Томислав Новаковић филозоф

Понедељак | 28. Септембар 2020.

Tomislav Novakovic

Да ли види који зна или зна који види?

Аутор: Томислав Новаковић

Кант  простор и време проглашава за априорна чула– опажаје спољашњег, унутрашњег, а прескаче старија питања: како се уопште види, чује... Зашто? Зато што се фиктивни спољашњи или унутрашњи опажај може изједначити са aприорном формом (простора или времена), док се форме стварних чула  никако не могу свести на „априорне“ опажаје,  јер је за опажаје тих стварних чула, свакако, нужан садржај.

Да ли види који зна или зна који види?

 

(Избор из Атомике)[1]

 

Како се свест највише изражава кроз мисли, а мисли највише кроз речи, говор, суштински проблем се састоји у томе да се покаже однос између чулности, пре свега виђења као најближег свести и саме свести, мисли исказаних кроз: појмове, имена, речи, говор. Треба објаснити везу између самог виђења и појмова, речи, говора. Заправо, суштинско питање јесте: Да ли види онај  који зна или зна онај који види?

Неће бити довољан највећи напор разума и ума само да се на то питање одговори; а камо ли  још објасни само Ја или  воља, осећање, свест, говор, мишљење... Ипак, мора се разјаснити та веза између виђења и речи, појмова, или између говора, сваког имена, именовања и осећања, свести, мишљења.  пре свега, објаснити само виђење; како се, уопште, види (као и сваки други опажај) шта је сам разум, па које су његове основне моћи, правила, могућности самог мишљења.

Кант уводи нека фиктивна чула (простор и време), које проглашава за априорне опажаје спољашњег, унутрашњег, а  не објашњава стварна, постојећа чула. Прескаче старија питања: како се уопште види, чује, има осет, осећај, осећање, воља, па после тога и моћи памћења, сећања, замишљања, мишљења, говора, свести... Свакако да је много лакше објаснити (исконструисати) фиктивно априорно спољашње или унутрашње чуло-опажање изједначити са нечим што нису чула (простором, временом), него објашњавати стварна, постојећа чула. У тим стварним чулима се не може никако форма тих чула свести на априорни опажај, а поготову садржај њиховог опажања на саму форму њиховог опажања, као што се у фиктивним чулима простора и времена „трансцендентални идеалитет“ њихове априорне чулне форме изједначити са  емпиричким реалитетом чистог опажања него у њиховим формама мора увек бити укључен и садржај!  

Прво би требало помоћу памћења, сећања, замишљања дати везу између виђења и говора, уопште именовања, имена, и свести, мишљења. Објаснити саму могућност конкретног  виђења, у коме се већ на делу састављају разум и чулност, свест и опажај. Како се уопште види, има само виђење, на које се у крајњем случају, могу свести сви опажаји, или из највишег духовног виђења умом самих вечних идеја (као код Платона) извести све чулно-предметне форме-садржаји, представе конкретне свести, мишљења. Много пре него што  простор и време проглашава за априорне спољашње, унутрашње опажаје (фиктивно спољашње, унутрашње чуло) треба објаснити већ постојећа, стварна чула. А након тога  како се уопште има  осећање,  сећање, памћење, сећање, замишљање, воља, мишљење, свест

Свакако, много је теже објаснити та стварна, постојећа чула, или саму вољу, осећање, сећање, памћење,  замишљање, мишљење, говор, свест.., него измислити да су простор и време чула изједначена са априорним (спољашњим, унутрашњим) опажајем да би се тако утемељили општи и нужни синтетички судови математике, науке.[2]

Нпр. Платон нпр. математичке појмове (тачку праву, раван, троугао, квадрат, круг...) не поставља у просторно-временске координате. Он чак од почетне правилности математичких облика иде дијалектиком чистих појмова ка старијој  правилности, исправности, правости истине последњих логичко-стварних садржаја, бића по себи, самих  идеја. И по правости, кружности (прво логичке па математичке) троугла, квадрата, круга ... (из основних троуглова свих осталих ликова, фигура) даје конструкцију основних елемената и целог видљивог света.

Дакле, Платон (платоничари) из општих и нужних математичких судова, праоснове једног, бесконачно великог и бесконачног малог (у Тимају  истог, различитог и бића, и правилности основних геометријских облика) утемељује везу појединачног – општег. А дијалектиком појмова  логички метод, пут ка сазнању ствари по себи, самих идеја.

