Hegelov apsolutni duh

Autor: Tomislav Novaković

 

„Filozofiji je stalo do dve stvari, prvo, kao i religiji u predanosti Bogu, do supstancijalne sadržine, do duhovne duše, i drugo, do toga da taj odnos proizvede, da ga stavi pred svest, ali u formi mišljenja.“^[1]

 Iako su i umetnost i  religija, po Hegelu, forme apsolutnog duha, on opet kaže: „Umetnost  i religija su forme u kojima najviša ideja postoji za nefilozofsku, osećajnu, opažajnu i predstavnu svest“^[2]  I kako  predstava zavisi od apsolutnosti pojma i od slučajnih opažaja čula, religija, po njemu, stoji između umetnosti i filozofije.^[3] Međutim, apsolutan duh u filozofskom pojmu ne zavisi ni od čulnosti, ni od subjektivne predstave, nego slobodno mišljenje u svom samosaznanju je dosledan logos po sebi i za sebe, koji sam sebe određuje.^[4]

Kada Hegel tvrdi da se apsolutni duh u umetnosti potvrđuje savršenstvo čulne lepote,  u religiji kroz savršenu predstavu Boga, u filozofiji kroz istiniti pojam, apsolutnu ideju po sebi i za sebe, to na prvi pogled izgleda da on svu objektivnost, umesto u Kantovoj transcendentalnoj subjektivnosti, sada utemeljuje u apsolutnoj subjektivnosti.

Da je savršenstvo umetničke lepote Božija (apsolutna) čulnost,^[5] religija najuzvišenija predstava Boga, Božije (apsolutno) samopredstavljanje a apsolutno mišljenje u pojmu u filozofiji, apsolutna istina po sebi i za sebe, Božije (apsolutno) samosaznanje; međutim nije tako.

I umetnička dela i religiozne predstave i filozofsko saznanje su od čoveka do čoveka, od naroda do naroda samo manje ili više subjektivna prikazivanje, predstavanje, saznanje Boga, a ne Bog sam...“ To  nije Božija zapovest u Duhu Svetom otkrivena prorocima, ili sveta reč Isusa Hrista predata apostolima... Čulno samoprikazivanje Boga u savršenoj umetničkoj lepoti, najuzvišenije samopredstavljanje u religijskim osećanjima, uverenjima ili samosaznanje u filozofskim pojmovima, idejama su jedna stvar, a Božija nadčulna, nadpredstavljajuća, nadsaznajna stvarajuća moć: „I reče Bog neka bude  ... i bi,“ sasvim druga stvar.

Svakako, kada se kaže da je Bog (ili najviša ideja dobra) nadlogičan, nadsaznajan, to ne znači da je suprotan logici i znanju, nego da ih daleko prevazilazi. Kao što se sve naše saznanje, istina,  utemeljuje u čistoj volji i slobodnoj vlastitosti tako se apsolutno saznanje, istina utemeljuje Božijoj apsolutnoj volji i stvarajućoj slobodi. Zapravo, apsolutno stvarajuća moć može se sagledati (predstaviti, pojmiti) samo u kvalitativnom bezmerju nadsaznajne, nadsuštastvene ideje dobra.

I zato Platon kaže. „Iako su znanje i istina lepi, ipak ćeš dobro učiniti ako poveruješ da je ideja dobra nešto drugo i nešto još lepše, nego što su sama istina i znanje.“ Kada kažemo da je po njegovoj kvalitativnoj logici najviše dobro nužno za svako saznanje,  logiku, ili da, po Kantovim načelima, suštinski praktični um stoji iznad teorijskog uma, razuma, i sveg pojavnog saznanja, to je isto kao da kažemo da slobodna volja duše stoji iznad svake logike, saznanja. Da suštinske ideje praktičnog uma (Bog, sloboda i besmrtnost duše) čistom voljom ne utemeljuju samo u osnove religije, nego i svake moralne zajednice, pravne države...

Zapravo, mnogo se pre traži nadsaznajni, nadsuštasveni Bog (dobro samo po sebi) za shvatanje, postojanje večne suštine apsolutne istine, nego večna suština apsolutna istine za shvatanje nadsaznajnog, nadsuštastvenog Boga (dobra po sebi)! Bez dobra samog po sebi ne može se shvatiti nijedna ideja, niti bez nje sve ostale ideje imaju svoju idealnost. Zapravo, koliko svaka ideja stoji iznad svih svojih kopije, toliko ideja dobra (kao ideja svih ideja), kao Bog za sve ideje, stoji iznad  svih ideja. Mnogo manje kažemo kada tvrdimo da je apsolutna istina Bog, nego kada kažemo da je Bog apsolutna istina. Apsolutna istina je svakako Božija, a ne ljudska. Jedno od lica Svete Trojice naziva se i Duh istine. Ali ne i jedino lice. 

