Bog, najviša ideja dobra i apsolutno saznanje, mišljenje, pojam

Autor: Tomislav Novaković

Hegel drugostepenuje, trećestepenuje svaku pojedinačnu, posebnu stvar (ili ideju) u ime prvostepenih logičkih odnosa unutar jedne po sebi i za sebe različite–iste apsolutno umne stvari, ideje.

Međutim, po čemu je po sebi i za sebe različita–ista ideja apsolutna, ako u njoj nestane supstancijalnost svake pojedinačne, posebne stvari, ideje?

Da bi istina bila istina, a kamoli apsolutna istina, mora imati i lepo po sebi i pravedno po sebi, hrabro po sebi, mudro po sebi...svaku posebnu ideju.

Večni kvaliteti svake pojedinačne ideja treba u celini apsolutne ideje da zadobiju svoje mesto, pojačaju, konkretizuju svoj pojedinačni, posebni smisao, a ne  svi pretoče samo u apsolutno saznanje, mišljenje. 

Platonove ideje nisu samo stepeni saznanja istine koja se sagledava umom, niti pododređenja apsolutne logičke forme samosaznatog mišljenja, pojma, već starija bića po sebi, koje sva naša umetnost, nauka, obrazovanje, teorijski, praktični život, celokupan makro ili mikro svet, samo podržava.

Tek  u najvišoj ideji dobra, koja je  suštinski uzrok da svaka ideja bude to što jeste sa svih strana ista istina izjednačava sve ideje.

Kao što se nijedna kopija u pojmovima razuma ili senka u opažajima čula ne može shvatati niti postojati bez pojedinačne ideje, tako ni pojedinačna ideja bez najviše ideje dobra.

Koliko svaka ideja stoji iznad svih svojih kopije, toliko ideja dobra, ideja svih ideja, Bog za sve ideje, iznad svih ideja.

Pre svake vidljive,  nadumna u duši svetlost najvišeg dobra obasjava um iznutra i omogućava svaku  vidljivu i nevidljivu svetlost razumu, čulima, osećanju, volji, telu; svaku moć saznanja, odlučivanja  ili delovanja.

Bez nje ni opažajnosti opažaja, ni razumnost razuma, ni umnost uma, ni odlučnosti slobodne odluke, ni delatnosti dobrog dela, ni saznatljivost saznanja, ni istinitost istine...nema utemeljenje.

Čak je lepo po sebi iznad osećaja tela, opažaja čula, pojmova razuma, kao i pravedno po sebi, svaka pojedinačna ideja...

Nije dobro dobro po savršenoj istini, nego su i savršena lepo, pravedno, mudro to što jesu... po najvišem dobru.

Nadsaznajno, nadsuštastveno, nadbivstveno dobro je, po Platonu, pretpostavka stvaranja, postojanja i saznanja, a ne nekakvo "apsolutno " saznanje, mišljenje, koji ne mogu nikako biti po sebi.

Više se pre traži nadsaznajni, nadsuštastveni Bog (dobro po sebi) za postojanje ili shvatanje večne suštine apsolutne istine, nego "večna suština" apsolutna istine za shvatanje nadsaznajnog, nadsuštastvenog Boga. 

Kad kažemo Bog je duh po sebi i za sebe koji se jedino dostiže spekulativnim mišljenjem u najvišem pojmu pojma, kada apsolutno saznaje, zna sebe, to je mnogo, mnogo manje.

I kako, uopšte, znamo da je Bog Bog, bez apsolutne volje i stvarajuće slobode ili da "apsolutno" znamo, poznajemo sebe, bez najviše ideje dobra?

Dobro je kvalitativna mera savršenog jedinstva za sve različite svrhe prirode, čoveka; svaku konačnu stvar, biće, pojavu.

Mnogo manje kažemo kada tvrdimo da je apsolutna istina Bog, nego kada kažemo da je Bog apsolutna istina.

Jedno lice Svete Trojice je Duh istine. Ali ne i jedino lice.

Pored toga, apsolutna istina je svakako Božija, a ne ljudska.

Za razliku od Aristotela kasnije ili ili Hegela, koji misle da je filozofija nauka o istini, za Platona je ona najviši božanski dar predat čoveku da iza početnih čulnih opažaja (samo senke bića) i daljih pojmova, sudova razuma (samo odraza, odsjaja bića) dijalektičkim zaključcima umnog dela duše prvo sagleda same večne ideja a  onda iznad svih večnih ideja, sve istine, sveg saznanja, nadsaznajnu, nadbivstvenu najvišu ideju dobra.

