Томислав Новаковић филозоф

Четвртак | 07. Јул 2022.

Tomislav Novakovic

Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?

Аутор: Томислав Новаковић

Та богоостављеност Сина и смртног света је за наследство вечног живота и оставштину вечног света.. Отац оставља Сина, али Син не оставља Оца, већ у безгрешном телу и крви у крсту остаје потпуно веран Оцу, да престолом љубави и круном истине откупи смртног човека и освоји безгрешни, бесмртни свет. 

Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?

 

"У почетку створи Господ Бог небо и земљу".[1] а  човека тек на крају "од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човјек душа жива".[2]

 

Зашто Господ ствара  Адама од праха земаљског и оживљава га духом,  а не већ по речи, као читаво небо и земљу? 

Зато што се од читаве земље, свих прошлих–садашњих–будућих: места, времена, народа ствара један земаљско-небески, људски–божански род за вечност.

Као што су сви људи који се нису родили духом одвојени од Бога и једни од других рођени само за смрт, тако су они рођени духом, у љубави ка Богу и љубави ближњем  састављени као у једном срцу, и у једном Духу истине као у једном ваздуху,  за вечни живот...

Не само да су јаче повезани људи у Богу него сопствени делови тела, него су у светој једноћи у Христу „сви за једног, један за све“ тек сопствени делови тела сједињени за живот, а не за смрт.  

Само кроз те савршене људе из прошлог-садашњег–будућег времена и њихове непроцењиве духовне дарове и дела од Бога, ми сопствене удове тела састављамо за живот а не за смрт. 

Онај што види истину свима отвори очи, онај што је чује, свима отвори уши, онај што је зна, свима отвори ум, онај што је говори, свима отвори свезе језика а онај ко све воли  и кад га сви одбацују, свима отвори срце ка царству Божијем...

Када делимо са другима свој непроцењиви духовни дар од Бога вреднији од: оца, мајке, жене, деце, богатства, звања, имања, изгледа и свега земаљског живота на овоме свету, који jе из семенке чисте вере у љубави ка Богу и љубави ка ближњем такав савршен род родио, да је и у царству Божијем свима потребан и незаменљив, тада и ми примамо од других исто такав савршен духовни дар, род, свима потребан и незаменљив... 

Како ће човек имати срце које покреће љубав и душу коју оживљава дух од духовног Оца, душе мајке, браће, сестара у Христу,  ка духовној кући, одећи, звању, знању, јелу, пићу за вечни живот, ако је само везан за физичког: оца, мајку, децу,  кућу, одећу, звање, знање, богатство, јело, пиће, одећу, пут... 

„Заиста вам кажем: нема никога који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, мене ради и јеванђеља ради, а да неће примити сад у ово време сто пута онолико кућа, и браће, и сестара, и отаца, и матера, и деце, и земље, у прогоњењу, а на оном свету живот вечни.“ (Јеванђеље по Марку 10, 29-30).

Тај почетак од само телесног оца, мајке, жене, деце, јела, пића, одеће, звања, имања, богатства човека или народа  је светом једноћом у крсту је заувек упућен ка вечном духовном: Оцу, мајци, рођењу, кући, одећи, јелу, пићу, богатству, звању, путу...

Са тим укрштањем из свих прошлих–садашњих–будућих места, времена, људи не живе свој појединачни телесни живот, духовно одвојени од Бога једни од других само за смрт, већ љубави ка Богу и љубави ка ближњем у светој једноћи у Христу, као удови у телу, органи у организму ћелије у органу „сви за једног, један за све“ састављају за вечни живот... 

То изједначење у крсту прве и друге заповести љубави од Оца ка Сину и од Сина ка Оцу у јединству људскости и божанствености води ка духовном: очинству, мајчинству, братству, сестринству, вечној, духовној: храни, јелу, пићу, кући, одећи, путу, духовном безмерју „царства Божијег унутра у нама", изнад сваког бића и самог бивствовања...

 

ДУХОВНО РОЂЕЊЕ

 

Наспрам троструке смрти у Адаму: одвајања: душе од духа, душе од тела и на крају распада тела, у новом Адаму пасхално клање за из зла лажи излазак...друго, безгрешно: Зачеће, Рођење, Распеће,  Васкрсење, Вазнесење и Педесетница за вечну везу: даха са духом, срца са љубављу, човека са Богом, земаљског са вечним животом...

Прво заветом крштења венчање душе са Христом, где је Бог отац, душа мајка, која зачиње духом одозго из семена речи Божије да као трудница у труду вере роди другог човека за вечни живот...

