Хегелов апсолутни дух

Аутор: Томислав Новаковић

 

„Филозофији је стало до две ствари, прво, као и религији у преданости Богу, до супстанцијалне садржине, до духовне душе, и друго, до тога да тај однос произведе, да га стави пред свест, али у форми мишљења.“^[1]

 Иако су и уметност и  религија, по Хегелу, форме апсолутног духа, он опет каже: „Уметност  и религија су форме у којима највиша идеја постоји за нефилозофску, осећајну, опажајну и представну свест“^[2]  И како  представа зависи од апсолутности појма и од случајних опажаја чула, религија, по њему, стоји између уметности и филозофије.^[3] Међутим, апсолутан дух у филозофском појму не зависи ни од чулности, ни од субјективне представе, него слободно мишљење у свом самосазнању је доследан логос по себи и за себе, који сам себе одређује.^[4]

Када Хегел тврди да се апсолутни дух у уметности потврђује савршенство чулне лепоте,  у религији кроз савршену представу Бога, у филозофији кроз истинити појам, апсолутну идеју по себи и за себе, то на први поглед изгледа да он сву објективност, уместо у Кантовој трансценденталној субјективности, сада утемељује у апсолутној субјективности.

Да је савршенство уметничке лепоте Божија (апсолутна) чулност,^[5] религија најузвишенија представа Бога, Божије (апсолутно) самопредстављање а апсолутно мишљење у појму у филозофији, апсолутна истина по себи и за себе, Божије (апсолутно) самосазнање; међутим није тако.

И уметничка дела и религиозне представе и филозофско сазнање су од човека до човека, од народа до народа само мање или више субјективна приказивање, представање, сазнање Бога, а не Бог сам...“ То  није Божија заповест у Духу Светом откривена пророцима, или света реч Исуса Христа предата апостолима... Чулно самоприказивање Бога у савршеној уметничкој лепоти, најузвишеније самопредстављање у религијским осећањима, уверењима или самосазнање у филозофским појмовима, идејама су једна ствар, а Божија надчулна, надпредстављајућа, надсазнајна стварајућа моћ: „И рече Бог нека буде  ... и би,“ сасвим друга ствар.

Свакако, када се каже да је Бог (или највиша идеја добра) надлогичан, надсазнајан, то не значи да је супротан логици и знању, него да их далеко превазилази. Као што се све наше сазнање, истина,  утемељује у чистој вољи и слободној властитости тако се апсолутно сазнање, истина утемељује Божијој апсолутној вољи и стварајућој слободи. Заправо, апсолутно стварајућа моћ може се сагледати (представити, појмити) само у квалитативном безмерју надсазнајне, надсуштаствене идеје добра.

И зато Платон каже. „Иако су знање и истина лепи, ипак ћеш добро учинити ако поверујеш да је идеја добра нешто друго и нешто још лепше, него што су сама истина и знање.“ Када кажемо да је по његовој квалитативној логици највише добро нужно за свако сазнање,  логику, или да, по Кантовим начелима, суштински практични ум стоји изнад теоријског ума, разума, и свег појавног сазнања, то је исто као да кажемо да слободна воља душе стоји изнад сваке логике, сазнања. Да суштинске идеје практичног ума (Бог, слобода и бесмртност душе) чистом вољом не утемељују само у основе религије, него и сваке моралне заједнице, правне државе...

Заправо, много се пре тражи надсазнајни, надсуштасвени Бог (добро само по себи) за схватање, постојање вечне суштине апсолутне истине, него вечна суштина апсолутна истине за схватање надсазнајног, надсуштаственог Бога (добра по себи)! Без добра самог по себи не може се схватити ниједна идеја, нити без ње све остале идеје имају своју идеалност. Заправо, колико свака идеја стоји изнад свих својих копије, толико идеја добра (као идеја свих идеја), као Бог за све идеје, стоји изнад  свих идеја. Много мање кажемо када тврдимо да је апсолутна истина Бог, него када кажемо да је Бог апсолутна истина. Апсолутна истина је свакако Божија, а не људска. Једно од лица Свете Тројице назива се и Дух истине. Али не и једино лице. 