Po Platonu, da da bi istina bila istina, a kamoli apsolutna istina, mora imati, prvo, dobro po sebi,  pa lepo po sebi, pravedno (po sebi), svaku posebnu ideju, i jedinstvo svih savršenih ideja u odnosu jednih prema drugima.

Nije dobro dobro po savršenoj istini, nego su savršena lepota i savršena istina, pravda to po najvišem dobru. Vascelo, vaseljena, svet, čovek, biljke, životinje, sve stvari, bića nisu date po kriterijumu nečije lepote, gde je sa jedne strane,ugla, vrste lepo jedno, iz drugog ugla, vrste drugo, nego po kriterijumu Božije harmonije najvišeg dobra za savršenstvo celine i svakog posebnog roda, vrste. „I videje Bog da je dobro“ Dobro je kvalitativna mera savršenog jedinstva za sve moguće svrhe prirode, čoveka; svaku konačnu stvar, biće, pojavu.

Po teološkom učenju, čovek je kruna stvaranja na zemlji, jer je stvoren u Božijem obrazu i licu. „Budite vi dakle savršeni, kao što je savršen otac vaš nebeski“^[6], Dobro je savršena za zemlju, nebo i čoveka mera iz Božije milosti, bezmerja.

Aristotel, takođe, u svojoj četvorostrukoj tetradi uzroka, sledeći Anaksagoru, Platona, uzima da je dobro ona najviša misao (o samoj misli), da je pranačelo misao o onom najboljem. „A misao i to ona koja je to sama po sebi, odnosi se na ono što je najbolje po sebi, dok je najviša misao misao o najvišem dobru.“^[7]

 

 Apsolutno saznanje, mišljenje i najviša ideja dobra

 

„Bog je dostižan jedino u čistom spekulativnom mišljenju; i nalazi se u samo u njemu, i jeste jedino ono samo, jer Bog je Duh; i to spekulativno znanje jeste znanje otkrivene religije. Ono poznaje Boga  kao mišljenje ili kao čistu suštinu, i to mišljenje poznaje kao biće ili kao postojanje[...]“^[8]

Nasuprot Platonovoj nadsaznajnoj, nadsuštastvenoj ideji dobra iznad svih ideja, Hegel dobro podređuje saznanju, mišljenju po sebi i za sebe. Tačnije, objektivno saznanje iz svih mogućih uglova, strana apsolutnu istinu sagledava  kao prvostepeno dobro, a ne kao ljudsko (ili bilo čije) dobro. To jest, za njega je ideja dobra još uvek subjektivna ideja: „Subjektivna ideja kao ono po sebi i za sebe određeno i sebe samome jednaki jednostavni sadržaj jest dobro.“^[9] I tu se povodi za Heraklitovim Božijem logosu večne vatre koje u apsolutnom sve-jednom-jednom-svemu sastavlja sve moguće–stvarne–nužne razlike, suprotnosti: „Bogu je sve i lepo i dobro i pravedno, samo što su ljudi shvatili jedno kao pravedno jedno kao nepravedno.“^[10]

Po njemu samo prvobivstveno saznanje, mišljenje, po apsolutnoj slobodi duha i logičkoj nužnosti pojma sastavlja u totalitetu apsolutne istine sve moguće razlike, suprotnosti. Čak upotrebljava reči “beskonačna dobrota pojma.“ „Cilj jer da se apsolutno zamisli kao duh, kao nešto opšte koje, kao beskonačna dobrota pojma, u svome realitetu oslobađa iz sebe svoje odredbe, u njih se potpuno ugrađuje i prenosi tako da one same mogu ili postojati ravnodušno jedne izvan drugih ili se boriti jedne protiv drugih.“^[11] Za Platona je tek iz nadbivstvene, nadsuštastvene, nadsaznajne ideje dobra svaka ideja ideja i svako mišljenje i svako biće ima utemeljenje. Kod Hegela je apsolutni po sebi i za sebe pojam „pojeo“ ideju dobra i dušu i biće. Ta “beskonačna dobrota pojma“ kao najviša svrha–delo po sebi i za sebe jedino slobodno prima u sebi, pusta, podnosi, iznosi sve razlike, suprotnosti. Samo u najvišem pojmu pojma Božiji duh u apsolutnom samoosaznanju, samomišljenju polazi od sebe i dolazi do sebe,  i tome služe sva priroda i sve države,  pojedinci. 

