Благодарје:Није знање светлост него је светлост знање

Аутор: Томислав Новаковић

 

Слика: Преобраћање Светог Апостола Павла

 

„Није знање светлост него је светлост знање“

Свети Симен Нови Богослов

 

Када нас обасјава  физичка светлост остаје увек мања или већа сенка...

Када нас обасјава духовна светлост унутра,  ту нема никакве сенке, већ  једна са свих страна иста истина свима јасно показује пут.

Платон  разликује спољашњу светлост сунца која омогућава оку да види материјални свет и унутрашњу светлост највише идеје добра, с којим ум види савршене идеје,  вечни, духовни свет.

Очи за гледање свега материјалног, видљивог  раже духовни ослонац из невидљивог...Само зато што је вечна душа у духовном животу некада знала све може у овом смртном, материјалном животу да зна било шта...Зато је све наше знање само мање или веће сећање... Наша чула се сећају сенке идеје, наш разум њене копије, а само ум препознаје кроз саме идеје вечни, духовни свет...

А сазнање и вечно постојање сваке савршене идеје омогућава идеја свих идеја, највиша идеја добра, која је као Бог за идеје, јер је толико изнад свих других идеја, колико су све идеје оне изнад својих копија у појмовима разума, или  копије разума изнад својих сенки у опажајима чула...

„И као што сунце видљивим стварима не даје само моћ да буду виђене, него и моћ да буду рођене, да расту и да се хране, док оно само не припада рођеним бићима,..тако и у стварима које се тичу сазнања, присуство добра не даје само то да буду сазнате, него управо из њега самог происходи њихово бивствовање и њихова суштина, а само добро није суштина, него се по узвишености и моћи уздиже изнад ње.“

               Platon, Država, BIGZ,  1976, стр 201– 202.

 

Само ако се човек у пре свега другог учи да буде добар, он ће бити: праведан, разборит, храбар, умерен, мудар...

И управо зато што мисли да је боље бити праведан а не неправедан, разборит а не неразборит, храбар а не кукавица, умерен а не неумерен, мудар а не немудар, човек бива: праведан, разборит, храбар, умерен, мудар...

 

Већ се на почетку Старог Завета, у књизи Постања, након сваког дана стварања каже: „И  видје Бог да је добро.“

Добро је мера сваког спољашњег, унутрашњег савршенства из Божијег безмерја.

Каже се: добра: земља, вода, дрво, плод, кућа, кола, алатка... с нагласком да је  јако, здраво, вредно, квалитетно... у потпуности одговара својој сврси, намени, потреби...

Зашто би код човека било другачије?

 

Мајка ми је причала један догађај који се десио јако давно, у њеном детињству...

Њен брат (мој ујак) је као дете од 3-4  год нехотице у игри оборио лонац са  шпорета и врућа вода му је пала на раме и направила опекотине...

Кад су га касније сместили у креветац, браћа и сестре (сви знатно старији од њега) дошли су да га посете ...

И сви га питају: Како си Мићо? Боли ли те раме?

Он ништа не одговара и тек након неког времена пита: А волите ли ви мене?

Па како Мићо да ли те волимо!? Па видиш да смо ти донели: трешње, јагоде, малине... (било је пролеће)...

Он и даље дуго ћути и скоро након пола сата каже: "Па ако ме волите, зашто не терате ове муве са мене!"

Како су му везали руке да не дира опекло раме – јер се опекотине не завијају док осетљива млада кожа не зарасте – муве су му сваки час слетале на то место и надраживале га ...

И он је онако немоћно, с везаним рукама,  сваки час померао раме сваки час, покушавајући да их отера и чудио се како то нико од њих то не примећује.

Мајка (која је била најстарија међу децом), каже:  "Ух, како сам се застидела! Па ја сам имала 12 година: Како то нисам видела!"

 

Иако се ова прича разуме и без тумачења, ја ћу ту још нешто додати...

Када нас просвећује само светлости спољашњег знања ми врло често не знамо ни шта да радимо, ни како то да радимо, ни када то да радимо.

А када нам душу обасјава унутрашња светлост највишег добра изнад сваког знања,  ми и те како знамо шта да радимо, како то да радимо и када то да радимо...

 

Поред природно-научне интелигенције постоје и: емоционална, социјална, уметничка... и она на крају, просветљујућа, духовна интелигенција...

И тек све заједно чине целовиту личност човека или народа...

Неко је има дара за природну науку, али теже испољава своја осећања и социјалне везе ка другим људима...

Неко, обратно, без тешкоће испољава своја осећања и спонтано дружење са људима, али нема стрпљења да дуго и стрпљиво мисли о најтежим стварима...

А неко има једно и друго, јер  је обоје потребно сваком човеку и народу...

Ако се, поред рационалне, природно-научне интелигенције, не развија емоционална, социјална, уметничка, а поготову она духовна интелигенција по светлости највишег добра изнад сваког знања, неће се завадити само човек са човеком или народ са народом него и очи у глави!

 

Као што светлост саставља све боје, тако љубав све људе...

Као што све боје исходе из светлости, тако све врлине из љубави...

У теологији нестворена светлост Духа истине  изнад сваке створене светлости и сваког створеног бића просвећује „сваког човека који долази на свет“.

Без светлости Духа Светог свака створена светлост и  свака створена свест изврће се и тамни...

Кад нестане то свето, највредније, губи вредност сваки спољашњи и унутрашњи свет... 

Зато се хула на Духа истине не опрашта ни реч...

Луцифер је био највиши анђео светлости, али је због хуле на Духа Светог и најсветије име Божије потонуо у најцрњу таму... 

Ђаво је, по речи Христовој: „Лажа и отац лажи и крвник људски од почетка“.

Колико је лажа, толико је и крвник и обратно...

Колико се та лаж око човека обавије, толико ће му зла нанети 

То је она „клизава падина“...

Ко лаже тај и краде... итд.

Лаж ће на крају и убити...

А истина љубити...

  

Лукаву змију која је преварила Адама и Еву, треба схватити као лажну, злу мисао која и даље искушава човека и изазива у њему свако зло.

Прво прихватимо лаж, лукавство, које нам трује мисли и осећаје, па онда чинимо свако мање или веће зло „колико нам то прилике омогуће“...

А лажну, злу мисао самонадјачава истинита, добра мисао...

На завету крштења се тражи од човека да се одрекне сатане.

Заповеда му се да „пљуне и згази“ на сваку лаж и свако зло ...

Чист образ (одрицањем од сваке лажи и сваког зла) је сечиво истине за право образовање...

Шапат лажног духа, немуштог, двоструког језика иза отровног зуба мржње, одузима сву снагу срца, душе, ума и тела...

А сила Светог Духа, огњеног језика, мирисом истине и укусом љубави враћа сву снагу  срца, душе, ума и тела...