Томислав Новаковић филозоф

Понедељак | 28. Септембар 2020.

Tomislav Novakovic

Етика и Политика код Платона и Аристотела

Аутор: Томислав Новаковић

Платон  идеалну државу утемељује кроз највише добро по себи, супстанцијалну етику а Аристотел   стварну државу, као највише добро (за нас), кроз супстанцијалну политику.

 

Етика и Политика код Платона и Аристотела

 

ПЛАТОНОВА ВЕРТИКАЛА ДРЖАВЕ ИЗ НАЈВИШЕ ИДЕЈЕ ДОБРА, ПО ВЛАДАВИНИ УМА НАД РАЗУМОМ, РАЗУМА НАД ЧУЛИМА, ЧУЛИМА НАД ТЕЛОМ

 

Ни у демократији не влада цео народ, него само један део његових изабраних представника.

Само када влада  бољи и способнији део народа, влада народ, а када влада гори део народа, он прво поробљава бољи део народа а затим и цео народ.

Када у човеку или држави боље влада горим, то чини бољим човека и државу, јача слободу човека и слободу државе.

А када влада гори део, то не само да води у тиранију, олигархију, анархију, смањује слободу човека и слободу државе и прави горе људе и гору државу, него води у поробљавањa тог народа, државе од стране других народа, државa.

 

По Платону, људи сe већ по рођењу разликују по томе да ли их воде чула, разум или ум.

Душе највећег броја људи воде појединачни опажаји (само сенке највишег добра), ка  задовољству тела и чула.  

Много мањи број воде појмови, судови разума (само копије највишег добра)  ка разборитом спајању и раздвајању свих ствари.

Најређи су они чије мисли, речи, одлуке и дела од почетка до краја води целовите идеје ума, од самих ствари ка самих стварима.

Како се испред појединачног опажаја увек се може ставити други супротан опажај, испред  општег појма или суда, други супротан појам или суд, са несталним опажајима чула и појмовима или судовима разума који се сударају међу собом, људи не могу постићи ни јединство у себи, а камоли у заједничком животу.

Једино мудрост ума, која све различите, супротне опажаје чула, или појмове, судове разума саставља кроз целовите идеје, може све супротне интересе различитих појединаца, друштвених група саставити у заједнички интерес целе државе.

И као што се иза сенке највишег добра у задовољствима тела и опажајима чула или његове копије у појмовима, судовима разума налази стварност вечне идеје а иза свих идеја највиша идеја добра, тако се јединство свих супротних чулних, разумских  интереса људи у заједничком добру, праведној заједници, идеалној држави, проналази у умном владару филозофу.

Као што највиша идеја добра, као идеја свих идеја, Бог за идеје, влада над свим идејама, или свака идеја над копијама разума и сенкама  чула, тако умни владар филозоф из вечног света савршених ствари самих по себи, из идеје идеалне државе влада  сваком државом која настаје, нестаје.

Владар филозоф није везан чулима за појединачне опажаје (само сенке самих ствари, највишег добра) нити општим појмовима, судовима разума за копије самих ствари, само делимичне одразе највишег добра, већ вечним делом душе, умом за ствар по себи, целину вечне идеје.

Само ко у потпуности влада собом, може владати државом.

Ко се води себичним интересима и жељом за богатством, не може  владати ни собом, ни државом.

Када неумерене жеље владају телом, чулима, разумом, умом, оном много мање вредно поседује оно највредније и ствари владају људима.

Када влада ум, највреднији, вечни део део душе поседује ствари и народ влада државом својим најмудријим делом.

Мудар владар филозоф тежи умом вечним идејама, а не само личном интересу и земаљском богатству.

Он нема породицу, јер из породице свих породица, најстаријег  духовног сродства читавог народа сваког грађанина види државе као члана породице.

Он, такође, нема ни имовину, нити је везан телом за материјалне ствари, земаљско богатство, јер из  старијег духовног богатства, поседовања, сазнања вечне истине савршених идеја,као  имања свих имања, над свимкопијама имања, богатства у појмовима разума и сенкама у опжајима чула и нагонима тела,  влада  сваким делом  духовног и материјалног богатства целе джаве.