Hegel kaže: „Kada je Bog bio samo dobrota on je bio samo ime[12], još ne Bog koji određuje sama sebe i koji je određen.“^[13] Bog  se samoodreuje tek u totalitetu pojma u putu saznanja od subjektivne,  objektivne istine najvišim saznanjem, mišljenjem,  kao apsolutna ideja.

 Za koga određuje? Kakav je to Bog koji treba da određuje sebe samosaznanjem, mišljenjem!? Zašto Bog da određuje sebe? Kome, sebi? Nekom drugom, ljudima, čoveku, nama!? Ono što traži bilo svoje, tuđe određenje nije savršena ideja, niti apsolutna istina po sebi i za sebe.  Ako je to bliže određenje potrebno nekom drugom (nama) mi mislimo da je potrebno i Bogu! Možda nekom Bogu iz naše predstave, naše relativne svesti, saznanja, mišljenja,  Bogu po sebi i za sebe –nije!

To jest, ako je to bliže shvatanje Boga možda potrebno nama (čak je i to pod znakom pitanja), jer ga ne poznaje dovoljno, ne zna, nije za njega dovoljno određen, pa treba da ga sazna, bliže odredi, zna, ne znači da je takvo (drugostepeno, trećestepeno…) znanje potrebno Bogu samom po sebi! Zapravo, tačno je sasvim obrnuto, da tek sa nadsaznajnim, nadsuštastvenim, nadlogičkim, nadbivstvenim Bogom, tačnije sa Božijom aposlutnom voljom i stvarajućom ex nihilo slobodom samo saznanje,  suština, logika, svako mišljenje  i svako bivstvovanje ima utemeljenje.

Nadsaznajno, nadsuštastveno, nadbivstveno dobro je po Platonu pretpostavka stvaranja, dok logika, saznanje, mišljenje nikako ne mogu biti po sebi. Dobro po sebi je suštinski uzrok po kome svaka ideja jeste to što jeste. Pre svake vidljive, ta nevidljiva svetlost najvišeg dobra omogućava svaku drugu (vidljivu) i nevidljivu svetlost istine ljudskog znanja, svakog mišljenja, osećanja, delanja. Skrivena u duši svetlost najvišeg dobra obasjava um iznutra um i tako omogućava razumu, čulima, volji, telu svaku moć saznanja ili delovanja. Pa čak i Hegelovu „apsolutnu“ misao po sebi i za sebe koja u čistom pojmu potpuno zna, poznaje sebe, jer je i za to primanje u duši svakog saznanja, istine svakako potrebna  iz starijeg dobra vera u saznanje, istinu.

Kad kažemo Bog je duh po sebi i za sebe koji se jedino dostiže spekulativnim mišljenjem u najvišem pojmu pojma, kada apsolutno saznaje, zna sebe, to je mnogo, mnogo manje. Kako, uopšte, znamo da Bog zna, poznaje sebe, bez najviše ideje dobra? Po Platonu samo najviša ideja dobra može utemeljiti idealnost ideja, opžajnost opžaja, razumnost razuma, umnost uma logičnost logike, ili saznatljivost saznanja, istinitost istine, svaku smislenost misli i bivstvenost bivstvovanja…

Zapravo, kada se Bog objašnjava, bliže određuje saznanjem, mišljenjem (koje ne može biti po sebi bez onoga koji saznaje i onoga što se saznaje), Bog se određuje nečim drugim. Onda je to drugo, čime se Bog određuje objašnjava  jasnije, određenije od Boga; što je apsurdno![14] „Ne može se lampom obasjavati sunce“, svetlošću ljudskog saznanja, mišljenja duhovna svetlost nadsaznajnog, nadbivstvenog Boga, najvišeg dobra koja omogućava svako saznanje, mišljenje i  biće. Zapravo, Bog  bliže određen saznanjem,  mišljenjem samo je Bog svog saznanja, mišljenja a ne Bog! Pored toga je i svako takvo određenje negacija, neko ograničenje. Omnis determinatio est negatio. Zato se u apofatičkoj teologiji za Boga samo može  reći da jeste.

Iako se može reći da se  na samoj stvari delu dobra istinom izjednačuju sve ideje, mnogo pre treba reći da sa svih strana ista istina sve ideje izjednačuje tek u najvišoj ideji dobra, „jer je najviša misao, misao o najvišem dobru.“ U najvišoj ideji dobra nije suština samo da se zna šta je dobro, lepo, pravedno da to istinito mišljenje, znanje potpuno izjednači  sa samim delovanjem,  delom; da svojim životom, bićem to dobro, lepo, pravedno i čini.

