Томислав Новаковић филозоф

Четвртак | 18. Јануар 2018.

Tomislav Novakovic

Хегелова самоспознаја духа као спознаја себе и самоспознаја себе као спознаја духа

Аутор: Томислав Новаковић

Тако се начело Γνωύι σεηυτόν (спознај себе) достиже се тек на крају у Хегеловој умској личности–филозофији апсолутног знања, чистом мишљењу о самом мишљењу, апсолутном појму појма које потпуно сазнаје, схвата себе саставља субјективно и објективно, мишљење и биће. Вечни умни лик човека (људског рода) достиже апсолутним самосазнањем логички духовни лик истине вечне идеје, метатафизички лик Бога, постиже логичку кружност, излази из простора–времена–природе, који на тој разлици почетка краја, духу који се, оспољује, отуђује од себе и почивају.

Хегелова самоспознаја духа као спознаја себе и самоспознаја себе као  спознаја духа

Спознаја је духа најконкретнија, стога највиша и најтежа. С п о з н а ј  с а м о г а   с е б е, та апсолутна заповед ни по себи, а тако ни тамо где долази као повијесно изречена, нема значење просто с а м о с п о з н а ј е  према  п а р т и к у л а р н и м способностима, карактеру, склоностима и слабостима индивидуе, него значење истинитога у човеку, као и истинитога по себи и за себе – саме  б и т и   као духа.“[1]

Филозофско знање кроз  историју филозофије тежи сједињењу коначног и бесконачног, идеалног и реалног, субјективног и објективног, духа и природе, мишљења и бића. И иако историја филозофије са свим могућим различитим, супротним филозофијама испољава истовремено највишу слободу духа и логичку нужност истине  она, по Хегелу,  тек на крају достиже то највише јединство.

Његова Историја филозофије демонстрира „метафизичко искуство ума“, показује да су све дотадашње филозофије само степени самосазнања свеобухватне филозофије филозофије, која на крају свог пута у његовој Науци логике, у апсолутном мишљењу самог мишљења, појму самог појма, знању самог знања, препознаје Аристотеловог Бога, Платонову апсолутну  идеју.

Та дијалектичка логика открива логички пут спекулативног појма, који показује како се дух самосвешћује самоодређењем сазнања долази до себе. Од потпуно неодређеног, појавног чулног бића на почетку, и сваком суштином даље, до суштине свих  сазнајних суштина до вечне истине  апсолутне идеје.

Она полази од највећих супротности мишљења–бића, почетних филозофско–логичких принципа (Парменидове–Хераклитове филозофије) које током даље историје филозофије све више саглашава, да би у завршној  филозофији све могуће логичко–филозофске разлике, супротности објединила у апсолутном духу,  идеји.

„Све што је најпрвобитније јесте нешто најапстрактније,..још није напредовало; последњи облик који произилази из овог напредовања, као једног непрекидног одређивања јесте најконкретније;...Савршена филозофија једног познијег времена представља у суштини резултат свих ранијих радова мисленог духа, да су њу захтевала, произвела та ранија становишта, те да није сама собом изникла из земље“[2] 

На почетку Парменид. Не постоји празнина, ништа, небиће,  јер се не може мислити, говорити о небићу, него само о бићу. Само биће–једно јесте.

Само је вечно истинито мишљење, са једном са свих страна истом истином,  нити тамо веће нити овамо мање, једно вечно исто биће.

Међутим, иако важе Парменидове речи: Једна истина је само истина једног, за Хегела, дакле,  не постоји само једно–биће и једна једина апсолутна мисао: биће–једно јесте, небиће– мноштво није, него апсолутно мишљење, као хераклитовски логос све-једног–једног-свега садржи у једној апсолутној мисли, појму и јесте и није и  биће и небиће, појаву–суштину, исто и различито, сваку могућу форму, садржину мишљења–бића.

Хегел Парменидово једно апсолутно одређено истином мишљење–биће, због његове потпуне негативности спрам сваке разлике природног садржаја, чулног мноштва, јер нема никакве друге, ближе, конкретније одредбе, било каквог кретање, промене – изједначује са небићем.

Показује да све појавно, чулно, пролазно настајућенестајуће  природно биће–небеиће постоји само унутар једног различитог–истог вечно живог духа апсолутног мишљења–бића.

Дијалектиком чистог појма о појму, као филозофијом саме филозофије, Хегел разоткрива суштинску, унутрашњу, логичку историју филозофије, препознаје логички пут самосазнања свеобухватног духа, доказује да сви различити, супротни принципи током њене историје само степени саморазвоја једне апсолутне идеје.

„Апсолутна идеја јесте једини предмет и једина садржина филозофије. Пошто она садржи у себи сву одређеност, и пошто је њена суштина да се враћа себи кроз своје самоодређење или упосебљавање, то она има разна уобличења, а посао је филозофије да у њима сазна идеју. Природа и дух су уопште различити начини приказивања њеног постојања.“[3]

Саморазвој свих логичких принципа у својој Историји филозофије Хегел изједначује са самоодређењем апсолутног мишљења о самом мишљењу у својој Науци логике, излагањем апсолутне  идеје. Или, логичко кретање чистог појма о појму у излагању апсолутне идеје, поистовећује са свим степенима самосазнања апсолутног духа у филозофији.