У свим другим случајевима (из једног нагона или опажаја наспрам другог супротног нагона или опажаја, једног појма или суда против другог различитог, супротног појма, суда,  интереса једног човека, групе наспрам супротног интереса другог човека или групе ће се један човек, породица, имање бескруполозно борити за власт и богатство, имање против другог, трећег ... човека породице на штету и раздор целе државе...

 

КОМЕНТАР

 

Не само да  основа физичког рода (земаљске породице) није  утемељена  до краја, него она није ни могућа по себи, без старијег односа једне породице према другој породици из целовите идеје духовног сродства (целовите државе или народа).

Тачније, тек се из  целовите државе или народа или старијег духовног сродства пред Богом, потврђује венчањем нови род за правно утемељење имена, презимена, приватног, наследног и сваког другог  права...

Такође, као што без целовите идеје духовног сродства није до краја није утемељена породица ни народ, ни држава, нису без целовите идеје најстаријег поседовања, имања, богатства, владања, господарења,  утемељени ни власт, имање, богатство...

Да ли поседовање, имање, владање уопште постоји у суштинском смислу, ако оно мање вредно – појединични опажаји чула или општи и посебни појмови, судови разума (само сенке или копије вечних идеја) –поседују највреднији, вечни део душе, владају над целовитом идејом код човека и државе (када ствари владају људима а не људи стварима, када тело  влада духом, а не дух телом... ).   

По Платону, само из највишег добра по себи имања (поседовања), целовите истине, сазнања вечне идеје (изнад њених копија у општим појмовима, судовима разума и сенкама у појединачних опажајима чула или нагонима тела) кроз умног владара филозофа, слободан народ (држава) влада својом територијом, сваким материјалним имањем, богатством и са општим и нужним законима разума и појединачним опажајима чула...као и сваки њен појединац собом...

Када унаред из вечности почело, чело одозго влада оним доле, уназад, задњим, или десно левим, чисто, дубоко средиште, језгро унутра са свим оним са стране, страним, површним  ван...

Иначе ће се сенке, копије различитих супротних опажаја, појмова супротстављати међу собом, у сталном безвлашћу оно доле  владати оним горе, оно лево оним десним, оно уназад, задње оним напред и унапред почетним, вечним, спољашње унутрашњим.... уопште, ствари владати људима, а не људи стварима ... тело духом, а не дух телом...

 

АРИСТОТЕЛОВ ZOON POLITIKON  ПО ХОРИЗОНТАЛИ ПРАВДЕ  ИЗМЕЂУ ЖИВОТИЊСКОГ И БОЖАНСКОГ,  ИНСТИНКТИВНОГ И УМНОГ, ФИЗИЧКОГ И МЕТАФИЗИЧКОГ

 

Насупрот Платонове највише идеје добра над свим идејама по вертикали ума над разумом, разума над чулима, и идеалне, вечне државе, над сваком државом која настаје и нестаје, Аристотел управо стварну државу, утемељену на хоризонтали правде и јединству разума и воље, инстинктивности и умности, животињског и божанског види као највише добро!

Не само да држава не подражава највишу идеју добра, него је, за њега, највише добро управо држава.

Супстанцијална друштвеност (zoon politikon) условљава човека државом, као дете породицом. 

То начело да хоризонтала правде између слободних појединаца, а не највиши врх, трансцендентно добро, као мајка свих врлина кроз супстанцијалну друштвеност (zoon politikon) уобичава све врлине  кроз политику, саглашава сву разноврсност, различитост, мноштво, наглашава социјалну интелигенцију... 

Шта је етика без заједнице?

И мада јединство народа кроз историју држе  његови добри обичаји који уређују унутрашњег човека, а организована власт спољашњег човека,  ти конкретни закони у држави омогућавају да се свако материјално и духовно добро, наслеђено од претходних генерација, одржи и прошири  даље у наредна поколења...