По Платону, да да би истина била истина, а камоли апсолутна истина, мора имати, прво, добро по себи,  па лепо по себи, праведно (по себи), сваку посебну идеју, и јединство свих савршених идеја у односу једних према другима.

Није добро добро по савршеној истини, него су савршена лепота и савршена истина, правда то по највишем добру. Васцело, васељена, свет, човек, биљке, животиње, све ствари, бића нису дате по критеријуму нечије лепоте, где је са једне стране,угла, врсте лепо једно, из другог угла, врсте друго, него по критеријуму Божије хармоније највишег добра за савршенство целине и сваког посебног рода, врсте. „И видеје Бог да је добро“ Добро је квалитативна мера савршеног јединства за све могуће сврхе природе, човека; сваку коначну ствар, биће, појаву.

По теолошком учењу, човек је круна стварања на земљи, јер је створен у Божијем образу и лицу. „Будите ви дакле савршени, као што је савршен отац ваш небески“^[6], Добро је савршена за земљу, небо и човека мера из Божије милости, безмерја.

Аристотел, такође, у својој четворострукој тетради узрока, следећи Анаксагору, Платона, узима да је добро она највиша мисао (о самој мисли), да је праначело мисао о оном најбољем. „А мисао и то она која је то сама по себи, односи се на оно што је најбоље по себи, док је највиша мисао мисао о највишем добру.“^[7]

 

 Апсолутнo сазнање, мишљење и највиша идеја добра

 

„Бог је достижан једино у чистом спекулативном мишљењу; и налази се у само у њему, и јесте једино оно само, јер Бог је Дух; и то спекулативно знање јесте знање откривене религије. Оно познаје Бога  као мишљење или као чисту суштину, и то мишљење познаје као биће или као постојање[...]“^[8]

Насупрот Платоновој надсазнајној, надсуштаственој идеји добра изнад свих идеја, Хегел добро подређује сазнању, мишљењу по себи и за себе. Тачније, објективно сазнање из свих могућих углова, страна апсолутну истину сагледава  као првостепено добро, а не као људско (или било чије) добро. То јест, за њега је идеја добра још увек субјективна идеја: „Субјективна идеја као оно по себи и за себе одређено и себе самоме једнаки једноставни садржај јест добро.“^[9] И ту се поводи за Хераклитовим Божијем логосу вечне ватре које у апсолутном све-једном-једном-свему саставља све могуће–стварне–нужне разлике, супротности: „Богу је све и лепо и добро и праведно, само што су људи схватили једно као праведно једно као неправедно.“^[10]

По њему само првобивствено сазнање, мишљење, по апсолутној слободи духа и логичкој нужности појма саставља у тоталитету апсолутне истине све могуће разлике, супротности. Чак употребљава речи “бесконачна доброта појма.“ „Циљ јер да се апсолутно замисли као дух, као нешто опште које, као бесконачна доброта појма, у своме реалитету ослобађа из себе своје одредбе, у њих се потпуно уграђује и преноси тако да оне саме могу или постојати равнодушно једне изван других или се борити једне против других.“^[11] За Платона је тек из надбивствене, надсуштаствене, надсазнајне идеје добра свака идеја идеја и свако мишљење и свако биће има утемељење. Код Хегела је апсолутни по себи и за себе појам „појео“ идеју добра и душу и биће. Та “бесконачна доброта појма“ као највиша сврха–дело по себи и за себе једино слободно прима у себи, пуста, подноси, износи све разлике, супротности. Само у највишем појму појма Божији дух у апсолутном самоосазнању, самомишљењу полази од себе и долази до себе,  и томе служе сва природа и све државе,  појединци. 