Nije dovoljno samo znati šta je dobro, pravedno, lepo, istinito... pa čekati da se u nekom budućem milenijumu „kada se opšta svest kao samosvest izjedači sa delom“ to dobro, lepo, istinito... i izvrši; da se duh pojedinca, njegova samosvest, znanje izjednači sa sveobuhvatnom stvarnošću, da subjektivna i objektiva ideja apsolutnom idejom u  apsolutno izjednači mišljenje sa bićem, nego po dobrom, pravednom, lepom, istinitom treba od početka, sa svake strane, kraja dobro, lepo, pravedno, istinito delati, živeti. Zato je za Platona filozofija najviši božanski dar predat čoveku da dijalektikom pojma u umskom delu duše sagleda večne ideja i iznad svih ideja, i sve istine, saznanja  najvišu nadsaznajnu, nadbivstvenu ideju dobra s kojom je moguća svaka istina mišljenja  i bivstvenost bića.

U svakom slučaju, za Platona ideje nisu samo pojmovi saznanja koji se sagledavaju umom, niti neka pododređenja apsolutne logičke forme mišljenja, pojma po sebi i za sebe, nego starija bića po sebi, koje naš um, naše mišljenje samo sagledava, ili naša umetnost, obrazovanje, nauka, sav teorijski ili praktični život (svaki stvaralac, naučnik, državnik) samo podržava.  Sa druge strane  Hegel sve ideje: dobrog, lepog, pravednog… podvodi pod apsolutnu istinu, kao najopštiju suštinu svih suština u prvobivstvenom mišljenju,  koja se sznajeje umom u  pojmu po sebi i za sebe. On kaže: „Suština lepoga… samo je prosta ideja uma, koja postoji na čulan način kao neka stvar; ali sadržina te stvari nije ništa drugo do ona, to jest ta ideja uma.“^[15]

Sve posebne ideje su  podvedene na kraju samosaznanjem, pojmom pod ideju apsolutne istine. „Lepo je u suštini jedno duhovno suštastvo... ono nije samo čulna stvar već stvarnosti potčinjena formi opštosti, istini. Ali ... to opšte takođe ne zadobija formu opštosti, već opšte jeste sadržina čija forma predstavlja čulni oblik, – i u tome se sastoji određenje lepoga.“^[16]  Zapravo, spoljašnja lepota u umetnosti je za Hegela apsolutna istina čulnog opažaja; ispoljenje apsolutnog duha, ideje u obliku čulnosti.

„Pošto se um pojavljuje u lepome u obliku stvari, to lepo ostaje potčinjeno saznanju; i Platon je upravo zbog toga pravu pojavu lepoga, kao ono duhovno u kojem se um nalazi u obliku duha, postavio u saznanje.“^[17] Kao apsolutni duh, koji se u obliku čulnosti ispoljava u umetnosti, u području predstave u religiji, to je, možda, kod Hegela, a nikako i kod Platona. Kod Platona umetičko delo,  samo podražava lepo po sebi, večnu ideju lepog. Lepo za njega nije nikakva čulna apsolutnost ideje, apsolutne istina na nivou čulnosti, nego samo natčulna ideja lepog po sebi.

Platonove večne ideje se ne mogu nikako podvesti, kao kod Hegela,  pod supstancijalno saznanje (pogotovo čovekovo), nego je sve saznanje, pa i sam čovekov um ispod bića po sebi, večnih ideja. Iako najviše umsko znanje jedino sagledava ideje, ono je daleko ispod njih, i u službi njima. Natčulno gledanje umom doduše, jeste najbliže idejama, ali su pre svakog saznanja, sagledavanja ideje sama po sebi večna bića.

Pogotovo se ne može, kao što je već nekoliko puta rečeno, saznanje, mišljenje, pojma izjednačiti sa najvišom idejom dobra, koja za Platona stoji ne samo pre, iznad svake misli, uma, svog znanja sve istine, nego i  pre  svih drugih ideja. Čak je natčulno  lepo po sebi, ne samo iznad čulnog, osećajnog, nego i saznatog, kao pravedno po sebi. Dakle, iako se samo lepo, pravedno (sve večne ideje),  a pogotovu dobro po sebi itd... samo sagledavaju umom, oni su iznad uma i svakog saznanja pojedinačne supstancije, koje nisu svodive jedna na drugu, niti na neko supstancijalno saznanje, mišljenje, apsoslutnu istinu.