Да је човек само духовно биће, он би био само добар, или лош дух, али због двострукости вечно живе духовне стварности – умне душе, и природног живота у телу које се рађа и умире (само по могућности материје) zoon politikon поларитете инстинктивног и умног, животињског и божанског у себи и држави саглашава кроз политику...

Зато Аристотел сваку врлину схвата као златну средину између потпуног недостатка и претераности једног квалитета (као, нпр. храброст, на средини између кукавичлука и  претеране смелости)...

Као равнотежу свих страна, праведну средину, једнако удаљену од свих крајева, а не с врха, највишег, најбољег, савршеног.  

Одреди, среди, уреди по начелу круга, лопте из чисте сржи, језгра, средине, дубине исто удаљене од свих страна...

Неки, насупрот томе, поставе висок идеал, скоро свима недоступан,  оно што се у стварности постигне буде опет нека средина свима доступна, па  дође на исто.

То јест, када се савршенству тежи по крајњем врху, највишем, најбољем, а не златној средини, средњем стању, велике разлике могућег и идеалног (у појединцу и држави) се опет усагласе у неком средњем стању.

Етика златне средине не стоји само насупрот претераности или потпуног недостатка једног квалитета, већ претераност било којег квалитета сагледава као недостатак много других квалитета.

Нпр. неко води превише води рачуна о богатству, а запоставља многе друге вредности (најчешће мисли да их их купити, надокнадити богатством), или превише придаје значај снази тела а не развија свој дух, као и обратно...

За задовољно се тражи наспрам претераности, овог, оног квалитета,  тачна мера, довољно...

Та поставка врлине као златне средине између супротности мањка и вишка једног квалитета кроз средњи сталеж одржава стабилну  државу.

Ако свако умеће проналази праву меру супротних елемента  (сликар даје праву меру разноврсних облика и детаља, светлих и тамних боја, музичар склад брзих и спорих ритмова, високих и ниских тонова, песник кроз риму сједињује најразноврснија значења речи, играч  правих и кружних, оштрих благих, брзих и спорих покрета у игри, кувар слатких и сланих, киселих, љутих... укуса у храни...итд. па и сва нежива природа кроз преображаје климе држи елементе у јединству, зашто не би посебно практично умеће кроз јединство разума и политичке воље тражило склад између свих различитих сталежа, занимања, карактера, старосних доба...  између људи за теоријско-практични, етичко-естетски идеал најбољег човека–државе.

Човек се политички организује у граду-држави као грађанин са другим грађанином, с којим се разуме по истом језику, обичају, закону... и изграђује свако материјално и духовно добро...саглашава  разлике, супротности са другим људима, или државама,  чак и са неживом, живом природом...

Начело грађанина наспрам варварина, тражи да инстинктивност не претеже ум, већ да разум у јединству са вољом кроз грађанско право и грађанске законе саглашава све поларитете, док код варварина инстинкт претеже над разумом и зато не прихвата разјашњење кроз  разговор или  кроз грађанско право и грађанске законе чврст уговор, договор, већ кроз природно право и закон јачег тражи са другима сукоб, рат ...

Иако политика тражи добро за нас (државу), а не највише добро по себи за душу, за Аристотела је, опет, најблагословљенија духовна слобода у вечном делу душе и теоријски живот кроз филозофско посматрање ("ниједна наука није мање  корисна за живот од филозофије, али ниједна није за душу боља од ње").

Теоријски ум, који размишља о непроменљивим начелима, стварима, бићима који не могу настати и нестати, бити другачији, истином додирује Бога, зато је највишом сврхом оно непокретно што покреће, што доноси човеку највишу радост, будност блаженство, мир, одмор (као код Платона кружни токови ума вечног дела душе дијалектиком код филозофа).

И како духовна самосталност  теоријског ума  тражи не само економску, политичку  слободу него и заштићеност од бриге овога света, и пуну доколицу, ум упошљава разум, да у јединству са вољом, као руководи врлинама брине око земаљских послова, координира практични живот кроз политику.