Хегел каже: „Када је Бог био само доброта он је био само име[12], још не Бог који одређује сама себе и који је одређен.“^[13] Бог  се самоодреује тек у тоталитету појма у путу сазнања од субјективне,  објективне истине највишим сазнањем, мишљењем,  као апсолутна идеја.

 За кога одређује? Какав је то Бог који треба да одређује себе самосазнањем, мишљењем!? Зашто Бог да одређује себе? Коме, себи? Неком другом, људима, човеку, нама!? Оно што тражи било своје, туђе одређење није савршена идеја, нити апсолутна истина по себи и за себе.  Ако је то ближе одређење потребно неком другом (нама) ми мислимо да је потребно и Богу! Можда неком Богу из наше представе, наше релативне свести, сазнања, мишљења,  Богу по себи и за себе –није!

То јест, ако је то ближе схватање Бога можда потребно нама (чак је и то под знаком питања), јер га не познаје довољно, не зна, није за њега довољно одређен, па треба да га сазна, ближе одреди, зна, не значи да је такво (другостепено, трећестепено…) знање потребно Богу самом по себи! Заправо, тачно је сасвим обрнуто, да тек са надсазнајним, надсуштаственим, надлогичким, надбивственим Богом, тачније са Божијом апослутном вољом и стварајућом ex nihilo слободом само сазнање,  суштина, логика, свако мишљење  и свако бивствовање има утемељење.

Надсазнајно, надсуштаствено, надбивствено добро је по Платону претпоставка стварања, док логика, сазнање, мишљење никако не могу бити по себи. Добро по себи је суштински узрок по коме свака идеја јесте то што јесте. Пре сваке видљиве, та невидљива светлост највишег добра омогућава сваку другу (видљиву) и невидљиву светлост истине људског знања, сваког мишљења, осећања, делања. Скривена у души светлост највишег добра обасјава ум изнутра ум и тако омогућава разуму, чулима, вољи, телу сваку моћ сазнања или деловања. Па чак и Хегелову „апсолутну“ мисао по себи и за себе која у чистом појму потпуно зна, познаје себе, јер је и за то примање у души сваког сазнања, истине свакако потребна  из старијег добра вера у сазнање, истину.

Кад кажемо Бог је дух по себи и за себе који се једино достиже спекулативним мишљењем у највишем појму појма, када апсолутно сазнаје, зна себе, то је много, много мање. Како, уопште, знамо да Бог зна, познаје себе, без највише идеје добра? По Платону само највиша идеја добра може утемељити идеалност идеја, опжајност опжаја, разумност разума, умност ума логичност логике, или сазнатљивост сазнања, истинитост истине, сваку смисленост мисли и бивственост бивствовања…

Заправо, када се Бог објашњава, ближе одређује сазнањем, мишљењем (које не може бити по себи без онога који сазнаје и онога што се сазнаје), Бог се одређује нечим другим. Онда је то друго, чиме се Бог одређује објашњава  јасније, одређеније од Бога; што је апсурдно![14] „Не може се лампом обасјавати сунце“, светлошћу људског сазнања, мишљења духовна светлост надсазнајног, надбивственог Бога, највишег добра која омогућава свако сазнање, мишљење и  биће. Заправо, Бог  ближе одређен сазнањем,  мишљењем само је Бог свог сазнања, мишљења а не Бог! Поред тога је и свако такво одређење негација, неко ограничење. Omnis determinatio est negatio. Зато се у апофатичкој теологији за Бога само може  рећи да јесте.

Иако се може рећи да се  на самој ствари делу добра истином изједначују све идеје, много пре треба рећи да са свих страна иста истина све идеје изједначује тек у највишој идеји добра, „јер је највиша мисао, мисао о највишем добру.“ У највишој идеји добра није суштина само да се зна шта је добро, лепо, праведно да то истинито мишљење, знање потпуно изједначи  са самим деловањем,  делом; да својим животом, бићем то добро, лепо, праведно и чини.

