Etika i politika izbor

Autor: Tomislav Novaković

 

PREDGOVOR[1]

 

Danas je polaritet etike i politike toliko veliki da se skoro poriče svaka  veza između njih. Ne samo da se politika sve više odvaja od etike, nego se i etika u potpunosti odvaja od svake transcendentne filozofije ili  religije i prilagođava sferi praktične politike. To sve veće približavanje etike politici ovoj i te kako pogoduje, jer ne mora da se drži čvrste moralne norme niti bilo da kome polaže račune, osim prvostepenom interesu. Argument politike je da se u sferi realnog života stvari svaki čas menjaju, tako da odluke političara zavise od trenutne potrebe, okolnosti – u jednom slučaju važe jedna pravila, a u drugom druga i da se zato dinamična  politike ne mora pridržavati statične etike. Međutim, taj neobavezujući stav da se politika ne mora upravljati čvrstim moralnim principima nego samo konkretnim interesom, skoro da znači da joj se radi pune operativnosti (“cilj opravdava sredstvo“) unapred dozvoljava da bude nemoralna i da nikom ne polaže račune.

Svakako da ne bi trebalo da bude tako. Zar političari, koji su izabrani u zakonodavnu ili izvršnu vlast, nisu preuzeli obavezu da donose zakone i vode računa da se isti sprovode, odnosno  da politiku što više približe etici, a ne da se od nje još više odvoje?

Šta daje koordinate pravnih, socijalnih i ekonomskih dogovora i ugovora, ako ne etika? U arhitektonici međuljudskih odnosa statika u temelju države je etika, zakoni stubovi svih institucija, dok je dinamika praktična sposobnost politike.

Iako pravo pretpostavlja etiku, svi konkretni zakoni, pa i sam ustav, donose se po političkoj osnovi. Međutim, svrha politike ne sastoji se samo u tome da praktičnom sposobnošću razvije dinamiku ekonomije, nauke, obrazovanja, nego da zakonima koje donosi i sprovodi usavrši socijalne odnose, ojača i statiku države,  etiku.

Sa druge strane, kakav je to moral (ili zakon) ako ne poboljšava konkretan život čoveka ili zajednice i ne služi njihovom održanju ili prosperitetu. Put od onog samoobavezujućeg „moram“ pojedinca ka slobodi države ili iz onog najstarijeg „mora se“ zakona, ustava jedne države ka slobodi pojedinca, ide upravo kroz približavanje etike politici i politike etici. To je jedno usaglašavanje altruizma, humanizma, kolektivizma i vlastitog interesa, individualizma, odnosno patriotizma–internacionalizma, racionalnog–iracionalnog, zakona i vlastite želje.

S jedne strane stoji  transcendentna osnova morala u čistoj, slobodnoj volji duše, a s druge konkretne potrebe pojedinca ili države i interesi politike.

Filozofija stoji između transcendentne vere religije i empirijskog znanja nauke. Naspram sintetičke filozofije ili umetnosti, koje teže mikro-makrokosmičkoj celini sve-jednog, jednog svega, stoje analitička strana svake posebne nauke i konkretne koristi ekonomije ili politike.

U stvari, etika i politika se prožimaju od početka i uvek će se prožimati. I tek kada se i jedna i druga posmatraju u najvišem smislu vidi da su to grane istog stabla i da zbog toga treba težiti njihovom jedinstvu u zajedničkom dobru koje je, čak i u teoriji, vrlo rano i lako  napušteno, a ne unapred prihvatati njihovo sve veće razdvajanje. I zato filozofija ima veliku odgovornost da taj odnos preispituje na najvišem nivou i u to razmatranje uključi sve društvene i prirodne nauke, jer se taj problem direktno i indirektno odnosi na sve njih.

Zbog toga ova studija vodi dijalog sa dva najrazličitija shvatanja morala – Kantovim deontološkim moralom, gde politika ne izlazi iz okvira etike i Milovim empirijskim moralom, koji  svoju utilitarističku etiku izvodi iz prvostepenog interesa i svodi je na politiku –  pokušavajući da premosti jaz između njih.

 

U Čačku,   21.  juna  2013. Godine

 

 

UVOD

Većina starih filozofa ne suprotstavlja etiku i politiku, nego teži njihovom jedinstvu. Čak i Heraklit, za koga se sve suprotnosti mikro-makro sveta slobodno ispoljavaju kroz borbu, rat, kaže: „Ljudi treba da se bore za zakon isto kao i za gradske zidove.“[2]

Po Platonu, pravična država podražava ideju dobra. Iako Aristotel etiku i politiku odvojeno proučava, u celokupnoj etičkoj ili političkoj misli te dve stvari se ne posmatraju u takvom jedinstvu kao kod njega. I mada, po njemu, čovek nije prvenstveno moralno nego političko biće, politika ne samo da pretpostavlja etiku, nego svaka vrlina čoveka, ljudskog roda svoje najviše ispoljenje dostiže tek u  državi,  kroz politiku!