 Кант на основу чисте субјективности, трансценденталности категорија и чистих опажаја спољашњег, унутрашњег чула, простора, времена, објашњава могућност знања и целокупног искуства. За њега простор и време нису ни појмови апстраховани из искуства, ни ствари по себи потпуно независне од човека, него само начини на који човек опажа спољашње, унутрашње.

Платон, насупрот томе,  баш разматра прави проблем: шта је сазнање? И то у првом, суштинском, највишем, смислу. И како је оно могуће? Зато, свакако, закључује: да види онај који зна. Да је свако виђење само препознавање нечега што смо знали од раније. А највише интелектуално сагледавање свега са свих страна,  љубављу ка мудрости, филозофијом је целовитим духовним видом, умом најјаче осећање, сећање ствари  по себи, вечне идеје. Било који, какав опажај, чак и најмањи само је неко осећање, степеновано сећање, делимично препознавање, сазнање, чулна сенка за даљи разумски одблесак или највиши умски сјај истине по себи, вечне идеје. Почетна слика појединачног опажаја, представа и даље име, посебни, општи појам  изазива душу да се, помоћу унутрашње светлости највише идеје добра, дијалектиком појма присети свеобухватне целине, сагледа унутрашњим видом знања свега са свих страна умом вечне идеје. Душа је вечна, сели се из тела у тело, па чак и у тело животиња, које имају душу, само много нижу свест, и оне могу да виде.

Дакле, по Платону мора постојати читав апсолутан свет логичко-стварних идеалних форми-садржаја, апсолутних квалитета, уочљив једино из најјачег осећаја, осећања, сећања свеобухватне мисли вечне идеје да би постојао или се објаснио свет било каквих појединачних опажаја, посебних, општих појмова, свих форми-садржаја различитих, супротних ствари или бића. Душа се са сваким обликом, појединачним бићем, сликом, именом, представом, доживљајем, па дијалектичким разговором појмова сећа на крају целовите истине, препознаје вечне идеје.

Појединачне чулне слике, представе било које ствари, предмета који се опажају чулним виђењем, само су сенке, а појмови разума само  одсјаји једино правих бића по себи вечних идеја. Веза појединачних опажаја (само сенки бића), општих појмова (само одсјаја бића) се сагледава само филозофијом, љубављу ка мудрости, метафизичким искуством ума, најјачим сећањем помоћу унутрашње светлости највише идеје добра (идеје свих идеја), с којом се увиђа свеповезаности свих идеја. Једино  се дијалектиком   душа уздиже од сенки појединачних чулних опажаја и одблеска у општим појмовима разума ка бићу по себи, вечном животу истини целовитих идеја.  

 

Унутрашњи вид знања: увиђање и виђење

 

Емпиризам праоснову сазнања утемељује на некој самоочигледној чулној датости. О самој, чулној датости,  нпр. праоснови виђења, не дискутује се. Ипак, шта омогућује ту самоочигледну чулну датост? У ствари, иза наизглед најпростијег виђења једне најједноставније ствари, појаве налази се цео унутрашњи и спољашњи свет сложености; и онај скривени унутра у тајни виђења из нас самих и онај споља у тајни сваке ствари. Старија синтетичка основа унутрашњег по чистој воље и једне слободне властитости и све спољашња по свакој различитој чулној дражи.

Полази се од тога да нешто значи то и то, да је исто као то  и то, по унапред датом, задатом, дефинисаном значењу најпростијих ставова, заснованих на самоочигледној чулној датости, најједноставнијим појединачним сликама, осетима,  непосредним чињеницама искуства, којима једино може бити проверено да ли то истина, истинито значење. Међутим, сва та проста појединачност (када се увелича) у микро и микро свету читав је свет, мноштво! Тачније, тек се по неком унутрашњем виду знања, по појмовима, судовима, закључцима разума, ума, накнадним увиђањем, разумевањем, интерпретацијом саме “чињенице” може рећи, шта је у суштини та сложевина.

