom odnosu traži pravedno rešenje za sve strane: pravičnu ravnotežu  ekonomskih, političkih, socijalnih odnosa pojedinaca, grupa, kao najveću moguću jednaku slobodu za sve, u okviru normativnog prava i građanskog poretka. Jedna zdrava moralno-politička početna osnova (koju ni u konkretnom, ni u opštem smislu nije lako odrediti) za saglašavanje različitih  tradicija svakog čoveka ili različitih socijalnih ili interesnih grupa.

Međutim, u praktičnom životu to izjednačenja se najčešće ne može postići ni u nekim najosnovnijim sferama. Zato se tim prećutnim ugovornim odnosom od pojedinca ka grupi, društvu, baš iz činjenice moralne raznolikosti modernog doba, zahtevaju barem oni minimalni moralni postulati. Za taj odgovarajući izbor, jasan ishod svih ugovornih rasprava ili sporazum ne postoji jasan deduktivni ni induktivan metod. Zato to individualizovanje ugovornog odnosa u osnovi političkog odlučivanja, delovanja traži da pojedinac u modernom predstavničkom sistemu ima praktičnu mudrost da bi mogao da odlučuje i deluje u skladu sa svojim društvenim uređenjem, ustavnim normama i istorijskom tradicijom u kojoj se nalazi.

Završno učenje Džona Rolsa maksimalno relativizuje taj individualni ugovorni pristup, i težište „preklapajućeg koncenzusa“ političkih rasprava različitih interesnih grupa vraća u društveno-istorijski kontekst. U stvari, taj preklapajući koncenzus moderne teorije pravde kroz usavršavanje javnih rasprava pokušava da iz pojedinačni, posebnih interesa aposteriorne politike, dođe na kraju do opšteg interesa, apriorne etike. Da se iz običajnog prava i političkog iskustva konkretnih pojedinaca, ili najraznovrsnijih ekonomskih, socijalnih, religioznih grupa svih različitih naroda, državnih uređenja, istorijskim razvojem  građanskog prava i političke razložnosti razuma, izglasavanjem i poštovanjem najpravednijih zakona, dođe na kraju do nadiskustvenog moralnog uma. Da se u preklapajućem koncenzusu svih političkih rasprava javnog uma dostigne na kraju politički ideal umne volje, najpravednije izjednačenje za sve interesne grupe, koje će uskladiti individualni i društveni ugovorni odnos. Svakako, da taj koncept najvećih mogućih prava i sloboda za sebe i druge traži čvrstu  institucionalnu osnovu i dugotrajno strpljenje.

Njegova teorija pravde istorijski odnos nadinteresne etike i interesne politike posmatra razvoj građanskih institucija gde se u „preklapajućem koncenzusu“svih različitih socijalno-političkih grupa u idealu javnog (moralnog) uma, saglašava individualni i društveni ugovorni odnos, svaki pojedinačni, posebni i najopštiji državni (međudržavni) interes. Umesto sveobuhvatnih ideja istine i pravde građani polaze iz  socijalno–ekonomskih uslova utopijski mogućeg ovde i sada i iz razložne politike u javnom umu traže preklapajući konsenzus svih ugovornih rasprava, dostižu ideal moralnog uma, zakone etike za svoje buduće delovanje.

Osnova ovakvog učenja je vera u neprekidno usavršavanje zajednice i čoveka, što je uz individualizam, egalitarizam i kosmopolitizam osnova liberalizma. Taj pokušaj izmirenja individualizma, egalitizma u kosmopolitizmu sličan je teleološkoj osnovi istorije u Kantovom  Večnom miru. Sloboda kao svetski proces, gde se uvažavanjem razlika svih naroda, država, ljudi, tek u jednom slobodnom čovečanstvu ostvaruje i sloboda čoveka.

Međutim, pre bi se moglo reći da je u našem vremenu globalizacije, taj problem tiranije većine, bilo u političkoj, bilo u društvenoj sferi mnogo veći, da se sada prenosi iz sfere države u kontinentalni savez ili svetski okvir,  savez država, gde deluje mnogo jače; da sada individualizam pojedinca koji misli drugačije stoji naspram većine svih ljudi, mnogo država, skoro čitavog sveta.^[36]

 

Komentar

 

Neoliberalni ekonomisti, npr Hajek, odbacuju svaku objektivističku teoriju vrednosti, čak i u oblasti ekonomije. Ekonomska vrednost ne prozilazi iz nekih pasivnih resursa, izvora fiksnog bogatstva ili uloženog kapitala, aktive, pa čak ni od kvaliteta proizvoda ili količina rada potrebnog da se on prizvede, nego je glavna procena vrednosti i vrednovanja od početka do kraja ide od slobodnih pojedinac koji proizvode, ili slobodnih kupaca na tržištu. Ta slobodna procena neoliberalnih modela vrednosti mikroekonomskog individualizma koja počiva na spontanom poretku  slobodnog tržišta rada i kapitala, stoji naspram bilo kakvog unapred zadatog makroekonomskog modela „generalne ravnoteže“ državnog konstruktivizma.

U svojoj knjizi Konstituisanje slobode Hajek mikroekonomski individualizam i subjektivizamm svoje nove ekonomije vrednosti utemeljuje na samim slobodnim pojedincima, a naspram makroekonomskog objektivizma Dž. M. Kejnsa, globalnog ekonomskog konstruktivizma,  zasnovanog na opštim statističkim funkcijama, koje u sadašnjem svetu nemaju, po Hajeku, realno utemeljenje.  Neoliberalizam, ustvari, pokušava svojim modelima da izmiri klasičnu ekonomiju (Adama Smita) sa raznovrsnim potrebama i naučno-tehničkim, praktično-političkih mogućnostima savremenog doba.