„Редослед система филозофије у историји је исти као редослед у логичком извођењу појмовних одредаба идеје“[4] Тек у једној свеобухватној филозофији саме филозофије, тоталитету апослутног духа, идеје, састављају сви различити, супротни филозофски принципи током њене историје.

У његовом систему апсолутног знања о самом знању, свести о самој свести, све иде по једном нужном логичком следу,  расте од семена до завршног плода, развија као органска целина једне апсолутне идеје. Само оно што је живо, што је духовно буди се у себи, развија се. Идеја је тако конкретна по себи и у развоју – један органски систем, један тоталитет који у себи садржи читаво богатство струпњева и момената.“[5]

Бесконачна негативност мишљења спрам сваког коначног, облика, појавног бића слободно испољава све логичке разлике, супротности, дијалектиком чистог појма ка свеобухватној истини саглашава све дотадашње филозофије, све док у тоталитету духа не изједначи апсолутно логичко мишљење о самом мишљењу  са Божијим вечним бићем, не препозна истину апсолутне идеје као вечну суштину Бога пре створеног света.

По нужности дијалектичке  логике у основи све  науке, то је утемељење апсолутне научности логике и апсолутне логичности науке пре, после сваке друге науке. Тек се чистим појмом појма, као потпуном научношћу логике или потпуном логичношћу науке утемељује сама, сва (наука) логика; започиње апсолутна научност логике и апсолутна логичност науке.

Заправо, научна (унутрашња, логичка) историја филозофије у дијалектичком тоталитету субјективног–објективног једина има за предмет свог проучавања апсолутно. Заправо, дијалектичка логика је наука саме логике, или логика саме науке, највиша (апсолутна) научност науке и највиша (апсолутна) логичност логике.

Само је у тој апсолутој логичности науке или апсолутној научности логике логичка форма апсолутног појма о појму изједначена са апсолутним логичком садржином мишљења о самом мишљењу, потпуно једно са својим предметом, Богом какав је он по својој вечној суштини апсолутне идеје.

Апсолутна форма у логици је, заправо, њена првостепена  садржина, или апсолутна садржина у логици њена апсолутна форма. Та апсолутно научна логика, или логична наука испуњава Фихтеов критеријум апослутне форме–садржине науке саме науке, знања самог знања.

У тој  апсолутној логици саме науке, или апсолутној науци саме логике, разоткрива се највише  логичко-онтолошко јединство мишљења и бића, излаже како апсолутни дух у филозофији сазнаје себе. Сва природа, историја служи његовом саморазвоју, самоосвешћењу у највишем дијалектичком јединству форме-садржине појма о појму, свести о самој свести, самосазнању апсолутне идеје.

Дијалектика чистог појма о појму највише логичко-онтолошко јединство мишљења и бића са свим могућим моментима, степенима сазнања кроз форму-садржину свих различитих, супротних филозофије, приказује као суштинску, унутрашњу историја духа, саморазвој апсолутне идеје.

Апсолутно самосазнање у чистом појму појма, мишљењу о самом мишљењу у излагању свеобухватне идеје изједначује субјективно и објективно, мисли и предмет  мисли. Доказује да су ти различити умни принципи, по свој историји филозофије само сва могућа различита, супротна испољења једног слободног духа, која по логичкој нужности апсолутног појма воде највишем самосазнању свеобухватне идеје.

Заправо, тек се у завршном систему апсолутног духа, мисли о самој мисли, с која излаже  метафизичко искуства ума кроз целокупну историју филозофије дијалектиком појма о појму изједначују слобода и нужност, субјективно и објективно логичка форма–садржина (без разлике), логички принцип сваке посебне филозофије налазе своје место.

То самоодређење апсолутног појма треба потпуно да изједначиу логичко и онтолошко, субјективно и објективно, да покаже да се свако могуће, стварно, нужно биће потврђује тек кроз првобивствено истинито мишљење.

Само апсолутно мишљење о самом мишљењу у саморазвоју самосазнања у тоталитету духа, апсолутне идеје саставља субјективно и објективно, у дијалектичком самокретању појма достиже унутрашње безмерје духа старије од простора, времена, броја.

То је натприродни облик, умски лик  вечне истине, као логички узрок и почетак, „непокретно што покреће“, Божији дух пре све створене природе, историје који потпуно зна, себе.

Већ у уводу своје Науке логике  Хегел  апсолутну, вечну суштину Бога, своди на апсолутну, вечну суштину логике; тврди да је за њега логика „систем чистог ума [..], царство чисте мисли, истина сама по себи и за себе [...] излагање Бога какав је он у својој вечној суштини пре стварања природе и једног коначног духа [...],“[6] а свет природе, историје само оспољење, другобивство Бога, отуђење апсолутног духа,  идеје.