Није довољно само знати шта је добро, праведно, лепо, истинито... па чекати да се у неком будућем миленијуму „када се општа свест као самосвест изједачи са делом“ то добро, лепо, истинито... и изврши; да се дух појединца, његова самосвест, знање изједначи са свеобухватном стварношћу, да субјективна и објектива идеја апсолутном идејом у  апсолутно изједначи мишљење са бићем, него по добром, праведном, лепом, истинитом треба од почетка, са сваке стране, краја добро, лепо, праведно, истинито делати, живети. Зато је за Платона филозофија највиши божански дар предат човеку да дијалектиком појма у умском делу душе сагледа вечне идеја и изнад свих идеја, и све истине, сазнања  највишу надсазнајну, надбивствену идеју добра с којом је могућа свака истина мишљења  и бивственост бића.

У сваком случају, за Платона идеје нису само појмови сазнања који се сагледавају умом, нити нека пододређења апсолутне логичке форме мишљења, појма по себи и за себе, него старија бића по себи, које наш ум, наше мишљење само сагледава, или наша уметност, образовање, наука, сав теоријски или практични живот (сваки стваралац, научник, државник) само подржава.  Са друге стране  Хегел све идеје: доброг, лепог, праведног… подводи под апсолутну истину, као најопштију суштину свих суштина у првобивственом мишљењу,  која се сзнајеје умом у  појму по себи и за себе. Он каже: „Суштина лепога… само је проста идеја ума, која постоји на чулан начин као нека ствар; али садржина те ствари није ништа друго до она, то јест та идеја ума.“^[15]

Све посебне идеје су  подведене на крају самосазнањем, појмом под идеју апсолутне истине. „Лепо је у суштини једно духовно суштаство... оно није само чулна ствар већ стварности потчињена форми општости, истини. Али ... то опште такође не задобија форму општости, већ опште јесте садржина чија форма представља чулни облик, – и у томе се састоји одређење лепога.“^[16]  Заправо, спољашња лепота у уметности је за Хегела апсолутна истина чулног опажаја; испољење апсолутног духа, идеје у облику чулности.

„Пошто се ум појављује у лепоме у облику ствари, то лепо остаје потчињено сазнању; и Платон је управо због тога праву појаву лепога, као оно духовно у којем се ум налази у облику духа, поставио у сазнање.“^[17] Као апсолутни дух, који се у облику чулности испољава у уметности, у подручју представе у религији, то је, можда, код Хегела, а никако и код Платона. Код Платона уметичко дело,  само подражава лепо по себи, вечну идеју лепог. Лепо за њега није никаква чулна апсолутност идеје, апсолутне истина на нивоу чулности, него само натчулна идеја лепог по себи.

Платонове вечне идеје се не могу никако подвести, као код Хегела,  под супстанцијално сазнање (поготово човеково), него је све сазнање, па и сам човеков ум испод бића по себи, вечних идеја. Иако највише умско знање једино сагледава идеје, оно је далеко испод њих, и у служби њима. Натчулно гледање умом додуше, јесте најближе идејама, али су пре сваког сазнања, сагледавања идеје сама по себи вечна бића.

Поготово се не може, као што је већ неколико пута речено, сазнање, мишљење, појма изједначити са највишом идејом добра, која за Платона стоји не само пре, изнад сваке мисли, ума, свог знања све истине, него и  пре  свих других идеја. Чак је натчулно  лепо по себи, не само изнад чулног, осећајног, него и сазнатог, као праведно по себи. Дакле, иако се само лепо, праведно (све вечне идеје),  а поготову добро по себи итд... само сагледавају умом, они су изнад ума и сваког сазнања појединачне супстанције, које нису сводиве једна на другу, нити на неко супстанцијално сазнање, мишљење, апсослутну истину.

