Томислав Новаковић филозоф

Среда | 16. Јун 2021.

Tomislav Novakovic

Благодарје:Није знање светлост него је светлост знање

Аутор: Томислав Новаковић

Kога води само светлости спољашњег знања, тај врло често не зна ни шта да ради, ни како то да ради, ни када то да ради...

A кога води унутрашња светлост највишег добра изнад сваког знања,  тај зна и шта да ради и како то да ради и када то да ради..

Благодарје:Није знање светлост него је светлост знање

 

„Није знање светлост него је светлост знање“

Свети Симен Нови Богослов

 

Када нас спољашња светлост обасјава,  остаје мања или већа сенка...

Када нас обасјава унутрашња светлост највишег добра, ту нема никакве сенке, већ  једна са свих страна иста истина свима показује прави пут.

 Очи за гледање свега видљивог  опет имају ослонац из невидљивог...

Зато Платон  разликује светлост сунца која омогућава оку да види спољашњи материјални свет и светлост највишег добра изнутра, с којим ум види вечне идеје,  савршене духовни свет.

Душа је вечном духовном животу морала знати све да би у овом смртном, материјалном знала било шта...

Зато је све наше знање само мање или веће сећање...

Чула се сећају сенке идеје, разум њене копије, а тек ум препознаје вечне идеје...

А то сазнање и савршено постојање сваке вечне идеје омогућава идеја свих идеја, највиша идеја добра, као Бог за идеје, која је толико изнад свих других идеја, колико су оне изнад својих копија у појмовима разума, или копије разума изнад својих сенки у опажајима чула...

„И као што сунце видљивим стварима не даје само моћ да буду виђене, него и моћ да буду рођене, да расту и да се хране, док оно само не припада рођеним бићима,..тако и у стварима које се тичу сазнања, присуство добра не даје само то да буду сазнате, него управо из њега самог происходи њихово бивствовање и њихова суштина, а само добро није суштина, него се по узвишености и моћи уздиже изнад ње.“

               Platon, Država, BIGZ,  1976, стр 201– 202.

 

Само ако се човек у првостепеном смислу учи да буде добар, бит ће и: праведан, разборит, храбар, умерен, мудар...

И управо зато што човек мисли да је боље бити праведан а не неправедан, разборит а не разборит,  храбар а не кукавица, умерен а не неумерен, мудар а не не мудар, он бива праведан, разборит, храбар, умерен, мудар...

 

Већ се на почетку Старог Завета, у књизи Постања, након сваког дана стварања каже: „И  видје Бог да је добро.“

Добро је мера сваког спољашњег, унутрашњег савршенства из Божијег безмерја.

Каже се: добра: земља, вода, дрво, плод, кућа, кола, алатка... с нагласком на јако, здраво, вредно, квалитетно... када одговара својој сврси, намени, потреби...

Зашто би код човека било другачије?

 

Мајка ми је причала један догађај који се десио јако давно, у њеном детињству...

Њен брат (мој ујак) је као дете од 3-4  год нехотице у игри оборио лонац са  шпорета те му је врућа вода пала на раме и направила опекотине...

Кад су га касније сместили у креветац, браћа и сестре (сви знатно старији од њега) су дошли да га посете ...

И сви га питају: Како си Мићо? Боли ли те раме?

Он ништа не одговара и тек након неког времена пита: А волите ли ви мене?

Па Мићо, свакако да те волимо... Видиш да смо ти донели трешње, јагоде, малине... (било је пролеће)...

Он и даље дуго ћути, и скоро након пола сата каже: "Ако ме волите, што не терате ове муве са мене!"

Како су му везали руке да не дира опекло раме– јер се опекотине не завијају док осетљива млада кожа не зарасте – муве су му сваки час слетале на то место и надраживале га ...

Он је онако, с везаним рукама, померао раме сваки час , немоћно покушавајући да их отера и чудио се како то нико од њих не примећује...