Сличан проблем постоји и при виђењу у „обичном” свету; при покушају да се суштински објасни било која ствар, биће, појава у њеној свеповезаности са другим стварима, појавама, или целином свих ствари, појава.  На пример, дрво у односу на земљу, ваздух, воду, светлост… итд. Јер, без обзира на то да ли је у питању обичан вид или слух, или било која појединачна чулна драж у неком научном посматрању појачана инструментима, она, опет, сваковрсним прожимањем, укрштањем појмова, чињеница, повезивањем најразличитијих значења, хвата на крају по некој посебној, заједничкој целини. И тако се до знања о било којем појединачном квалитету долази стапањем, повезивањем једног променљивог квалитета са безброј других променљивих, различитих квалитета; заправо, тек посебним увиђањем, унутрашњим видом знања свега са свих страна  при свакој видљивој, невидљивој ствари, појави микро или макро света.

На пример, у посматрању дрвета се у почетку запажа корен, стабло, гране листови.., дубљим посматрањем његовог састава посебне ћелије, органи корена, стабла, коре, грана, листова, па иза тога још веза са неорганским: земљом, водом ваздухом, минералима, светлошћу, опрашивачима… Чак и даље, земљом као планетом, или сунцем ка звездом, па даљим галактичким простором, целом васионом … На крају се чак закључује да је огроман број услова потребно саставити за настанак воде, живота на Земљи, уопште најсложенији процеси космоса за настанак тешких елемената, а за сам настанак  материје пракванти.

Дакле,  да би се објаснило најобичнија чињеница, на пример дрво, да она по своме значају било шта значи, а не само осталје и даље само на чулном нивоу простог виђења (које има и животиња), да уопште  има значај било која логичка чињеница, она мора укључити све суштинске садржаје биљке, дрвета и у њему самом и око њега које су потребне да оно постоји, живи, расте: земљу, воду, ваздух, светлост ..,  читав свет!

Јер, када се каже „то“, или „ово“ је „црвено” иза тога најједноставнијег значења црвеног прво се претпостављају боје, па као један почетни део спектра саме (невидљиве) светлости црвена. Опет, за саму (невидљиву) светлост потребне су основне аксиоме целе физике (науке) – па чак, на крају и иза физике, математичко-логичке поставке мета(физике) да би објасниле читав видљиви, физички свет. Свакако, да је исто тако и када се посматра суштина било којег другог квалитета; тежине, температуре … итд. Било које појединачно “то”, “ово” претпоставља за своју слику дату виђењем, најједноставније опажање или  даљу интерпретацију, тумачење, целину света и целину свести.

Сваки квалитет се одређује, схвата према неком другом квалитету; тачније неко повезано мноштво квалитета у датој слици, чињеници, догађају … у повезаности са мноштвом других квалитета, слика, чињеница, догађаја… И тако се за најпростији вид, мора  претпоставити цела свест и цео свет! Цело тело као и око (чуло вида), па  земља, вода, ваздух, светлост ... Тај квалитативни однос од ван ка унутра и од унутра ка вам мора да схвати, ухвати, обухвати безброј различитих ствари.

Астрономским инструментима може се гледати стање звезда, галаксија, свемирских објекта – посматрати њихова слика унапред, уназад. И по ономе што је било,  закључити по аналогији шта ће касније бити. Или по неком индиректном знаку (на  пример трагу на фотографској плочи) испитивати математичко-физички опис, понашање логичко–чињеничног склопа најједноставнијих невидљивих честица-енергија микро света. И у свим тим инструментима  претпоставља се праоснова чистог опажаја, као што се у суђењу тражи основа чистог појма. На крају се, по Канту, на пример, тек нужним појмовима, а по условима једног и другог (свег опажања и суђења, мишљења), највишим формама закључивања, трансценденталним идејама ума, добија целина свег знања, регулише свеобухватно јединство искуства.

У суштини за те нужне поставке (мета)физике – прве невидљиве логичко-онтолошке принципе, суштине, законе пре, иза свега видљивог, све физике, није чак ни потребно ићи у тај, посебно скривен од наших чула, невидљиви микро или хипердалеки макро свет! Још по Аристотелу, да би се објаснила било каква материјална могућност, облик, кретање, сврха, прво се мора, са највишом логичком нужношћу  закључити да постоји апсолутна духовна стварност, највиши облик свих облика Божијег вечног живота, бића.  Мишљењем мишљења, непокретно што покреће, највиша сврха по себи једно са бићем по себи, савршеним делом. Апсолутно логичко-стварно мишљење-биће што обликује, покреће сваки облик, сврху, од могућности ка стварности.