 

Ако је Исус Христос за верујућег човека само представа Бога (апсолутног духа, идеје), није сам за себе (из себе, по себи) само најузвишенија представа! То јест, с којим правом Хегел критеријум апсолутне истине посматра само са теоријске стране свог  мишљења, из филозофског самосазнања, појма, не кроз јединство теоријске и практичке идеје, мишљења и бића, коначног и бесконачног, духа и природе, форме и садржине, субјективног и објективног, реалног и идеалног, које је у Исусу Христу („Ја и Отац једно смо“) стварно присутно!?

 

То јест, ако је за Хегела  „апсолутна идеја... јединство теоријске и практичне идеје, онда се апсолутно не би требало потврђиватие само сазнањем кроз теоријску идеју, него са највишом идејом добра управо јединство теоријског (знања) и практичног (деловања). Критеријум апсолутне истине би требало бити јединство бића и мишљења, а не само самодовољност мишљења.^[18]  И сам Хегел тврди да је Платонова дефиниција Бога као бесмртни живот што има једно тело и једну душу који су по себи и за себи увек једно исто, неодвојено једна дубока, велика идеја: идентитет објективног и субјективног, нераздвојеност идеалног и реалног, душе и тела. Међутим, иако каже: „Бог као живи Бог и још више као апсолутни дух сазнаје се само у његовом делању... Појмовно сазнање његовог делања… схвата појам Бога у његовом бићу [међутим како је за њега првостепена делатност само мишљење у самокретању појма, опет каже на крају], а његово биће у његовом појму.“^[19]

И мада никакво биће не може бити по себи, без мишљења, духа, свести, не може ни „потпуно слободно“ мишљење, појам као „апсолутна форма“ духа, бити по себи без икаквог садржаја, бића. Парменид каже „Ти нећеш наћи мисао без онога у чему је она показана“ – без предмета мисли. Кант: „појмови без опажаја су празни, опажаји без појмова слепи“. Мисао  мора бити дата кроз сав могући, стварни, нужни садржај бића, не може бити по себи и за себе. Међутим, Хегел у апсолутном духу, идеји изједначује форму и садржај, субјективно и објективно, логичко и онтолошко, мисао и предмет мисли. Заправо онтолошко своди на апсолутно логичко, предмет мисли на апсолутну мисао о самом мишљењу. Међутим, форма није апсолутна када стоји наспрам све садржине, него када садржи у себи сву могућ–стварну–нужну садржину.

Поготову није могуће да неко мишљење по себи и за себе омогућава, утемељује онога који мисли, него само да онај надсазнајни, надмислени (предсазнајни, предмислени) по себи и за себе који мисли, старији од мисли, утемељи саму мисао, мишљење.

Тачно је да је религија, као религиозно осећање, уверење човека, појединца схваћена, постављења код Хегела као најузвишенија представа апсолутног духа (Бога), не укључује нужно сваку разлику, супротност, те зато стоји испод појма, који у свом саморазвоју сазнања ка апсолутној истини укључује све те могуће–стварне–нужне разлике, супротности, међутим, како може Исус Христос сам по себи према „самосазнајућем појму“ бити представа, кад управо у највишем делу добра саставља у крсту све разике, супротности коначног и бесконачног, форме и садржине, реалног и идеалног, духа и природе?

Објективитет, реалитет појма би требало бити дат у јединству форме са са садржајем, мишљења се бићем, као у јединству Сина са Оцем, Бога са човеком у тајни крста састављати субјективно и објективно, истину са животом. Сваком Христовом речју, делом  субјективно је објективно и објективно субјективно, што признаје и сам Хегел. „У хришћанској религији...је човек као човек одређен за вечно блаженство,.. има апсолутну, бесконачну вредност...у хришћанству  се садржи догма о јединству божанске и људске природе коју је Христос открио људима: човек и Бог, објективна и субјективна идеја ту су једно исто (курзив Т. Н.).“^[20]

То јест, ако Хегел заиста мисли тако,  с којим правом за критеријум истине узима логичку форму апсолутног сазнања, мишљења “пре све створене природе и једног коначног духа“ (иако та форма „„апсолутног“ појма зависи и од надсазнајног, надмисленог Бога и од садржаја другобивствене природе), уопште посматра као тежиште субјективно-објективно јединства, када је апсолутно јединство потпуно слободне форме мишљења и свега могућег природног садржаја, бића, субјективног и објективног  по речи („Ја сам у Оцу и Отац у мени“) једино  стварно присутно у Исусу Христу?