То јест, иако је чисто пријатељство суштина друштвености (као код филозофа једнакост по врлини, благородности, које укључује умну душу  и највише духовно посматрање Бога када ум у љубави ка истини иде до краја), и која би требала да буде основа сваке друге друштвености да се умна владавима у држави утемељи на етици (као код Платона), како су случајеви таквог чистог пријатељства по љубави ка вечној истини јако ретки, Аристотел владавину у држави, ипак, тражи кроз јединство разума и воље код већине људи, и склад између животињског и божанског, инстинктивног и умног где се етика прилагођаваја политици.

Ипак, да ли је могуће добро за нас (било кога)  ако нема добра по себи?

И зашто уопште  тежи своме добру своме (добру за себе) као појединац или род, ако га не вуче  добро по себи? 

Чак и када чини зло, човек опет пре и после тога тражи (за себе) и своје неко добро ради самог добра; добре ствари (било да их отима, пљачка, купује, користи): добру  кућу, имање,  храну, пиће, одећу... итд.

Очигледно да у  свему постоји мање и веће добро и да га ка његовој најбољој сврси вуче добро по себи..

Зато код Платона добро по по себи тек утемељује бивственост бића, даје разлог зашто је биће а не небиће, као и смисленост мисли, истинитост истине...

Иначе, како утемељити Аристотелово обличје, сврху, кретање било којег бића?

Ако надбивствујуће добро по себи не утемељује бивствовање и мишљење, како ће онда било шта добро или истинито остати афирмативно, а не негативно, бити уопште нешто а не ништа...

За Платона спољашње добро никад није довољно добро, већ је нагон као и опажај само сенка најстварнијег добра (вечне идеје), а појам само копија, одраз, док је највиша среће је у вечном делу душе  када се ум духовном гозбом ум гости вечним идејама, једе највише јесте. 

Према том добру по себи све је друго не остаје, стаје, стоји, него пада у трену, нестаје, пропада, заправо и не постоји...

Душа се мења за тренутке тела, а заправо се кроз те најбоље, најлеше тренутке времена (сенке опажаја, или одразе појма) душа духом схвата, обухвата старију вечност,  лови истином вечна идеја.

Иако Аристотел тврди да да је добро знање, он опет каже да је за врлину недовољно знање. И да не постоји знање по себи,  добро по себи, једно по себи, него да су и знање и добро и једно  увек знање, добро, јединство (једно) неке појединачне, посебне, опште конкретне ствари...

Ако је тако, зашто онда и за Бога не каже да није знање по себи, да није довољно да Бог савршено  зна себе, него и да је још пре савршен чин, делатност, дело?

Он ће рећи да Бог то и чини индиректно, јер је као духовни облик свих облика, сврха свих сврха свог вечног живота по себи кроз унутрашњим додиром истине све-једног, једног-свега савршени узор за сваки облик, сврху, кретање која је покреће од њене могућности ка њеној највишој стварности.

Ако је тако, Бог није само мишљење мишљења, него много пре врлина саме врлине, дело самог дела, кроз вечни духовни живот по себи,  добро по себи, праведно по себи, лепо по себи... бивствовање бивствовања, живот сваког живота, правда сваке правде, лепота сваке лепоте...

За платоничаре је поставка врлине као златне средине, "праведне" мере, равнотеже наспрам њене лишености или претераности... недопустиви конформизам...

Никаква претераност у врлини није могућа, она не може никако бити средина између крајње претераности или лишености, него по врлости, пуној сврси са врха, савршеног, довршеног врхунца, вршка управо оно највише, најбоље, најврлије... 

Зато Платон кроз најбољег појединца (у коме ум влада над разумом, и разум над чулима), који подражава највише добро и праведност,  конституише морал, етику,  државу и све њене законе...

Додуше, ни Аристотелов Бог није облик свих облика, врлина свих врлина по средини, средњем стању, него по највишем, најбољем  из врха изврсног, са врха, савршеног наспрам безобличне, несврховите само могућности материје...

И Хераклит, насупрот остракизма Ефешана према његовом другу Хермодору, каже: "Један је мени колико и десет хиљада других, само ако је најбољи."