А кад се  човек родио духом? 

Кад је у љубави ка Богу: свим: срцем, душом, умом, снагом и ближњем као самом себи сазрео у круни, ореолу за царство небеско... родио духовни род који се може заувек јести у царству Божијем...

Лепи се у љубави срце, душа за Бога, за ближњег; не за општи појам, него кроз духовно безмерје "царства Божијег унутра у нама" за божанску и људску највластитију личност...

Зато Свети Максим исповедник каже: „Љубав низводи Бога на ниво човека и човека узводи на ниво Бога.“   

Тај раст у крсту од Оца ка Сину и Сина ка Оцу до „висине и мере лакта Христовог“ за божанственост одбацује свако хоћу–нећу, за оно потпуно хоћу: скупоцено, скупа сабирање бирање, брање изабраних у вери из сваког: места, времена, народа за васцело, исцељујуће, васељенско, цело тело вечног живота, где на крају сви имају оно савршено све...

Само се у речи Христовој човек окреће од Дрвета знања добра од зла ка Дрвету живота: од зла ка добру, од мржње ка љубави, од лажи ка истини, од сумње ка вери, од смртног, ка бесмртном животу...

„Љубите непријатеље своје“...Благосиљајте оне који вас  куну“..."Чините добро онима који вас мрзе“..."Ко тебе каменом ти њега хлебом“...

 

МАЈСТОР ЕКХАРТ

 

Између човека и Бога не може бити ништа... или само може бити ништа... као надумни заклон, покривалиште Бога пре створеног света... 

Мора се у души доживети ништавило пре свих идола, напустити свака везаност за створено биће које зависи од мишљења и мишљење које зависи од бића, да би се  чуду вере, као из најмањег зрна горушичиног, родило у души стварајућим духом као из ништа оно надбивствено, надмислено Божије...

Зато Мајстор Екхарт каже “Бог... има повластицу да је чист од сваког бића, и на основу тога..., може бити његов узрок... Богу треба одузети свако биће да би био узрок сваког бића... Према томе Бог је нешто више од Бића.“ (Етјен Жилсон, Филозофија у средњем веку, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, стр 580).

 

КЈЕРКЕГОРОВ ВИТЕЗ ВЕРЕ

 

"Витез вјере... дубоку бол постојања празни у бесконачно одрицање, он познаје блаженство бесконачног, осјетио је бол одрицања од свега оног најдражег што човјек има на свијету... Он се бесконачним одрицањем одриче свега и ипак све поновно добива снагом апсурда. Непрестано врши кретање бесконачности и то чини с таквом правилношћу и сигурношћу да стално поновно добива коначност, и нема ни једног тренутка који би упућивао на што друго.“

Серен Кјеркегор,  Страх и Дрхтање

Разматрајућу старозаветну причу, у којој Господ тражи од праоца Аврама да свога сина јединца Исака, кога је добио тек у 100 години, жртвује Богу – што је очигледно апсурдно са становишта људског морала – Кјеркегор тај парадокс разрешава тако што разликује јунака судбине, који поштовањем општих моралних начела стоји пред целим народом, од изабраног витеза вере (у овом случају праоца Аврама), који најличнијим заветом с Богом у име целог будућег народа стоји у непоколебљивој вери пред лицем Божијим.

Безусловно прихватање прве заповести, наклон једином Богу пре свог створеног света: „Ја сам Господ Бог твој, немој имати других богова осим Мене“, тражи безусловно поштовање друге заповести: „Не прави себи идола нити каква лика, немој им се клањати нити им служити“.

Свако обожавање створеног бића уместо стварајућег Бога само је едиповска по телу или инцестна по души везаност телесног или душевног човека за створену мајку природу, где нема скока вере из могућег у немогуће из смртног у бесмртно, из људског у божанско... 

„Ако неко дође мени и не мрзи оца својега, и матер, и жену, и децу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити мој ученик.“ (По Луци: 14, 26).

Најјача вера одбацује сваку везаност за створено биће и празно бивствовање и иде стварајућим духом Богу вечном пре сваког бића и самог бивствовања. 

Само потпуно одрицање физичког рођења, земаљског: оца, мајке, жене, деце, земље, звања,  имања...води најјачом вером стварајућем ех nihilo Богу, потпуном прихватању духовног: Оца, мајке, брата, сестре, имања, звања, јела, пића, одеће,  куће, пута... ка богатству у љубави Бога и богатство истине од Бога,  чуду вере, које из „зрна горушичиног планине помера...  