То јест, апсолутна форма логике је управо (апсолутно слободна) садржина филозофије (мишљења о самом мишљењу) а апсолутна садржина историје филозофије, као највише филозофија филозофије, је свеобухватна идеја, која у форми научног појма о појму, мишљења о самом мишљењу саставља све различите, супротне филозофије.

Како је и садржина апсолутног мишљења – апсолутни дух, појам, идеја Бога, а истовремено и форма Божијег апсолутног мишљења о самом мишљењу–  апсолутни појам, дух, идеја, наука о логици је синтеза свих наука,  а највиша, дијалектичка логика са тим знањем апсолутне форме-садржине, апсолутним појмом појма, мишљења о самом мишљењу, као вечне суштионеБога, апсолутна наука свих наука.

А то је управо оно што Хегел тражи од Аристотела. Да највише мишљење о самом мишљењу, које приписује Богу, докаже кроз сву апсолутну логичку форму–садржину без разлике, демонстрира чистим појмом ту вечну сврху–дело Божијег мишљења о сасмом мишљењу кроз све могуће–стварно–нужно постојеће. „Идеја мишљења које мисли о самом себи схваћена је као највиша истина...Оно што недостаје јесте један принцип који се спроводи кроз целу област посебности.“[7]

Да се мишљењем мишљења схвате, обухвате сви различити логички принципи,  дијалектиком апсолутног појма по себи и за себе апсолуно мишљење преточи у све могуће–стварне–нужне видове бића, изведе из апсолутног духа, идеје. Са апсолутношћу логичког – мишљења (мишљењем о самом мишљењу) и апсолутношћу онтолошког  (бићаБога)– у апсолутном сазнању изједначе логичко и онтолошко, мишљење и биће.

Да се на крају, највишом научном филозофијом–логиком у самокретању спекулативне мисли, појма покаже, потврди у свим посебним садржајима на делу тај највиши панлогизам једне са свих страна исте истине апсолутног мишљења–бића. Докаже да је то апсолутно логичко (потпуно логичко мишљење о самом мишљењу) једино стварно, онтолошко, биће и све онтолошко, стварно, природно, историјско, свако постојање, дешавање, све  биће управо – апсолутно логично.

Код Шелинга апсолутни идентитет субјективног и објективног, саставља и апсолутну логичку форму–садржине, води јединству коначног и бесконачног, реалног и идеалног, општег и посебног, духа и природе.

Ипак, иако и Хегел претпоставља идентитет првобивстеног духа и другобивствене природе, код њега само дух има апсолутно постојање, а све чулне форме, материјални, енергетски облици, појаве, садржаји природе само су опредмећене вечне логичке форме, оспољени, отуђени логички садржаји апсолутног духа, идеје.

Отуђењем духа у природу почиње расцеп мишљења и бића, Божијег лика аполутне идеје и појавног облика; идеја је простору, времену, материјалној природи у привидном животу, бићу.

Дијалектиком појма се надвладава тај расцеп мишљења и бића и њихово међусобно самоогледање у празнини, ничему, обостраној условљености, небићу и апсолутним самосазнањем излази из оспољеног живота, привидног бића.

Оспољено биће сваким могућим материјалним кретањем у другобивственој природи, појавном мноштву коначном мером разума, чула производи на крају и сопствену “смрт“ – небиће.  

Тек када се мишљења достигне истином унутрашње безмерје идеје, та апсолутно слободна форма ума се саставља са апсолутно логичким садржајем вечног бића и тај расцеп мишљења и бића укида.

Дух се у својој негативности спрам природе рефлектује самоогледањем, самосазнањем у повратном, логичком кретању појма, а са највишим појмом појма достиже апсолутно јединство субјективног и објективног, мишљења и бића.

Филозофско мишљење напушта другобивство природе, историје, све  спољашње искуство и по логичкој нужности свеобухватног знања на крају свог пута враћа у вечност „непокретног покретача“, једне са свих страна исте  истине мишљења–бића.

Вечно живи дух по себи и за себе саставља све могуће различите, супротне логичке моменте свеобухватне идеје, сазнаје апсолутну истину као вечну суштину Бога пре стварања света, историје и једног коначног духа.

„Тако се апсолутни дух, који се показује као конкретна и последња највиша истина свега бића, сазнаје на крају развоја још више као дух који се слободно отуђује и отпушта у облик неког непосредног бића, одлучује на стварање једног света који садржи све што је спадало у оно развиће које је претходило оном резултату, и што се благодарећи томе обрнутом положају према своме почетку претвара у нешто што зависи од резултата као принципа.“[8] 

Ништа не постоји што није преточено у мишљење, као у Парменидовој кугли: „Јер, све једно ми је одакле ћу почети, јер ћу се опет тамо вратити.“  Апсолутно мишљење поново успоставља логичко-онтолошко јединство са вечним бићем као „пуну једну без икакве празнине, заокружену са свих страна исту истину – „нити овде већу, нити тамо мању,“ налик Парменидовој кугли, или Аристотеловом Богу.

