Томислав Новаковић филозоф

Петак | 04. Децембар 2020.

Tomislav Novakovic

Благодарје:Није знање светлост него је светлост знање

Аутор: Томислав Новаковић

Kога води само светлости спољашњег знања, тај врло често не зна ни шта да ради, ни како то да ради, ни када то да уради...

A кога води унутрашња светлост највишег добра изнад сваког знања,  тај зна и шта да ради и како то да ради и када то да уради..

Благодарје:Није знање светлост него је светлост знање

 

„Није знање светлост него је светлост знање“

Свети Симен Нови Богослов

 

Када нас спољашња светлост обасјава,  остаје мања или већа сенка...

Када нас унутрашња светлост обасјава, ту нема никакве сенке, већ  једна са свих страна иста истина свима осветљава пут.

Очи за гледање свега спољашњег материјалног света опет имају ослонац изутра из невидљивог духовног света...

Зато Платон  разликује светлост сунца која омогућава оку да види материјални свет и светлост највишег добра, с којим ум види савршене идеје, духовни свет.

Наша душа је морала некад у вечном духовном животу знати све  да би сада у  смртном, материјалном животу знала било шта. Зато је свако наше знање само мање или веће сећање...

Са  чулима се сећа само сенке идеје, са разумом њене копије, а тек умом препознаје вечне идеје.

А сазнање и савршено постојање сваке вечне идеје нам омогућава идеја добра, која је идеја свих идеја, толико изнад свих других идеја, колико су све идеје изнад својих копија у појмовима разума, или копије разума изнад својих сенки у опажајима чула, да је као Бог за идеје...

„И као што сунце видљивим стварима не даје само моћ да буду виђене, него и моћ да буду рођене, да расту и да се хране, док оно само не припада рођеним бићима,..тако и у стварима које се тичу сазнања, присуство добра не даје само то да буду сазнате, него управо из њега самог происходи њихово бивствовање и њихова суштина, а само добро није суштина, него се по узвишености и моћи уздиже изнад ње.“

               Platon, Država, BIGZ,  1976, стр 201– 202.

И управо зато што човек мисли да је боље бити праведан а не неправедан, разборит а не разборит,  храбар а не кукавица, умерен а не неумерен, мудар а не не мудар, он бива праведан, разборит, храбар, умерен, мудар...

 

Већ се у књизи Постања, на почетку Старог Завета, након сваког дана стварања каже: „И  видје Бог да је добро.“

Добро је мера сваког спољашњег, унутрашњег савршенства из Божијег безмерја.

Каже се: добра: земља, вода, дрво, плод, кућа, кола, алатка... с нагласком на јако, здраво, вредно, квалитетно... када одговара својој сврси, намени, потреби...

Зашто би код човека било другачије?

 

Мајка ми је причала један догађај који се десио јако давно, у њеном детињству...

Њен брат (мој ујак) је као дете од 3-4  год нехотице у игри оборио лонац са  шпорета те му је врућа вода пала на раме и направила опекотине...

Кад су га касније сместили у креветац, браћа и сестре (сви знатно старији од њега) су дошли да га посете ...

И сви га питају: Како си Мићо? Боли ли те раме?

Он ништа не одговара и тек након неког времена пита: А волите ли ви мене?

Па Мићо, свакако да те волимо... Видиш да смо ти донели трешње, јагоде, малине... (било је пролеће)...

Он и даље дуго ћути, и скоро након пола сата каже: "Ако ме волите, што не терате ове муве са мене!"

Како су му везали руке да не дира опекло раме– јер се опекотине не завијају док осетљива млада кожа не зарасте – муве су му сваки час слетале на то место и надраживале га ...

Он је онако невешто, са везаним рукама, померао раме сваки час, покушавајући да их отера и чудио се како то нико од њих не примећује...

Мајка каже:  "Баш сам се застидела! Ја сам билам најстарија! Имала сам 12 година!"

Иако се ова прича разуме и без тумачења, ја ћу ту још нешто додати...

Када нас води само светлости спољашњег знања, врло често нећемо знати ни шта да радимо, ни како то да радимо, ни када то да радимо...

А када нашу душу обасјава унутрашња светлост највишег добра изнад сваког знања,  ми ћемо знати и шта да радимо и како то да радимо и када то да радимо...

 

Поред природно-научне интелигенције у нама постоје:  емоционална, социјална, уметничка... и на крају и она духовна интелигенција...

И тек све заједно чине зрелу личност човека или народа...

Неко има смисао за природну науку, али теже испољава своја осећања и  дружење ка другима...

Неко, обратно, без тешкоће исказује своја осећања и смисао за друштво, али нема стрпљења да  дуго мисли о оним најтежим  стварима...

А неко има једно и друго, јер  је обоје потребно...

Ако се, поред рационалне, природно-научне интелигенције, не развија емоционална, социјална, уметничка, а поготову она духовна интелигенција по светлост највишег добра изнад сваког знања, неће се завадити само човек са човеком или народ са народом него и очи у глави!

 

Као што светлост саставља све боје, тако љубав све људе...

Све боје исходе из светлости, а све врлине из љубави...

Без светлости Духа Светог свака створена светлост и свака створена свест изврће се и тамни...

У теологији нестворена светлост Духа истине изнад сваке створене светлости и сваког створеног бића просвећује „сваког човека који долази на свет“.

Кад нестане највредније, свето, губи вредност сваки спољашњи и унутрашњи свет... 

Луцифер је био највиши анђео светлости, али је због хуле на најсветије име Божије  и Духа Светог потонуо у најцрњу таму... 

Ђаво је, по речи Христовој: „Лажа и отац лажи и крвник људски од почетка“.

Колико је лажа, толико је и крвник и обратно...

 

То је она „клизава падина“...

Ко лаже тај и краде... итд.

Лаж ће на крају и убити...

А истина љубити...

  

Лукаву змију која је преварила Адама и Еву, треба схватити као лажну, злу мисао која и даље искушава човека, изазивајући у њему свако зло.

Прво прихватимо лаж, лукавство, које нам трује мисли и осећаје, па онда чинимо свако мање или веће зло „колико нам то прилике омогуће“...

А њој се супротставља само истинита, добра мисао...

 

Зато се  на крштењу тражи од човека да се одрекне сатане.

И заповеда му се да „пљуне и згази“ на сваку лаж и свако зло ...

Чист образ (одрицање од лажи и зла) је сечиво истине за свако право образовање...

Шапат лажног духа, немуштог,  двоструког језика и отровног зуба мржње одузима сву снагу срца, душе, ума и тела...

А сила Светог Духа, огњеног језика, мирисом истине и укусом љубави враћа сву снагу  срца, душе, ума и тела...

 

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара у Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Као што човек нема право да насрне на свој живот, већ да га брани по основи природног права, тако још више нема право да се одрекне духовне слободе, као суштине своје душе, преда је другом човеку, групи, партији – и остане (суштински) човек!

Многи се одричу политичке слободе, свога права гласа или политичког деловања, али се духовне слободе, као суштинске основе личности, не одричу ни у сну.

Тачније, оно прво (физичка слобода) постоји за ово друго (духовну слободу).

 

 Томислав Новаковић

Видео дана