Будиста Нагарђуна каже: „ Коме је ништавило логично, њему је све логично, коме ништавило није логично, њему ништа није логично.“

Тертулијан: “Сredo qui apsurdum“, „Верујем јер је апсурдно“,

А витез вере, који у унутрашњем кретању душе пролази апсурд. Коме је крст логичан њему је све логично. Коме крст није логичан њему ништа ни у једном свету није логично.  

За њега је апсурд срце без љубави, дах без духа, мисао без истине, човек без Бога, људскост без божанствености... смртни живот, без вечне истине и вечне љубави, заувек одвојен од Бога и од ближњег...

То је у крсту пут од божанствености ка људскости и од људскости ка божанствености, сабирање, бирање, брање свих духовно рођених људи од сваког прошлог–садашњег–будућег места и времена зa свету једноћу небеског тела, рода.

Витез вере одбацује свако  половично јесте–није, хоћу–нећу и заветује у  ћутњи, самоћи за: васцело, исцељујуће, васељенско, цело богатство љубави од Бога и богатство Бога.

Одсеца све празне: мисли, речи, осећаја, дела за неизрециви говор срца са ближњим и надумни духовни разговор са живим Богом, који једини душу просвећује и умирује.

Та осамљеност чисте душе испред тела оставља све земаљско створено за “најдрагоценије зрно вере, које замире да богат род роди“– оно духом бесмртно, нестворено. 

То је она посвећеност, дубока молитвена ћутња као код монаха пустињака и сваког правоверног човека: пусти њу, њега, напусти све површно, грешно, спусти се пред Богом, отпусти све пролазно ван и унутра да да роди духовни род у савршеној круни, ореолу за вечни живот.

Само је тако достојан да заувек стаје, стоји, постоји пред лицем Божијим... кроз молитвену везу са живим Богом задобије стварајућу силу љубави, духовно безмерје „царства Божијег унутра у нама“. 

Кјеркегор, за разлику од других филозофа, сагледава метафизику личне слободе и одговорности пред Богом као битнију од свих других филозофских проблема с којом преиспитује најбитнија питања–одговоре конкретног човека у његовом духовном путу ка најличнијем Богу: „Ја сам Господ Бог Твој. Али не преиспитује она исто тако јако битна питања: метафизике језике (Светог имена и Свете речи), метафизике мириса и укуса (мириса истине и укуса љубави), метафизике даха уз дух (духовног рођења), ни метафизике полности или рода (Божијег завета са изабраним праведником за будуће јединства народа).

То преиспитивање од одређеног појединца треба да одговори: зашто је тај човек с конкретним именом и презименом такав какав је? Зашто се рађа у том: месту, времену, роду, народу, занимању, делу, изгледу, животу? И како из телесног и душевног човека достиже духовно рођење, из кога тек може себи и другима да да одговор:  како, када, куда, где, зашто?

То је у светој речи–делу најдубља естетика и етика и филозофија и теологија и уметност (гносеологија, онтологија, логика) истовремено на путу од овостраног ка оностраног и оностраног ка овостраном окршајем, укрштањем, крстом: од доле ка горе, од левог ка десном, од уназад ка напред, од ван ка унутра, која једињује ка вечном животу људско и божанско...

Окршај у крсту безгрешне крви, тела са свом: лажју, злом за темељ вечног живота; царско-свештеничке умеће свете: речи, дела које сваки прошли–садашњи–будући незаменљиви драгоцени делић спаја у светој једноћи у васцело, исцељујуће, васељенско, цело тело вечног живота.

Основни поларитет није између јунака судбине, који следи општи морал у име целог народа (јер неко је добар што хоће да буде добар као што неко други неће, а не по општој и нужној моралној дужности) и појединачног јунака вере у непоколебљивом завету пред Богом, већ светског (политичког умећа) по земаљском рођењу и светог (царско-свештеничког умећа), духовно рођеног човека који испуњењем две највеће заповести љубави ка Богу и љубави ближњем у крсту води од божанствености ка људскости и од људскости и божанствености.

У сваком случају: Безгрешно: Зачеће, Рођење, или Распеће, Васкрсење, Вазнесење и Педесетнице као пролаз у крсту од Оца ка Сину и Сина ка Оцу, из грешног у безгрешно, из смрти у вечни живот су много веће тајне и много већи апсурди од Аврамове жртве Исака, и за све њих је потребно много веће чудо вере од оног које Кјеркегор разматра у своме „Страху и дрхтању.“

Божија заповест праоцу Авраму да жртвује свога сина јединца Исака није само провера Аврамове вере у име целог будућег народа који ће изаћи из његовог семена, него и провера будуће вере свих народа у јединог Бога.

