Томислав Новаковић филозоф

Понедељак | 29. Новембар 2021.

Tomislav Novakovic

Благодарје: Апорије утилитаризма

Аутор: Томислав Новаковић

Иако изгледа да утилитаристичка максима „највећа срећа највећег броја људи“ усаглашава личну и заједничку корист, то апоретично начело, заправо, води у своју супротност: највећу срећу најмањег броја људи и  несрећу највећег броја људи!

 

 

 

Благодарје: Апорије утилитаризма

 

Прерађен истоимени одељак из књиге Етике и Политика објављен као чланак 9/10 2021 у часопису Благодарје 

 

На први поглед је утилитаристичка[1]  максима: „највећа срећа највећег броја људи“ најприродније начело да се из природног права сваког човека на властиту слободу, интерес и срећу утемељи грађанско право и слобода већинске државе на властити интерес и срећу. Ипак, дубље посматрање разоткрива да то правило најчешће води у своју супротност:  највећу срећу најмањег броја људи и несрећу највећег броја људи! [2]

  

Основна апорија

 

Било да се са максимом „највећом срећом највећег броја људи“ мисли на већину државе, човечанства или само на „највећи број срећних“ у било којем скупу људи, интензитет „највеће среће“ је толико сужен у свом квалитету, да то изузетно својство не може никако припадати већини. Ако већина поседује „највећу срећу“, својство „највеће среће“ губи смисао. Већина може имати само неки минимум среће (а да се она, ипак, може тако звати), или чак само одсуство несреће, или најмању могућу несрећу. А свакако да „највећа срећа“ не може бити минимум среће,  а поготову „минимум несреће“.

Поред тога, како је значење утилитаризма изведено из латинског utilitas, што би требало да значи да срећу првенствено доноси добит, интерес, већина никако не може имати највећу корист (добит), него само изразита мањина; тачније, врло мали број „одабраних срећника“...

А ако се „највећа срећа (интерес, добит)“ односи на мањину, та утилитаристичка максима не само да више није универзално морално начело, којим се треба руководити да би се достигла „највећа срећа највећег броја“ већинске државе, или чак целог човечанства, него најчешће сасвим супротно неморално начело: највећа срећа најмањег броја људи (изразите мањине), која у име своје највеће среће, интереса, добити... производи несрећу, губитак највећег броја људи државе или човечанства... 

 

Могући приговор и његово побијање

 

Било какав контрааргуменат овом доказивању који би тврдио да се са максимом „највећа срећа највећег броја људи“ не мисли ни на каквог конкретног појединца  у том „највећем броју срећних људи“, на његову појединачну срећу (корист), него на највећу срећу (корист) највећег (већинског) броја,  срећу (корист) већине (целине) тог скупа, није исправан

Ако нешто припада целом (већинском) подскупу – у овом случају, „највећа срећа (корист, добит)“ – то својство мора припадати сваком појединцу тог већинског подскупа. А већ је показано да тако нешто није могуће.

А ако се у максими „највећа срећа највећег броја“ не мисли на већину неког подскупа, него само на што већи (највећи) могући број највише срећних, без обзира што је тај број и даље мањина целовитог скупа државе, човечанства (или било које друге групе људи) онда та максима потире саму себе, јер води највећој срећи, добити мањине, а највећој несрећи, губитку већине...

А ако се са највећа срећа највећег броја људи, са оним највећа просто мисли (само) на срећу највећег броја људи, без обзира колика она била, свакако да највећа срећа највећег броја људи и (проста) срећа највећег броја људи – као преклапајући sine qua non неког  минимумa среће ( који се још увек има право тако звати), или само „одсуство несреће“, тог већинског скупа, никако нису исто.

Очигледно да својство највеће среће не може никако припадати највећем броју, већини људи, него само појединцу или мањинској групи; свеједно да ли привилегованих или способних, предузимљивих срећника. А да срећа  (а поготову интерес, добит) највећег броја, већине људи може бити само минимум среће, или само одсуство несреће.

Додуше, ако би тај критеријум највеће среће мање зависио од  спољашњих добара, материјалне користи, добитка, који се могу квантитативно мерити, већ више од квалитета неких моралних вредности као, на пример,  поштовања Десет Божијих заповести, или највише идеје добра, као код Платона, или праведног живота у складу са врлином, као код Аристотела, или моралног закона, као суштине човека и људског рода, као код Канта, онда би једно такво квалитативно начело могло водити највећој срећи највећег броја људи.

То јест, ако већина људи својим слободним: мислима, речима, одлукама и делима руководи чистом вољом, то може, на крају, водити највећој срећи највећег броја (било којег скупа) људи – док утилитаристичко начело, које из првостепене користи, добити обећава „највећу срећу највећег броја људи“ најчешће води у своју супротност: у  највећу срећу најмањег броја људи и несрећу највећег броја људи![3]

 

 

Чиста и нечиста воља: Квантитативна и квалитативна основа среће

 

Када се у декадном систему нула дода или одузме неком броју, то не мења његову вредност а када тај број множи са нулом, то у потпуности потире његову вредност... 

Међутим, ако нула стоји као последња цифра на крају тог броја, то удесетостручава његову вредност...