Hobs polazi od nužne potrebe da ljudi, nasuprot prirodnog prava jačeg i “rata svih protiv svih,“ radi sopstvenog održanja izađu iz takvog stanja i uspostave  građansko pravo i zajednički život u državi.

Po Loku, a kasnije i Milu, svako pravo proističe iz prirodnog prava svakog čoveka na privatnu svojinu, slobodan život i vlastitu sreću – prvo pravo na vlastitu ličnost, a iz njega dalje pravu na imovinu, porodično i  nasledno pravo.

Ruso, slično Loku, polazi od dobre strane  u čoveku i prava da sami pojedinci iz “dogovora svakoga sa svakim“ iz svoje suverene volje kroz neposrednu političku delatnost,  zajedničkom voljom utemelje državu i sve građanske zakone.

Nije slučajno što Kant svoje moralno učenje zove praktični um, iako je praktično u tradiciji filozofske misli prvenstveno političko. Zapravo, kantovski moral na prvostepenoj etici utemeljuje političko delovanje u državi i između država (Večni mir).

Iako u svojoj Kritici čistog uma ne priznaje nikakve ideje izvan okvira iskustva, Kant u svojoj Kritici praktičnog uma ne traži da se načela etike proveravaju iz stvarnog moralnog iskustva nego da se celokupno običajno pravo, svi zakoni države i sva njena politika, utemelje u nadiskustvenom moralnom zakonu, apriornoj etici!

Umesto da praktični um kroz konkretnu državu, politiku na delu dobra, pravednosti, potvrđuje moralnost (kao kod Aristotela ili kasnije Hegela), Kant, sasvim obrnuto,  traži  da  moralni zakon, kao čista forma praktičnog uma ne bude samo okvir dobra ili pravednosti, nego da uslovljava državu, politiku i potvrđuje običajno pravo i celokupno moralno iskustva!

Nasuprot tome, utilitaristička etika doslednim empirizmom odbacuje sva načela transcendentnog morala i ne samo da ne utemeljuje državu, politiku u etici, nego, sasvim obrnuto,  moralno ispravno–neispravno proverava iz prvostepene koristi  i samu državu i sve njene zakone, etiku, utemeljuje i razvija u politici!

Zapravo, moderni politički sistem se rodio u Engleskoj. I kao što prošireni empirizam utemeljuje teoriju evolucije, tako utilitarizam utemeljuje liberalizam kao ekonomsko, političko i filozofsko shvatanje. Naspram  transcendentnog autoriteta Boga, najvišeg dobra, ustava, morala po sebi, utilitarizam kroz liberalizam (građansku slobodu pojedinca)  iz običajnog prava i konkretnog moralnog iskustva utemeljuje politički, interesni  moral.

Marks samu suštinu čoveka, ljudskog roda, sagledava kroz politiku koja ide ka etici i etiku koja ide ka politici. On, nasuprot transcendentne osnove morala, privatne svojine ili viška vrednosti, iz osnove prirodnog humanizma, altruizma i internacionalizma, pretpostavlja etičko načelo  (socijalni instinkt svi za jednog, jedan za sve)  na početku i na kraju istorije, kao prvu i poslednju svrhu evolucije i revolucije. Politika ispoljava revolucionarnu etiku, a revolucionarna etika suštinsku politiku. Evolucija kroz čoveka vodi humanizmu prirode, kao što re(e)volucija na kraju istorije izlazi iz carstva nužnosti i u carstvu slobode vraća čoveka naturalizmu.[3]

Sa jedne strane stoje večni moralni zakoni izvan uticaja države ili politike koji važe za sve, a sa druge konkretni interesi stvarnih ljudi ili političkih partija, utilitarizam u širem smislu i skoro makijavelistički politički moral (“cilj opravdava sredstvo“). Jedna je krajnost formalizam, rigorizam i univerzalizam deontološke etike, bespogovorni imperativ moralnog zakona bez obzira na konkretna dobra, vlastite želje, gde „čovek nikada ne može biti sredstvo nego samo cilj,“ a druga je izvođenje morala, države i svih njenih zakona iz konkretne koristi, građanske slobode pojedinca i prvostepene politike.

Očigledno da te krajnosti deontološke (nadiskustvene, nadinteresne) etike i utilitarističke (iskustvene, interesne), politike traže neko jedinstvo. I kako Kant tvrdi da se saznajno jedinstvo praznih formi i slepih sadržaja u transcendentalnom okretu teorijskog uma odnosi na pojavnu stranu stvari, onda bi se prvostepeni okret praktično-moralnog uma od etike ka politici i politike ka etici, koji na delu dobra, pravednosti traži i nalazi njihovo jedinstvo, trebalo odnositi na suštinsku stranu stvari!