Glavni problem, pored prave procene vrednosti na tržišta rada i kapitala u jednoj makroekonomskoj teorije kao modelu za buduću privrednu stabilnost i uspešnost cele zajednice jeste prava raspodela stručnosti i znanja u društvu. To jest, na koji način treba da fukcioniše politički, ekonomski sistem da ogromno stručno znanje i lične sposobnosti svakog pojedinca, rasute u sveukupnosti društveno-ekonomskog delovanja (i nikom u potpunosti poznate),  mogu po odgovarajućoj sposobnosti, znanju i stručnosti biti uposlena na pravi način i dostupna svima, delovati na korist celog društva. Ogromno bogatstvo raznovsnog znanja u jednoj državi ne može se nikako stučno raspodeljivati, planirati iz jednog centra moći, sa jedne najviše funkcije odlučivanja. Tu stručnost, sposobnost, beskrajnu raznovrsnost slobodne inicijative svih pojedinaca ne može nikako voditi jedno zajedničko, kolektivno telo, niti može omogućiti da  znanje i sposobnost svakog pojedinca pruži najefektniji rad i kvalitet rada, uz najmanju prinudu ostalih pojedinaca.

Jedino  neprinudna koordinacija ljudskih sposobnosti, spontana aktivnost slobodne konkurencije na tržištu roba i usluga, po neoliberalima afirmiše prvostepeno individualističko načelo kao suštinu zdravog društva. Potpuna decentralizacija odlučivanja do nivoa samog pojedinca u sistemu liberalnog vlasništva, dozvoljava svakom čoveku da konstituiše vrednost i samovrednost kao osnovu realne slobode. Zapravo, realnu slobodu utemeljuje upravo prvostepena, individualna procena vrednosti samih pojedinaca na slobodnom tržištu rada i kapitala. Samo tako najraznovrsnije bogatstvo znanja, sposobnosti i vrednosti slobodnih pojedinaca vodi većem znanju, bogatstvu i sposobnosti celog slobodnog društva.

Ukoliko se društveni poredak jedne države udaljava od privatne svojine ka zajedničkom vlasništvu i čvrstoj organizaciji institucija iz jednog centra, praktično znanje, lična inicijativa, sposobnost i kreativnost samih pojedinaca, koja suštinski doprinosi svakovrsnom bogatstvu i uspešnosti celog društva, razvodnjava se i umanjuje. A baš to praktično znanje, mudrost konkretnih pojedinaca treba da bude temelj ekonomsko-političkog delovanja u zajednici i zato dostupno u najvećoj mogućoj meri svima i na korist celog društva. Snaga i odgovornost svake institucije slabi ukoliko gomila svoje odluke u jednom centru i udaljava od slobodne inicijative pojedinaca. Ukoliko nije ispunjen osnovni uslov ličnog vlasništva, čovek se pretvara u pokretnu imovinu i postaje svojina nekog drugog. Ta povezanost imovinskih i osnovnih prava čoveka je  suštinske, konstitutivne a ne samo izvršne, instrumentalne prirode. Ako sami pojedinac svojom praktičnom mudrošću nema kontrolu nad svojim radom i uslovima svog rada, već svoju stručnost i slobodnu inicijativu nužno podređuje jednom pojedincu ili najvišem kolektivnom telu u procesu odlučivanja, on nije u stanju da sposobno dela i postigne visoke rezultate koji odgovaraju njegovim najvišim ciljevima i vrednostima.

 

Prudonov anarhizam

 

Anarhizam se može shvatiti kao ekstremni oblik liberalizma ^[37] koji na neprikosnovenoj slobodi pojedinca utemeljuje slobodnu zajednicu, društvo. Anarhija –naspram političke hijerarhije države i njenih institucija traži pravedni socijalni poredak slobodnih komuna. Arh, arhi je prvi glavni, vrhovni, a anarhi naspram arhi, znači da u spontanom poretku anarhije niko nije vrhovni, glavni, prvi, početni nad, iznad drugih, po vertikali, piramidi vlasti nadređen drugima, nego su u horiziontali pravde svi jednaki. Ne radi se samo o tome što vertikala, piramida vlasti uključuje neravnopravni odnos čoveka i čoveka, time što je neko iznad (ispod) nekog, nego što taj neprirodni politički poredak upravo onemogućava socijalni poredak pravde, suštinsku vladavinu moralnih principa između čoveka i čoveka, gde se u direktnoj horizontali  uravnotežuju sve razlike po prirodi stvari^[38].

Naspram izrazitog autoriteta jednog pojedinca ili grupe nad, iznad drugih, sloboda i jednakost socijalnog poretka anarhije isključuju svako nasilje, ugnjetavanje,  neprirodnu vlast čoveka nad čovekom. Sve razlike se usaglašavaju ravnopravni ugovorom, dogovorom licem k licu, kao što se u spojenim sudovima u vodoravnoj liniji izjednačuje nivo tečnosti.

Slično kao što kod Kanta opšti i nužni zakoni saznanja pojavnog razuma, teorijskog uma, čula stoje ispod prvostepene slobode suštinskog praktično-moralnog uma, tako kod Prudona svaki politički poredak državne vlasti jednog čoveka iznad drugog i svi njeni zakoni, stoje ispod socijalnog poretka jednakosti i slobode. Ili, prvostepeni socijalni poredak, vladavina moralnih principa unutar samih pojedinaca zasnovan na slobodi i jednakosti, stoji iznad političkog poretka državne prinude,  nejednakosti.^[39]  

Države su, po njemu, veštačke tvorevine koje ne čuvaju slobodu i dostojanstvo ljudi, niti učvršćuje pravedan poredak, nego upravo povećavaju suprotnosti, a među narodima izazivaju ratove i propasti. Institucije vlasti (sudstva, vojske, policije, crkve) ne štite socijalni poredak pravde, slobode i jednakosti nego čak povećavaju nepravde, neslobode i nejednakosti. Njihov autoritet se nasuprot tome koristi da se siromašan pokori bogatom, radnik parazitu, običan čovek svešteniku.

