Apsolutni duh i najviša ideja dobra

Autor: Tomislav Novaković

 

Hegelova dijalektička logika kao večna  suština Boga i Platonova najviša ideja dobra i Aristotelov Bog [1] 

 

Hegel drugostepenuje, trećestepenuje svaku pojedinačnu, posebnu čulnu, razumsku stvar u ime prvostepenih logičkih odnosa unutar  jedne po sebi i za sebe različite–iste apsolutne umne stvari. Pokazuje da je ta pojedinačna, posebna stvar shvatljiva samo kao delimična odredba, neki stepen samosaznanja duha, samoodređenja apsolutnog pojma, ideje. Svest ima utemeljenje tek iz apsolutne svesti, a mišljenje tek iz apsolutnog mišljenja.

Ipak, po čemu je sama stvar apsolutna, kada se svako suštinsko obličje, određenje, postojanje, pojedinačne, posebne stvari, bića drugostepenuje, trećestepenuje, briše na kraju, nestaje svaka pojedinačna, posebna stvar, ideja i ostaje samo ta po sebi i za sebe različita–ista prvostepena apsolutna stvar, ideja? To jest, kada se saznanje od nekog pojedinačnog, posebnog, zavisnog, takođe, od nekog drugog pojedinačnog, ili posebnog saznanje, mišljenje dijalektikom uputi ka opštem pojmu i na kraju celinom sveobuhvatnog mišljenja ka najopštijoj, najnužnijoj celini apsolutne ideje, to jedino po sebi i za sebe „apsolutno“ samosaznanje, samomišljenje potire suštinsko postojanje, određenje svakog posebnog, pojedinačnog, umesto da večni kvaliteti posebnog, pojedinačnog upravo u toj celini apsolutne ideje tek zadobiju svoje mesto, pojačaju, konkretizuju svoj pojedinačni, posebni smisao.

Međutim i najšira umna forma ne može biti samo biće nego samo  forma nekog starijeg bića. Jedno samo po sebi, nije dovoljno ni za samo sebe – svoje shvatanje, postojanje i prazna logička suprotnost (po sebi) ništa ne znači. Već je rečeno da Platon u svom dijalogu Parmenid s podjednakom logičkom izvesnošću dokazuje da jedno jeste, postoji i da jedno nije (ne postoji), što pokazuje.^[2] I zato svoju kvalitativnu dijalektiku supstancijalnih ideja, utemeljuje ne samo u nadsaznajnoj, nego čak nadbivstvenoj ideji dobra. Nikakva suština drugostepenih, trećestepenih razumsko-čulnih pojava ne može se svesti na supstancijalno samosaznanje, samomišljenje, niti se iz suštine svih tih suština može izvesti “apsolutna“ ideja kao večna suština Boga, nego tek u nadsuštastvenoj, nadbivstvenoj ideji dobra raznovrsni kvaliteti, sadržaji svake supstancijalne ideje utemeljuju svoju suštinu i večno postojanje.

Za Aristotela je svako mišljenje, saznanje vezano uz neki sadržaj, te je logos, logika uvek logos, logika nekog i nečeg (ontološkog); neke stvari,  bića. Kako bi, inače, logika saznala, potvrdila, utemeljila samu sebe? To jest, šta se ima od znanja koje „saznaje sebe“, ili jednog po sebi, ako prethodno nije pokazano da saznanje ili jedno mogu biti po sebi? Iako je suštinska stvar da je Bog jedan, jedno, jedan ne može izjednačiti sa Bogom, Bog svoditi na jedno po sebi, jedan. Upravo je obrnuto nužno. Bilo koje jedno, jedan i bilo koje biće – pa i jedan sam po sebi i biće samo po sebi, samo su mogući po najstarijem jednom Bogu. Nužnost jednog Boga stoji ispred svakog mogućeg shvatanja, postojanja jednog, ili bića. Ne samo da se Bog, kao logički stariji od jednog po sebi i bića po sebi, ne može svesti na njih, izvoditi iz njih, nego se i biće po sebi i jedno po sebi, kao, uostalom, i  bilo koje jedno i bilo koje biće, mogu shvatati tek po Bogu, postojati po njemu.