 

Ako je Isus Hristos za verujućeg čoveka samo predstava Boga (apsolutnog duha, ideje), nije sam za sebe (iz sebe, po sebi) samo najuzvišenija predstava! To jest, s kojim pravom Hegel kriterijum apsolutne istine posmatra samo sa teorijske strane svog  mišljenja, iz filozofskog samosaznanja, pojma, ne kroz jedinstvo teorijske i praktičke ideje, mišljenja i bića, konačnog i beskonačnog, duha i prirode, forme i sadržine, subjektivnog i objektivnog, realnog i idealnog, koje je u Isusu Hristu („Ja i Otac jedno smo“) stvarno prisutno!?

 

To jest, ako je za Hegela  „apsolutna ideja... jedinstvo teorijske i praktične ideje, onda se apsolutno ne bi trebalo potvrđivatie samo saznanjem kroz teorijsku ideju, nego sa najvišom idejom dobra upravo jedinstvo teorijskog (znanja) i praktičnog (delovanja). Kriterijum apsolutne istine bi trebalo biti jedinstvo bića i mišljenja, a ne samo samodovoljnost mišljenja.^[18]  I sam Hegel tvrdi da je Platonova definicija Boga kao besmrtni život što ima jedno telo i jednu dušu koji su po sebi i za sebi uvek jedno isto, neodvojeno jedna duboka, velika ideja: identitet objektivnog i subjektivnog, nerazdvojenost idealnog i realnog, duše i tela. Međutim, iako kaže: „Bog kao živi Bog i još više kao apsolutni duh saznaje se samo u njegovom delanju... Pojmovno saznanje njegovog delanja… shvata pojam Boga u njegovom biću [međutim kako je za njega prvostepena delatnost samo mišljenje u samokretanju pojma, opet kaže na kraju], a njegovo biće u njegovom pojmu.“^[19]

I mada nikakvo biće ne može biti po sebi, bez mišljenja, duha, svesti, ne može ni „potpuno slobodno“ mišljenje, pojam kao „apsolutna forma“ duha, biti po sebi bez ikakvog sadržaja, bića. Parmenid kaže „Ti nećeš naći misao bez onoga u čemu je ona pokazana“ – bez predmeta misli. Kant: „pojmovi bez opažaja su prazni, opažaji bez pojmova slepi“. Misao  mora biti data kroz sav mogući, stvarni, nužni sadržaj bića, ne može biti po sebi i za sebe. Međutim, Hegel u apsolutnom duhu, ideji izjednačuje formu i sadržaj, subjektivno i objektivno, logičko i ontološko, misao i predmet misli. Zapravo ontološko svodi na apsolutno logičko, predmet misli na apsolutnu misao o samom mišljenju. Međutim, forma nije apsolutna kada stoji naspram sve sadržine, nego kada sadrži u sebi svu moguć–stvarnu–nužnu sadržinu.

Pogotovu nije moguće da neko mišljenje po sebi i za sebe omogućava, utemeljuje onoga koji misli, nego samo da onaj nadsaznajni, nadmisleni (predsaznajni, predmisleni) po sebi i za sebe koji misli, stariji od misli, utemelji samu misao, mišljenje.

Tačno je da je religija, kao religiozno osećanje, uverenje čoveka, pojedinca shvaćena, postavljenja kod Hegela kao najuzvišenija predstava apsolutnog duha (Boga), ne uključuje nužno svaku razliku, suprotnost, te zato stoji ispod pojma, koji u svom samorazvoju saznanja ka apsolutnoj istini uključuje sve te moguće–stvarne–nužne razlike, suprotnosti, međutim, kako može Isus Hristos sam po sebi prema „samosaznajućem pojmu“ biti predstava, kad upravo u najvišem delu dobra sastavlja u krstu sve razike, suprotnosti konačnog i beskonačnog, forme i sadržine, realnog i idealnog, duha i prirode?

Objektivitet, realitet pojma bi trebalo biti dat u jedinstvu forme sa sa sadržajem, mišljenja se bićem, kao u jedinstvu Sina sa Ocem, Boga sa čovekom u tajni krsta sastavljati subjektivno i objektivno, istinu sa životom. Svakom Hristovom rečju, delom  subjektivno je objektivno i objektivno subjektivno, što priznaje i sam Hegel. „U hrišćanskoj religiji...je čovek kao čovek određen za večno blaženstvo,.. ima apsolutnu, beskonačnu vrednost...u hrišćanstvu  se sadrži dogma o jedinstvu božanske i ljudske prirode koju je Hristos otkrio ljudima: čovek i Bog, objektivna i subjektivna ideja tu su jedno isto (kurziv T. N.).“^[20]

To jest, ako Hegel zaista misli tako,  s kojim pravom za kriterijum istine uzima logičku formu apsolutnog saznanja, mišljenja “pre sve stvorene prirode i jednog konačnog duha“ (iako ta forma „„apsolutnog“ pojma zavisi i od nadsaznajnog, nadmislenog Boga i od sadržaja drugobivstvene prirode), uopšte posmatra kao težište subjektivno-objektivno jedinstva, kada je apsolutno jedinstvo potpuno slobodne forme mišljenja i svega mogućeg prirodnog sadržaja, bića, subjektivnog i objektivnog  po reči („Ja sam u Ocu i Otac u meni“) jedino  stvarno prisutno u Isusu Hristu?