Ипак, у Старом Завету, Исак се не жртвује, већ Господ само искушава Аврамову веру, као што се ватром проверава злато...

У Новом Завету, Бог Отац жртвује безгрешну крв и тело свога јединородног Сина за откуп душа многих!

“Јер Богу тако омиље свет, да је и сина својега јединороднога дао да ниједан који га верује не погине, него да има живот вечни.“ (Јован 3, 16).

У Старом Завету, док не страдају синови првенци фараону и свим Мисирцима, нема пасхалног изласка из Мисира, духовне припреме изабраног народа за будуће царство. 

У Новом Завету, без жртве јединородног Сина Божијег, нема изласка из ропства злој: мисли, речи, осећају, делу...духовног рођења свакога верног човека и народа из и пута за вечни живот и  царство Божије.

У Старом Завету то је свето једење, пасха за излазак из египатског ропства...

У Новом Завету, тајна вечера вечности, свето једосмо, писмо за излазак из ропства греху, смрту за вечно јединство даха са духом, срца са љубављу, мисли са истином...

Мирис истине Духа Светог  освећује срце,  душу, тело за укус љубави, царски и небески, који једини глад и жеђ срца и душе за Богом и другим човеком заувек засићује...

Савршена љубав Сина ка Оцу и човеку за излазак из окова лажи, зла за друго рађање, рођење из телесног и душевног у духовно сваког човека и сваког народа.

Разум, као земаљски владар (Фараон) сумња и тражи чуда да би пустио душу која верује (изабрани народ) на службу Богу...

Мојсије је праведник изабран од Бога да из сумње разума и ропства телу води свој народ чистом вером ка једином Богу.

Црвено море је море крви, телесних жеља овога света у коме се даве Мисирци,  уопште свака душа без вере у јединог Бога.  

Ипак, и након изласка из Египта, пре Педесетнице  (примања на Синају Десет Божијих заповести) цео изабрани народ губи стрпљење чекајући Мојсија са горе и пада у тежак грех правећи златно теле, а онда и скоро све његове вође сумњају да могу преузети изабрану земљу од других грешних народа коју им је Господ обећао.

Зато сви по казни Божијој четрдесет година лутају у пустињи (док скроз не изумре генерација која је живела у Египту) ... И тек следећи нараштај улази у изабрану земљу, заснива будуће царство...

 

ОЧЕ МОЈ, ОЧЕ МОЈ, ЗАШТО СИ МЕ ОСТАВИО?

 

Када Христос пре смрти на крсту каже: „Оче мој, оче мој, зашто си ме оставио,“ та богостављеност Сина са једне стране изгледа и као остављеност самог палог човека и света, а са друге стране то је из безгрешног тела и крви из дана вечног, старијег од свега времена, рађање Сина Божијег и као из ништа стварање другог бесмртног човека и другог безгрешног света.

Та богоостављеност Сина и смртног света је за наследство вечног живота и оставштину вечног света.

Отац оставља Сина, смртног човека и смртни свет али Син не оставља Оца, већ из безгрешног тела и крви остаје потпуно веран, послушан Оцу, да престолом љубави и круном истине откупи сваког смртног човека и освоји бесмртни свет. 

Отац предаје Сина на жртву за темељ вечног живота а онда цео изабран народ хтео не хтео прима једну врсту крста, бива остављен, губи државу и расипа се по свету као семе, да се вера кроз Сина ка Оцу у једног јединог Бога пренесе у све народе...

У том смртном часу не умире само Христос на крсту него и сваки  прошли–садашњи–будући човек, народ, држава, смртни свет, али се из безгрешног тела и крви откупљује сваки грешни човек из дана вечног над сваким местом временом рађа Син Божији. “Син Мој јеси Ти, Ја Те данас родих...“ (Псалам број 2). 

И кроз Сина ка Оцу, жртвом „безазлена и пречиста јагњета, које је одређено још прије постања света“ као темељ вечног живота (прва посланица  апостола Петра 19, 21.)  у Духу Светом рађа поново сваки будући верни човек и народ за бесмртни живот и безгрешни свет...Прима од Оца власт вечна, осваја царство небеско, задобија оставштина  вечног живота, света...

Јован Крститељ каже за Исуса Христа пре крштења: „Гле јагње Божије које узе на се грехе света“.