Politički poredak utemeljen na izborima nije  nikakvo rešenje, kao ni pisani zakoni koje donosi izabrana vlast. Nije suština zameniti ljude na  vlasti, nego nepravedne političke i ekonomske odnose koji počivaju na socijalnoj nejednakosti, ugnjetavanju. Zato se Prudon zalaže za totalnu decentralizaciju (anarhiju), koja treba da oduzme spoljašnji autoritet države (sudstva, vojske, policije, crkve...) i tako vrati slobodu čoveku. Samo ukidanje političkog poretka države i hijerarhije njenih institucija vraća socijalni poredak pravde i suštinsku vladavinu moralnih principa unutar samih pojedinaca po prirodi stvari.

Suština pravde je  da čovek bude vlasnik svog rada, i proizvoda rada. Radnici ne treba da rade za proizvođača koji ih plaća i zadržava njihov proizvod, nego jedan za drugog, deleći zajednički proizvod. Ekonomsko, industrijsko organizovanje radi vlastitih interesa je nešto prirodno, a političko organizovanje neprirodno. Jedino se u zajednici slobodnih komuna u spontanom socijalnom poretku ljudi ponašaju moralno i odgovorno, razvijaju uzajamnu jednakost i solidarnost koja saglašava interes pojedinca i zajednice Socijalni poredak počiva na saradnji i solidarnosti ljudi, koji su neposrednoj horizontali sa svojim različitim zanimanjima direktno upućeni jedni na druge da u prirodnom ekonomskom poretku po ravnopravnom dogovoru, ugovoru slobodno razmenjuju robe i usluge. Neposredna demokratija u komuni zahteva organsku povezanost, koja se ostvaruje usaglašavanjem različitih struka po osnovu zajedničkih interesa, a ne po prisili države i njenih institucije. Taj socijalni poredak pravde počiva na mutualizmu – ekonomskoj  simbiozi različitih struka, pravednoj razmeni proizvoda i usluga iste vrednosti za jednak rad. Umesto nekadašnjih klasa on predlaže industrijska udruženja zasnovana na ekonomskom interesu sličnim grupa zanimanja.Samo tako saradnja i dogovor stoje iznad sukoba i prisile, razum i znanje služe slobodnoj volji pojedinca i njegovom moralnom dostojanstvu. I mada se na početku zalagao za potpuno ukidanje privatne svojine, Prudon kasnije razlikuje posed od svojine. Dok je svojina aristokratska, feudalna i despotska, posed je demokratski, republikanski i egalitaran.

Po Prudonu, ljudi treba da neposredno da organizuju  svoj život u slobodnim komunama u kojima se jedino uravnotežuju razlike među ljudima; a komune dalje federacijom organizuju u provincije, a provincije konfederacijom u države. Ipak, svaka federalna jedinica udruživanjem zadržava i dalje svoj suverenitet. Iako sve zajedničke poslove komune prenose svojim predstavnicima, one se ne odriču konačnog prava odlučivanja. Građani iz svojih neposrednih komuna kontrolišu sve organe koji ih predstavljaju i time ostaju jedini stvarni izvor političke vlasti. 

Za Aristotela je suština društvenosti čoveka, socijalnog poretka  data u političkom poretku u svrhu najvišeg zajedničkog dobra –države. Čovek je politička životinja, njegov um je politički, državotvorni um, jer ono najbolje u sebi tek ispoljava u državi, ili država kao najviše, zajedničko dobro na konkretnom delu pravednosti objedinjuju sve ljudske vrline. Suština politike jeste da u svakoj sferi, području prevlada vrlina po prirodi stvari i tako sama državu vodi ka najboljem. Državotvornost ne samo da čuva, odnosno održava sve vrline nego  omogućava svakom čoveku da razvije, ispolji svoju posebnu vrlinu, podržava i održava njegovo konkretno dobro. Po Rusou, prvostepeni poredak jednakosti i slobode stoji pre svake nejednakosti i neslobode.

Po Kantu prvostepeni moralni poredak stoji iznad svakog političkog poretka, i mora stajati u osnovi svakog političkog poretka.

Marks tvrdi da prvostepena politička suština čoveka kao društvenog bića,  vodi na kraju istorije socijalnom poretku pravde i odumiranju države i njenih institucija. Doduše, on smatra da se sva sredstva u prelazu od klasnog poretka ka besklasnom društvu, dozvoljena. Da sukob između klasa, revolucionarna borba i vlast radničke klase i njene partije jedino vodi do  socijalnog poretka pravde.

Po Prudonu,  političko organizovanje, vođstvo partija i nasilne borbe između klasa samo škode na putu ka konačnom poretku pravde, suštinskoj ekonomskoj revoluciji i vladavini socijalnih principa. Političke promene i borbe političkim sredstvima u potpunosti zadržavaju poredak nepravde, samo se menjaju uloge vladara i podanika. Za socijalni preobražaj nije potrebna borba klasa ili vođstvo partije. Za pravednu organizaciju društva treba imati jasnu i istinitu ideju koja savršeno usaglašava sve socijalne klase. Sporovi između pojedinaca, grupa ne rešavaju se bunama, revolucijama i nasiljem nego sporazumom, kroz neposrednu vladavinu socijalnog poretka pravde po prirodi stvari. Po Prudonu, samo slobodni poredak anarhije od početnih komuna do konfederacija, bez ikakvih političkih posrednika, vodi postepenom ekonomskom revolucijom usaglašavanju svih razlika pravednom jedinstvu svih društvenih grupa u jednoj besklasnoj srednjoj klasi.^[40]

Neke Prudonove ideje (radničko samoupravljanje) po prvi put su primenjene u Pariskoj komuni.

 

Komentar

 

Spontani poredak je u stvari, prvostepeni poredak. Kada se ljudi opuste ili kroz radost, igru ili u zajednici ljubavi ili prijateljstva direktno susreću u horizontali jednakosti i slobode, oni potvrđuju prvostepeni socijalni poredak pravde, zapravo tek žive suštinski život.

