Hjumov skepticizam i budizam
Autor: Tomislav Novaković
Ako je sav unutrašnji i spoljašnji svet zasnovan samo na našem verovanju, mašti, zašto onda Hjum uzima za bitnu tu tvorevinu mašte?...Kada Buda zaključi da svet nije ništa po sebi ni za sebe on u potpunosti odbacuje tu unutrašnju–spoljašnju iluziju volje–svesti, mišljenja ili bića
(Izbor iz Atomike)[1]
Hjumova tvrdnja da naše Ja nije utemeljeno nikakvom jednoznačnom, nepromenljivom predstavom, niti tačno određenim skupom realnih predstava, nego su to samo raznovrsne, promenljive senzacije samo fiktivne impresije zasnovane na mašti, ima mnoge slabosti.
To bi bilo isto kao kada bismo rekli da oko ni samo viđenje ne postoje, jer se ne mogu svesti na bilo koju realnu sliku; ili jednoznačni skup realnih slika.
To jest, da zato što ne postoji nikakva realna slika sa kojom se može poistovetiti čulo vida ili samo viđenje, ili što se te slike (uopšte čulni utisci) svaki čas menjaju, treba zaključiti da ne postoji oko, ni bilo kakva čvrsta osnova viđenja?!
A po istoj logici stalno različitih opžaja i kod ostalih čula, na koje se oni ne mogu nikako svesti, niti sa njima izjednačiti, takođe, zbog toga tvrditi da ne postoje ni bilo koje, kakve jedinstvene moći čulnosti (ni sama ta čula)?!
Ili, da zato što se u našem razumu, umu, sva čas menjaju misli, ideje, pa se razum, um ne mogu izjednačiti ni sa jednom konkretnom misli, idejom, potvrditi svoj realitet takvim konkretnim sadržajima, da ne postoje ni razum i um!
Ili na kraju, kako se svaki čas menjaju sadržaji našeg Ja, sve naše odluke i želje, i samo Ja ili naša volja ne mogu izjednačiti ni sa jednim konkretnim sadržajem, ni sa jednom konkretnom odlukom ili konkretnom željom, da i samo Ja ili naša volja ne postoje!
Međutim, kao što se oko (samo viđenje) razlikuje od slike koju gleda, uho od zvuka koji čuje, ili samo mirisanje, kušanje, dodirivanje od onoga što miriše, kuša, dodiruje, ili razum od od konkretne misli (ne mogu na njih svesti ili sa njima izjednačiti), tako se i samo Ja, ili naša volja razlikuju od od konkretnih sadržaja u nama ili od konkretnih odluka ili želja (ner mogu na njih svesti ili sa njima izjednačiti).
I kao što se iz činjenice što se opažaji, misli, odluke, želje svaki čas menjaju, i sama čula, razum, volja ne mogu izjednačiti ni sa konkretnim opažajima, mislima, odlukama, željama, ne može zaključiti da čula, razum, volja ne postoje, tako se ni iz činjenice što se konkretni sadržaji u nama stalno menjaju, i vlastito Ja ne može izjednačiti sa tim konkretnim sadržajima, niti sa njima potvrditi svoj realitet, ne može nikako zaključiti da ono ne postoji!
Mi, svakako, možemo postaviti pitanje da li su stvari baš takve kakve ih mi vidimo svojim čulima – u ovom slučaju našim viđenjem, čulom vida, ali nikako ne možemo zaključiti, da zato što su te slike čas ove, čas one, ovakve, onakve, ne postoji nikakva stalna, jedinstvena osnova čula vida ili samog viđenje.
Svakako da slično važi i za ostala čula: iz činjenice što se slušanje, mirisanje, kušanje, dodirivanje), ne može poistovetiti sa bilo kojim pojedinačnim zvukom, mirisom, ukusom, dodirom), nikako se ne može zaključiti da ne postoji samo čula sluha, mirisa, ukusa, dodira!
Zapravo, iako svaka slika zavisi i od čula vida, samog viđenja i od onoga što se gleda, oko i samo viđenje skoro da i ne zavisi od tih konkretnih sadržaja!
