Izvesnost samopostojanja iz Ja mislim potire Kantov okret
Autor: Tomislav Novaković
Kant posebno naglašava da je „skandal za ljudski um“ što se ne može dokazati objektivno postojanje spoljašnjeg sveta! Međutim, njeovom kriticizam krije mnogo veća nemogućnost: Iz pojavnog jedinstva praznih formi- slepih sadržaja ne samo da ne može dokazati objektivno postojanja bilo kojeg, spoljašnjeg, ili unutrašnjeg) sveta, nego je takvo dokazivanje u protivurečnosti sa transcendentalnim utemeljenjem.
Kada Kant već iz čistog (praznog) Ja mislim već iz mišljenja, bez čiste čulnosti, opažanja nekritički pretpostavlja samopostojanje, to u potpunosti potire njegov transcendentalni okret i u pojavnom i u suštinskom smislu. Iz transcendentalno-kritičkog utemeljenja svako postojanje (samopostojanje) mora biti pojavno!
Pre nego što Kant tvrdi da se postojanje Boga (uopšte bilo koje, kakve transcendentnosti) ne može dokazati, treba da dokaže izvesnost samog (bilo kojeg, kakvog) postojanja.
Međutim, on ne samo da ne dokazuje izvesnost bilo kojeg, kakvog (samog) postojanja, nego već iz praosnovnog Ja mislim, bez ikakve spoljašnje, unutrašnje čulnosti, opažanja pretpostavlja već iz praznog mišljenja, pojma bez sadržaja čulnosti, opažanja (naše) vlastito samopostojanje!
Kant kaže: „Ja sam svestan sebe ne kao pojave, niti kao stvari po sebi, već sam svestan samo toga da postojim. Ova predstava jeste mišljenje a ne opažanje.“[1] Međutim, očigledno da se iz te proste svesti o svom postojanju ne samo ne može suštinski razlikovati samopostojanje, od postojanja bilo čega drugog, nego tom prostom svešću (ni samo, ni naše, ili, svejedno, bilo koje, kakvo postojanje) nije uopšte utemeljeno, nego samo pretpostavljeno! U stvari, kada se već iz mišljenja (bez sadržaja čulnosti, opažanja) pretpostavlja samoizvesnost samopostojanja, tada se, nasuprot transcendentalnog okreta, očigledno prihvata neka (prostorno-vremensko-materijalna) nekritička objektivnost pre subjektivnosti!
Iz stava: Ja o sebi ne znam ništa suštinski, „već sam svestan samo toga da postojim“ se očigledno ne utemeljuje iz praosnove samosvesti sama postojanost postojanja ili samopostojanja (ono prvo postojano što staje, ostaje, stoji, postoji), nego se, sasvim obrnuto od transcendentalnog okreta, već iz mišljenja,“starijom“ objektivnošću, nekritičkim “objektivnim“ postojanjem, potvrđuje praosnovna svest o sebi, samosvest – postojanje čiste subjektivnosti!
Zapravo, jedino samoočigledni identitet najstarije sintetičke osnove čiste volje i jedne (Ja=Ja) iste vlastitosti može utemeljiti praosnovu čistog razuma (logički A=A identitet i neprotivurečnost), čistu svest o sebi, samosvest, pre (nezavisno od) svakog pojma i svakog opažaja. Samo se iz jedne iste vlastitosti može razlikovati praosnovna apercepcije i percepcija, spontanitet natčulne svesti o sebi, samosvesti, koja, najvišim jedinstvom čiste forme–sadržine ima utemeljenje u samoj sebi i receptiviteta čulnosti, koji nužno traži neku afekciju.
Kant posebno naglašava da je „skandal za ljudski um“ što mi ne možemo dokazati objektivno postojanje spoljašnjeg sveta! Taj zahtev je u najmanju ruku čudan, jer bi po transcendentalnom utemeljenju svaka (nužno pojavna) spoljašnjost (podjednako kao i unutrašnjost), uopšte objektivnost, svetskost sveta, trebala biti samo čulno, razumsko, umska transcendentalna konstitucija čiste subjektivnosti. Da svaki (svejedno da li spoljašnji, unutrašnji) svet izvan te konstitucije bude samo prazno, transcendentalno H!
