Томислав Новаковић филозоф

Петак | 04. Децембар 2020.

Tomislav Novakovic

Благодарје: Мудрост која нам је потребна

Аутор: Томислав Новаковић

Око без љубави није право лице ни разум без срца властито ја. Само кад воли и говори истину човек излази из граница својих очију, свога разума и види другог човека, другу личност. Истина је мирис, вечни духовни свештеник који буди, узбуђује срце, душу, тело, освећује за укус љубави, а љубав онај вечни цар у чистом срцу из царства небеског, Бог сам...

Благодарје: Мудрост која нам је потребна

           

Питања постављала Драгана Кузмановић

Број 10. март-април 2020.

 

 1.Од почетака историје до данас, да ли је човек суштински напредовао на идејном, осећајном-душевном  и  духовном нивоу или стоји она библијска да „нема ништа новог под сунцем“?

 

Идеја напретка, као раст од семена до плода, свакако носи у себи позитивност. Ипак,  често се у уме напретка све старо потире а ново некритички прихвата, па се то брзо свима обије o главу...

Теологија учи да је Бог створио човека у свом образу и лицу и свако „напред“ схвата из вечног унапред.

За узор узима  савршену личност од Бога са свом слободом и одговорношћу коју она носи.

Позитивна наука из опших и нужних закона и извесних чињеница у свом учењу о човеку, искључују управо оно најпозитивније и најизвесније у њему: слободну личност са именом и презименом са свом одговорношћу коју живот носи и све своди на "мајку природу“. Међутим, чим постоји "мајка природа" не само да мора постојати "отац природа", него и "отац природе", стварајући дух од кога иде сва творевина, жива бића, њихова семена, живот.

Природна наука, нпр. слободно, живо своди на случајност општег и нужног неживог. Међутим, када се било шта објашњава „случајношћу“, то је исто као и да се не објашњава. Заправо свемогућност живог много пре тражи слободу и неодређеност него општост и нужност! Ако садашње изводимо из прошлог, сложено из једноставног, живо из неживог и тврдимо да ће се из најједноставнијег "самог по себи неживог" развити на крају толико савршено живо, да ће из једноставног неживог стварати на крају свако сложено живо, зашто такво савршено живо не би могло постојати од почетка?

Ако најсложеније и најразвијеније живо нужно на крају достиже стварајућу вољу, онда стварајућа воља савршене вечно живе организације (пре сваке прошле, садашње, будуће једноставне неживе и сложене живе) постоји са сваке стране, краја са још већом нужношћу од почетка!

Кад не би имало човека (живог света) не само да не би имала смисла разликовати милионску температуру унутар звезде од апсолутне нуле празног простора, или било коју једну ствар од друге ствари, него и било шта, које, како, колико... нешто од ничег!

Када еволуционизам  сложено, живо изводи из једноставног, неживог и виши облик из нишег облика и сву разноврсност живота објашњава природном селекцијом јединке или врсте, које се прилагођавају случајним мутацијама и промењеним околностима, он пренебрегава да већ постоје и те како јаке везе честица у атомима, атома у молекулима у сваком неживом,  а камоли  молекула у органелама или ћелија у органима, или органа у организму сваком живог! 

Неизмерно веће чудо како су се све органеле у ћелији, или ћелије у подогргану, органу, или чула и удови тела са стотине и хиљаде различитих функција у организму саставиле по много старијем над моралном јединству „сви за једног, један за све“ у сваку живу јединку или врсту, и да, самим тим, борба за опстанак не можи никако бити првостепено  начело!

 

2. Чини се да је сумња у све, коју су први прокламовали антички скептици, досегла врхунац. Да ли је можда време да почнемо сумњати  да се може живети сумњајући у све?

 

Онај који у све сумња мора и сам имати упориште своје сумње с којом све проверава или потире... Ако га нема, већ је то, како му се прохте, час овако, час онако, противуречно становиште, с којим преувеличава своје, а без икаквих доказа ниподаштава туђе гледиште, његова сумња ничему не вреди.           

Ако, пак, његова сумња иде из дубоког преиспитивања, након што је увидео многе слабости у понуђеним ставовима, па зато сам тражи једно гледиште непротивуречно од почетка до краја, у које више неће сумњати, то је већ филозофски став.

Заправо, афирмација и негација не могу се ни утемељити само логички, из разума, нити из разума у заједници са чињеницом по природно-научној основи.