Tačnije, oko za gledanje svega vidljivog sa spoljašnje strane ima oslonac u nevidljivoj svetlosti, a sa unutrašnje strane u nevidljivoj svesti.
Svakako da isto važi za sluh, miris, ukus, dodir, ili razum, um...
To znači da u samim slikama, impresijama, pored onog što se gleda (sluša, miriše, kuša, dodiruje) u bilo kojoj pojedinačnosti, posebnosti, učestvuje ne samo čulo vida, sama moć viđenja (ili sluha, mirisa, ukusa, dodira) koja se ne može izjednačiti ni sa jednom "realnom" slikom (kao ni bilo koje drugo čulo sa svojom čulnom draži), već traže ne samo starije jedinstvo razuma, svesti, nego čak, kao kod Platona, unutrašnje sagledavanje umom svega sa svih strana (po celini stvari) iz celovite ideje!
Kant razlikuje transcendentalnu i empiričku maštu. Hjum stalne i nestalne principe u mašti, približujući na taj način onaj deo mašte koji počiva na stalnim principima u velikoj meri razumu (zbog čega se teško od njega može i razlikovati).
Na kraju njihove postavke o mašti mnogo više liče na intuiciju i verovanje. Dakle, slično kao što Kant u području transcendentalnog šematizma traži posebnu moć razuma pod vidom transcendentalne sinteze uobrazilje, koja treba da poveže razum i opažaj – plodnu intuiciju koja prvo treba da omogući sintetičke sudove a priori a zatim i celinu empiričke svesti, empiričkog znanja, tako Hjum stalnim principima mašte, koji počivaju na verovanju, povezuje razum i impresije za jedinstvo našeg Ja ili jedinstvo sveta.
Ipak, u pogledu davanja primata praktičnom biću nad saznajno-teorijskom, njihove postavke o čoveku su znatno različite.
Kod Kanta je naše praktično biće utemeljeno na verujućeem umu i apriornoj moralnosti, a kod Hjuma ta verovanja slede automatizam instinktivno-emotivne mašte.
Mašta, svakako, traži krajnje ozbiljno razmatranje posebnog dela; pogotovu ona produktivna. U svakom slučaju, ne vidi se nikakva nužnost, da, kao kod Kanta, onaj transcendentalni prelaz od čistog razuma ka čistoj čulnosti bude ta produktivna mašta. Zašto bi ta – samo tehničke uloga u spajanju dve čiste saznajne moći, bila uopšte mašta, nazivala uopšte maštom – a pogotovu još produktivnom?
Produktivna mašta može postojati samo u području između ideja uma (podjednako teorijskog kao i praktičnog) na jednoj, i razuma, čulnosti na drugoj strani. Ona je tu suštinsko stvaranje, kreativnost svake vrste. U filozofiji, nauci, umetnosti, praktičnom životu, svim ljudskim delovanjima.
Platon smatra da nas čula obmanjuju, i da razum, takođe ne pokazuje pravu suštinu stvari, nego tek um dijalektikom pojmova, logičkim uviđanjem, viđenjem sagledava večna bića, same ideje.
Viljem Blejk, koji živi, takoreći, u Hjumovo vreme, sa druge strane smatra da razum svojim pojmovima, definicijama ne zatvara naš um, nego da, naprotiv, gušeći strasti okiva naša čula, kao jedine žive tokove za dušu, osećanja, otvore za naš duh. Za njega je zmija koja iskušava dušu čoveka upravo misao.
Razum neda čulima da se otvore, probude u punoj živosti; da vide, čuju, dodirnu, osete miris, ukus stvarnog (za Blejka jedinog) večnog života. Duša pravu viziju ima samo na krilima mašte. Zato samo prava umetnost koja oživljuje naša čula potiče iz rajskog života, jer oslobađajući maštu, vraća sveobuhvatnu volju, osećanja, duh.
Opet, bez obzira na to što ne nalazi utemeljenje za opšte inužne sudove razuma, ili uzročno-posledične relacije među pojavama, Hjum u svakom slučaju ostaje racionalist. On ne tvrdi da opšti i nužni uzročno-posledični odnosi ne postoje, nego ne vidi kako ni sa kojim moćim mi takve opšte i nužne uzročno-posledične odnose uopšte možemo saznati.