Prudonov socijalni poredak slobodnih komuna naspram političkog poretka i državne vlasti na prvi pogled liči  jednakosti horizontali Novog zaveta nasuprot stroge hijerhije i vertikale Starog zaveta. Međutim, iako principi milosti, opraštanja jednakosti, bratstva u slobodnim hrišćanskim komunama stoji nasuprot strogih  zakona države ili pravila institucionalnog sveštenstva, već je u Starom zavetu duhovni poredak Božijih zapovesti  i  moralnih principa u samim pojedincima zadat pre svake spoljašnjeg političkog poretka institucija države i njenih zakona. U stvari, večni moralni principi, Božijih zakona, zapovesti Starog i Novog  zaveta unutar samih pojedinaca, su kao starija vertikala Božijeg autoriteta nadređeni svakoj zemaljskoj vertikali vlasti, zemaljskim zakonima i jedini zalog horizontale ljubavi, spontanog  socijalnog poretka pravde.

 

KONZERVATIVIZAM

 

 

Izvori konzervativizma

 

Nasuprot evolucionizmu, individualizmu, revolucionarnosti slobodnog pojedinca i njegovom neprikosnovenom  prirodnom pravu na privatnu svojinu, lično održanje i vlastiti prosperitet, stoji organističko, biologističko načelo konzervativizma (Tomas Hobs) koje sve pojedince u jakoj status quo građanskoj državi, građanskom pravu povezuje u jednom apsolutnom vladaru koji ostaje prirodnom pravu.  

Nasuprot maksimi liberalizma da samo sloboda pojedinca dosnosi slobodu države, osnovni credo konzervativizma je samo slobodna država omogućava slobodu pojedinca. Društvo je kao organizam, čiji su delovi svojim funkcijama potčinjeni interesu celine Celina je svakako mudrija od dela i zato porodica, stalež, država, crkva zna bolje šta je korisno za jednog pojedinca nego oni sami. Zapravo, konzervativizam postoji još pre nastanka države u početnom savezu plemenskih zajednica. Ipak, konzervativizam svoj procvat dostiže u apsolutističkim monarhijama, despotijima i to vrlo rano. To su države starog Egipta, Persije, Kine, Indije, Japana, Judejsko carstvo, mnoge države stare grčke, a pogotovu one u  najstarije doba...Rim u doba carevine, kao i mnogobrojnim državama po svim stranama sveta.

U svim tim država usko se prepliću država, religija i vojska; podrazumeva se bespogovorno poštovanje religioznih obreda i običaja svakog plemena ili zajedničke grupe plemena. Car je često ne samo  glavni zapovednik vojske nego i prvosveštenik, a skoro uvek je pravo njegove vladavine utemeljeno od Boga. Zapravo, sve do humanizma i renesanse u italijanskim gradovima, državama, konzervativizam je preovlađujući politički sistem u skoro svim državama.

Nasuprot naglih revolucionarnih promena konzervatiivizam zagovara kontinuitet postojećeg društvenog uređenja i postepeno usavršavanje  slobode čoveka i društva kroz dugotrajno  ponavljanje dobrih običaja  i poštovanje tradicionalnih institucija. Zato želi da održi postojeće društvene odnose i vrednosti u njemu od svih radikalnih promena, preokreta. Conservatio znači sačuvati, održati u postojećem stanju. Karakteriše ga i čvrsta povezanost svih društvenih grupa, poštovanje institucija i velika kolektivna odgovornost. Pogotovu jaka sprega vojske, crkve i državne vlasti. Podrazumeva autoritativni red i poredak svih socijalnih  institucionalnim struktura od porodice do državne vlasti, koji traži pojačanu odgovornost čoveka i podređenost pojedinca državi. Stariji konzervativizam  je organizovan paternalistički i počiva na čvrstim tradicionalnim institucijama i staleškom pravu. U  filozofiji se pripisuje Platonu (staleška država radnika, čuvara vojnika,  mudraca vladara), Hobsu (apsolutistička monarhija), Hegelu...(apsolutno jedinstvo filozofije, teologije, države kao  ispunjenje cele istorije). Konzervativizam, tradicionalizam stoji naspram revolucionarnosti, liberalizma.

Konzervativizam se često koristi za etiketiranje nečijeg stanovišta, ili delovanja kada se neko suprotstavlja  napretku  i modernizam, drži status quo i optužuje za reakcionarnost, nazadnost. U novije doba konzervativizam monarhističkih država je krajnje umeren, kombinovan sa parlamentarnom demokratijom,  a krajnje desnog tipa postoji još samo u nekim muslimanskim državama.  Kroz političko shvatanje, organizovanje, delovanje konzervativnih partija  postoji i u nekim demokratskim republikama, državama (Torijevci, nemačka demohrišćanska partija, Republikanci u SAD...)

 

Konzervativizam, organicizam Tomasa Hobsa   izjednačuje vladara i državu

 

“U monarhiji je moć suverena isto što i moć svih podanika, i moć svih podanika isto što i moć suverena“ ^[41]

Najpoznatije načelo organicizma, apsolutizma, konzervativizma  u kome se  građansko pravo i  sloboda države i svakog njenog podanika uslovljava apsolutnim pravom i slobodom vladara koji ostaje u prirodnom pravu, dao je Tomas Hobs u svom čuvenom Levijatanu.

