Томислав Новаковић филозоф

Субота | 20. Јул 2019.

Tomislav Novakovic

Де Сосиров структурализам и метафизика језика

Аутор: Томислав Новаковић

Као што Кант чистим формама (чула, разума, ума) пре свих садржаја, утемељује конкретно сазнање, искуство, тако  де Сосир чистим (фонолошким, морфолошким, синтаксичким) граматичким формама пре било каквих садржаја конкретних речи, сам језик. Међутим, као што "чисте" сазнајне форме претпостављају живу мисао у јединству са свим могућим садржајем, тако и све "чисте" граматичке форме целовиту метафизику језика, живу говорну свест у јединству са свим могућим садржајем.

Де Сосиров структурализам и метафизика језика

 

ЧИСТЕ  ГРАМАТИЧКЕ ФОРМЕ  И  ГОВОРНА СВЕСТ

 

Кантов трансцендентализам чисте субјективности пре слепе објективности тражи априорне форме: чула, разума, теоријског ума у основи науке, филозофије, свега нашег сазнања, искуства, а де Сосиров структурализам 200 година касније, априорне (фонетске, синтаксичке, морфолошке ) граматичке форме језика у основи живе речи, говорне свести.

Међутим, као што Кантов трансцендентализам не разматра однос мишљења и језика, празних логичких и граматичких категорија, тако ни де Сосиров структурализам однос језика и мишљења, празних граматичких и логичких форми.

То јест, као што Кант не може без живог мишљења, филозофије утемељити никакве чисте пра-појмове, априорне форме логике, нити са најопштијим условима искуства спољашњег, унутрашњег априорног чула–опажаја простора и времена праоснову трансценденталне логике, исто тако ни де Сосир не може утемељити априорну граматику, чисте структуре језика, без свевезивих индукција живе речи, целине говорне свести.

Иако изгледа да правила писања, говора са свим врстама артикулисаних гласова, слова, слогова, речи, реченица и њиховим падешким, временским облици, као неке најстарије чисте  форме, категорије, функције, операције језика одређују његову суштину, заправо много пре важи обрнуто: тек свеформа–свесадржај најстарије метафизике језика у основи живе речи, говорне свести омогућава све чисте форме „категорије“...  језика.

Све граматичке форме језика много пре претпостављају супстанцијално име, именовање и старију целину живе речи, свеобухватне говорне свести, него што жива реч, говорна, свест кроз априорну граматичку форму претпоставља неко пра-јединство свих основних језичких структура: фонологије, морфологије, синтаксе…

То јест, као што се сама логика и сва правила исправног мишљења (поимања, суђења, закључивања), не могу, са становишта најстарије синтетичке праформе одвојити једне исте властитости, а са становишта садржаја од живе мисли у јединству са свим могућим садржајем, већ је очигледно апстраховане из најстарије филозофије–метафизике језика, исто тако се ни правила писања и говора, све „чисте“ језичке форме граматике  не могу одвојити од свеповезане целине језика, него су апстрахована из говорне свести у јединству са свим могућим садржајем.

Де Сосир, такође, слично Кантовом јединству празних сазнајних фори разума и чула пре слепих садржаја чула у трансценденталном шематизму, који омогућава све сазнање, искуство, покушава са априорним јединством празних језичких форми (чистим системом граматике) пре (независно од) садржаја конкретних речи, говора да утемељи живу реч. [1]

Зато каже: „Језик је говор мање жива реч“[2]

Међутим, онтологија језика не може се никако утемељити само аналитички у  празној фонетској, морфолошкој или синтаксичкој структури (артикулисаних гласова, речи, реченица), јер значење и најмање речи претпоставља све могуће индукције говорне свести целовите метафизике језика.

Када де Сосир каже. „Језик је потребан да би реч била разумљива… али реч је потребна да би се језик установио, историјски, увек претходи чин речи. Како би човеку пало на памет да веже једну идеју са гласовном сликом речи, кад ту асоцијацију не би сусрео у чину речи.“[3] он је у тој реченици, свакако,  противуречан.

Ако је „језик потребан да би реч била разумљива“ онда није појединачна реч, реченица установила језик, него много пре старија целина говорног језика сваку појединачну реч, реченицу!