Мајка (која је била најстарија међу децом), каже:  "Ух како сам се застидела! Па како то нисам видела! Имала сам 12 година!"

 

Иако се ова прича разуме и без тумачења, ја ћу ту још нешто додати...

Када нас просвећује само светлости спољашњег знања ми врло често не знамо ни шта да радимо, ни како то да радимо, ни када то да радимо...

А када нам душу просветљује она унутрашња светлост највишег добра изнад сваког знања,  ми знамо и шта да радимо и како то да радимо и када то да радимо...

 

Поред природно-научне интелигенције постоје и: емоционална, социјална, уметничка... и она  просветљујућа духовна интелигенција...

И тек све заједно чине целовиту личност човека или народа...

Неко је има дара за природну науку, али теже испољава своја осећања и социјалне везе ка другим људима...

Неко, обратно, без тешкоће испољава своја осећања и спонтано дружење са другим људима, али нема стрпљења да  дуго и стрпљиво мисли о оним најтежим стварима...

А неко има једно и друго, јер  је обоје потребно човеку и народу...

Ако се, поред рационалне, природно-научне интелигенције, не развија емоционална, социјална, уметничка, а поготову она духовна интелигенција по светлости највишег добра изнад сваког знања, неће се завадити само човек са човеком или народ са народом него и очи у глави!

 

Као што светлост саставља све боје, тако љубав све људе...

Као што све боје исходе из светлости, тако све врлине из љубави...

У теологији нестворена светлост Духа истине  изнад сваке створене светлости и сваког створеног бића просвећује „сваког човека који долази на свет“.

Без светлости Духа Светог свака створена светлост и  свака створена свест изврће се и тамни...

Кад нестане то свето, највредније, губи вредност сваки спољашњи и унутрашњи свет... 

Зато се хула на Духа истине не опрашта ни реч...

Луцифер је био највиши анђео светлости, али је због хуле на најсветије име Божије  и Духа Светог потонуо у најцрњу таму... 

Ђаво је, по речи Христовој: „Лажа и отац лажи и крвник људски од почетка“.

Колико је лажа, толико је и крвник и обратно...

Колико се та лаж око човека обавије, толико ће му зла нанети 

То је она „клизава падина“...

Ко лаже тај и краде... итд.

Лаж ће на крају и убити...

А истина љубити...

  

Лукаву змију која је преварила Адама и Еву, треба схватити као лажну, злу мисао која и даље искушава човека и изазива у њему свако зло.

Прво прихватимо лаж, лукавство, које нам трује мисли и осећаје, па онда чинимо свако мање или веће зло „колико нам то прилике омогуће“...

А лажној, злој мисли се супротставља истинита, добра мисао...

На завету крштења се тражи од човека да се одрекне сатане.

Заповеда му се да „пљуне и згази“ на сваку лаж и свако зло ...

Чист образ (одрицањем од сваке лажи и сваког зла) је сечиво истине за право образовање...

Шапат лажног духа, немуштог, двоструког језика иза отровног зуба мржње, одузима сву снагу срца, душе, ума и тела...

А сила Светог Духа, огњеног језика, мирисом истине и укусом љубави враћа сву снагу  срца, душе, ума и тела...

 

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара у Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Суштина језика је много пре правила писања, говора или слободне игре речи у садржају говора, у поштовању или непоштовању обећаног договора, уговора или дубоког питања–одговора...

И онај ко лаже или чини зло може књижевно говорити и поштовати правила граматике...

Релативизација говора, а поготову свесна лаж, која крши сваки писани, неписани договор, уговор, потире карактерно јединство чисте мисли, речи, одлуке и дела...

Праоснова закона, брака, сваког неписаног договора или писаног уговора за јединству чисте мисли, речи, одлуке и дела управо претпоставља,  од говора, разговора, питања, одговора, код сваке слободне личности такву реч ...

   

 Томислав Новаковић

New layer...

Видео дана