Pojedinci dobrovoljno pristaju, da radi sopstvenog održanja izađu iz prirodnog stanja rata svih protiv svih, odreknu se svoje suverene slobode i prirodnog prava i prećutnim, nepisanim ugovorom prenesu jednom vladaru u ime svih, iznad svih. Međutim, iako pojedinci sada žive po građanskim zakonima utemeljenim na moralnim principima, vladar, po Hobsu, i dalje ostaje u okviru prirodnog prava i zakona jačeg, da svojom neograničenom slobodom, i suverenom vlašću drži i održava jaku državu na korist i dobrobit cele zajednice i punu snagu svih. „To je stvarno jedinstvo svih pojedinaca u jednoj istoj ličnosti stvoreno sporazumom svakog sa svakim...Kad se tako učini, onda se mnoštvo ljudi na taj način sjedinjeno u jednu ličnost, naziva država."^[42]

Očigledno je da je glavni Hobsov dokaz o suverenoj volji jednog u ime svih i jednog iznad svih (apsolutnom pravu vladara), jeste da baš zato što su se svi lišili svog prirodnog prava, moći i slobode, i preneli ga jednom vladaru, taj vladar  mora i dalje ostati u prirodnom pravu, prirodnoj moći i slobodi. To jest, iako su se svi odrekli prirodnog prava, prava jačeg i neograničene slobode,  pošto su svi povezani u jednoj  ličnosti koja ostaje u okviru tog prava, svi su opet skupa ostali u prirodnom pravu, ali ne okrenuti jedni protiv drugih, nego kroz jednog u ime svih i jednog iznad svih na zajedničku korist i održanje, širenje i jačanje za najveće dobro svih. To je sada borba za punu snagu i slobodu celine.

„Jedini način da se uspostavi takva zajednička vlast koja može biti sposobna da ljude brani od zavojevača spolja i od povreda koje jedni drugima nanose i da ih obezbedi,.. jeste da sve svoje moći i svu svoju snagu povere jedinom čoveku ili jednom skupu ljudi koji će moći sve njihove volje putem većine glasova da svede na jednu volju.“^[43]

Suština prirodnog prava je samoodržanje jedinke, zajednice. Kao što se jedna glava, prirodnom vezom povezana sa celim telom brine za sve delove tela, tako će se jedan vladar kao glava cele zajednice, sastaviti po  prirodnom pravu sve delove zajednice, održati celu  zajednicu.

I mada je osnovno ekonomsko pravilo Adama Smita, utemeljeno na individualizmu i liberalizmu tvrdi da čovek iz svoje pojedinačne volje povodeći se svojim privatnim interesima, dovode,  čak,  i da to ne žele,  do opšte koristi;  tako se već ovde, u Hobsovom Levijatanu, sa sasvim suprotnih postavki konzervatizma i kolektivizma, gde se sjedinjuje građansko pravo, zakoni i građanska sloboda svih i prirodno pravo i sloboda jednog pojedinca, kralja iznad građanskog prava i zakona,  i iznad svih, tvrdi mnogo pre to isto: da se suveren, povedeći se ličnim interesima prirodnog prava jačeg i prirodnog  zakona za održanjem i punom slobodom, to svojom snagom i razvojem doprinosi opštoj koristi,  jačanju, razvoju cele države, građanskoj slobodi, i sigurnosti, blagostanju, dobrobiti  svih.

Svaka druga vlast, zasnovana na predstavnicima umesto na monarhu, koja nema punu suverenost za Hobsa i nije vlast; takva vlast se deli i umanjuje, i često ne predstavlja sve podanike, te nema ni suverenitet ni pyni legitimitet. „U političkim telima je vlast predstavnika uvek ograničena a granice joj propisuje suverena vlast. Jer neograničena vlast je apsolutna suverenost. A suveren u jednoj državi je apsolutni predstavnik svih podanika i zato niko drugi ne može biti predstavnik ni jednog dela njihovog do samo onoliko koliko to suveren dopusti.“^[44] Da bi suverenitet bio nedeljiv i apsolutan vladar mora ostati u prirodnom pravu i zakonu jačeg iznad građanskog prava i građanskih zakona koje donosi. „Ta zabluda... što stavlja zakone iznad suverena, stavlja iznad njega i jednog sudiju i jednu vlast koja će ga kažnjavati. A to znači stvoriti jednog novog suverena, pa zatim iz istog razloga jednog trećeg, da bi kažnjavao onog drugog, i tako neprekidno bez kraja, sve dok ne dođe do zbrke u državi i njenog raspada.“^[45]

Prirodno pravo i prirodni zakon je oličen u održanju života jedinke, vrste i nerazdeljivom jedinstvu duše i tela i svih organa, udova tela. Kako je u toj biološkoj osnovi jedne volje duše, tela suština života i prirodnog prava i zakona održanja, tako je shodno tome i  vlast jedne jedinstvenoj državi svih podanika mora biti oličena u jednoj suverenoj volji, suverenom vladaru koji ostaje u punom prirodnom pravu i slobodi. Kao što su jednim srcem i jednom glavom povezani svi udovi u organskom jedinstvu i samoodržanju tela tako su  u suverenoj volji, vlasti vladara, koji ostaje u neprikosnovenom prirodnom pravu i slobodi, sjedinjena u prirodnom pravu svi pojedinci, cela država.

Samo iz starijeg prirodnog prava na održanje jednog potpuno slobodnog, prosperitetnog, bezbednog jakog pojedinca vladara, zagarantovan građanski zakon i pravo cele države – slobodan, siguran, bezbedan, prosperitetan život svakog pojedinca.

 

Konzervativizam, tradicionalizam, elitizam Edmunda Berka

 

„Razlika između zakona i običaja je u tome što zakoni više uređuju postupke građana, a običaji više postupke čoveka. Razlika između običaja i navika je što se prvi više tiču unutrašnjeg a drugi spoljašnjeg građanina.“^[46]

Najistaknutiji teoretičar i začetnik konzervativizma kao političke ideologije Edmund Berk je  svoje shvatanje izložio u delu Razmišljanja o francuskoj revoluciji. Mada je i sam na početku svoje političke karijere liberal, on u svojim zrelim delima kritikuje ideje  francuske revolucije i političkom liberalizmu suprotstavlja konzervativizam  i demokratiji  aristokratiju. Zapravo, njemu više smeta ideologija francuske revolucije, od same revolucije, jer tim novim idejama, nasuprot autoritativnog poretka i tradicionalnih vrednosti, zagovara mogućnost uređenja društva na racionalnoj osnovi. Slobode pojedinca i države nisu utemeljene u apstraktnim principima, idejama, kao što zagovara francuska revolucija nego u životnom iskustvu mnoštva država i ljudi i zato tu civilizacijsku tekovinu dugotrajnog istorijskog reda i poretka niko nema pravo rušiti preko noći.