Осим тога, ни само просто виђење (као, уосталом, и било које друго чуло), далеко је од тога да је нешто једноставно, лако за објашњење, него једнако као и сама свест, припада такорећи необјашњивим стварима, или барем најтежим за објашњење!

Већ је речено да је једино Платон суштински узео у обзир проблем виђења; покушао да га објасни до краја унутрашњим видом знања, јер је оно  посматрано само за себе (без старијег унутрашњег вида знања), такорећи необјашњиво! То јест, објашњиво је само ако се претпостави једини прави, изнутра исти истином са свих страна сведимензионални вид знања. Непосредно гледање вечним делом душе – умом, савршене истине – апсолутне идеје. А сваки други вид, и било који други чулни  склоп у оквиру њега,  у служби је тог вида знања, само делимични одблесак тог једино унутрашњег увиђања, умског виђења свега са свих страна из целовите идеје. На пример, ако би боје биле оно што постоји само за нас, а по себи постојала само невидљива светлост, која се може осетити само по топлоти, тај унутрашњи  умски вид једне са свих страна исте истине би постојао по унутрашњој светлости чистог појма, идеје, док би сваки други делимични „вид” (било којег чула), по својој “боји“ био само одблесак тог вида.

Наиме, свако чуло по својој „боји” гледа једну страну, а ниједно целину. Разум, као неко „свечуло” сажима све боје у белој, али тек се по унутрашњој светлости истине сагледава сведимензионалним логичким видом, умом сама ствар по себи, помоћу највише идеје добра виде директно саме идеје.

Сличан пример даје Платон у Држави, објашњавајући однос идеје добра и осталих идеја Само што се ту уз светлост сунца додаје у том поређењу и топлота. Као што сунце не даје светлост стварима само да буду виђене, него и топлоту да се роде, настану, порасту, постоје,  тако и та идеја свих идеја, не омогућава светлошћу највишег добра свим осталим идејама само да буду познате, сазнате, него им даје и само постојање, биће; тачније, само по највишој идеји добра, могу да постоје вечна бића идеје и унутрашњи вид у нашој души истине вечне идеје. Свака ствар јесте то што јесте тек по идеји, а свака идеја тек по добру, идеји доба. Добро је оно идеално, суштинско у  идејама; идеја за идеје, „Бог” за идеје.

 

Синтетичке и аналитичке форме. Мишљење и мисли, говор и речи, рачун и бројеви.., виђење и облици, слушање и звуци.., значења и знаци

 

У ствари, појединачан знак и појединачна чулна датост  само је једна, почетна, много лакша страна ствари. Права суштина проблема је у општијем значењу (знака), било кроз повезаност са другим знаковима, било у значењу непосредне чулне датости, повезаности свих чулних датости. Како  ће се појединачни знак објашњавати, дефинисати без општег значења, свеповезаности свих знакова знања, или говорити  о појединачној чулној датости, без свеопште чулности, свеповезаности свих чулних дражи, чулности уопште? Изнад сваке такве теорије сазнања, виси увек, као Дамаклов мач над главом, Кантов проблем синтетичке основе чисте субјективности (априорне чулности, разума, ума) пре сваке аналитичке основе појмовно-чулне датости најједноставнијих садржаја (по Канту, увек емпиричке). Без обзира на то до којег се нивоа иде то уситњавање све до најједноставнијих датости помоћу логичког атомизма, као нужне претпоставке сваког појединачног означења, значења, или било каквих објективних појмова, судова, закључака  знања.

Основа било којег појединачног знака мора почивати на чистој форми, значењу уопште, могућности да се повежу сви ти посебни знакови, знаци и дају тако, омогуће њиховим јединством конкретна значења знањем. Тачније, било каква унапред дефинисана нова означења, појединачна именовања, морају да укључе синтетичку основу заједничких знакова знања, неког првог, свеопштег значења, именовања. Као што, такође, и свака непосредна датост, било које појединачне слике, чулне дражи, мора укључити појединачну синтетичку основу сваке посебне чулне моћи, или свеколике чулности у повезаности различитих чулних дражи, и на крају саме (или сваке)чулности и саме свести. И та праоснова, која повезује значење свих појединачних, посебних знакова у синтетичкој основи саме логике по неком свеопштем значењу, или све чулне дражи на крају у једној свести, нема никакву самоочигледну чулну датост иза, или испред себе!