Од највећих супротности Парменидовог чистог једног бића  и  Хераклитовог „једног које је у свему у свега које је у једном“,  започиње дијалектичко јесте–није, биће–небиће и једино могуће–стварно–нужно научно-логично утемељење у њиховом апсолутном јединству,  постајању, бивању, као логосу вечно живе ватре духа по себи и за сбе која у саморазвоју апсиолутне идеје саставља све разлике, супротности.

То је иза све  појавности чулно-разумског бића, појавног постојања природе, историје, дијалектиком чистог појма, највишим умским делом душе“сећање“, “преопознавање Платонове вечне идеје.... А понајпре Аристотелово мишљење о самом мишљењу сазнаје највишу логичку-онтолошку могућност–нужност Божијег вечног мишљења–бића... Или, дијалектиком апсолутног духа изједначење мишљења са простирућом природом (бићем), као потпуно јединство две Декартове супстанције, или Спинозине са свих страна бесконачне супстанције и свих њених бесконачних  атрибута...

То је логичко-онтолошка нужност апсолутног духа, Божијег Ја, пре, испред утемељења било којег, каквог конкретног људског Ја, Кантовог трансценденталног Ја, квалитативне бесконачности истине стварајућег Божијег ума, пре само регулативног ума или коначног разума.

Апсолутни дух, као Платонова вечна идеја, или Аристотелов натчулни појам, апсолутном субјективношћу мишљења о самом мишљењу, као највишом објективношћу и условом сваке објективности, поново поставља ноуменално испред феноменалног и највише јединство ума за све суштинско-појавне садржаје испред одвојености разума, чула.

У ствари, тако нешто је већ присутно у Шелинговом апсолутном идентитету субјективног и објективног, форме и садржине, коначног и бесконачног, природе и духа у тоталитету: „дух је свесна природа, природа је несвесни дух“.

 

Хегелово апсолутно логичко самосазнање, самомишљење, самосвест као првостепени (вечни)  духовни живот Бога

 

На први поглед изгледа да се Хегелова дијалектичка логика утемељује на противуречности и тако супротставља самом темељу логике. Међутим, тако је само на први поглед, а у дубљем сагледавању он  са дијалектичким јединством логике много пре доследним монизмом, панлогизмом тражи из највишег по себи и за себе апсолутног духа, идеје вечно живо непротивуречно јединство свих могућих различитих, супротних форми појма, суда, закључака мишљења.

Хегелов критеријум апсолутне логичности логике није усмерен ка појединачном, посебном општем појму, знању о нечему, него ка свеобухватном идејом ка целини, свему.

Није исто када је нешто појединачно, посебно, опште противуречно неком другом појединачном, посебном, општем, и када је противуречно апсолуту, целини, свему. Заправо,  како ће нешто бити противуречно целини, аспсолуту?

Зато је по Хегелу, наука о целини једина наука јер, која дијалектичком логиком доследни монизам све разлике, супротности поима као по себи друго самога себе апсолутног духа, идеје, схвата као логос Хераклитове вечне ватре који носи све у  једном  и једно у свему.

Зато можда и није права реч да Хегелова логика почива на противуречности, него је заправо једина наука, логика која науком о целини, тоталитету бића–логике не почива (не дозвољава) противуречности, него их, настављајући на Спинозу, Шелинга, поима као унутрашње, логичке разлике, супротности једног апсолутног по себи различитог и истог тоталитета Бога–природе.

То јест, докле год једна истина дозвољава искључиве супротности, има противуречности насупрот себе, она није тоталитет, апсолутна истина.

То значи да Спинозу или Хегела Бог није Бог када има наспрам себе природу, нити је вечни живот живот, када има наспрам себе смрт, неживо. Једна по себи различита и иста апсолутна идеја све могуће-стварне–нужне супротности дијалектиком поима као слободу једног вечно живог духа, као првобивствени  вечни духовни  живот Бога, док формална логика и даље задржава искључиве супротности (противуречности ) живог–неживог, духа–природе.

По Хегеловој једино могућој логичности дијалектичке логике вечни духовни живот не може имати наспрам себе смрт, неживо, нити Бог, апсолутни дух, истина наспрам себе природу, неистину. Наспрам вечно живог не може стајати никаква (природна) смрт,  неживо, или наспрам духа, природа, него вечно живи дух, као Хераклитов логос вечно живе ватре саставља све разлике, супротности живог–неживог, обједињује сву живу и неживу природу, све могуће форме, садржаје.

Све се мора појмити у јединству Божијег духа, кроз логичка пододређења апсолутне идеје, дијалектичком логиком саставити све разлике, супротности живог–неживог.

Наспрам поларитета живог и неживог, живог које прелази у неживо и неживо у живо, апсолутни (вечни, духовни) живот Бога, апсолутно самосазнање, самомишљење, самосвест дијалектиком унутар себе кроз логичка пододређења апсолутне идеје обухвата све могуће-стварне-нужне разлике, супротности живота–смрти, живог–неживог, или духа–природе.

Ум је сазнајни орган вечно живог духа а дијалектика у свеобухватном појму појма, која у логичком јединству апсолутне идеје саставља све  форме и садржаје, органон апсолутно истинитог самосазнања, самомишљења.  То органско јединство све логике је умом вечни духовни живог Бога а дијалектиком органон апсолутно истинитог мишљења о самом мишљењу.