Ideje francuske revolucije  odbacuje verovanja i poštovanje tradicije kao predrasuda i sujeverja, međutim, po Edmundu Berku samo verovanje i poštovanje tradicionalne vrednosti daje sklad vlasti i slobode. Autoritet države i njenih nije utemeljen u racionalnoj idejama izabranih pojedinaca nego se čuva i prenosi kroz dugotrajno iskustvo niza naraštaja, sudbina i karaktera čitavih naroda. Samo viševekovne institucije čuvaju one najviše tradicionalne vrednosti koje dopiru do dubine iracionalnog bića čoveka a ne suvoparna racionalna  načela.

Država nije tvorevina izabranih pojedinca, nego nesvesnog duha i kolektivne svesti čitavog naroda. Čovek mnogo više prima dobra od društva, nego što mu ih sam vraća,  i ne može se osloboditi obaveza koje mu država, društvo nameće. Gordo je pretpostaviti da nečiji individualni um koji traži brze promene i progres nadjačava mudrost i običaje čitavih generacija. Država, takođe, n nije ni ugovor između pojedinaca, nego između čitavih naraštaja.  Vrhovni zakon opstanka naroda nije nikakva težnja ka naglim promenama i revolucijama, nego održanje i jačanje države i njenih najviših tradicionalnih institucija. Država treba da utemelji jedinstvo  prošlosti–sadašnjosti–budućnost,  između onih koji su živi, koji su mrtvi i onih koji će se tek roditi. Da održava kontinuitet tradicionalnih ustanova, običaja, kulture, po kome se i prepoznaje jedan narod, država, a ne da ga naglim promenama gubi svoj nacionalni identitet i razbija to istorijsko jedinstvo.

Prvostepena sloboda nije političko odlučivanje jednakih i pravo većine na odlučivanje i vladanje, nego unutrašnje stanje u čoveku. .Liberalizam previše naglašava ljudska prava a premalo ljudske dužnosti, pogrešno pretpostavlja da se ljudsko društvo zasniva na pojedinačnim slobodama  i njihovom sebičnom interesu. Sloboda jeste iskonska potreba, ali običan čovek, bez autoriteta jake vlasti, nije sposoban da se izbori ni sa strastima u sebi, a kamoli sa haosom i neredom u društvu.

U čovekovom odlučivanju i delovanju učestvuju njegove strasti, područje iracionalnog, vlastita verovanja a ne samo opšte ideje razuma i racionalni apstraktni principi. Bez uzvišenih moralnih načela čovek je u stanju da sav svoj razum logiku stavi u službu instinkta mnogo gore od svake životinje. Zapravo, liberalizam i demokratija vode u nemoral i izbegavanje  kolektivne odgovornosti  i zajedničkih društvenih obaveza. Sloboda je odgovoran duh u čoveku, a ne nezavisnost od tradicionalnih odnosa i institucija. Jedinka mnogo više zavisi od vrste, zajednice, država nego vrsta, zajednica, država od jedinke. Mudrost i snaga zajednice prevazilazi mudrost i snagu jedinke. Zato zajednica treba prvenstveno da se održi i sačuva i postepeno usavršava

 Narušavanje autoritita uređene staleške države, gde se zna tačno šta ko radi i nasuprot  tome davanje prava svakom pojedincu da radi šta želi, vodi propasti države. Većine u demokratiji koja nije prožeta odgovrnim duhom i dužnošću, za njega  ne znači ništa.

Zapravo, Berk je izričito protiv demokratije, jer ona reprezentuje ideju većeg broja a za njega kvantitet proste narodne većine nema nikakav značaj pred kvalitetom aristokratske manjine. Po njemu nisu svi ljudi jednako sposobni da vladaju, jer su za vladanje potrebne posebne političke sposobnosti, koje se samo stiču tradicionalnim vaspitanjem u okrilju aristokratskog staleža na temeljima patrijahalnog društva i viševekovnih institucija. Zbog toga ne treba nikako ukidati staleške povlastice i liberalizacijom omogućavati političku vlast prostom narodu i svakom pojedincu. Vođstvo u državi pripada manjini najboljih i najodgovornijih pojedinca koja je prožeta dužnošću moralnom odgovornošću da čuva i brani zajedničke vrednosti i interes celine.

Sticanje vrline je dugotrajni proces koji se stiče u okviru tradicionalne institucija, koje kroz viševekovno iskustvo čuvaju i prenose najveće ljudske vrednosti i  slobodu i dužnost usavršavaju ka idealnoj saglasnosti. Idealno usaglašavanje između  zakona i slobode moguće je samo  poštovanjem istorijskog nasleđa i tradicionalnih institucija a ne njihovim ukidanjem.Engleske slobode  utemeljila je još najstarija  Magna Charta Liberatum. Sve kasnije je samo usavršavanje njenih principa.   