Зато се мора рећи да тек у синтетичкој основи живог говора постоји свеповезаност речи, свих значења, или у живој мисли – идеји свеповезаност мисли; у живом виђењу, слуху, свеповезаност слика, звукова, мелодија; у живом рачунусвеповезаност свих бројева, операција. Пре свега у скривеној синтетичкој основи сваке ствари, бића постоји на делу, старије јединство у најсложенијем живом, као и у најједноставнијем, субатомском саставу неживог.

Као што основа сваке поједине чулне датости, опет мора почивати на синтетичкој основи самих чула (виђења, чујења..,) или повезаности сваке посебне чулне дражи у синтетичкој основи разума, тако и основа сваког знака, означења мора почивати на свеопштем значењу, вези свих знакова знања, чак у синтетичкој основи саме логике у чистој вољи–свести, која држи у јединству све знакове знања, сва значења!

По Канту је сваки поједини симбол, знак, име, појам, посебно означење, могућ тек по живој синтетичкој форми целе логике, праосновном  значењу, самопознању свести утемељеном у самосвести, која једино може да повеже све различите речи, имена,  симболе, прима и носи нужну везу свих појединачних, посебних значења, знања. Било каква једнозначност, појединачних знакова, значења мора опет бити заснована у неким општим знаковима знања; утемељена, пре свега, свеповезаности значења у синтетичкој праоснови самосвести или најопштијим логичким појмовима, категоријама.

У сваком случају, за неку практичну примену хипотетичког чистог логичког језика науке постоји три крупна проблема. Један проблем јесте однос знака и слике, чулне дражи, “предмета” уопште. Други је однос самих знакова између себе, тачније синтетичка основа везе знака и значења која једино може бити утемељена у синтетичкој праоснови самосвести. Трећи проблем тиче се повезаности свих тих различитих слика, чулних дражи између себе. Јер, као што било каква слика, виђење мора укључити синтетичку основу чула вида која носи у себи могућност виђења било којег облика; тако најобичнији атомски став, усмерен ка појединачној чињеници, чулној датости, мора за праименовање основних појмова, знакова, симбола, њихово тачно значење, подједнако укључити синтетичку основу целог језика – сва могућа значења.

Чак и да се са вештачким логичким језиком искључи синтетичка основа природног језика, мора остати синтетичка основа саме логике у самосвести. И на крају се може показати да  сваки од тих вештачких језика, са унапред дефинисаним значењем својих знакова, симбола, подразумева, претпоставља синтактичку основу природних језика, природних знакова, симбола!

Опет, основа природног језика држи у живом говору сва могућа значења, носи у бесконачној свеповезаности речи сав садржај својег, туђег спољашњег и унутрашњег искуства. Искуство сваког чула, осећаја, разума, ума, и свих разноврсних плодних веза између њих.

 



[1] Овај рад је састављен од неколико одељака из књиге. Томислав Новаковић, Чисто Ја и Атомика Кантове Критике чистог има/Начела практичне логике, DESIRE, Београд, 2010. Право питање (од  95-97 стр.),  Логички вид знања; увиђање и виђење (од 186-188 стр), Синтетичке и аналитичке форме (од 194-196 стр.).

[2] Иако је  суштински проблем  однос празних форми и слепих садржаја (без обзира на то које су, какве су сазнајне форме у питању),  Кант тај проблем приказује и решава  другостепеним односом само две различите форме (чистог појма и чистог опажаја)! Свакако да се рационализaм и емпиризам не сједињују само кроз две различите сазнајне форме, са некаквом „трансценденталном“ „продуктивном“ уобразиљом на  априорном нивоу, него тек у синтези празних форми и слепих садржаја, са једино могућом репродуктивном, асоцијативном уобразиљом у конкретном сазнању на емпиричком нивоу!  Са друге стране, Платон, са филозофијом у умском делу душе, претпоставља  трансцендентну основу уобразиље, најјаче осећање, сећање у љубави ка мудрости, истини,  које дијалектиком чистог појма  води од почетне чулне слике и даље имена, појма до  саме по себи највише идеје.

 

 

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара у Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Као што опажаји припадају чулима,  чула телу, осећаји души и  мисли духу, тако све лепе слике, мелодије, стихови, ритмови, покрети... мирису истине и укусу љубави!

То најјачe осећање, сећање изједначује најоностранију љубав ка Богу и најовостранију љубав ка ближњем...

 

Томислав Новаковић

Видео дана