Vascelo, vaseljena, svet, čovek, biljke, životinje, sve stvari, bića nisu date po kriterijumu nečije lepote, gde je sa jedne strane, ugla, vrste lepo jedno, iz drugog ugla, vrste lepo nešto drugo, nego po kriterijumu Božijeg najvišeg dobra za savršenstvo celine i svakog posebnog roda, vrste.

Svakako, kada se kaže da je najviša ideja dobra nadlogička, nadsaznajna, to ne znači da je nužno suprotna logici i znanju, nego da ih daleko prevazilazi; ne samo da se ne može shvatiti saznanjem, logikom, nego da sve opažanje, mišljenje, sva logika, saznanje mora uključiti nadlogičku, nadsaznajnu ideju dobra, nadopažajnog, nadmislenog, nadbivstvenog Boga, Božiju apsolutnu volju i stvarajuću slobodu.

Međutim, za Hegela je ideja dobra još uvek subjektivna ideja: „Subjektivna ideja kao ono po sebi i za sebe određeno i sebe samome jednaki jednostavni sadržaj jest dobro.“

I zato kroz subjektivno-objektivno saznanje, mišljenje iz svih mogućih uglova, strana apsolutnu istinu sagledava  kao prvostepeno dobro, a ne ljudsko (ili bilo čije) dobro.

Po njemu “beskonačna dobrota pojma“, kao svrha–delo po sebi i za sebe u putu ka apsolutnom samoosaznanju, samomišljenju, samosvesti koja slobodno prima u sebi, podnosi, iznosi sve razlike, suprotnosti jedino polazi od sebe i dolazi do sebe, i i zato joj služi sva priroda i sva istorija, sve države i svi pojedinci.

Zato kaže: „Bog je dostižan jedino u čistom spekulativnom mišljenju; i nalazi se u samo u njemu, i jeste jedino ono samo, jer Bog je Duh; i to spekulativno znanje jeste znanje otkrivene religije. Ono poznaje Boga  kao mišljenje ili kao čistu suštinu, i to mišljenje poznaje kao biće ili kao postojanje...

Kod Hegela je "apsolutni po sebi i za sebe" pojam „pojeo“ ideju dobra i dušu i Boga.

Tu se povodi za Heraklitovim logosu večne vatre (i Spinozom, koji svoju Etiku utemeljuje iz svoje ontologije) koji u apsolutnom sve-jednom-jednom-svemu sastavlja sve moguće–stvarne–nužne razlike, suprotnosti: „Bogu je sve i lepo i dobro i pravedno, samo što su ljudi shvatili jedno kao pravedno jedno kao nepravedno.“

On kaže: „Kada je Bog bio samo dobrota on je bio samo ime", još ne Bog koji određuje sama sebe i koji je određen.“

Bog se samoodređuje tek u totalitetu pojma kao večna istina apsolutne ideje.

Za koga određuje? Kakav je to Bog koji treba da određuje sebe samosaznanjem, mišljenjem!?

Zašto Bog da određuje, saznaje sebe? I kome? Sebi, nekom drugom, nama ljudima!?

Saznaje ko ne zna;  ko nije po sebi ni za sebe ni pre nego što sazna, ni dok saznaje, ni kad sazna.

A po sebi i za sebe je samo onaj ko od početka, sa  svake strane, kraja sve zna.

Ako je to "bliže shvatanje" Boga potrebno nekom nama (čak je i to pod znakom pitanja), ili nekom Bogu naše predstave ili relativne svesti, saznanja, mišljenja, koga ne poznajemo dovoljno, ne znamo, pa treba da ga bliže "odredimo" pojmom, "saznamo" takvo (drugostepeno, trećestepeno…) saznanje, određenje pojmom nije potrebno samom nadbivstvenom Bogu pre svakog mišljenja vezanog za bivstvovanje i bivstvovanja vezanog za mišljenje.

To nije čak ni znanje u samoj stvari delu (kao kod Aristotela) kao savršeni oblik svih oblika, svrha svih svrha, koji svaku stvar, biće pokreće od njene mogućnosti ka njenoj stvarnosti, a kamoli nadmislena, nadbivstvena Božija apsolutna volja i stvarajuća sloboda pre svakog saznanja ili mišljenja vezanog za bivstvovanje!