Да ли исто тако и у нашим мерама квалитета, слично декадном систему бројева, на крају постоји у праоснови чисте воље нека „нула“, „ништа“, као неко најстарије Не, које негацијом негативног (сваке лажи, зла у себи) кроз Десет Божијих заповести, или морални закон, Тао, празнину... утемељује  највише Да, сваку позитивност позитивног ... у невидљивом темељу сваке слободне личности... Као најстарија квалитативна основа, која спречава да се суштина човека мери квантитативно, сведе на било коју спољашњу ствар, и тако релативизује, продубљујући вредност сваког човека и свих видљивих и невидљивих ствари.

И као што тај недостатак негације према лажи, злу у себи (слично множењу са нулом, које потире вредност сваког броја), може обезвредити личност човека, тако негативност према лажи, злу чисте воље и духовне слободе, која не дозвољава да човек буде сведен  спољашњу, материјалну ствар (слично нули на крају сваког броја), удесетостручава на крају вредност човека и народа и и свих осталих ствари...

 То јест, иако су духовне вредности и морална начела, која не дозвољавају да човек буде сведен на спољашње ствари наизглед ништа, наспрам јасно мерљивог конкретног интереса, материјалног добитка (слично нули када се додаје свим бројевима), када је то јасно и одлучно не  лажи и злу: поштовањем Десет Божијих заповести, или надинтересним моралним посвећењем неком највишем добру дато истовремено са свим осталим стварима, та чиста, слободна воља, као нула на крају броја, умногостручава смисао живота човека и народа, удесетостручава, устостручава вредност сваког њиховог дела и свих осталих ствари...

Иако се не види да чиста воља, као нула, ништа наспрам конкретног интереса, добитка додаје било какву вредност материјалним стварима, насупрот тога јасно се види да прихватање лажи или зла, као множење са ништа, нулом обезвређује личност човека и његову духовну слободу и поставља испод ствари...

Са друге стране, јасна и одлучна негација лажи и зла код сваке моралне личности, која негацијом негативног, своју чисту вољу и духовну слободу не даје ни за какву спољашњу ствар, бива оно најпозитивније позитивно што по десет и по сто пута... умножава вредност саме те личности и сваки спољашњи интерес, добитак, продубљујући смисао живота и вредност свих ствари...

И као што ништа, нула на крају броја удесетостручава, умногостручава његову бројчану вредност, исто тако и плод достигнут часним животом на крају умногостручава нашу срећу, радост...

Свакако, срећу не доноси само неки велики плод на крају, већ, по значењу речи срести се и када се човек са неким састави у сличном осећају, укусу, сретне у заједничком схватању, идеји, визији, доживљају у неком добру, а несрећа, када се не срети, размимоиђе са себи сличним и среће само са оним супротним, што не жели...

И иако тих безброј, наизглед „ситних“, „неважних“ ствари, сусретања, догађаја не доноси конкретни интерес, добитак то сретање у средишту срца, гради такође, увећава ону дубоку радост, која  умногостручава смисао целог нашег живота и удесетостручава вредност свих осталих ствари...

Често нас претерана преданост послу или било каквој другој обавези одвоји од личног живота и одузме тренутке радости и среће...

Али некада нам, сасвим супротно, неодговорност, бежање од обавезе и претерано предавање тренутној радости и задовољству одузме на крају чак и те лако доступне ствари, које нас, барем за тренутак, чине срећним... Са друге стране, надинтересна посвећеност вредном послу или узвишеном делу, без обзира на утрошено време, велики труд, тежину и жртву донесе на крају вредан плод и с њим заслужену радост и дуготрајну срећу... 

 

 

[1]  Утилитаризам, као морално начело којим треба да се руководи, како сваки појединац, тако и организована заједница, држава је утемељио Џереми Бентам. То је: „највећа количина задовољства а најмања количина бола за највећи број људи;“ без обзира да ли су у питању физичка или духовна задовољства. Касније је Џон Стуарт Мил, под утицајем либерализма, чије је основно начело: да нико као конкретан појединац не зна шта је најбоље за њега и да слобода појединца одређује слободу државе, то начело, усавршио у: највећа количина среће за највећи број људи. Он, за разлику од Бентама, физичка задовољства ипак сматра нижим од моралних и интелектуалних. На либерализам и утилитаризам уопште је пре свега утицао Адам Смит својим економским либерализмом. Он тврди да без обзира што се најуспешнији, најпредузимљивији појединци првенствено руководе личним интересом, конкуренција послова и идеја на тржишту ће њиховом иницијативом за квалитетнијом организацијом производње и продаје ( чак и да они то и не желе) водити директно и индиректно највећој срећи (користи, добити) највећег броја људи.

[2] Истоимени, делимично измењени одељак из књиге: Томислав Новаковић, Етика и Политика, DESIRE, Београд, 2013. Од 69-77. стр. 

[3] На пример, никада није толико мањи број људи поседовао више богатства. Сада у свету 1% најбогатијих поседује богатства као осталих 99% људи.

 

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара у Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Као што човек влада собом само када бољи део влада горим, тако и држава влада собом само када бољи део  влада горим. Само када влада бољи и способнији део народа, влада народ, а када влада гори и неспособнији, он прво поробљава бољи део народа, а затим и цео народ. Када бољи део, влада горим то чини бољим човека и државу, јача слободу човека и слободу државе, а када влада гори део, то не само да прави горе људе и гору државу, слаби слободу човека и слободу државе,  производећи: тиранију, олигархију, анархију, него води у поробљавање тог народа,  државе од стране других народа, државa...

    

Томислав Новаковић

Видео дана