Isus Hristos može da kaže: „Ja i Otac Jedno smo...“ jer je u njemu jedino prisutno apsolutno jedinstvo teorijskog i praktičnog, Boga i čoveka, duha i tela, beskonačnog i konačnog. Samo se u najvišem delu dobra u krstu apsolutno sastavlja forma–sadržina, pojava i suština sjedinjuje „teorijska i praktična ideja“. Najvišom voljno-logičko-praktičnom stranom krsta subjektivno je potpunim jedinstvom reči sa životom u svakom pokretanju tela, duše duhom objektivno i zato apsolutno.

Hegel, doduše, ne kaže da je sam Isus Hristos predstava jer  se u  njegovim pričama, reči, delu svakako projavljuje Duh istine, ali da se mnogo pre, više govori o Bogu, saznaje Bog po apsolutnoj misli, pojmu, oslobođenom od svake slike, predstave, svih prirodnih, duševnih sadržaja, nego kroz sve te žive slike, uzvišene predstave, događaje, doživljaje u kojima se meša stvarno i moguće, slobodno mišljenje po logičkoj nužnosti saznanja u samokretanju pojma ka apsolutnoj istini i spoljašnji događaji, subjektivnii doživljaji, slučajni čulni sadržaji. „Religija i filozofija imaju zajedničku sadržinu i razlikuju je samo po svojim formama; i radi se samo o tome da se forma pojma dotle usavrši da bi bila u stanju da shvati sadržinu religije.“^[21] To jest, po njemu se Božiji logos,  istina po sebi za sebe kao večna suština Boga razotkriva tek samosaznanjem najviše misli o samoj misli, filozofskog pojma koji izlaže apsolutnu ideju koja sastavlja sve moguće–stvarno–nužne razlike, suprotnosti mišljenja, bića.

U Nauci logike to je čistim pojmom o pojmu izlaganje večne suštine Boga Oca;  apsolutni duh, carstvo ideja pre stvaranja sveta. U Filozofiji prirode otpuštanje duha u prirodu, stvaranjem sveta, otuđenje Boga Oca, drugobivstvo apsolutne ideje, otelovljenje Boga Sina. I najzad u Bogu Svetom Duhu, apsolutnim samosaznanjem, samomišljenjem Filozofijom duha povratak sebi.

Očigledno da Hegel taj jaz apsolutne negativnosti duha, mišljenja spram sve čulne prirode pokušava da premosti (prikrije) fiktivnom idejom ospoljenja, otuđenja. Da prirodu ne shvati kao kao prostu suprotnost, negativnost spram najviše pozitivnosti mišljenja o samom mišljenju, kod Šelinga nego kao otuđenje, ospoljenje duha, kao drugobivstvo apsolutne ideje (kao usnuli duh). Opet, ako se na početku i na kraju tom logičkom prvobivstvu apsolutnog duha, ideje odriče svaki sadržaj stvorene prirode sem logičke forme pojma, onda to slobodno mišljenje  nije apsolutna istina, nije jedno sa svim (mogućim stvarnim, nužnim) sadržajem– bićem.

Svakako da u ovakvom  shvatanju ostaje dualizam mišljenja i bića i da ta dijalektika prazne logičke forme ostaje u sva tri stepena negativna. Ako čisto mišljenje o samom mišljenju, kao večna suština Boga, osim svoje potpuno slobodne forme pojma, nema nikakav prirodni, čulni sadržaj ni na početku u Logici, večnoj duhovnoj ideji (u apsolutno logičkom sadržaju), ni u sredini, u Filozofiji prirode, gde sav prirodni sadržaja shvata samo kao ospoljeno, otuđeno apsolutno mišljenje, kao drugobivstvo prvobivstvene večne ideje, kako ga može imati u potpunoj negativnosti spram sve prirode u Filozofiji duha, kada samosaznajućim, samomislećim pojmom sveobuhvatnom filozofijom filozofije na kraju napusti sve drugobivstvene prirodne sadržaje, sve istorijsko događanje i vrati večnom prvobivstvu, apsolutno logičnoj ideji?