Ако већ каже: „Језик је систем чији сви делови могу и треба да буду посматрани у њиховој синхроничној повезаности,“[4] то јест, да се најскривенија тајна језика управо разоткрива синхронијској повезаности између свих могућих врста речи, онда суштину језика не може никако тражи у празним граматичким структурама, већ  потпуно отвореној форми–садржају целовитог језика која укршта све могуће везе између речи, носи, износи сва постојећа и ствара нова значења?

И као што је сваки покушај да се трансценденталном (априорном) филозофијом или чистом (празном), логиком схвати суштина филозофије унапред немогућ, јер не само да такве чисте (празне) форме одвојене од садржаја не постоје, и тзв. "чисте логичке  форме“, структуре празног појма, суда, закључка схватају тек живим мислима у јединству са садржајем свеобухватним идејама ума кроз старију филозофију, тако се не може ни празним језичким формама без садржаја конкретних речи живог говора утемељити целовити језик, већ само обрнуто: из свих могућих индукција (старих и нових значења) живе говорне свести целовитог језика – правила писања, говора, све „чисте“ („празне“) језичке (фонетске, морфолошке, синтаксичке) структуре.

Када стари индијски граматичар Панини каже „да је најмања јединица језика реченица“ из које се тек  може схватити разумети слово, реч, језик, правила писања, говора, то је, свакако, много боље него да се тврди да је најмања јединица слово, или реч, међутим чак и најмања реченица претпоставља целину говорне свести, све основне речи језика, те се мора доследно рећи да је најмања јединица језика – цео језик.

Као  што живи рачун и све операције рачуна постоје пре свих бројева, живо виђење пре геометрије, живо слушање пре све аритметике, живо мишљење пре логике, тако и свеформа–свесадржај живог говора, целовитог језика постоји пре свих правила граматике, или априорних структура формалне лингвистике: фонологије, морфологије, семантике.

За смисао, значење сваке и најмање структуре језика, слова, врсте речи, правила писања, говора са говорном свешћу индиректно се претпоставља старија целина језика, и кроз супстанцијално  именовање, име  за све форме и све садржаје једна синтетички најстарија иста властитост.

И као што тек та старија жива мисао, која у свеобухватној идеји сједињује све у једном и једно у свему садржи све могуће логичке форме и све могуће садржаје – учи логици, утемељује логику, правила сазнања, поимања, сазнања, мишљења –  тако старија поезија, књижевна реч у живом говору саставља све могуће форме и садржаје – утемељује правила писања, говора, учи граматици.

Једино искуство живе говорне свести индукцијама између речи у најстаријој метафизици језика проналази првостепена, другостепена, трећестепена...и индукују нова значења речи.

У сваком случају, најшири, потпуно отворен живи  језика, који у јединственој целини држи, садржи сва посебна и појединачна значења, богатство и разноврсност свих могућих садржаја, са лакоћом може објашњавати логичке категорије и најапстрактније метафизичке појмове (наше Ја, разум, ум, вољу, свест..), док обрнуто није случај.

 

АНАЛИТИЧКИ И СИНТЕТИЧКИ ПРИСТУП ЈЕЗИКУ

 

Строго дефинисани говор појма и најопштије категорије логике не могу никако објаснити сву разноврсност језика, чак ни  граматичка правила, све његове форме врсте, подврсте речи...

Категорије логике не могу објаснити ни властито име, нити суштину личних заменица, упитних речи, предлога.

За објашњење предлогичког, предсазнајног Ја (уопште личних заменица) није довољна цела, сва формална логика, него се тражи јединство говорне свести из старије метафизике језика.

Такође, предлози или прилози, упитне речи, везници...  су науци о језику споредне, помоћне речи, иако уз најстарије име, именовањем усмеравају значење већине речи и саму граматику.

Заправо, оно између речи у целовитом језику (не само везници, него још много пре: предлози, прилози, упитне речи....) је битније од значења или облике сваке речи или реченичне синтаксе, или језичке граматике!

Праосновна веза  “је“ (да, јесте или не, није) није никаква априорна синтеза, спој, нити се изводи из неког праосновног суда, него претпоставља цео језик и једну синтетички најстарију исту властитост! Чак и значење најапстрактнијих појмова, категорија подразумева са "је, јесте", или не, није  свеповезани језик.

Иако језичка наука чистих језичких структура каже да је глагол "бити" са својим прошлим, садашњим или будућим обликом помаже у одређењу сваког појма (шта нешто је, јесте или не, није) или сваком суду, закљуку сазнања у вези субјекта и предиката помоћни глагол, тачно је, заправо да се науци о језику по празној структури управо са са је, јесте или не, није помоћног глагола "бити индиректно у свакој реченици враћа као бумеранг јединство свих форми и свих садржаје из најстарије метафизике језика, живе речи, говорне свести!