Daleko od toga da se može reći da je ta Hjumova konstrukcija iz iracionalne mašte potpuna proizvoljnost, ili čak obmana, privid. Ipak, njemu se na kraju s pravom može postaviti pitanje: ako je naše Ja, unutrašnjost, kao i sam svet, spoljašnjost, samo skup senzacija, zasnovan na našem verovanju, mašti, a ne nešto što postoji po sebi, pa zbog toga nema nikakve osnove da se tvrdi postojanje bilo kakvog Ja samog po sebi, ili samo po sebi postojanja spoljašnjeg sveta: zašto se onda uopšte prihvata, smatra za bitnu ta (samo) tvorevina (naše) mašte; bilo jedinstvenog, stvarnog Ja, bilo jedinstvenog, stvarnog spoljašnjeg sveta, a ne baš, po tom uvidu – radikalno suprotstavi toj zaslepljenosti, fiktivnoj tvorevini mašte, kao nečemu prividnom, nepostojećem?
Mnogo pre Hjuma (ili Kantovog pojavnog sveta iz transcendentalne mašte) Buda daleko doslednije smatra da je sav unutrašnji i spoljaši svet varljiva konstrukcija mašte.
Međutim, kada Buda zaključi da svet nije ništa ni po sebi ni za sebe, da ne postoji po sebi ni Braman (Bog, bivstvovanje) ni Atman (duša, sopstvo, duh) da svi osećaji u nama, sve naše saznajne forme čula, razuma, uma, ili naša odlučivanja, delovanja zavise od spoljašnjih sadržaja, kao i svi spoljašnji sadržaji od tih unutrašnjih formi, on u potpunosti odbacuje međuzavisnu konstrukciju unutrašnjeg–spoljašnjeg privida osećaja, opažaja, znanja, mišljenja, odlučivanja, delovanja od privida predmetnosti, bića kao i obrnuto i potpunom utrnuću (Nirvani) tog međuzavisnog spoljašnjeg-unutrašnjeg bez ostatka, odbacuje sve zaslepljene osećaje, opažaje, saznanja, misli, odluk, dela koja se lepe za ništavno, prividno biće, život.
Unutrašnje sadržaj traži u varljivom spoljašnjem, a sadržaj spoljašnjeg se uobličava kroz naša čula, razum, um, volju, svest, takođe, varljivo unutrašnje.
Ne samo da oko, uho, miris, ukus, dodir, naša osećanja, govor, mišljenje, volja i svest... zavise od onoga što gledaju, slušaju, mirišu, kušaju, dodiruju, osećaju, govore, misle, odlučuju, kao podjednako i svi sadržaji viđenja, slušanja, mirisanja, kušanja, dodirivanja, osećanja, govora, mišljenja, odlučivanja od našeg oka, uha, mirisa, ukusa, dodira, osećaja, govora, razuma, uma, volje, svesti, nego i svaka "transcendentnost" vanprostornog, vanvremenskog onostranog Atmana, Bramana, ideje.., ili hipotetičke pratvari, elemenata, prabića.., svaka "noumenalnost onoga večnog" tamo, potpuno zavisi od prostorno-vremenskog fenomenalnog, promenljivog, nestvarnog ovde i sada...
Svako saznanje, mišljenje, govor o "transcendentnim stvarima" (onog večnog, duhovnog tamo) izvan naših međusobno zavisnih osećaja od onog što se oseća, opažaja i onog što se opaža, saznanja, mišljenja od onog što se saznaje, misli, odluke od onog što se odlučuje, delatnosti od onog što se dela, kao i obrnuto je bespredmetan, nema nikakvog predmeta (sadržaja) u tom saznanju, mišljenju, govoru, ništa se njime ne saznaje, ne misli, ne govori i zato kaže:
“Ako je ovo, onda je i ono, ako nastaje ovo, nastaje i ono. Ako nema ovoga, nema ni onoga. Ako prestaje ovo, prestaje i ono... [2]
I kada kaže “ako je ovo, onda je i ono...“ i nestankom ovoga nestaje i ono, ne misli samo na međuzavisnost razumskih ili čulnih saznajnih formi od svih pojavnih sadržaja, nego na zavisnost naše volje, "noumenalnog" unutrašnjeg, od pojavnog spoljašnjeg, kao i obrnuto.