Iako je konzervativac, Berk prihvata ideje ekonomskog liberalizma svoga prijatelja Adama Smita, jer ekonomski liberalizam desnog tipa nije vođen nekim apstraktnim idejama, nego privatnim interesom jakom inicijativom preduzetnog  pojedinaca.^[47]

 

Konzervativizam Žozefa de Mestra

 

I u Francuskoj se nakon buržoaske revolucije formira konzervativna ideologija. De Mestr u svom spisu “O revoluciji“  francusku revoluciju posmatra kao nastavak naučnog racionalizma i prosvetieljske filozofije, koja je  istrgla iz ljudskih srca veru u Boga, i poštovanja verskih dogmi i večnih tajni.  Društvo i narod su kao jedan živ organizam sa svojom  posebnom strukturom svih organa iz koje proizilaze jasne dužnosti za sve delove. Čovek  je mnogo više iracionalan nego racionalan,  zato je apsurdno dati običnim ljudima da biraju, upravljaju državom. I za njega je osnovna greška francuskih prosvetitelja i revolucionara u tome što misle da se društvo stvara i menja putem razuma.

Ne postoje  razumna ustavna načela, jer vlast ima mistično poreklo,  kao i sama religija, od Boga. Čovekova volja ne znači ništa u uspostavljanju vlasti.  Vlast je potrebna društvu zbog prvog greha i čovekove sklonosti ka grehu.  Zakon deluje po prirodi stvari, a ne kao volja većine.  Društvenost i čovečnost nisu ljudi uspostavili, nego Bog, i onu vlast, državu koju je stvorena društvenim ugovorom ljudi neće poštovati, niti će se  pridržavati zakona koji su sami uspostavili. Pisani Ustav je znak slabosti države i njenih institucija. Najveću vrednost ima prirodni red, a njega nisu ljudi utemeljili, nego viša volja. Državna vlast i njeni moralni zakoni mora biti utemeljena na Božijim zakonima. Kao što je apsolutna Božija vlast osnova duhovnog poretka tako je  suverenost vladara osnova svetovnog poretka  Sila je neophodna radi opstanka društva, i zato  apsolutna vlast vladara može razrešavati sve sukobe  i održavati mir u državi, i zato ne sme biti ničim ograničena.

 

 

---

[1] Za više iz političke filozofije istog autora pogledati knjigu: Tomislav Novaković, Etika i Politika, Desire, Beograd, 2013, i na sajtu: www.filozof.rs  Filozofija duhovne slobode, Skica najpravednijeg političkog sistema…

[2] Aristotel, Nikomahova etika, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci- Novi sad, 1994. str. 119.

[3] Svakako, ta politička suština, po Aristotelu, ne dozvoljava čoveku da radi ropske poslove; slobodan čovek, po Aristotelu, može se baviti samo državničkim poslovima (politikom) i filozofijom. Ekonomska nezavisnost i slobodno vreme su nužan uslov za obavljanje tih delatnosti.

[4] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Enciklopedija filozofskih znanosti, Veselin Masleša –

Svetlost, Sarajevo, 1987, str.410.

[5]Interesantno je da je Istraživanje o prirodi i uzrocima bogatstva naroda Adama Smita, koje je „biblija“ ekonomskog liberalizma (ekonomske nezavisnosti) i samog kapitalizma, izašlo iste godine kada je proglašena nezavisnost Amerike!

[6] Žan Žak Ruso, Društveni ugovor, Filip Višnjić, Beograd, 1993, str. 27.

[7]Isto. 31

[8] Isto, str. 36.

[9] Isto, str. 44.

[10] Isto, str. 95.

[11] Isto, str. 38.

[12] Isto, str. 104.

[13] Isto, str.  99.

[14] Imanuel Kant, Kritika praktičnog uma, Bigz, 1980, str. 54

[15]  Isto, str. 58.

[16] Džon Stjuart Mil, O Slobodi, Filip Višnjić, Beograsd, 1988, str.!06

[17] Isajija Berlin kao da zaboravlja ono osnovno kod Rusoa: da je kod njega prvo načelo da se sloboda pojedinca nikom ne predaje, da je suverenitet neotuđiv! Da Rusoovo  suprotstavljanje predstavničkoj demokratije stoji više naspram uzurpaciji države nad pojedincem nego bilo kakav drugi vid vlasti. „Pošto je svaki čovek rođen slobodan i gospodar samoga sebe, niko ne može bez njegovog slobodnog pristanka da ga potčini, ma pod kakvim izgovorom to bilo.“  Da on čak i društveni ugovor stavlja ispod neotuđive slobode pojedinca, i svake njene zloupotrebe, bilo nečijom samovoljnom vlašću, ili pisanim, nepisanim zakonima: „Da u državi nema nikakvog osnovnog zakona koji se ne bi mogao opozvati pa bi to i sam društveni ugovor.“^[17]

[18] Ruso  je rođen u  Švajcarskoj.  A  i danas od svih država u svetu referendum   (koji liči na neposrednu skupštinu nekih antičkih  država koju predlaže Ruso) najviše upražnjavaju upravo Švajcarci!

[19] Tim problemom tiranije većine nad manjinom ili pojedincem koji se razlikuje od nje se najviše bavio Aleksis de Tokvil, a utemeljenjem slobodnog političkog organizovanja i delovanja predstavničke demokratije Džon Stjuart Mil.  

[20] Mill, Džon, Stjuart, Izabrani politilčki Spisi., drugi svezak, Fakultet politilčkih nauka, Zagreb, 1989, str. 24

[21] Isto, str. 100-101

[22] To je Monteskjeov princip ravnoteže u podeli vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu.

[23] Moderni politički sistem se rodio u Engleskoj. Zapravo, kao što prošireni empirizam utemeljuje teoriju evolucije, tako utilitarizam utemeljuje liberalizam kao ekonomsko, političko i filozofsko shvatanje. Naspram  transcendentnog autoriteta Boga, najvišeg dobra, ustava, morala po sebi, utilitarizam kroz liberalizam (građansku slobodu pojedinca) iz običajnog prava i konkretnog moralnog iskustva utemeljuje politički, interesni  moral. Za više pogledati Tomislav Novaković, Etikai Politika, DESIRE, Begorad, 2013. Od 17-67. Strane.