Исус Христос може да каже: „Ја и Отац Једно смо...“ јер је у њему једино присутно апсолутно јединство теоријског и практичног, Бога и човека, духа и тела, бесконачног и коначног. Само се у највишем делу добра у крсту апсолутно саставља форма–садржина, појава и суштина сједињује „теоријска и практична идеја“. Највишом вољно-логичко-практичном страном крста субјективно је потпуним јединством речи са животом у сваком покретању тела, душе духом објективно и зато апсолутно.

Хегел, додуше, не каже да је сам Исус Христос представа јер  се у  његовим причама, речи, делу свакако пројављује Дух истине, али да се много пре, више говори о Богу, сазнаје Бог по апсолутној мисли, појму, ослобођеном од сваке слике, представе, свих природних, душевних садржаја, него кроз све те живе слике, узвишене представе, догађаје, доживљаје у којима се меша стварно и могуће, слободно мишљење по логичкој нужности сазнања у самокретању појма ка апсолутној истини и спољашњи догађаји, субјективнии доживљаји, случајни чулни садржаји. „Религија и филозофија имају заједничку садржину и разликују је само по својим формама; и ради се само о томе да се форма појма дотле усаврши да би била у стању да схвати садржину религије.“^[21] То јест, по њему се Божији логос,  истина по себи за себе као вечна суштина Бога разоткрива тек самосазнањем највише мисли о самој мисли, филозофског појма који излаже апсолутну идеју која саставља све могуће–стварно–нужне разлике, супротности мишљења, бића.

У Науци логике то је чистим појмом о појму излагање вечне суштине Бога Оца;  апсолутни дух, царство идеја пре стварања света. У Филозофији природе отпуштање духа у природу, стварањем света, отуђење Бога Оца, другобивство апсолутне идеје, отеловљење Бога Сина. И најзад у Богу Светом Духу, апсолутним самосазнањем, самомишљењем Филозофијом духа повратак себи.

Очигледно да Хегел тај јаз апсолутне негативности духа, мишљења спрам све чулне природе покушава да премости (прикрије) фиктивном идејом оспољења, отуђења. Да природу не схвати као као просту супротност, негативност спрам највише позитивности мишљења о самом мишљењу, код Шелинга него као отуђење, оспољење духа, као другобивство апсолутне идеје (као уснули дух). Опет, ако се на почетку и на крају том логичком првобивству апсолутног духа, идеје одриче сваки садржај створене природе сем логичке форме појма, онда то слободно мишљење  није апсолутна истина, није једно са свим (могућим стварним, нужним) садржајем– бићем.

Свакако да у оваквом  схватању остаје дуализам мишљења и бића и да та дијалектика празне логичке форме остаје у сва три степена негативна. Ако чисто мишљење о самом мишљењу, као вечна суштина Бога, осим своје потпуно слободне форме појма, нема никакав природни, чулни садржај ни на почетку у Логици, вечној духовној идеји (у апсолутно логичком садржају), ни у средини, у Филозофији природе, где сав природни садржаја схвата само као оспољено, отуђено апсолутно мишљење, као другобивство првобивствене вечне идеје, како га може имати у потпуној негативности спрам све природе у Филозофији духа, када самосазнајућим, самомислећим појмом свеобухватном филозофијом филозофије на крају напусти све другобивствене природне садржаје, све историјско догађање и врати вечном првобивству, апсолутно логичној идеји?