Непротивуречност и идентитет су пре саме логике, непротивуречност и идентитет чисте воље у највишем јединству чистих мисли, осећаја, речи, одлука и дела у суштини сваке слободне личности.

Само се из чисте воље, и негативности ка негативном (ка лажи), утемељује свака позитивност позитивног (истине) ...

Ко не допушта да  га други лажу, тај прво не треба да лаже себе ни друге... јер ће само тако имати поверење према другима, као и други према њему, с без тога извртати и логику и чињенице...

Са првом, најсветијом Божијом заповешћу у основи свега света је дато апсолутно да, афирмација, а са осталим, не ово, не оно... апсолутно не, негација... за Божији благослов човековог живота на земљи.

На крштењу се прво човек одриче Сатане (заветује да не лаже и не чини зло) да би се истинито присајединио са Богом и човеком ... То одрицање од лажи, зла не смањује свет, него га  продубљује у квалитативном  безмерју...

Сумња у теолошка начела рађа на крају сумњу и у општељудска начела.

Лукаву змију, која је у књизи Постања преварила Адама и Еву, треба схватити као лажну, злу мисао која и даље искушава сваког човека, изазивајући свако зло. И њој се може супротставити само истинита, добра мисао...

 

3.  Да ли је философија данас постала елитистичка? (Ако јесте, да ли је одувек била? И како је дошло до тога).

 

Филозофија је одувек стајала наспрам популизма, иако је мудрост потребна сваком човеку и сваком народу...

Нека врста духовног и моралног елитизма мора да постоји и да окупља оне најбоље, који су својим делима узор за све. Само квалитет, који најбоље представља своју област, омогућава њено ширење и просперитет.

Мора се поћи од здравог темеља, најбоље личности, метода, производа, идеје и тај добар пример даље ширити, умножавати... Као из пет прстију стручне руке да се власт у држави утемељи кроз пет одговорних првостепених и другостепених министарстава и као у чудо „од пет хлебова“ од оних најбољих 5 умножи на 50,  500 и 5000  за свако даље сабирање, бирање, брање. А празан квантитет, без обзира  на бројност, никад неће неће дати квалитет, него га само срозавати...

 Ипак, у нашој традицији таква елитистичка удружења, кроз која би се организовали и деловали они најбољи, не постоје, него само огроман број политичких и неполитичких организација унапред без потребног људског и стручног квалитета. Ако нема тог неинституционалног, неполитичког удруживања оних најбољих, нема ни добре политике ни добрих институција...

 

4 . Српске философије готово да нема у нашем образовном систему.  Да ли је то зато што она нема значајних представника или су неки други разлози у питању?

 

Као што није довољно да се човек  роди физички већ и душевно кроз љубав и даље васпитава и образује за своје занимање и на крају сазри и духовно кроз истину у целовиту личност, тако није довољно ни да се народ роди само политички кроз самосталну државу, или економски кроз привреду, већ је потребно и да се морално васпитава и образује кроз науку, уметност, религију,  филозофију и на крају и духовно сазри, роди за вечност кроз истините идеје које дели са целим светом.

Државе које су имале своје филозофе, биле су јаке и дуготрајне или су се одржала и када су биле војно надјачане и након тога опет развијале. А ако нису, без обзира на војну и економску снагу у неком периоду, прво су освајане туђим духом, па економски, па политички и на крају војно, губиле и људско и материјално богатство...

Ипак, само неколицина народа је успела да развије своју филозофију. Поред ширине образовања, филозофија мора имати ону изворност која душу храни, а само интерпретирано туђе мишљење, као сто пута подгрејано јело, не само да више нема никакав укус, него је без свежине нове идеје скоро отров...

Уместо да кроз највиша начела практичног ума: Филозофију права и Филозофију политике, утемељи оне првостепене категорије: слободе, личности, породице, имена, презимена... најбитније за конкретни живот човека и државе, филозофија се у другостепеном подручју спољашњег сазнања такмичила са природном науком и на крају била понижена.

Ако је мудрост потребна сваком човеку и сваком народу, филозофија, очигледно, није изгубила значај што није довољно научна, него што није довољно мудра! Она је постала слуга науке на крају, што је она суштинска подручја животне мудрости: метафизике личности, метафизике језика, метафизике мириса и укуса, метафизике полности, рода, запоставила на почетку...

 

5. Ових дана се у Црној Гори врши насиље државе  над сопственим грађанима које изгледа као криминални акт друштвеног наратива, у коме је новац највећа вредност, против вере. Да ли је и  философија, попут вере  „непријатељ“ друштвеног наратива у коме је новац највећа вредност?