Svako konkretno jedno i svako konkretno biće, za svoju jednoću, jednost, suštinsko obličje, svrhu, kretanje u prelazu od mogućnosti ka stvarnosti, pre jednog  po sebi, ili bića po sebi traži, svakako, starije jedinstvo po sebi – Božije apsolutno obličje, svrhu po sebi, čisto mišljenje o samom mišljenju, jedno sa najvišom delatnošću, delom. Iako je ta savršena svrha nepokretnog pokretača istovremena sa najvišom delatnošću, delom slična jednom, ili biću po sebi, ona je opet starija od  jednog po sebi, i bića po sebi. Savršena svrha–delo Božijeg samog po sebi duhovnog života, bića, utemeljuje svaku prirodnu svrhu, delu bilo kojeg roda, vrste pojedinačnog, posebnog prirodnog života, bića. To Božije mišljenje o sebi, kao najizvrsnija stvar, biće nije dato samo neka saznajno večna logička suština, nego Bogu pripada duhovni život sam po sebi. „A misao i to ona koja je to sama po sebi, odnosi se na ono što je najbolje po sebi, dok je „najviša misao misao o najvišem dobru...Božije delo koje postoji samo po sebi je savršeni i večni život...Bog je savršena i večita stvarnost, tako da život i stalno i večito trajanje pripada Bogu, sam Bog je upravo to.“^[3]

Hegelova dijalektička logika prvo izjednačuje apsolutno samosaznanje, samomišljenje, samosvest sa samokretanjem različitih, suprotnih logičkih kategorija, i u drugom koraku sav sadržaj čulne, prirode (kao Ne-ja kod Fihtea), proglašava samo za samograničenje apsoutnog Ja, za ospoljeni duh, drugobivstvenu ideju i na kraju pod uticajem Spinozinog Deus sive Natura i Šelingovog apsolutnog identiteta subjektivnog i objektivnog („priroda je nesvesni duh a duh svesna priroda“) apsolutni logični identitet subjektivnog i objektivnog u završnom koraku samoznajućeg, samosvesnog duha shvata kao apsolutnu istinu, kao večnu suštinu Boga.

To jest, umesto da iz apsolutnog pojma pokaže taj pozitivni prvobivstveni sadržaj apsolutnog samosaznanja, samomišljenja („to carstvo istine po sebi i za sebe bez omota, kao večnu suštinu Boga“) on pod izgovorom da je priroda samo drugobivstvo apsolutne ideje – duh otuđen u prostorno-vremensko-materijalni svet, do tog „prvobivstvenog“ apsolutno logičkog umnog sadržaja – „pre stvorene prirode i jednog  konačnog duha“– samosaznanjem od pojavnog bića–nebića i dalje suštine, suštinom sve te suštine u „apsolutnom“ mišljenju u filozofiji, dolazi iz prostorno-vremensko-razumsko-čulne stvorene prirode, istorije! Tu nadbivstveni, nadsuštastveni Bog ne stvara, proizvodi sav razumsko-čulni sadržaj, daje oslonac stvorenoj prirodi, istoriji nego večno „po sebi i za sebe apsolutno“ mišljenje (“samostalno“, koje od ničeg ne zavisi), apsolutnim pojmom, znanjem, svešću, kao pojmom samog  pojma, znanjem samog znanja, svešću same svesti, od početne pojave bića,  njegove dalje suštine, završnom suštinom svih suština  traži u proirodi, istoriji oslonac Bogu! Zapravo, kada se završnom suštinom svih suština apsolutni pojam Boga izvodi iz nemoguće po sebi, spoljašnje prostorno-vremenite-materijalne pojavne prirode, to je isto kao kada se se duša izvodi iz samog po sebi nemogućeg tela.

I kao što se, po Kantu sama logika i sve naše mišljenje, suđenje, saznanje, iskustvo temelji u najstarijoj sintetičkoj praosnovi predsaznajnog, predlogičkog Ja mislim (Ja=Ja), koje se ne može nikako svesti na saznanje, mišljenje, logiku, već je predsaznajno, nadsaznajno Ja u osnovi sveg saznanja, logike, tako se bilo koja, kakva apsolutna, dijalektička „logika“ ne može temeljiti u „samom po sebi“ „apsolutnom“ mišljenju, saznanju nego se i to apsolutno saznanje, mišljenje, u samokretanju pojma jedino može utemeljiti u nadsaznajnom, nadlogičkom Božijem Ja.

U stvari, vrlo lako se da pokazati da Hegelova logika ne počiva na stavu: kome je logika logična, njemu je Bog logičan, nego na stavu: kome je Bog logičan, njemu je ne samo tek logika logična, nego i sva priroda, istorija, sama postojanost postojanja svakog bića i samog bivstvovanja tek ima utemeljenje. Ne propada, pada, ne staje, ne stoji, nego zauvek ostaje, staje, stoji, večno postoji. Suština njegovog ontološkog dokaza ne počiva na jednom apsolutnom sudu, nego na apsolutno sintetičkom pojmu (Boga), koji u jednoj neprotivurečnoj istini u totalitetu apsolutnog duha, ideje sastavlja sve razlike, suprotnosti opažaja, pojmova, sudova, zaključaka, utemeljuje svaku  logičnost logike. To subjektivno-objektivno isto–različito  apsolutno jedno, tek iz prvostepenog sintetičkog pojma Boga sastavlja sva različita, suprotna pododređenja, apsolutnog duha, ideje.

