Томислав Новаковић филозоф

Понедељак | 29. Новембар 2021.

Tomislav Novakovic

Једна слободна властитост

Аутор: Томислав Новаковић

Питање: шта је човек, претпоставља да се са неким „потпуно познатим“ или више познатим појмом, бићем може објаснити потпуно “непознат“, или “мање познат“, појам "човека"?! Опет, која су то несумњива сазнања, потпуно поуздане истине, самоочигледне ствари?  Постоји ли таква знања, такве ствари?... Поред тога, заборавља да је веза субјекта и предиката свим појмовима, судовима појавног сазнања могућа само из једне синтетички најстарије (Ја=Ја) исте властитости!

 

Једна слободна властитост

Кант тврди да наша свест о властитом постојању почива на чистом Ја мислим (слично Декартовом cogitu), пре, независно од  сваког опажања, док нам је властита суштина  недоступна. [...]

У синтетичком праосновном јединству аперцепције ја сам свестан себе не као појаве, нити ствари по себи, већ сам свестан само тога да постојим. Ова представа јесте мишљење а не опажање“.[1]

Каква је веза чистог Ја мислим, и оног “ја јесам“?[2] И како уопште  знам да јесам, постојим, без икаквог садржаја опажаја?[3]

Са друге стране, шта би уопште значило, суштински знати себе, своје Ја? Да ли такво нешто као што је суштина нас самих, уопште припада хипотетичком сазнању!?

Зашто би, уопште, наша суштина  била неко суштинско знање, које треба да нас схвати, обухвати мислима, појмовима, изрази речима? Свако знање претпоставља нешто познато. Тако се непознате, нејасне ствари  објашњавају тиме што се своде на јасне, познате.

Која су то несумњива сазнања, потпуно поуздане истине, самоочигледне ствари? Постоји ли таква знања, такве ствари? Или сва знања, па чак и први самоочигледни принципи, претпостављају неко старије знање, где се једна  ствар објашњава другом, а ова опет трећом... и тако у бескрај.

Опет, када се пита: шта је човек, ту се тражи да се  са неким потпуно познатим или више јасним појмом, стварју, бићем, објасни потпуно “непознат“, или “мање јасан“, појам човека?! Да се по по неком је–да изједначењу појмова у хипотетичком суду између субјекта и предиката, одговори на то питање!

Оно што се при томе заборавља да је та веза појмова појавног сазнања могућа само из нас самих – једне самоочигледне Ја=Ја исте властитости!

То сазнање нас самих има чак једну додатну немогућност. Сазнавалац је много пре онај ко сазнаје него оно што сазнаје – увек ће бити један „корак“ иза!

Додуше, Кант и не покушава да сазна нашу суштину, првостепеног синтетичког сазнаваоца, него својом трансценденталном, критичком методом само разјашњава  наше (другостепене) сазнајне моћи за утемељење научног сазнања у границама искуства.

Сама тежња да се сазнавалац објасни, разјасни, сазна, ближе одреди његова првостепена форма–садржај другостепеним формама  разума, ума, чула, или трећестепеним садржајима опажања, потире првостепено јединство форме–садржаја, старије, свакако, од другостепених форми и трећестепених садржаја и једном унапред немогућом поставком, првостепеног предсазнајног, надсазнајног сазнаваоца своди на његове другостепене форме или трећестепене садржаје; објашњава из њих, изводи из њих! Или се, у крајњем случају, до нужно појавног сазнаваоца, долази тек субјективно–објективним јединством празне форме и слепе садржине!

Ипак, ни  спонтанитет свести, као ни празне форме–слепи садржаји у њиховом јединству у искуству не могу се изједначити са самим сазнаваоцем.

Већ је показано да је самоизвесност чисто  логичког Ја, једне свести, једносвесности, утемељена у чистој вољи, једновољности. Да је наше самоочигледно бивстовање пре свих другостепених форми или трећестепених садржаја, утемељено у синтетичкој основи  вољног Ја, једној истој властитости. Да воља поседује свој разум,  логику, свест о себи и  своме телу, а не разум, логика вољу! И да се само из једне самоочигледне надопжајне, надсазнајне исте властитости, чистог вољног Ја=Ја, има утемељење постојаности постојања пре сваког појма и сваког опажаја!  Иначе би се и за потврду  исте властитости, као за неко унутрашње искуство, тражило спољашње искуство! У сваком случају,  самоизвесност логичког Ја много је теже засновати без спољашњег искуства, него вољног Ја.

Самоочигледна чиста воља, једна иста властитост, као суштинска форма истоветна са суштинским садржајем, једино стоји пре подељености форме и садржаја, и сједињује све сазнајне форме и све сазнајне садржаје. Утемељује не само наше одлучивање, деловање, него и спонтано мишљење, суђење.