И  како дијалектика као органон вечне истине у тоталитету апсолутне идеје саставља у највишем јединству ума све могућа-стварне-нужне разлике, супротности живог–неживог, ум је са највишим појмом појма, мишљењем самог мишљења, знањем самог  знања, свести саме свести вечни духовни орган Бога, оно првостепено, првобивствено вечно живо.

 

 

Изједначење субјективног и објективног у Хегеловој личности–филозофији.

 

О суштини духа је наведено да је његово биће његово дело… Тачније речено његово дело састоји се у томе што зна за себе. Γ ν ω ύ ι  σ ε η υ τ ό ν, познај себе, тај натпис над храмом бога знања код Делфа представља апсолутни налог у коме се изражава природа духа...Свест у суштини значи да ја постојим за себе, да сам предмет самом себи.“[9]

Заправо, начело Γνωύι σεηυτόν (спознај себе) постиже се у апсолутном смислу тек на крају у Хегеловој умској личности–филозофији, када се у завршној филозофији филозофије изједначе мишљење и биће, натприродно и природно: вечни духовни лик Бога и највиши умски људски лик човека.

Кроз највиши облик чистог појма о појму у завршној филозофији на крају, све је појавно кретање у просторно-временској природи дошло до краја и зато укинуто, достигло логичко кружно кретање, достигло метафизички умски лик истине, квалитативно безмерје непокретног покретача, апсолутног духа, идеје. У Хегеловој умној личности–филозофији апсолутног знања, чистом мишљењу о самом мишљењу, апсолутном појму појма које потпуно сазнаје, схвата себе сјединило се субјективно и објективно, мишљење и биће.

То је Парменидово једно са свих страна истином исто мишљење–биће. Или Хераклитов логос све–једног једног–свега, Анаксагорин Νοϋς пре свега света, и у основи свега света, Платонова апсолутна идеја, или Аристотелов Бог (непокретни покретач), као логички узрок и почетак.

Апсолутним самосазнањем, потпуним искуством ума, умности, изједначује се коначни, природни, људски лик човека и апсолутно логички лик Бога, вечна форма–садржина духа, истина вечне идеје. Са вечном  сврхом–делом „непокретног покретача“  , апсолутним духом који апсолутно зна себе, идеја је  искусила све спољашње путеве, „прозрела“ сва испољења, отуђења, другобивствене природе и логичким кретањем чистог појма кроз све  различите филозофије потпуно, препознала себе. На тај се начин филозофија показује као круг који се враћа у себе“[10] Са том свести о самој свести, знањем о самом знању дух се ослободио другобивства, сваког оспољеног, отуђеног живота, бића у чулној природи и апсолутном истином вратио у  вечни надпочетак.

Апсолутно мишљење бесконачна негативност спрам природе потпуно “гута“ све разумско, чулно мноштво, напушта на крају свог пута свако другобивствено постојање  и апсолутним и позитивношћу чисте мисли о мисли, самосазнањем враћа духовном постојању. Са апсолутним појмом мишљење поново успоставља логичко-онтолошко јединство са вечним бићем као „пуно једно без икакве празнине исте истине, заокружено са свих страна – „нити овде веће, нити тамо мање,“ налик Парменидовој кугли, или Аристотеловом Богу.

„Тако се апсолутни дух, који се показује као конкретна и последња највиша истина свега бића, сазнаје на крају развоја још више као дух који се слободно отуђује и отпушта у облик неког непосредног бића, одлучује на стварање једног света који садржи све што је спадало у оно развиће које је претходило оном резултату, и што се благодарећи томе обрнутом положају према своме почетку претвара у нешто што зависи од резултата као принципа.“[11]

То потпуно јединство мишљења и бића у Хегеловој умској личности–систему апсолутног духа, је кроз једног конкретног човека потпуно самосазнање вечног, умног дела душе читавог људског рода, и истовремено апсолутно самосазнање вечног духа. Та спознаја духа (апсолутне истине, као вечне суштине Бога) из вечног, умског дела душе је као самоспознаја (најсуштаственијег) вечног дела себе, филозофијом саме филозофије једина апсолутна спознаја вечне суштине човека, људског рода.

„Спознаја је духа најконкретнија, стога највиша и најтежа. Спознај самога себе, та апсолутна заповед ни по себи, а тако ни тамо где долази као повијесно изречена, нема значење просто самоспознаје према партикуларним способностима, карактеру, склоностима и слабостима индивидуе, него значење истинитога у човеку, као и истинитога по себи и за себе – саме бити као духа.“

Природни облик који се рађа и умире се смрћу тела ослобађа свога оспољења, отуђења, другобивственог живота у појавној природи, историји, али дијалектиком чистог појма о појму, метафизичким искуством“ вечног умског дела душе кроз целокупну историју филозофију препознаје (Платонову) вечну форму–садржину апсолутне идеје, или као мишљење о самом мишљењу знањем самог знања има истином додир са натприродним, метафизичким ликом Бога, достиже непокретно покретање, савршену сврху–дело Божијег самог по себи, вечног духовног живота, бића!