U stvari, sa tom tezom – da se ne može dokazati objektivno postojanje spoljašnjeg sveta – Kant očigledno izvrće stvar, jer je u njegovom nedovoljno kritičkom utemeljenju provlači mnogo gora stvar (sasvim obrnuta nemogućnost): da ne samo da iz transcendentalnog utemeljenja nema sigurnog postojanja spoljašnjeg sveta, ili postojanja sebe samog, unutrašnjeg sveta, samopostojanja, nego nema nikakvog sigurnog sveta, nikakvog sigurnog postojanja!
Tačnije iz čistog (praznog) Ja mislim, saznajno-logičkim jedinstvom (čistih) praznih formi, slepih sadržaja pojavnog uma ne samo da ne možemo transcendentalnom konstitucijom dokazati objektivno postojanja bilo kojeg, kakvog (spoljašnjeg, ili unutrašnjeg sveta), nego je takvo dokazivanje u protivurečnosti sa transcendentalnim utemeljenjem!
Ako se dalje pitamo: da li Kant sa tvrdnjom: „Ja o sebe znam samo da postojim“, misli na konkretno, empiričko, pojedinačno Ja, ili prazno, transcendentalno opštelogičko Ja, na prvi pogled izgleda da on tu misli sa vlastito Ja. Međutim, njegovo transcendentalno utemeljenje našeg samoizvesnog postojanja već iz čistog mišljenja, praznog pojma, bez opažaja čulnosti, ne potvrđuje, svakako, empiričko, pojedinačno, vlastito Ja, nego opštelogičko Ja mislim. Opet, bez obzira što to nije konkretno, pojedinačno, empiričko Ja, nego transcendentalno, opštelogičko Ja mislim, sa tim nekritičkim samopostojanjem se nasuprot transcendentalnog okreta, očigledno prihvata neka objektivnost pre subjektivnosti. Kao nekakvo postojanje, ostajanje, stajanje starije od Ja, pre Ja, što nije Ja.
To, u svakom slučaju, nije nadsaznajna, nadopažajna Ja=Ja čista volja i jedna ista vlastitost koja iz supstancijalne pojedinačnosti potvrđuje svaku posebnost, opštost, pa i najopštije postojanje, nego opet nekakvo (starije) nekritičko postojanje koje potvrđuje samo opštelogičko, transcendentalno Ja! Takvo utemeljenje ne traži prvostepeno ostajanje, stajanje postojanje iznutra, iz najstarijeg Ja=Ja samoidentiteta prvostepene vlastitosti, nego se u protivurečnosti sa transcendentalnim okretom, i tvrdnjom da je čitav svet izvan naših saznajnih moći ništa, prazno transcendentalno H, za prazno, opštelogičko Ja (već iz čistog mišljenja, bez opažaja čulnosti) prihvata nekritičko postojanje objektivnost!
Međutim, ne samo da Kantovo transcendentalno utemeljenje nema pravo prihvatiti nekritičko postojanje (bilo koga, čega već iz mišljenja, praznog pojma,) nego bez transcendentalne konstitucije čistog pojma–opažaja ne može prihvatati ni sopstveno postojanje! Takođe svako (bilo koje, kakvo) postojanje (pa i samopostojanje) transcendentalnom konstitucijom prazne forme, slepe sadržine može biti samo pojavno!
rosto, pojavno postojanje bilo koga, čega, pa i prosto samopostojanje opštelogičkog, transcendentalnog Ja, bez čiste volje i suštinske vlastitosti kakav si i ko si) ne samo da pretpostavlja nekritičko postojanje, na koje iz transcendentalnog zasnivanja nema pravo, nego ne može nikako utemeljiti ono unutra što ostaje, staje, stoji prvostepeno samopostojanje pre svakog pojma, opažaja, bilo koje, kakve druge postojanosti spoljašnjeg postojanja.