Ne može drvo dati rod a da bude iščupano iz zemlje. Mišljenje koje je od odvojeno od stvarnog života, svakog prirodnog sadržaja, ne može biti istinit duh.  Isus Hristos svedoči apsolutno jedinstvo mišljenja i bića, pojma i opažaja, pojave i suštine, stvarajućeg duha i stvorene prirode. U svetoj reči–delu Sin je jedno sa Ocem, istina jedno životom,  život večni život, život sam po sebi.

Kod Hegela je apsolutni po sebi i za sebe pojam „pojeo“ i dobro i biće i život; i zato prvostepenog kriterijuma apsolutne istine po jedinstvu mišljenja i bića nema. Kada se u skladu sa monističkim načelima traži da sve bude jedan apsolutni duh, ideja gubi se iz vida da Isus Hristos potvrđuje da je večni Sin večnog Oca jer u krstu svedoči savršeno jedinstvo teorijskog i praktičnog, idealnog i realnog, misli i osećaja, reči i dela, vremenskog i večnog;  da je njegov sav zemaljski život otelovljenje Božijeg duha, i da je u njemu Bog u savršenom jedinstvu sa čovekom i čovek sa Bogom.

Samo zato što je najviša logička mogućnost istovremeno i najstvarnije, najviše delo, idealno je i realno i subjektivno objektivno. To jest, njegov subjektivan život, delo je istinit, jer je u svojoj reči, delu potpuno jedno sa Božijim duhom; zato je to jedini izvorni monizam, objektivnost, u kome suštinske podeljenosti voljno-logičkog i ontološkog, bića i mišljenja, duha i tela, Boga i prirode  nema, pa zato i može da kaže: „Ja i Otac Jedno smo.“

Isus Hristos nije drugobivstvo ospoljene ideje u prirodi, prostoru, vremenu, istoriji, već svojom otelovljenjem, svakom rečju, delom života svedoči  da je Sin  jedno sa Ocem i Otac  jedno sa Sinom. Kada se odriče ta istina, huli se na svetu reč, na Boga Sina, savršeno delovanje Božije, živu istinu, večni život. Božiji Duh, otelovljenjem, zemaljskim životom Sina ništa ne gubi, nego se tajnom krsta, svetom rečju istovremenoj sa delom, tek potvrđuje nebesko sinovstvo–očinstvo i nerazdeljivost Svetog Trojstva. Ne može se sada negativnom dijalektikom to trojično biće Boga u večnosti nekakvim dijalektički samorazvojem, stepenovanjem saznanja (kroz otuđenje duha, ospoljenje i povratak  sebi) prekidati, ukidati. Ne može apsolutni duh odvojiti od Boga Oca, niti od večnog života Sina i apsolutnim  samosaznanjem posmatrati po sebi za sebe za ( prvostepeno biće –prvobivstvo).

Večni Sin se zemaljskim životom ne otuđuje, nego  bezgrešnim Začećem, Otelovljenjem, Raspećem, Vaskrsenjem, Vaznesenjem, Pedesetnicom… potvrđuje savršeno jedinstvo Boga a čovekom i čoveka sa Bogom, bezgrešnog života sa večnim životom. Krst potvrđuje nebesko sinovstvo–očinstvo, da je Bog jedno sa čovekom, natprirodno jedno sa prirodnim, mišljenje jedno sa bićem, duh jedno sa telom, reč jedno sa delom, istina jedno sa životom, subjektivno u potpunom jedinstvu sa objektivnim i zato apsolutno.

 

 

 

 

 

 

 

---

[1]Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ, 1975, 1. Knjiga,  str. 66.

[2]Isto, str  56.

[3] „U religijskoj svesti forma znanja o predmetu jeste takva forma koja pripada predstavi, što znači da sadrži u sebi više ili manje čulnoga.“ (Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ, 1975, 1. knjiga, str. 66.).

[4] Iako „sa umetnošću i religijom filozofija ima istu sadržinu i istu svrhu…  filozofija je najviši način shvatanja apsolutne ideje, jer je njen način najviši – pojam.“ Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Nauka Logike, BIGZ, 1976, 3. knjiga, str. 234.

[5] Lijepa umjetnost ima, naprotiv, za uvjet samosvijest o slobodnu duhu, a na taj način svijest o nesamostalnosti osjetilnoga i samo prirodnoga prema duhu, ona samo to čini posve njegovim izražajem, to je unutrašnja forma koja samu sebe očituje“(Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Enciklopedija filozofskih znanosti, Veselin Masleša – Svetlost, Sarajevo, 1987, str. 468.).