Синтетичност праосновног Ја, или најстаријег је, јесте, за за сва појединачна, посебна или целовита значења сваког појма, суда или закључка, може се докучити само кроз потпуно отворену живу реч, говорну свест, супстанцијално именовање, име и најстарију метафизику језика.

"Бити" није никакав помоћни глагол већ се са  "је, јесте" или "не, није" у сваком појму, суду, закључку сазнања, односу речи по вези субјекта и предиката и индиректно даље за све друге речи, реченице препостављају сва могућа значења, знања: подразумевају све је, јесте или не, није релације, везе између сваке речи, реченице, индиректно читава метафизику језика!

То просто "јесам, бити, хтети" са "је, није",  "хоћу, нећу",  јесам, нисам,  нису никакви помоћни глаголи" већ свевезива основа целовитог језика, коју претпоставља свака реч, реченица, све разноврсне индукције живе говорне свести!

Суштина праосновне „је“ везе између субјекта и предиката, у основи сваког појединачног, посебног, општег појма, суда или закључак није докучива празном језичком структуром, одвојеном од садржаја а ни кроз априорну синтезу праосновног „Ја мислим“, него значењу свих могућих веза живе речи, говорне свести кроз најстарију метафизику језика.

Првостпено именовање, име каже да чиста воља и једна синтетички најстарија властитост стоји испред логике, закона логике, и у основи логике, закона логике и са предлозима из, на, са (с), пред, у... при… у: излог, налог, залог, улог, предлог, прилог, слог учествује суштински у значењу речи…

Кроз највише  јединство чисте мисли, речи одлуке и дела у једној слободној властитости утемељује и практични сазнајно-теоријски ум!

 

 СТРУКТУРАЛИЗАМ И МЕТАФИЗИКА ЈЕЗИКА

 

Де Сосир  каже да ми само можемо научно описати ту празну структуру, најопштију форму граматичког система језика (одвојену од садржаја конкретних речи и њихових и значења) која повезује све подформе слогова, речи, реченица како у целини, тако и сваком посебном делу граматичког система, али шта је језик суштински по себи, или само значење по себи, не можемо никако знати.

Та  априорна форма чисте граматичке структуре језика остаје за нас необјашњива.

Заправо,  његова тврдња да је језик систем основних граматичких структура у међусобној повезаности, мање жива реч, ни временски ни логички не одговара правом стању ствари.

Шта је човека научила чиста, априорна форма језика, граматика? А шта га је научила говорна свест, жива и писана реч.

Све могуће, па између осталог и граматику.

Не учи дете, човек граматику да би знао да говори (бар када је матерњи језик у питању), него прво научи говор кроз живу реч, па из њега некад апстрахује, некад не апстрахује језичке форме, граматику.

Искуство речи из живог језика је и првостепени позитивизам, емпиризам, и математика, логика и кроз право питање, одговорни одговор, чврсто обећање, договор, уговор, првостепена тајна језика.

Човек, додуше, има предиспозицију за све језике, као што има око за гледање, ухо за чујење...  итд.  Али не кроз неку чисту форму језика или генеричку граматику, него и сваку форму језика и саму граматику прима тек по живој речи а не обратно.

Ако је тачна та прва де Сосирова теза да је језик старији од сваке мисли и сваког уобличења у конкретној речи, реченици, да их све садржи, док никакво, па ни филозофско мишљење, ни научно, књижевно ни било чије говорење не може обухватити много шири језик, онда ту неухватљивост језика управо носи  синтетичка праформа-прасадржина целовите метафизике језика, а не некакав празни систем чисте граматике или посебних језичких фонолошких, морфолошких, синтаксичких структура апстрахованих од садржаја и дефинисаних кроз сазнајно-логичку  „строгост“ појма.

Једна реч се увек објашњава другом речју, а овет трећом и тако даље свака и најмања реч тражи за своје значење свеповезаност језика...

Када лингвистика из праформе-прасадржаја целовитог језика издвоји само чисту граматичку форму празних језичких структура не нестаје само конкретно значење него и целовити језик...