Вечни умни лик човека (људског рода) достиже апсолутним самосазнањем логички духовни лик истине вечне идеје, метатафизички лик Бога. Апсолутни дух у  мисли о мисли, појму о појму саставља почетак с крајем, постиже логичку кружност, излази из простора–времена–природе, који управо на тој разлици почетка краја – духу који се, оспољује, отуђује од себе и почивају.

„Ум постаје свестан самог себе [мисао која у натчулном појму достиже кружност, јер саставља почетак с крајем, чиме има  логички почетак, покретање] схватајући натчулно, пошто ступајући [истином] у додир са својим предметом [натчулним бићем – Богом и истовремено са самим собом] и промишљајући о њему он сам постаје схватљив [јер схватајући Бога схвата тако и своју највишу суштину, сврху самог себе], тако да постоји истоветност између ума и схватљивог; ум је стециште схватљивог и самог  бића.“[12]

Када испољи свако могуће кретање, чулно, разумску разноврсност у природи, простору, времену, апсолутним појмом појма у метафизичком облику, завршном лику истине свеобухватне идеје, достиже умом логичко кретање, вечном истином непокретно покретање „Сам логички ум јесте она супстанцијалност или реалност која у себи садржи заједно све апстрактне одредбе и представља њихово право,  апсолутно-конкретно јединство.“[13] Свеобухватна филозофија филозофије изједначује  самосазнање апсолутног духа  са апсолутним самосазнањем човека.

То је највише мишљење о самом мишљењу у натчулном, умском делу душе вечни духовни лик човека и истовремено метафизички лик Бога, а апсолутна мисао, појам, идеја све могуће дотадашње филозофске системе  схвата на крају,  обухвата као богатство разлика, супротности унутар себе. Апсолутно самосазнање, самосвест достиже потпуни идентитет мишљења и бића,  субјективног и објективног: Ја=Бог. 

Зато Хегел на самрти, излазећи из природног облика, живота, у потпуној негативности мишљења спрам природе, чак својевољно каже (додуше у бунилу, при смртној болести): „Ја сам Бог.“ То јест, природно, смртно, појавни лик (подељеност мишљења и бића), оставља на крају, прозире сву природу и живот у другобивству тако што их потпуно  познаје, напушта путеве природе, историје, и апсолутном истином враћа у логички надпочетак, постаје тако – вечно, бесмртно.

„Стога оно најбогатије јесте оно најконкретније и најсубјективније, а оно што се враћа у најједноставнију дубину јесте оно најмоћније и најобухватније. „Највиши, најизоштренији врх јесте чиста личност која једино благодарећи чистој дијалектици, која је њена природа, исто тако све обухвата и држи у себи, јер се она претвара у оно што је најслободније, – у једноставност, која је прва непосредност и општост.“[14] Апсолутни  напушта другобивствени природни живот у  оспољеном бићу у просторно-временској природи, где тражи, производи само привидну појаву и апсолутним самосазнањем, самосвешћу достиже потпуно јединство са собом, унутрашње безмерје истине, где више такве подељености, било каквог недостатка и спољашње жеље за привидним обликом, појавним животом у другобивству чулне природе више нема.

Не постоји никакво дешавање, догађање, никакав облик природе,  историје, живота, да у негативности–позитивности апсолутног једног по себи различитог, истог мишљења не сједињује јесте и није, биће и небиће. Све бивајуће је производ мисли, онтолошко је по слободи духа и онтолошко, а онтолошко по  логичкој нужности апсолутне мисли, тек бива, јесте то што јесте по истинитом мишљењу. Парменид каже: „Исто постојеће се може мислити и бити.“ По Хегелу, та почетна истина једног бића,  без икакве другог садржаја, било какве друге одредбе, тоне у негативност ничега, небића; то јест, то утемељење празног једног–бића, подједнако је и  утемељење празног небића![15]

Дух напушта празан идентитет истине апсолутног једног (пуног, непокретног) бића као апсолутне истине једног и прихвата отуђење од себе у појавне разлике, оспољену материју, природу, настајање, нестајање, кретање, мноштво за најнужније почетно јединство бића–небића у постајању, бивању,..   а тек на крају пута самосазнањем у највишем самокретању појму,  квалитативном безмерју духа по себи и за себе поново проналази ту једну са свих страна исту истину мишљења–бића, самоодређењем појма саставља све могуће разлике, супротности у највишем јединству  апсолутне идеје.

Природно је по себи различито и никада по себи, почетак и крај се увек разликују, док је натприродни облик чисте мисли о самој мисли у логичкој кружности апсолутног појма о појму једна са сваке стране, краја иста истина.

