Кантов појавни и суштински окрет

Аутор: Томислав Новаковић

 

“Досада се претпостављало да се све наше сазнање мора управљати према предметима... нека се једном проба...  да се предмети морају управљати према нашем сазнању.“^[1]

„Ја сам, према томе, морао да уништим знање да бих добио места за веру.“^[2]

Очигледно да постоји противуречност између две основне тезе у предговору Критике чистог ума. Коперниканског окрета  сазнајно-логичког, теоријског ума (када се ствари управљају према нашем сазнању) и коперниканског окрета практично-моралног ума, ка иманентној вери, утемељеног на надсазнајној, надлогичкој чистој вољи.

Иако Кант полази од тога да се предмети морају управљати према нашем сазнању, а не ми према самим предметима, на крају закључује да ми не можемо сазнати ни саме ствари, ну суштину нас самих! У ствари, готово сва филозофија до Канта је претпостављала да се ствари управљају према нашим сазнајним моћима, те их због тога можемо сазнати, укључујући тако унапред неку врсту “коперниканског окрета“! А управо Кант тим филозофијама замера, што пре таквог сазнања нису преиспитале могућности наших сазнајних моћи, јер да су то учиниле, оне би виделе да ми уопште немамо такве сазнајне моћи, којима можемо сазнати суштину нас самих нити  ствари по себи. И да, према томе,  његово критичко становиште, требало много пре да закључи обрнуто: да се ствари не управљају према нама самима и нашим сазнајним моћима, него и ми сами и наше сазнајне моћи према надлогичој, надсазнајној ствари по себи!

И када Кант са једне стране тврди да  ми уопште не можемо сазнати суштину ствари, а са друге стране да наша суштина уопште није у сазнању, сазнајна, него да наш теоријски ум, и све појавно сазнање стоји испод супстанцијалне чисте воље и да зато  мора бити подређено практично моралној суштини, свакако да је недоследан. Како може суштина да недостаје!? Када једној ствари недостаје суштина, онда те ствари нема! То јест, ако наша суштина није сазнајна, него практично-морална, онда нема никаквог смисла говорити да је наше сазнање ограничено и појавно због немогућности наших сазнајних моћи (какве год  оне биле), већ зато што је наша суштина практично-морална, наше сазнање је ограничено и појавно!

Према томе, ако важи коперникански окрет практично-моралног ума, надсазнајне, надлогичке чисте воље, не важи коперникански окрет сазнајно-логичког појавног ума! И да Кант у својој првој тези овде наведеној треба да тврди управо обрнуто, а овако како је изречена, прва теза потире другу и води у противуречност! Тек из коначног закључка Кантове критичке филозофије, о првостепености практично-моралне суштине, следи другостепеност сазнања! Наша суштина није практично-морална, зато што је наше сазнање појавно и ограничено, него зато што је наша суштина практично-морална, а не сазнајна, наше сазнање  је појавно и ограничено, те мора, свакако, бити подређено првостепеној практично-моралној суштини!

У ствари, коперникански  окрет сазнајног, теоријског ума је само појавни и у потпуности претпоставља чисту вољу и надсазнајни, практично-морални ум. Ако се ствар по себи не може сазнати,  чисто  није у темељено у знању неке вечно исте истине, него у чистој вољи и једној истој властитости. Само је надсазнајна, надлогичка практично-морална основа самокритичне чисте воље,  једне исте властитости, са постулатима Бога, слободе и бесмртност душе, оно по себи чисто, суштинска умност, умеће и првостепена истина–исто, што може утемељити саму критичност! Суштина чисте субјективности пре све објективности није да се  предмети предмети управљају према нашим сазнајним моћима,  него да  појавни, критички  ум  стоји испод супстанцијалне чисте воље и самокритичног, практичног ума! “Ја сам, према томе, морао да уништим знање да би добио места за веру.“  

По Хегелу  сва природа, историја, „воља“ сваког човека, народа, свака властитост и Бог на крају, служи лукавством ума  самосазнању апсолутног духа, идеје. За Канта теоријски ум и све појавно сазнање, стоји испод практичног ума и суштинских практично-моралних принципа.