Из чињенице, што се не може видети виђење, чути чујење, говорити говорење, нити се изједначити са било којим, каквим конкретним сликама, звуцима,  речима, нити свести на њих, не може се због тога тврдити да они не постоје! Или, што се ни воља, ни свест не могу опазити или појмити, изједначити са својим конкретним одлукама, поступцима мислима,  судовима, нити свести на њих, не може се никако  тврдити да  воља и свест не постоје!

 

Чула, разум, ум и једна слободна властитост

 

Са покушајима да се логиком, разумом, умом, уопште појавним сазнањем теоријског ума докаже слободна воља све се окреће супротно од онога како би требало, јер се и опажајност опажаја, разумност разума, умност ума и логичности логике може утемељити само из супстанцијалне воље и једине самоизвесне слободне властитости.

Иако Кант, насупрот општих и нужних судова сазнања  трансценденталног појавног ума, у практично уму постулира суштинску слободну вољу, не само да без слободне властитости општа воља законодавног ума није ни воља, ни слободна, нема утемељење за одлучност одлуке или делатност дела, него без ње нема утемељење ни опажајност опажаја,  ни разумност разума, умност ума, ни логичност логике  ни сазнатљивост сазнања, ни истинитост истине…!

Заправо, пре сваког доказивања овог, оног треба утемељити само доказивање, доказ. Етимолошки, очито, очигледно, до очију, до ока, доказ, пред очи, предочити…  Свакако да се једна иста властитост не може  никако доказивати, довести до ока, пред очи, видети, чулно предочити.

Ипак, како се уопште види? То „очигледно“ виђење појединачног, посебног овог, оног нечег (да би уопште знало шта то види, чује, додирује, мирише, куша) мора, по Платону, претпоставити за унутрашњи вид знања свега са свих страна једне исте истине надсазнајну идеју добра. Поред тога тражи и пре сваке друге изцвесности једну надсазнајну, надопажајну самоизвесну властитост.

 То јест, сасвим обрнуто, од Кантове трансценденталног Ја мислим, не само да се надмислена, надопажајна, надсазнајна најизвеснија Ја=Ја властитост подразумева за свако до ока, доказивање, пред очи, предочавање него и за саму (сваку) опажајност опажаја, разумност разума, умност ума,  логичност логике и истинитост истине… И зато једино може бити она синтетички најстарија субјективност која се подразумева за сву објективност!

По Критици чистог ума изгледа да разум, логика, општелогичко, самосвесно Ја мислим, судим,  поседује емпиричко Ја – нашу исту властитост. Међутим, тек се у Критици практичног ума заправо види да Кант теоријски ум поставља испод практичног ума и критички разум испод самокритичке чисте воље!  

Ипак, он не иде дотле да тврди разум, као и било који други сазнајни  орган на крају припада суштинској воље и једној слободној властитости. Међутим, сасвим је очигледно да без слободне властитости  суштинског практичног ума, ни разум, ни логика, ни логички закони сазнајно-појавног ума немају јединство, утемељење. У ствари, чист опажај, чист  разум, чисто логичко Ја, без вољног Ја,  једне исте властитости не значе ништа!

Као што наша   чула припадају нама самима,  чистој вољи и jeдној истој властитости, а не разуму, општелогичком Ја, тако и разум,  општелогичко Ја, припада нама самима, чистој вољи и једној истој властитости.

Ако већ Кант на чистој вољи и  иманентним идејама Бога, слободе и бесмртности душе, свој практични ум утемељује ноуменално, а не као теоријски, на празним формама разума, чула у границама искуства – феноменално  и самокритични, практични ум, метафизиком чисте воље поставља испред критичке основе разума, теоријског, појавног ума (што сведочи његова Метафизика морала) онда се чиста воља,  као оно првостепено, суштински чисто мора од почетка до краја подразумевати у и основи чисте чулности, чистог разума, чистог ума! Као најстарија синтетичка основа претпоставити у опажајности опажаја, разумности разума,  умности ума, логичности логике, сазнатљивости сазнања и истинитости истине.

 



[1] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz,  1976, Превод Николе Поповића,  Напомена, стр 116.

[2] Исто,  стр. 104.

[3] Ово је само извод из ширег рада Томислав Новаковић: Чиста воља у Кантовој критици Чистог ума/Начела практичне логике на овом сајту: www.filozof.rs

 

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара у Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Као што човек влада собом само када бољи део влада горим, тако и држава влада собом само када бољи део  влада горим. Само када влада бољи и способнији део народа, влада народ, а када влада гори и неспособнији, он прво поробљава бољи део народа, а затим и цео народ. Када бољи део, влада горим то чини бољим човека и државу, јача слободу човека и слободу државе, а када влада гори део, то не само да прави горе људе и гору државу, слаби слободу човека и слободу државе,  производећи: тиранију, олигархију, анархију, него води у поробљавање тог народа,  државе од стране других народа, државa...

    

Томислав Новаковић

Видео дана