Негативношћу спрам физичког облика, делимичног лика, мишљење је пре краја физичког живота и смрти тела изашло из телесног живота, апсолутним духом заувек напустило спољашње просторно, временско дешавање, природно, историјско искуство и самосазнањем у свеобухватној филозофији филозофије коначно сазнало (препознало) Платонову вечну идеју или достигло логичку кружност мисли о самој мисли, изједначило са непокретним покретачем, Аристотеловим Богом, унутрашњим безмерјем истине, достигло друго, за вечност, духовно “рођење.“

Апсолутна идеја која у тоталитету духа саставља све могуће природне, друштвене, историјске моменте, прошла је све што се имало проћи и дијалектиком појма вратила у логичку кружност мишљења о самом мишљењу, унутрашњем безмерју истине, метафизичком лику Бога, вечне идеје, па тако Хегел своју физичку смрт може схватити не само као крај другобивственог физичког живота, него као својевољан излазак духа из сваког привидног облика, кретања, као ослобађање од сваког делимичног, појавног лика (разлика, супротности) природе, историје, као (смрт), крај другобивствене природе, историје.

Апсолутним самосазнањем, “метафизичким искуством“ ума, логичком формом–садржином свеобухватне  мисли, појма, вечни дух се коначно  вратио себи, природни облик, људски лик највише умности човека–људског рода, се изједначио логичким узроком и почетком – натприродним обликом, умским ликом вечне идеје.

„Овај последњи лик духа, дух који у својој потпуној и истинитој садржини даје у исто време форму самства и тиме свој појам реализује исто тако као што у томе реализовању остаје у своме појму, јесте апсолутно знање; ово јесте дух који себе познаје у облику духа или оно је знање које поима. Истина није само по себи потпуно равна извесности ... она се за дух који зна налази у форми знања себе самог.“[16]

Објективни дух је напустио субјективно, али је и субјективно на крају, када је потпуним самосазнањем достигло у свеобухватном појму о појму истину, изједначило са објективним, престало да буде субјективно,  и постало апсолутно. Крај историје духа, у завршној филозофији филозофије, дијалектичком појму о појму, идеји која је изашла из другобивства,  апсолутном истином вратила себи, потпуно спознала себе, је и крај природе, историје. Зато у том апсолутном јединству мишљења и његовог предмета, бића нема више разлике између природног рођења, оспољења, почетка у просторно-временском привидном животу, бићу у другобивству и краја, смрти. И прозирући сву коначну природу, привидно отуђено биће, само оспољен апсолутни дух  – која на тој разлици почетка и краја, мишљења и бића и почива –  прозире и саму смрт.

Са крајем физичког живота умире природни облик, завршава се просторно-временско-материјално кретање Хегеловог физичког лика, али како је његов умски део душе метафизичким искуством искусио све путеве природе, историје, прошао све могуће–стварно–нужно што се имало проћи и чистом мисли о самој мисли, логичком кружношћу апсолутног појма о појму, апсолутном истином изједначило са непокретним покретачем,  он је поново задобило натприродни лик вечног духа, идеје. 

У физичкој смрти се напушта коначни, природни облик, лик, али, како његова највиша самосвесна личност потпуно спознаје, зна себе, у физичкој смрти на крају напушту сву оспољену природу, историју и кружним кретањем апсолутног појма завршне филозофије филозофије саставља почетак и крај, субјективно постаје објективно,коначно постаје бесконачно, вечни умски лик човека свеобухватним мишљењем о самом мишљењу достиже вечно живи, духовни лик Бога,  изједначује се са метафизичким, натприродним ликом истине апсолутне идеје.

Само се  вечно живом  духу утемељује апсолутна истина са свим могућим-стварним-нужним облицима. То логичко кретање апсолутног појма јединство живота и смрти у вечно живој  Хераклитовој ватри духа, свеобухватној идеји која саставља све могуће–стварне–нужне разлике, супротности.  Све разлике, супротности само су по себи друго самога себе тог апсолутног духа “који по себи јесте и помоћу себе се схвата;“ који укључује све могуће–стварне–нужне логичке одредбе апсолутне идеје.

Ниједна супротност није апсолутна, него се  негацијом негације и јединством супротности постепено превазилази, нестаје.  Од оне најпочетније (чистог) бића и (чистог) небића, или (празног) мишљење и (празног) бића, до свих могућих–стварних–нужних разлика, супротности апсолутног мишљења, бића који се састављају на крају у једном апсолутном духу, идеји. Свака подељеност (логичка разлика, супротност) која би се том једном духу по себи и за себе различитом и истом супротставила другобивством, оспољењем, природном облику унапред је укључена и зато на крају нестаје.

 

Коментар

 

Иако Хегел каже да у својој у Науци логике излаже духовну суштину Бога, наук о вечно постојаном духовном постојању апсолутно логичног бића –  да  претендује на апсолутну научност логике, наслов Наука логике управо доказује супротно.  Зар једна од његових основних теза није да не утемељује  научност науке логичност логике него управо обрнуто, апсолутна логичност дијалектичке логике тек сву научност науке?

Ако је његова Наука логике као истина по себи и за себе без омота знање свег знања, наука свих наука, вечна суштина Бога, много пре треба доказивати  логичност науке, него научност логике;  доказазивати да је наука тек кроз логичност (истинито) научна, да је оно најнаучније (најистинитије) у самој науци управо оно најлогичније у самој логици. Да је дијалектика много пре логика саме (све) науке, него наука саме (све) логике, јер није логика логична по науци него је наука апсолутно научна по апсолутној (дијалектичкој) логици.