[24]  Mill, Džon, Stjuart, Razmatranja o predstavničkoj vladi,  u  Izabrani politički Spisi, drugi svezak, Fakultet politilčkih nauka, Zagreb, 1989, str  53-54

[25] Aleksis de Tokvil, Stari režim i revolucija, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci-Novi Sad, 1994, str. 169.

[26] Zapravo, suština političkog učenja Aleksisa de Tokvila bavi se odnosom liberalizma i konzervativizma. Prva njegova knjiga Stari režim i refolucija, je najbolja sociološka studija  o francuskoj buržoaskoj refoluciji.  

[27] Aleksis de Tokvil, O demiokratiji u Americi  Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci-Novi Sad, 2002, str, 456.

[28] Isto, str. 65,

[29] Isto, str. 50.

[30] Isto, str. 385.

[31] Isto, 402.

[32] „Stavljajući svakog pojedinca pod svoje okrilje i oblikujući ga po svojoj volji,..ona nad društvom širi mrežu jednoobraznih, složenih, i do tančina razrađenih pravila iz kojih izuzetni pojedinci nisu u stanju da se iščupaju i oslobode. Državna vlast u ovom pogledu deluje kao tiranija javnog mnjenja...Ona samu čovekovu volju razmekšava, savija je i njome upravlja. Takva vlast kao mora pritiska društvo sve dok narod nije sveden na ništa više od stada plašljivih i vrednih životinja, čiji je pastir država.“ (Isto 324-325).

[33] Isto. str.266

[34]„Kad je u pitanju vođenje sitnih poslova, u kojima običan zdrav razum može biti dovoljan, oni cene da su građani za to nesposobni; a kad je reč  upravljanju celom državom, onda tim istim građanima poklanjaju ogromne prerogative.“ (Aleksis de Tokvil, O demokratiji u Americi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovica, Sremski Karlovci –Novi Sad, 2002. str. 636).

[35] Džon Rols, Teorija pravde, Aleksandrija pres, str. 205.

[36] Ipak, za mnoge  egalitariste  zapadne demokratije jednakost postoji samo u okviru svoga naroda, države ili saveza država, a prema drugim nacijama, narodima, savezima  ne važi građansko pravo i zakon utemeljeno na moralnim principima, nego prirodno pravo jačeg,   o čemu svedoče mnogi imperijalistički savremeni ratovi.

[37] Svakako da se u političkoj teoriji Prudonov anarhizam ne shvata kao radikalni, ekstremni vid liberalizma, već se liberalizam izvodi iz engleskog parlamentarizma i ekonomskog učenja učenja Adama Smita i političkog učenja Džona Loka, Dejvida Hjuma, Džona Stjuarta Mila… Objašnjenje za ovo slobodnije postavljanje Prudonovog anarhizma u okvir liberalizma  pogledati napomenu na kraju.

[38] Porota je upravo uspostavljena po uverenju da su moralni principi ona prvostepena vladavina unutar slobodnih pojedinaca i da horizontala pravde prvostepenog socijalnog poretka licem k licu između slobodnih ljudi stoji iznad svake vertikale, hijerarhije vlasti i pisanih zakona. Tačnije, i sada se za odobrenje svih zakona traži prećutna ili javna većinska saglasnost parlamenta, a za ustav u starijoj horizontali pravde na referendumu dvotrećinska potvrda cele države.  U upravo iz  razloga što su moralni principi unutar slobodnih pojedinaca stariji od svake državne vlasti i pisanih zakona, u nekim zemljama ne postoji pisan ustav, ili prevladava običajno pravo. To, zapravo, znači da je anarho naspram arho, ipak, liberalno načelo. Doduše, slobodni dogovor, ugovor licem k licu socijalnog poretka pravde između samih pojedinaca iz običajnog prava ne stoji nužno naspram političkog poretka države i njenih zakona, ali daje do znanja da je prvostepena osnova moralnosti utemeljena iz običajnog prava, a ne od države i njenih zakona.

[39] Kod Kanta čula stoje nad telom, razum na čulima,  um nad razumom, a praktično-morali zakonodavni  um i čista, slobodna volja uopšte, nad  teorijskim umom, razumom, čulima. Umesto pune sreće jednog konkretnog kralja, ili uma filozofa vladara, manjine koju vodi razum ili  većine koju vode  čula, zakonodavni, praktično-moralni um kao pravedan “kralj“, mudrac “filozof“, vlada čistom voljom  nad teorijskim umom, razumom, čulima.  I zato politička osnova za Kanta nužno pretpostavlja stariju moralnu osnovu.

[40] Prudonova ideja da će da će kompromis između klasa kroz postepeni razvoj socijalnog poretka slobode čoveka i društva i usavršavanje solidarnosti i jednakosti dovesti do besklasnog društva se u velikoj meri sudara sa Marksovim idejama klasne borbe, diktature proletarijata uz vođstva komunističke partije. Zato je Marks naspram Prudonove Filozofije bede napisao Bedu filozofije naglašavajući da Prudonova filozofija nema uzvišene ciljeve čoveka, društva, nego da i dalje brani sitne interese seljaka i  buržuja.

[41] Tomas Hobs, Levijatan, Kultura, Beograd, 1961, str. 162

[42] Isto, str. 151.

[43] Isto, str. 151.

[44] Isto, str. 198

[45] Isto, str. 288

[46] Monteskje, O duhu zakona, Filip Fišnjić, Beograd, 1989, str. 337.

[47] Da liberalizam desnog tipa, za koga je najbitnije neotuđivo pravo privatne svojine i ekonomske slobode, ne mora nužno da bude suprotstavljen  konzervativizmu, svedoče ekonomski neoliberali hh veka  Fridrih fon Hajek i Milton Fridman, čija su učenja bila osnova ekonomske politike  republikanske vlade Ronalda Regana  ili torijevske  vlade Margaret Tačer. Milton Fridman je čak bio na čelu vrlo uspešnog ekonomskog tima diktatora Augusta Pinočea u Čileu i ekonomski savetnik u Reganovoj vladi.