Не може дрво дати род а да буде ишчупано из земље. Мишљење које је од одвојено од стварног живота, сваког природног садржаја, не може бити истинит дух.  Исус Христос сведочи апсолутно јединство мишљења и бића, појма и опажаја, појаве и суштине, стварајућег духа и створене природе. У светој речи–делу Син је једно са Оцем, истина једно животом,  живот вечни живот, живот сам по себи.

Код Хегела је апсолутни по себи и за себе појам „појео“ и добро и биће и живот; и зато првостепеног критеријума апсолутне истине по јединству мишљења и бића нема. Када се у складу са монистичким начелима тражи да све буде један апсолутни дух, идеја губи се из вида да Исус Христос потврђује да је вечни Син вечног Оца јер у крсту сведочи савршено јединство теоријског и практичног, идеалног и реалног, мисли и осећаја, речи и дела, временског и вечног;  да је његов сав земаљски живот отеловљење Божијег духа, и да је у њему Бог у савршеном јединству са човеком и човек са Богом.

Само зато што је највиша логичка могућност истовремено и најстварније, највише дело, идеално је и реално и субјективно објективно. То јест, његов субјективан живот, дело је истинит, јер је у својој речи, делу потпуно једно са Божијим духом; зато је то једини изворни монизам, објективност, у коме суштинске подељености вољно-логичког и онтолошког, бића и мишљења, духа и тела, Бога и природе  нема, па зато и може да каже: „Ја и Отац Једно смо.“

Исус Христос није другобивство оспољене идеје у природи, простору, времену, историји, већ својом отеловљењем, сваком речју, делом живота сведочи  да је Син  једно са Оцем и Отац  једно са Сином. Када се одриче та истина, хули се на свету реч, на Бога Сина, савршено деловање Божије, живу истину, вечни живот. Божији Дух, отеловљењем, земаљским животом Сина ништа не губи, него се тајном крста, светом речју истовременој са делом, тек потврђује небеско синовство–очинство и нераздељивост Светог Тројства. Не може се сада негативном дијалектиком то тројично биће Бога у вечности некаквим дијалектички саморазвојем, степеновањем сазнања (кроз отуђење духа, оспољење и повратак  себи) прекидати, укидати. Не може апсолутни дух одвојити од Бога Оца, нити од вечног живота Сина и апсолутним  самосазнањем посматрати по себи за себе за ( првостепено биће –првобивство).

Вечни Син се земаљским животом не отуђује, него  безгрешним Зачећем, Отеловљењем, Распећем, Васкрсењем, Вазнесењем, Педесетницом… потврђује савршено јединство Бога а човеком и човека са Богом, безгрешног живота са вечним животом. Крст потврђује небеско синовство–очинство, да је Бог једно са човеком, натприродно једно са природним, мишљење једно са бићем, дух једно са телом, реч једно са делом, истина једно са животом, субјективно у потпуном јединству са објективним и зато апсолутно.

 

 

 

 

 

 

 

---

[1]Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ, 1975, 1. Књига,  стр. 66.

[2]Исто, стр  56.

[3] „У религијској свести форма знања о предмету јесте таква форма која припада представи, што значи да садржи у себи више или мање чулнога.“ (Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ, 1975, 1. књига, стр. 66.).

[4] Иако „са уметношћу и религијом филозофија има исту садржину и исту сврху…  филозофија је највиши начин схватања апсолутне идеје, јер је њен начин највиши – појам.“ Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Nauka Logike, BIGZ, 1976, 3. књига, стр. 234.

[5] Лијепа умјетност има, напротив, за увјет самосвијест о слободну духу, а на тај начин свијест о несамосталности осјетилнога и само природнога према духу, она само то чини посве његовим изражајем, то је унутрашња форма која саму себе очитује“(Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Enciklopedija filozofskih znanosti, Veselin Masleša – Svetlost, Sarajevo, 1987, str. 468.).

6] Јеванђеље по Матеју, 5, 48

[7] Aristotel, Metafizika, Kultura, Beograd, 1971, 1072 b

[8] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Fenomenologija duha, BIGZ, 1979, стр. 437.