Структурализам, заправо,  "сече грану на којој седи", јер заборавља да кроз сваку, и најмању фонолошку, морфолошку, синтаксичку граматичку форму најбрже говорне свести већ прећутно јаше летећег коња говорне свести: кроз свако слово, слог, реч, реченицу једе плодове са грана и огранака родног стабла, стуба свеформе-свесадржаја целовитог  језика.

Слично је дешава у трансценденталној филозофији када чисто логичког Ја одваја од чисте воље и једне синтетички најстарије властитости или празне логичке категорија или чистее опажаје апстрахује од сваког садражаја опажаја или супстанцијалних идеја.

Иако је код Аристотела формална логика била само метода, она никад није могла да апстрахује сав садржај, па чак и када расправља о најосновнијим логичким формама, логичким законима или категоријама. Зато их у Органону само помиње, даје само њихов формални опис, а суштински разматра сваку категорију посебно и њихов међусобни однос тек у својој Метафизици, када су све те форме у највишем јединству са свим могућим садржајем.

Такође, код Платона дијалектика није сама себи циљ (као код Хегела самоспознајни пут чистих појмова ума до апсолутно логичке идеја), него само средство (метод унутрашњег разговора чистих појмова кроз нужне закључке ума) до надсуштаствене, надсазнајне, надлогичке идеје.

Колико год апстрахује тај садржај и задржи само „чисту форму“ она не нестаје скроз, нити може нестати, јер ће са потпуним нестанком садржаја нестати и сама његова форма.

Чак и код Парменида, када нестане у једном сав садржај, кретање, мноштво, остаје ипак вечно биће...

Иако се код Хераклита све мења, тече, пролази...  логос  вечне ватре остаје.

Нити је Парменидово једно само форма, нити  Хераклитов логос ватре, а није ни Платонова идеја, Аристотелов Бог, него апсолутна форма–садржина.

"Чист систем граматичких структура" гласова, речи, реченица (као математичке, логичке форме у прирдној науци), за своју целину и сваки поједини знак, значење сваке своје јединице (слова, слога, речи, броја, научног појма..) индиректно претпоставља неки целовити језик.

Колико год да научна терминологија тежи јасном, тачном дефинисању ствари, појава, догађаја сви се ти стручни појмови научног језика, као и цела теорија „преводе“ на крају, дефинишу своје значење, тумаче речима природног језика.

Значење сваке форме уопште, колико год она  тежила сазнајно-научно логички, математички, феноменолошком редукцијом, анализом до јасног објашњење сваког појма или знака, симбола у логичким, математичким, научним дефиницијама опет на крају по целини неке теорије тражи алгоритам у природном говору, језику.

Чак и језик математичких аритметичких и геометријских знакова и облика или физичких или хемијских формула, односа у свим изразима променљивих величина, модела, за опис тела, молекула, атома, понашање субатомских честица, физичко-хемнијских-биолошких реакција, као и сви знаци, квантификатори математичке логике...

Вештачки језици и било који аксиоматски системи, логичке игре... за првобитно дефинисања основних знакова сваке посебне јединице, функције или целовитог система значења, индиректно претпостављају природни језик.

Тако иза логике има опет металогике, или математике, метаматематике, или формалне етике, метаетике, иза формалне естетике, метаестетика, иза научно формалне, класичне физике или новије математичке физике опет неке метафизике.

Филозофија се од почетка суштински утемељује као Метафизика језика кроз изворни говор (предсократовци) све све-једног, једног-свега  (Хераклит)...

Тачније, она је по својој суштини, за разлику од било којег, кавог другог изрицања неке друге науке, или људске области у одређењу суштине било које ствари, бића, појаве, догађаја, или самог бивствовања, од његовог почетног опажаја, појединачног, посебног општег појма, до целовите идеје  Метафизика језика.

 

 

 

 

 

[1] Ако се за било који какав аналитички приступ у проучавању језика, пре свих правила писања, говора или разврставања гласова,  речи, реченица претпоставља целовита метафизика језика, синтетички старија говорна свест, од лингвистике прво треба тражити да по научном критеријуму из једног принципа дедукује све основне категорије језика нужне за праоснову говора (заправо, сву, целу граматику.

[2] Ferdinand de Sosir, Opšta lingvistika, Nolit, Beograd, 1969, стр. 28.

[3] Исто,  стр.105.

[4] Исто, стр. 95.

 

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара u Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Коме је истина слана, њему је правда слатка.

 

Томислав Новаковић

Видео дана