У Старом завету Бог најбоље, најправедније (Аврама, Исака, Јакова, Мојсија...) надахњује Светим духом за праоце народа утемељује завет, да их воде, уче, опомињу  (а не са "10 000") па тек од њега савез са његовим потомцима, изабраним народом кроз законе, заповести...

 

ТЕОЛОШКА ОСНОВА ДРЖАВЕ

 

Теократска држава етичку основу заједнице породице утемељује дедуктивно из Божијег закона а секуларна емпиристички из обичајног права и индуктивне политике... ....

Становиште религиозног морала (јединог, једног Бога) кроз апсолутно Да и Не  (Десет заповести)  утемељује Божији завет са изабраним праведником, народом, да испуњава тај трансцендентни закон, морал.

Не ово, оно по закону, завовести траже дба посебна племена да бране закон и извршава казну за преступ. Јудејце који владају и Левите који врше освећење (закон је Божији образ) грех је прво грех пред Господом, па пред човеком, крвна освета, откуп, за грех, служба пред Богом за освету освећење... 

Прво чиста воља (не лажи и не чини зло) за јединство добре мисли, речи, одлуке и дела, једну власт у себи, супстанцијалну властитост (карактерно јединство личности) па кроз исто такво јединство чисте мисли, одлуке, дела за непротивуречну власт, властитост народа пред Богом (карактерно јединство државе).

Без праведности, као владара по природи ствари дели се воља, сукобљавају различити критеријуми вредности, губи се равнотежа у човеку  и заједници...

Ако ниси праведан према себи, нећеш бити ни према другима, или ако будеш неправедан према другима изгубићеш праведност у себи која те једино води највишем јединству личности и државе.

Када си свој ти си Божији и када си Божији тио си свој...

Док је Старом Завету присутна надумна вертикала Божије власти, и једнакост изабраног рода, у Новом Завету се поред усправног, исправног по првој заповести љубави ка Богу, унапред из вечности почела чела савршене сврхе врха изнад свих унапред одозго, изнутра, са десне стране свете Божије речи, руке, тражи по средини, средишту срца изједначење родова, чиста по истини иста љубав ка свима као према самоме себи....

У Аристотеловој етици средине најгори грех зверства нема опозит одговарајуће  врлине у човеку....

Зато се најгорем зверству (злом духу, демонству)  може супротставити само јунаштво  уз помоћ Божију, или виша сила као у митовима која јача, бодри, додаје  херојима од божанске снаге, мудрости и врлине (по крајности најврлијег највишег, најбољег а не средине) да надјача зверство...

Зверство (демонство)  је, заправо, лош демон, нечисти, хулитељски дух, који далеко надјачава снагу и памет људског, зато се за супротстављање зверству по себи (духу лажи, зла, лукавства), тражи, не неко мање добро, по мери, него највише добро по себи и Дух истине, од Бога најјаче, најбоље, најсавршеније.... за јунаштво, окршај, укршатање, крст са свим грехом, за победу све лажи, зла ...

Само када се тај расцеп између животињског (звери) и божанског продуби на крају до супротности доброг и злог духа и  сагледа да се демонски шапат (лукава, зла мисао, реч, дело) не може победити без Духа истине и највишег добра  Божије савршене  речи, дела...

Тек се по религиозној основи  расцеп извеђу  животиње (звери) и Бога, или демонског или Божијег схвата на прави начин...

Демонско није, свакако, исто што и животињско: инстинкт,  тело на једној страни и  дух, свест, ум, разум на другој, него је и једно и друго потребно ...

Тело није само по себи лоше, као ни животиње, него послушност лошем гласу, демону кроз злу мисао, реч, одлуку, делу који се  не могу схватити ни савладати без помоћи Божије из савршене мисли, добре речи, одлуке, дела...

То је борба добра и зла без престанка... Иако се каже: "Благо онима који мир граде јер ће се синови Божији назвати, каже се и "Ја нисам дошао да донесем мир, него мач", то је борба истине и лажи и добра и зла до победе: " Који победи дат ћу му да једе са Дрвета живота насред раја Божијега."