[9] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Enciklopedija  filozofskih  znanosti, Veselin Masleša – Svetlost, Sarajevo, 1987, str. 197.

[10] Heraklit, Fragmenti, Grafos, Beograd, 1979, фраг. 102

[11] Исто, 1. књ. 92.

[12]Властито име не може бити својство, атрибут, акциденс, него је супстанција, субјект, власник, ималац својстава, првостепено имање, име. Било који појам је прво реч, а реч је неко име, именовање, а најстарије име само по себи. Прво се мора схватити, увидети име само по себи, да би се схватило свако друго именовање, име, свака, и најмања реч, иначе (самог) смисла нема. Само се из најстаријег имена самог по себи може доћи до свих осталих имена, именовања, дедуковати или индуковати све остале речи. Свето име, име само по себи не  може се свести на друге речи, него се управо све речи, имена дата из светог имена, имена самог по себи. То, свакако није име које неко други даје,  именује, него из кога исходи свако друго именовање, име. То најсветије имање,  звање, име је живо духовно исходиште за свако имање, именовање, име. Из првостепеног имања светог имена, имена самог по себи долази духовни смисао и тајна праименовања, свако значење, звање у живом говору, имање речи у целовитом језику. (За шире погледати рад Метафизика језика на овом сајту).

[13] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ,  1975, 2.књ. стр. 209.

[14] Није једно идентично Ја утемељено из праосновног Ја мислим (судим, знам), него Ја мислим из  синтетички старијег једног идентичног Ја. Ако се у праосновном Ја мислим, оно мислим, може заменити са судим, дајем правила, одређујем, синтетишем, спајам, очигледно  да се не изводи старије идентично Ја (једна Ја=Ја надсазнајна, надмислена властитост) из својих заменљивих пододређења (спајам судим, знам), па чак ни из првостепеног  мислим, као априорне везе ка свим могућим празним формама (категоријима) или слепим садржајима (опажајима) него много пре сва та заменљива пододређења из једне Ја=Ја  незаменљиве исте властитости. За шире погледати рад: Чиста воља у кантовој критици чистог ума/Начела практичне логике на овом сајту.

[15] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ,  1975, 2. књ. стр. 241.

[16] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ,  1975, 2. књ. стр.  241–242.

[17] Исто, стр. 242.

[18] „Идеја је оно истинито по себи и за себе, апсолутно једиство појма и објективитета.“ (Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Enciklopedija filozofskih znanosti, Veselin Masleša– Svetlost, Sarajevo, 1987, str.186.). Идеја је „апсолутно јединство чистога појма и његове реалности, према томе сажима се у непосредност бића, то она као тоталитет јесте у тој форми природа. (Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Nauka Logike, BIGZ, 1976, 3. књига, стр. 251.). „Крајња сврха филозофије и њен интерес јесте да се измири мисао, појам са стварношћу.“ [18] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ, 1975, 3. књига,  стр. 536.). Заправо, све ове Хегелове дефиниције остају у традиционалном одређењу истините идеје. Међутим, управо његов доследни монизам, панлогизам  апсолутно логичне идеје покушава да покаже да је сав могући (првостепени, првобивствени) објективитет само дух по себи и за себе, апсолутни појам, идеја. „Дефиниција апсолутнога је да је оно идеја, јест, дакле, сама апсолутна... Идеја је истина; јер истина је то да објективитет одговара појму.“ (Vilhelm Fridrih Hegel, Enciklopedija filozofskih znanosti, Veselin Masleša– Svetlost, Sarajevo, 1987, str.186.). Идеја није само „начин сазнавања, начин појма који субјективно зна себе, већ и објективан начин или управо супстанцијалност ствари.“ (Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Nauka Logike, BIGZ, 1976, 3. књига, стр. 235.).

[19] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Nauka Logike, BIGZ, 1976, 3. књига, стр. 126.

[20] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ, 1975, 1. књига,  стр.  89.

[21]Исто,  стр. 69.