Pored toga, iz proste svesti o svom postojanju, ne može se dati suštinska razlika između našeg samopostojanja i postojanja bilo čega drugog (npr. kamena)! Suštinsko samopostojanje i prosto postojanje mogu se razlikovati samo iz čiste, slobodne volje i prvostepene vlastitosti. Ne iz opštelogičkog, transcendentalnog Ja mislim, kao prazne forme razuma, iz koga se, nasuprot transcendentalizma, već iz mišljenja pretpostavlja nekritičko postojanje, nego iz čiste volje i prvostepene vlastitosti, kao jedine čista forme–sadržine koja u sebi osvedočuje suštinsko samopostojanje i svako drugo postojanje.
Samoočiglednost našeg postojanja ne može se utemeljiti ni na čistoj čulnosti ni na čistom razumu, niti u saznajnom jedinstvu praznih pojmova slepih opažaja pojavnog uma, nego samo u čistoj volji i prvostepenoj vlastitosti suštinskog samopostojanja čoveka, ljudskog roda. Jedino čista, slobodna volja i jedna večno ista vlastitost praktično-moralnog, verujućeg uma u jedinstvu čiste misli, reči, odluke i dela, svedoči sebe sobom.
To jest, ne utemeljuje saznajno-logički pojavni um, razumnost čistog razuma, čiste opažaje čulnosti, čistotu praktično-moralnog uma, nego sasvim obrnuto, samo samokritičnost praktično–moralnog uma, u jedinstvu čiste misli, reči, odluke i dela, utemeljuje saznajno-logičku kritičku osnovu teorijskog čistog uma, razuma, čula!
Ono supstancijalno, unutrašnje suštinsko samopostojanje pre svakog šta je, koliko je, kakvo je, i u kom odnosu je ovo, ono, može se utemeljiti samo iz nadsaznajno, nadopažajne čiste volje i jedne večno iste vlastitosti. Kant samoizvesno samopostojanje, nasuprot transcendentalnog zasnivanje, pretpostavlja već iz mišljenja, pojma. Međutim, nasuprot transcendentalno-kritičko saznajno-pojavnog jedinstva čiste čulnosti, čistog razuma, čistog uma, on tek iz noumenalnog praktično-moralnog uma samokritične čiste, slobodne volje i jedne samoočigledne (večno) iste vlastitosti, može utemeljiti suštinsku postojanost, suštinsko samopostojanje pre svakog pojma i svakog opažaja!
Za Lajbnica, potvrdu postojanja ne samo sopstvenog bića, samopostojanja, nego i uopšte svakog mogućeg postojanja, bivstvenosti bića, može dati samo supstancijalna svrha neponovljive pojedinačne monade. Ako ne postoji pojedinačna volja, neponovljivo, vlastito Ja, kako će postojati opšta volja, opšte ja?
Tek je iz te nadsaznajne, nadopažajne praktično-moralne noumenalnog subjektivnosti starijeg ko si, kakav si u jedinstvu čiste misli, reči, odluke i dela pre svake saznajno-pojavne objektivnosti, suštinski potvrđuje prvostepena vlastitost pojedinačnog čoveka, ljudskog roda, temeljuje suštinsko samopostojanje i na osnovu njega svako bilo koje, kakvo drugo postojanje.
[1] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, BIGZ, 1976, str. 116
O Novaković Tomislavu
Tomislav Novaković je diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Živi i stvara u Čačku kao samostalni filozof.
Filozofija dana
Prirodna nauka koristi logiku kada opštim i nužnim zakonima objašnjava red, poredak sveta, a bilo kakav kosmički um, logos, za celovito jedinstvo materije–energije, po definiciji „objektivne“ nauke, isključuje već na početku!
Bez obzira što ne prihvata nikakav prauzrok izvan same prirode, da bi nauka uopšte bila nauka, ona neki neki jedinstveni logos mikro-makro sveta mora predočiti.
Ne radi se samo o tome da se našem objašnjavanju sveta ima pravo prigovoriti da je "antropocentrično", nego da li se bez neke (bilo kakve) jedinstvene logike za svu materiju–energiju–prostor–vreme–brzinu, sve oblike makro, mikro sveta, uopšte nešto suštinski objašnjava!
Ako čovek (bilo koji živi stvor) ima (neku) „glavu“, zašto je ne bi imala i sva mikro-makrokosmička priroda u svakom svom delu, kao stvarajuće znanje po kome svaka stvar ili biće jeste to što jeste.
Tomislav Novaković