Освајање вечног царства по сили Духа истине,  круна унапред из вечности,  одозго, унутра, са десне стране, за све уназад, доле,  ван, са леве стране свето једосмо писмо по мирису истине и укусу љубави, духовно умеће, н по начелу сви за једног, један за све уметност састављање људи достојних за вечни живот  где није истинит, добар само онај ко не лаже не чини зло него онај ко јасно и отворено говори истину и чини добро...

То отеловљење добра са лепим, слично као хармонију облика и  боја у слици,  тонова у музици, речима у позији, покретима у игри... је кроз унутрашњу лепоту практићно умеће повезивања целовитих људи, обликовања човека и заједнице ка најбољем, најправеднијем, најсавршенијем саглашавању духа и тела, Бога и човека, смртног и вечног живота...

Зашто би склад боја, тонова, покрета, речи кроз умееће музике, поезије, сликарства,  игре  производио лепоту а склад  самих људи или неживог и живог, или разичитиг родова живог, кроз унутрашњу лепоту  личности с којом и спољашња лепота добија равнотежу, не би била још већа лепота и  веће умеће, царска, небеска уметности! 

Најовостраније на најоностраније јединство живота кроз све просторе, времена из вечног живота као свих органа у телу; сабирање, бирање, брање, сабрање, изабрано братство, род, умеће највишег склада не само лепих облика и боја кроз слику, ритмова и тонова кроз музику, или покрета кроз игру, речи, мисли кроз поезију, него кроз унутрашњу, духовну лепоту целових људи ка највишем јесте...

Господ каже :... "избљуваћу вас из уста својих" .. да човек треба из унутрашње лепоте, племенитости буде чистим срцем, духом укусан пред Богим и човеком, да изазива љубав која све спаја, повезује ...

Лепота из чистог средишта пред Богом и човеком аставља све супротности; religio, савез, вера, веза спој, поверење, спојити, сјединити у једно, заједно и с њом свака друга лепота тек добија утемењење ...

Ако не волиш конкретне људе с којима живиш (не волиш ближњег), како ћеш волети државу (Бога).

Ако не волиш свој посао, имање, породицу,  радиш, најбоље, савршено како можеш боље у микроплану, шта можеш променити  у макроплану...

Што се своди на речи: "Шта вреди да човек цео свет задобије а души својој науди?"

Ако је  ту Божији дух, то  је унапред, одозго,  а десне стране, унутра владавина из царства небеског за преокрет свега оног уназад, доле, левог, ван...

Та лакоћа исправног одлучивања, етичког деловања  ("да не види левица шта чини десница")  умећа, уметности над сваким простором, временом мириса истине и укусу љубави је унутрашња, царска, небеска лепота пред Богом и човеком чистог средишта  ("које даје кишу и светлост и добрима и злима"),  надумна практична генијалност за  надумно укусно једно свето једосмо писмо... 

Једино чиста воља по истини онога што се не мења (не настаје нити нестаје), не пада, пропада по јаком начелу, почелу остаје чврста са сваке стране, краја у јаком ставу, да стаје, стоји, заувек постоји...

Пламен, племенито племе, род, агни, агнец, огањ, јагње, покретачка снага, као злато које се не квари, остаје јако у тешкоћи, сукобу, стаје стоји   држи, одржава ватру духа; сложити, заложити, сложно по средишњој ватри, дубоком језгру...

Хераклит правду сагледава из најсувље душе, која у ватреном логосу све једног-једног свега све саставља...

Средиште срца праведно ка свим странама саставља све поларитете... 

 

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара у Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Као што опажаји припадају чулима,  чула телу, осећаји души и  мисли духу, тако све лепе слике, мелодије, стихови, ритмови, покрети... мирису истине и укусу љубави!

То најјачe осећање, сећање изједначује најоностранију љубав ка Богу и најовостранију љубав ка ближњем...

 

Томислав Новаковић

Видео дана