Zapravo, kada se Bog objašnjava, bliže određuje saznanjem, mišljenjem (koje ne može biti po sebi bez onoga koji misli, saznaje i onoga što se misli, saznaje), Bog određuje se nečim drugim, što je tada  jasnije, određenije od Boga, što je apsurdno!

Sve što traži određenje preko nečeg drugog, nije apsolutna istina po sebi i za sebe, apsolutni duh, ideja. 

Bog  bliže određen saznanjem,  mišljenjem samo je Bog našeg saznanja, mišljenja a ne Bog!

Pored toga, svako takvo određenje je negacija, neko ograničenje.

Omnis determinatio est negatio.

Zato se u apofatičkoj teologiji za Boga samo može  reći da: jeste.

„Ne može se lampom obasjavati sunce“, svetlošću ljudskog saznanja, mišljenja duhovna svetlost nadsaznajnog, nadbivstvenog Boga, najvišeg dobra koja omogućava svako saznanje, mišljenje,  biće...

Hegel ne može nikako dokazivati Boga – samosaznatim pojmom, idejom, pa ni apsolutnom; nego obratno: samo apsolutnošću nadsaznajnog, nadpojmovnog  Boga – dokazati istinu svakog pojma,  ideje. Apsolutnošću nadsaznajnog, nadpojmovnog Boga, utemeljiti jedinstvo svih saznatih pojmova u sveobuhvatnom ideji, jedinstvo svih posebnih misli u sveobuhvatnoj istini, mišljenju.

Tek sa nadsaznajnim, nadsuštastvenim, nadlogičkim, nadbivstvenom Božijom aposlutnom voljom i stvarajućom ex nihilo slobodom saznanje,  suština, logika, svako mišljenje  i svako bivstvovanje, biće ima utemeljenje.

Apsolutni pojam, misao ne može biti Božija večna suštima po sebi i za sebe, jer mu za tu nedostaje večna svrha Božijeg duhovnog života, bića, istovremena sa večnom delatnošću delom, nego tek nadsaznajni, nadmisleni Bog savršenom svrhom–delom daje jedinstvo svih različitih, suprotnih pojmova u apsolutnoj ideji, istinu večnom mišljenju.

Iako najstarija sintetička prosnova "Ja mislim", stoji pre logike, sve filozofije, sveg saznanja, iskustva, Kant ne izvodi logiku iz njega, a još manje dozvoljava da se predsaznajno, predlogičko, predopažajno čisto "Ja mislim" izjednači sa logikom, svede na logiku, izvede iz logike, a pogotovu suštinski drugačija čulnost, opažanje, nesvodiva na pojmove mišljenje, izvodi iz pojmova mišljenja, logike...

Na prvi pogled izgleda da Hegel tim izjednačenjem dijalektičke logike sa apsolutnim saznanjem, mišljenjem apsolutno, Božije Ja utemeljuje u dijalektičkoj po sebi i za sebe logici, međutim, kao što mi sa svojim konačnim saznanjem, mišljenjem, logikom ne znamo čak, ni suštinu našeg, ljudskog Ja, niti se ona može izvesti iz bilo kojeg, kakvog opažanja ili mišljenja, nego je  sinetička osnova Ja mislim (Ja=Ja) starija od sve logike, filozofije, sveg saznanja, iskustva, isto tako se ne može iz "apsolutnog saznanja, mišljenja" dijalektičke logike izvoditi apsolutno Božije Ja, saznavati večna suština Boga, nego je upravo obrnuto nužno: i ta dijalektička i "apsolutno saznanje, mišljenje" mora pretpostaviti sintetičku osnovu nadlogičkog, nadsaznajnog, nadmislenog Boga, stariju od "apsolutnog" saznanja, mnišljenja!

Prema tome, čak i kada se apsolutno Ja izjednači sa dijalektičkom logikom, svim njenim zakonima, kategorijama u samokretanju pojma po sebi i za sebe, opet se to apsolutno Ja ne može izvoditi iz dijalektičke logike, apsolutnog saznanja, mišljenja, nego samo dijalektička logika,  "apsolutno po sebi i za sebe" saznanje, mišljenje iz starije sintetičkosti apsolutnog Ja, nadsaznajnog, nadlogičkog B0ga.