Према томе, ако је дијалектичка логика логика саме логике или наука саме науке („истина по себи и за себе без омота као вечна суштина Бога“) онда у складу са тим прави наслов његове књиге мора бити: дијалектика као апсолутна наука, наук о апсолутном… Или логика апсолута, Божија логика Божији логос,.

У сваком случају, апсолутношћу дијалектике (апсолутне) логике, то је  много пре логика (саме) науке, него наука (саме) логике.

Међутим Хегел у науци логике излаже научност саме логике, као да је првостепена научност потврђује, осигурава саму логичност, иако, је заправо јасно, да у његовој свеобухватној логици саме (све) науке тек утемељује првостепена научност науке; да основу апсолутне логичности дијалектичке логике првенствено осигурава, потврђује научност саме науке!

Свакако, са насловом Наука логике, Хегел хоће да нагласи да излаже, учи, научава духовну суштину Бога, наук о вечно постојаном постојању апсолутно логичног духовног бића.

Да научава, излаже апсолутну логику Бога, Хегел чак каже: „Суштину Бога какав је он у својој вечној суштини пре стварања света, природе и једног коначног духа“.  

Међутим, као што није логично да се сва природа, историја поистовете са „апсолутно“ логичком идејом свеобухватне филозофије саме филозофије тако ни то изједначење мишљења–бића, логике–онтологије, науке–логике у апсолутној научности логике и апсолутној логичности науке апсолутног појма, идеје  у дијалектичком јединству свих могућих (логичких, онтолошких, етичких, естетских), различитих, супротних категорија излаже апсолутно самосвесто, самознајуће Божијег Ја,  није логично.

 Историја филозофије је за њега, заправо, историја логике, а логика (логос) не постоји у простору и времену, природи, него у старијој вечности, у Богу, изједначује са истином по себи за себе без омота вечних идеја, са вечном суштином Бога!

Историја филозофије као самосазнање апсолутне идеја, је само излагање апсолутне логике, логике Бога, вечног логоса пре просторно-временске-материјалне природе, историје. Тек се из вечног бића Бога пре створеног света, има апсолутност логике, а сама историја филозофије је само историја самосазнања те апсолутне истине као вечне суштине Бога.

Хегел не види да он у свом излагању не утемељује Бога из логике, изводи из логике, своди на логику, него обрнуто, апсолутну логика разумева из апсолутног Божијег Ја, утемељује у Богу!

Као што код Канта изгледа да се прасинтетичко Ја мислим, које утемељује сву логику, филозофију и сва наше сазнање искуство, утемељује у ономе „мислим“, како свако мишљење тражи и  по форми старије надсазнајно, надопажајно Ја (Ја=Ја),  а по садржају опажаје чулности, заправо је сасвим обрнуто случај, тако се и Хегелово апсолутно мишљење, Божије Ја мислим, утемељује у надсазнајној, надлогичкој, надсуштаственој Божијој апсолутној вољи и стварајућој слободи![17]

 



[1] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Enciklopedija  filozofskih  znanosti, Veselin Masleša – Svetlost, Sarajevo, 1987, str. 327.

[2]Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija  filozofije, BIGZ,  1975, 1. књига.  стр. 41

[3] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Nauka Logike, BIGZ,  1976, 3. Књига стр. 234.

5 Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija  filozofije, BIGZ,  1975,1. књига стр.  32.

[5] Исто, стр. 30.

[6] Georg, Vilhelm Fridrih Hegel, Nauka logike, BIGZ, 1976, 1. Књига, стр. 53.

[7] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ,  1975, 2. књ. стр. 352.

[8] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Fenomenologija duha, BIGZ, Beograd, 1979, стр. 442.

[9]Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ,  1975, 1. књига стр. 34.

[10] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Enciklopedija filozofskih znanosti, Veselin Masleša – Svetlost, Sarajevo, 1987, str. 47.

[11] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Fenomenologija duha, BIGZ, Beograd, 1979, стр. 442.

[12]Aristotel, Metafizika, Kultura, Beograd, 1971,  1072 b

[13] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Nauka Logike, BIGZ,  1976, 1. књига стр. 51.

[14] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Nauka Logike, BIGZ,  1976, 3. књига, стр. 248–249.

[15] Хегел, заправо, прихвата дијалектику из Платоновог дијалога Парменид.

[16] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Fenomenologija duha, BIGZ,  1979, стр. 458-459.

[17] Једно такво становиште ће пред крај живота у својој спекулативној филозофији стварања покушати да изведе Шелинг. За ширу критику овог Хегеловог становишта погледати остале радове о његовој филозофији на овом сајту.

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара u Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Када нестану сви квалитети, модалитети континуума простора–времена–материје–енергије физике, не важе ни општи и нужни квантитативни односи математике, него се сa сингуларитетом пре простора, времена, сваког облика материје, eнергије астрофизике, или случајношћу неодређеношћу квантне физике скаче, у надматематичку creatio ex nihilo стварајућу слободу старије метафизике!

 

Томислав Новаковић

Видео дана