“U ovom telu čiji je uzrast ograničen i spoznaja oskudna sadržan je svijet, pojava svijeta, dokončavanje svijeta, i put koji vodi dokončavanju svijeta.“ [3]
Ta zavisnost unutrašnjeg od spoljašnjeg privida predmetnosti, bića i spoljašnjeg od unutrašnjeg privida volje, svesti, mišljenja, delovanja širi paučinasti svet iluzija i tako samo povećava bol i patnju.
Ipak, kada Buda ono po sebi, prividno onostrano (bilo da je u to duša ili Bog) večno tamo, uslovljava sa ovostranim ovde i sada telom, ili svetom – prividom našeg Ja, i prividom spoljašnjeg sveta, kada kaže: “Ako je ovo, onda je ono...“ on tako prvenstveno naglašava zavisnost spoljašnjeg privida od unutrašnjeg privida i onostranog privida od ovostranog privida.
To jest, kako se pre može uticati na unutrašnju konstrukciju, obmanu mašte, privid unutrašnjeg, nego na spoljašnju konstrukciju, kosmičku iluziju, priviod spoljašnjeg “, da bi se uticaj ove spoljašnje iluzije sprečio, isključio, treba prethodno, raščistiti sa ovom unutrašnjom iluzijom, unutrašnjom obmanom volje, varljivom tvorevinom, građevinom mašte, odbaciti iluzija na samom izvoru bez ostatka, saseći u dubokom korenu privid opažaja, osećanja, znanja, svesti, mišljenja i tako ukinuti i privid stvarnosti stvari, predmetnosti predmeta, bićevitosti bića.
Kada se smanji što je više moguće unutrašnji privid volje–odlučivanja–delovanja u potpunom utrnuću (nirvani) volje–odlučivanja–delovanja bez ostatka nestaće svaki uticaj spoljašnjeg-unutrašnjeg privida mišljenja–bića.
Nestankom ovog (negacijom prividnih izraza volje, svesti koji se lepe za pojavno, fenomenalno – T .N.) nestaje i ono prvo prividno fenomenalno sa njim i prividno transcendentno, noumenalno – T. N.)... i tako nestaje (ovostrano-onostrani bolni privid -T.N.) celo to gomilište patnje.“ [4]
[1] Ovo je samo izvod iz odeljka Hjumovo shvatanje mašte iz knjige: Tomislav Novaković,Čisto Ja i Atomika Kantove kritike čistog uma,načela praktične logike, DESIRE, Beograd, 2010. Za više pogledati sajt: www. filozof.rs
[2] A. X, 10, 92 Prevod Čedomila Veljačića
[3] Angutara-nikayo, IV, 45 Prevod Čedomila Veljačića
[4] A. X, 10, 92 Prevod Čedomila Veljačića
O Novaković Tomislavu
Tomislav Novaković je diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Živi i stvara u Čačku kao samostalni filozof.
Filozofija dana
Prirodna nauka koristi logiku kada opštim i nužnim zakonima objašnjava red, poredak sveta, a bilo kakav kosmički um, logos, za celovito jedinstvo materije–energije, po definiciji „objektivne“ nauke, isključuje već na početku!
Bez obzira što ne prihvata nikakav prauzrok izvan same prirode, da bi nauka uopšte bila nauka, ona neki neki jedinstveni logos mikro-makro sveta mora predočiti.
Ne radi se samo o tome da se našem objašnjavanju sveta ima pravo prigovoriti da je "antropocentrično", nego da li se bez neke (bilo kakve) jedinstvene logike za svu materiju–energiju–prostor–vreme–brzinu, sve oblike makro, mikro sveta, uopšte nešto suštinski objašnjava!
Ako čovek (bilo koji živi stvor) ima (neku) „glavu“, zašto je ne bi imala i sva mikro-makrokosmička priroda u svakom svom delu, kao stvarajuće znanje po kome svaka stvar ili biće jeste to što jeste.
Tomislav Novaković