По оној Хераклитовој: „Очи и уши су људима рђави сведоци, ако имају варварске душе,“  (kод Дилса фраг. 107), и Платоновој надсазнајној, надлогичкој идеји добра изнад свих осталих идеја, и сваког  сазнања. 

 

ПОЈАВНО И СУШТИНСКО САЗНАЊЕ

 

Модерно схватање да сазнање мери све у првој премиси (код Канта) тврди "да се не може сазнати ствар по себи".

У другој (код Витгенштајна), да „о ономе о чему се не може говорити“ (верификовати као истинито или лажно), „треба ћутати“.

На крају (кроз савремену науку и филозофију) закључује: да све изван субјективно-објективног сазнања – не постоји!

Међутим, ни Бог, ни душа, ни „ствар по себи“, све до немачких филозофа, нису били сазнање, него надсазнајно, надсуштаствено подручје вере као и код Платона највиша идеја добра – без које, по њему, нема ни сазнатљивости сазнања ни бивствености бивствовања – те се ни на који начин из несазнатљивости онога у шта се верује, нема право закључити да то не постоји!

Тачно је, заправо, да надсадсазнајно, стварајуће знање, умеће држи, одржава  у нама самима у сваком трену и у целом живљењу сваку спољашњу и унутрашњу телесну и душевну страну , сваку и најмању функцију у ћелији, подоргану, органу, целом организму; саставља у самој ствари неживо и живо, одржава од физике до метафизике тело и дух– без обзира да ли спавамо, или смо будни, знамо или не знамо за себе, да ли смо у зрелом добу или дете – а оно што мислимо, видимо, чујемо, миришемо, кушамо, додирујемо само је сазнање у другостепеном, трећестепеном смислу... 

Стварајуће знање из целовите сврхе сваке уже и шире целине води сваки мањи или већи делић живе или неживе ствари (свака биљка, нпр. зна све шта јој је потребно) па, свакако и човека.

То надсазнајно јединство у стварајућем знању, умећу по коме свака ствар, биће јесте то што јесте много је пре суштинско него наше "сазнање“, које са стране ствари само посматра појаву саме ствари, или појаву нас самих!

Све се дешава, извршава по (надопажајном, надмисленом) стварајућем умећу унутар саме ствари, која пре наше свести, подсвести и надсвести прави слику, звук, реч, мисао, дах; сваки орган, ћелију, цео организам. 

 

ЈЕДИНСТВО БИЉКЕ, ЖИВОТИЊЕ, ЧОВЕКА

 

Теорија еволуције у постепеном прелазу од неживог ка живом са борбом за опстанак између јединки, врста, претежно се ослања на развој од животиња ка човеку.

Међутим, ако се пође од старијег јединства неживог и живог код биљке, то је много пре суштинско јединство неживог и свих различитих родова живог!

Првостепена култура домаћина и госта није само однос човека према човеку, него и однос према биљкама, животињама, земљи, води, ваздуху, енергији, целокупној живој и неживој природи.

Први микромакрокосмички пра-домаћин је, заправо, биљка, која повезује земљу, воду, ваздух и светлост (небо) и припрема тако храну, кисеоник за сав остали живи свет! 

Иако преображава неживо у живо, "једе" светлост и производи храну и кисеоник за сав остали живот, биљка се у теорији еволуције маргинализује и проглашава нижом организацијом.

По чему су човек и животиње "виша" организација, ако две суштинске ствари – да преобразе неживо у живо, или "једу" најсавршенији вид енергије – не могу!?

Урбана култура велеграда у корист науке, економије технологије не маргинализује само село, мање градове, мирис, укус, здрав ваздух, воду, биљке, животиње, него и првостепено пра домаћинство–гостинство човека према земљи, води, ваздуху, ватри, биљкама, животињама, свему живом, неживом...

А заправо, тек се у том пра домаћинском односу биљке, животиње и човека у односу неживог и живог кроз храну, воду, дисање: метафизику мириса и укуса, даха и метафизику рода, утемељује суштинска микромакрокосмологија!

---

[1] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz,  1976,  Предговор другом издању, стр. 17

[2] Исто,  стр. 23.