6] Jevanđelje po Mateju, 5, 48

[7] Aristotel, Metafizika, Kultura, Beograd, 1971, 1072 b

[8] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Fenomenologija duha, BIGZ, 1979, str. 437.

[9] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Enciklopedija  filozofskih  znanosti, Veselin Masleša – Svetlost, Sarajevo, 1987, str. 197.

[10] Heraklit, Fragmenti, Grafos, Beograd, 1979, frag. 102

[11] Isto, 1. knj. 92.

[12]Vlastito ime ne može biti svojstvo, atribut, akcidens, nego je supstancija, subjekt, vlasnik, imalac svojstava, prvostepeno imanje, ime. Bilo koji pojam je prvo reč, a reč je neko ime, imenovanje, a najstarije ime samo po sebi. Prvo se mora shvatiti, uvideti ime samo po sebi, da bi se shvatilo svako drugo imenovanje, ime, svaka, i najmanja reč, inače (samog) smisla nema. Samo se iz najstarijeg imena samog po sebi može doći do svih ostalih imena, imenovanja, dedukovati ili indukovati sve ostale reči. Sveto ime, ime samo po sebi ne  može se svesti na druge reči, nego se upravo sve reči, imena data iz svetog imena, imena samog po sebi. To, svakako nije ime koje neko drugi daje,  imenuje, nego iz koga ishodi svako drugo imenovanje, ime. To najsvetije imanje,  zvanje, ime je živo duhovno ishodište za svako imanje, imenovanje, ime. Iz prvostepenog imanja svetog imena, imena samog po sebi dolazi duhovni smisao i tajna praimenovanja, svako značenje, zvanje u živom govoru, imanje reči u celovitom jeziku. (Za šire pogledati rad Metafizika jezika na ovom sajtu).

[13] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ,  1975, 2.knj. str. 209.

[14] Nije jedno identično Ja utemeljeno iz praosnovnog Ja mislim (sudim, znam), nego Ja mislim iz  sintetički starijeg jednog identičnog Ja. Ako se u praosnovnom Ja mislim, ono mislim, može zameniti sa sudim, dajem pravila, određujem, sintetišem, spajam, očigledno  da se ne izvodi starije identično Ja (jedna Ja=Ja nadsaznajna, nadmislena vlastitost) iz svojih zamenljivih pododređenja (spajam sudim, znam), pa čak ni iz prvostepenog  mislim, kao apriorne veze ka svim mogućim praznim formama (kategorijima) ili slepim sadržajima (opažajima) nego mnogo pre sva ta zamenljiva pododređenja iz jedne Ja=Ja  nezamenljive iste vlastitosti. Za šire pogledati rad: Čista volja u kantovoj kritici čistog uma/Načela praktične logike na ovom sajtu.

[15] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ,  1975, 2. knj. str. 241.

[16] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ,  1975, 2. knj. str.  241–242.

[17] Isto, str. 242.

[18] „Ideja je ono istinito po sebi i za sebe, apsolutno jedistvo pojma i objektiviteta.“ (Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Enciklopedija filozofskih znanosti, Veselin Masleša– Svetlost, Sarajevo, 1987, str.186.). Ideja je „apsolutno jedinstvo čistoga pojma i njegove realnosti, prema tome sažima se u neposrednost bića, to ona kao totalitet jeste u toj formi priroda. (Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Nauka Logike, BIGZ, 1976, 3. knjiga, str. 251.). „Krajnja svrha filozofije i njen interes jeste da se izmiri misao, pojam sa stvarnošću.“ [18] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ, 1975, 3. knjiga,  str. 536.). Zapravo, sve ove Hegelove definicije ostaju u tradicionalnom određenju istinite ideje. Međutim, upravo njegov dosledni monizam, panlogizam  apsolutno logične ideje pokušava da pokaže da je sav mogući (prvostepeni, prvobivstveni) objektivitet samo duh po sebi i za sebe, apsolutni pojam, ideja. „Definicija apsolutnoga je da je ono ideja, jest, dakle, sama apsolutna... Ideja je istina; jer istina je to da objektivitet odgovara pojmu.“ (Vilhelm Fridrih Hegel, Enciklopedija filozofskih znanosti, Veselin Masleša– Svetlost, Sarajevo, 1987, str.186.). Ideja nije samo „način saznavanja, način pojma koji subjektivno zna sebe, već i objektivan način ili upravo supstancijalnost stvari.“ (Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Nauka Logike, BIGZ, 1976, 3. knjiga, str. 235.).

[19] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Nauka Logike, BIGZ, 1976, 3. knjiga, str. 126.

[20] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ, 1975, 1. knjiga,  str.  89.

[21]Isto,  str. 69.