To znači da je Kantov transcendentalni  okret saznajno-teorijskog uma  samo pojavni i drugostepen i da u potpunosti pretpostavlja suštinski okret prvostepenog praktično-moralnog uma, nadsaznajne čiste volje i jedne slobodne vlastitosti.[4] Suština čiste subjektivnosti pre celokupne objektivnosti ne sastoji se u tome  da se  predmeti upravljaju prema našim saznajnim moćima, nego da  saznajno-pojavni, kritički  um  stoji ispod supstancijalne čiste volje i samokritičnog, praktično-moralnog uma! To jest, naša suština nije praktično-moralna zato što je naše saznanje pojavno i ograničeno, nego zato što je naša prvostepena suština praktično-moralna, a ne saznajna, naše saznanje  je pojavno i ograničeno i mora biti podređeno prvostepenoj praktično-moralnoj suštini!

Međutim, iako Kant tvrdi da opšti i nužni zakoni objektivne nauke nemaju utemeljenje po sebi,  nego tek iz čiste subjektivnosti, pojavnog jedinstva pojma–opažaja, on ne ide dotle da tvrdi  da isto  tako čista volja i jedna slobodna vlastitost nemaju utemeljenje u opštosti i nužnosti moralnog zakona, nego sasvim obrnuto – opštost i nužnost moralnog zakona  u čistoj volji i jednoj prvostepenoj vlastitosti!

Zapravo, Kantov pokušaj da se umesto apsolutne volje i stvarajuće slobode ili potvrde slobodne volje i jedne prvostepene vlastitosti  u aktivnom činu dobra, pravednosti i suštinske ideje praktičnog uma shvate u regulativnom smislu (isto kao i transcendentalne ideje teorijskog uma), Bog samo “pridoda“ prvostepenom moralnom zakonu, svede na moral, a  sloboda na prvostepeni moralni zakon koji sledi, podražava opštu i nužnu prirodu,  vodi indirektno u ateizam  i interesni, politički moral.

Međutim, moralni čin nije nekakav “kauzalitet po slobodi,“ niti čista, slobodna volja u slobodnom činu, dobra, pravednosti podržava nekakav prirodni, opšti zakon kao što tvrdi Kant u svojoj Kritici praktičnog uma. Kada čovek po svojoj  slobodnoj volji potvrđuje dobro ili pravedno, on nikako ne podražava opšte i nužne zakone pojavne prirode, jer se oni ne mogu utemeljiti bez transcendentalne konstitucije teorijskog uma, nego praktičnim umom sledi apsolutnu volju i stvarajuću slobodu.

I kao što teorijskom umu nije bio dovoljan čist pojam za saznanje, nego se za kriterijum istinitog saznanja tražila potvrda iskustva, (sadržaji opažanja), tako noumenalnom, praktičnom umu nije dovoljna samo čista forma moralnog zakona, da čovek kategoričkim imperativom samo zna šta je dobro  ili da ne čini zlo, nego se njegova suština prvostepene slobode mora potvrditi na aktivnom delu dobra, pravednosti, samoiskustveno i lično.

 

---

[1] Ovo su Predgovor i uvod iz knjige: Tomislav Novaković, Etika i Politika, DESIRE, Beograd, 2013.

[2] Heraklit, Fragmeti, Grafos, Beograd, 1985, fragment 44.

[3] Revolucionarna etika (koja sledi dijalektiku Hegelove Fenomenologije duha da je  rob  nosilac razvoja svesti, a ne gospodar) u velikoj meri je u protivurečnosti sa postavkom teorije evolucije. Da li se humanizam, altruizam, internacionalizam  revolucionarne etike može  uskladiti sa zakonima evolucije (preživljavanja, širenja, jačanja najjače, jedinke, vrste)? Ide li čovečanstvo evolucijom humanizmu  prirode ili se re(e)volucijom (nauke ili politike)   vraća  naturalizmu? Da li sve  veći razvoj nauke, tehnike, politike razvija humanizam, etiku, socijalnu inteligenciju svi za jednog, jedan za sve ili se jaz između čoveka i  čoveka i čoveka i  prirode sve više povećava?

[4] O ovoj temi videti više u knjizi: Tomislav Novaković, Čisto Ja i Atomika Kantove kritike čistog uma/Načela praktične logike, DESIRE, Beograd, 2010. Pogotovu pogledati rad: Čista volja u Kantovoj Kritici čistog uma/načela praktične logike  na sajtu: www.filozof.rs