 

У нашем језику постоји директна веза светог и освете.

Свето се брани по сваку цену и напад на светињу се не опрашта,  јер са нестанком  оног највреднијег, светог, нестаје на крају све, читав свет ...

И зато се хула на светињу најстрожије кажњава...

Ипак, прво је освећење, освета над нечистим духом, с којом се истерују зле мисли, очи, намере, осећаји из нас самих, из „срца људског“.

Некоме је светиња лична част и достојанство, некоме породица, или имовина, некоме посао, занимање, или све то заједно... некоме чак и новац, и зато не опрашта када му се та светиња одузима, јер без ње нема суштину, губи ослонац и зато је брани свом снагом.

Ко нема никакву светињу у животу коју брани по сваку цену, није достојан имена човека...

А ако је има и не брани, није ни достојан светиње...

Ако, дакле, свако брани своју светињу, како да не брани и народ ону заједничку вишевековну, виешехиљадугодишњу?

Сви ми знамо да ово у првостепеном смислу није напад на српску православну цркву, у име црногорске православне цркве, него напад на саму православну цркву, која се поштује вековима...

Да се овде под видом промене имена цркве, разрачуна са самом православном традицијом да би се коначно изменио духовни идентитет народа...

 Са друге стране, додатно, раскрчми она највреднија и најпоштованија духовна имовима стварана вековима, и на томе неколицина заради...

То је оно, по Христовој речи: „Нико не може кућу опљачкати, док најпре не свеже јакога.“ А најјачи у човеку и народу је његов дух. Кад савлада њихову веру (њихов дух), лако ће поробити и све остале укућане: њихове незаштићене очи, уши, осећања, жеље, па чак и разум, ум и саму вољу ... њихову културу, традицију и на крају и економију, привреду да га сваки човек и цела држава слушају као на дугме...

Када секуларно право прокламује одвојеност цркве од државе, оно исто тако прокламује и одвојеност државе од цркве...

То, свакако, подразумева аутономост у вршењу црквене службе, црквене хијерархије, верске наставе, поседовања црвене имовине, без обзира која је вера у питању... 

 

6. Верујете ли да се философија, као љубав према мудрости, може ставити у службу љубави и мудрости?

 

Љубав, врло често не само да није мудра него је „слепа, без очију, и не зна за границе“...

Зато филозофија мање наглашава љубав и лична осећања од имена ка имену и лица ка лицу,  а много више објективну истину кроз безлични појам, с којим се приближава науци.

А заправо, тајна речи и целог језика је прво најличнија тајна имена...

А тајна имена, свето име које зове духом све речи језика и зна све знакове знања...

Звање духом светог имена Божијег је највише звање и (знање) човека...

Познање по имену и лицу из „сувишка срца, живе речи, огњеног језику,“ је старији од сваког знања...

Кроз праве улице истините речи људи се сусрећу у љубави срцем к срцу, лицем к лицу...

Љубав је и у земаљском животу једна од суштинских ствари, а у религији сама суштина.

У двема највећим Христовим заповестима је најоностранија љубав ка Богу свим: срцем, душом, умом, снагом, изједначена са најовостранијом љубављу ка ближњем, као богатство од Бога и богатство Бога са најузвишеније трпезе царске, небеске „коју мољац не једе и рђа не квари“...

Као што се светлост не види а садржи све боје, тако се и светост љубави не види, а саставља све људе. Престо љубави и круна истине освећује читав свет. Око без љубави није право лице ни разум без срца властито ја. Само кад воли и говори истину човек излази из граница својих очију, свога разума и види другог човека, другу личност.

Истина је мирис, вечни духовни свештеник који буди, узбуђује срце, душу, тело, освећује за укус љубави, а љубав онај вечни цар у чистом срцу из царства небеског, Бог сам...

 

 

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара у Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Као што човек нема право да насрне на свој живот, већ да га брани по основи природног права, тако још више нема право да се одрекне духовне слободе, као суштине своје душе, преда је другом човеку, групи, партији – и остане (суштински) човек!

Многи се одричу политичке слободе, свога права гласа или политичког деловања, али се духовне слободе, као суштинске основе личности, не одричу ни у сну.

Тачније, оно прво (физичка слобода) постоји за ово друго (духовну слободу).

 

 Томислав Новаковић

Видео дана