А кинески мудрац Лао Це пет векова раније у Тао Те Кингу: „ Може ли душа твоја да обгрли свемир да њен загрљај нигде не попусти“. (10 песма) И:  Тко краљевства на се прими тешке грехе, цар царева бит ће вавијек“. (78 песма)

Са безгрешним телом и крвљу сваки је прошли, садашњи, будући смртни човек и народ, држава, уопште сав спољашњи, грешни  свет безброј пута јаче освојен изнутра и обесмишљен из савршеног вечног живота него што што је било када био или ће бити освојен, покорен од било којег владара, освајача у историји под „кнезом овога света“.

То значи да се нема шта поправљати грешни свет, који ће од тог дана из вечности, старијег од свега времена, историје, сваког људског доживљаја или догађаја започети своје нестајање, пропадање, постепено замирати до задњих времена, све док на крају не нестане скроз и у задњим делићима... И од тада постепено уздизати, сазревати ка царству Божијем безгрешни, духовни, вечни свет...

Јачим унапред, одозго, са десне стране, изнутра престолом љубави и круном истине  у крсту је заувек побеђен,  покорен влашћу вечном од Бога.

„У свету ћете имати жалост, али не бој те се, ја сам победио свет.“ (Јован 16. 32-33).

Од Христовог: Безгрешног зачећа, Отеловљења, Проповеди, Чуда, Распећа, Васкрсења, Спасовдана, Педесетнице нестаје сваки прошли–будући смисао и најбољег земаљског човека, народа, целог грешног земаљског света у коме се човек рађа само за смрт, и уместо тога,  заветом крштења у труду вере из материце телесног и душевног поново духом за безгрешни живот, вечни свет...

Христос каже: „Ко се не роди водом и духом не може ући у царство Божије“. И: „ Што је рођено од тела, тело, је што је рођено од духа, дух је...

И по тим речима Апостол Павле: „Тело и крв не могу наследити царства Божијег“. “То не важи само за сваког човека, него и за сваки народ и васцели свет...

Када Свети Јован Крститељ шаље из тамнице ученике да питају Исуса: „ Јеси ли ти Онај што ће доћи, или другог да чекамо, Исус одговарајући рече им:“ Идите и кажите Јовану ово што чујете и видите: Слепи прогледају и хроми ходе, губави чисте се и глухи чују, мртви устају и сиромашнима проповиједа се јеванђеље. И благо ономе који се не саблазни о мене.“ (Матеј: 11, 2-6.)

Зато Христос каже: „Ниједан од пророка није изашао већи од Јована Крститеља“.  И „да је он највећи од људи икада рођених из утробе материне“... aли да је и „најмањи у царству небеском“ (рођен духом одозго од Бога Оца, душе мајке, у материци тела) „већи од њега“...Иродијада тражи главу Светог Јована Крститеља... која је изашла из утробе женине...

И: „Пророци су прорицали до Јована, а од Јована на овамо царство небеско на силу се узима и и силеџије га задобијају;“ силни духом, речима, делом... јунаци у вери...

Ако је толика сила потребна – потоци крви се проливају за освајање круне земаљског царства за смртни живот, која је данас једног, сутра ко зна кога другог – колика је тек сила потребна за престо љубави и круну истине од Бога, освајање небеског царства за вечни живот...

Иначе зашто би Христос рекао: „“Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, једно остане, ако умре богат род роди, „Који живот свој жели да сачува на овом свету, изгубит ће га, а који изгуби живот свој мене и јеванђеља ради, сачуват ће га.“ Или: “Род зли и прељуботворни тражи знак“ (који верује у Васкрс што мисли да ће са продужити само грешни, земаљски живот), „и неће му се дати знак, осим знака Јоне пророка. Као што је Јона био три дана у киту, тако ће син човечији бити три дана у утроби земље, и васкрснут ће.“ Што значи да су не само Христово Васкрсење, него и пре тога безгрешно: Зачеће, Рођење, Распеће, Спасовдан, Педесетница ... свака његова реч и дело, дати за пуноћу безгрешног, вечног живота.

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара у Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Ако је "хиперморално", "хиперсоцијално" начело "сви за једног, један за све" присутно већ у јединству честица у атому, или атома у сваком молекулу неживог, а камоли у органским молекулима или вези органела у ћелији, ћелија у органу, органа у организму сваке јединке, врсте живог, "себични ген "борбе за опстанак који селектује најјаче јединке, врсте не може се никако апсолутизовати као једна фундаментална теорија.
Суштинско питање је много пре: како и зашто се огроман број сличних и различитих органских молекула, органела састављају у ћелије, ћелије у подоргане, органи у чула и удове тела и са стотине и хиљаде најразличитих функција у организмима свакe јединке или врсте!?

 

  Томислав Новаковић

Видео дана