Takođe, kao što se Kantovo  čisto ja mislim ne može svesti na praznu logiku ili slepe opažaje čula, na neko Ne–ja, kao ospoljeno, otuđeno čisto Ja, nego, sasvim obrnuto, čak i predopažajna (nadopažajna) prasintetička osnova Ja mislim, opažajnost opažaja, razumnost razuma, umnost uma, sva saznatljivost saznanja i logičnost logike tek utemeljiti  u nadopažajnoj, nadsaznajnoj čistoj volji i jednoj slobodnoj vlastitosti,  a ona sama u Božijoj apsolutnoj volji i creatio ex nihilo stvarajućoj slobodi, tako se ni Hegelovo Božije apsolutno po sebi i za sebe samosaznanje, samomišljenje ne može svesti na dijalektiku logiku koja samokretanjem različitih, suprotnih pojmova po apsolutnoj slobodi duha i logičkoj nužnosti  istine dostiže apsolutnu ideju kao večnu suštinu Boga, nego samo, obrnuto, tek iz jedne nadsaznajne, nadlogičke apsolutne volje i stvarajuće slobode, nadsuštastvenog, nadbivstvenog Boga može utemeljiti „večna suština“, apsolutna, dijalektička logika.^[4]

Šeling u svojoj pozitivnoj filozofiji, spekulativnoj filozofiji otkrovenja jasno primećuje da Hegel pre pojma, kao večne suštine Boga, već podrazumeva postojanje (slično kao Kant u svom transcendentalnom zasnivanju). I zato tvrdi da nikako nije moguće da se  predmisleno, predsaznajno postojanje  utemelji iz mišljenja, pojma, nego je samo moguće da se od početnog predmislenog, predsaznajnog postojanja završnim apsolutnim samosaznanjem, samomišljenjem (idealitetom teologije, filozofije, umetnosti) dođe na kraju do nužno nužnog (Božijeg  večnog) postojanja.  

Ako je kod Hegela (prostorno-vremensko-prirodno) biće kao drugobivstvo duha, shvaćeno kao drugobivstvo logičkog, kao suštinski drugo logičkog, ospoljenje logičkog – onda je ono samim tim nedovoljno logičko, nelogično! To jest, ako je to po sebi i za sebe  prvobivstveno biće „apsolutno logičkog“ duha, ideje samo apsolutnim samosaznanjem, samomišljenjem samo vraćeno sebi iz drugobivstva prirode, istorije, to je očigledno circulus vitiosus. Ipak, kada se  čistim pojmom razmatra apsolutno logičko, večno biće, u tim „prvobivstvenim“ određenjima Boga pre stvorene prirode, i te kako se provlače prostorno-vremenska određenja, prirodni sadržaji i „apsolutno“ logično (umno) „prvobivstvo“ opet objašnjava, potvrđuje prirodnim (stvarnim) razumsko, čulnim drugobivstvom. ^[5] 

Zapravo, i Fihteovo aapsolutno Ja–saznanje–mišljenje i subjektivno-objektivni totalitet Šelinga, apsolutizam Hegela ili fenomenologija Huserla^[6], indirektno podrazumevaju Kantov transcendentalizam.

 

---

[1] Ovo je samo odeljak iz šireg rada Bog i dijalektička logika na ovom sajtu: www.-filozof.rs

[2] Iako Hegel uzdiže na najuzvišeniji pijedestal Platonovu dijalektiku u  dijalogu Parmenid, koja je po njemu onaj suštinski korak od Parmenidove čistog jednog–bića naspram ništa (nebića) ka Heraklitovoj filozofiji i prapočetnom bivanju, svakako da bi pravi rezultat tog dijaloga trebalo sagledavati po samoj Platonovoj filozofiji, gde je svaka logika, saznanje, istina, svako biće i samo bivstvovanje, pa i bivstvovanje i saznanje večnih suštine samih ideja utemeljiti tek u nadsaznajnoj, nadsuštastvenoj, nadbivstvenoj ideji dobra. 

[3] Aristotel, Metafizika, Kultura, Beograd, 1971, 1072 b

[4] Zapravo,  Šeling će tek u svojoj poznoj, pozitivnoj  filozofiji  pokušati da pokaže da je taj  induktivni put – filozofski empirizam –  od čulnog bića, suštine do pojma i najviših ideja  istine, dobrote, lepote (u filozofiji, religiji, umetnosti) isti kao deduktivni put od apsolutne Božije  volje i stvarajuće slobode u  otkrivenoj filozofiji stvaranja.

[5]Huserl sa jedne strane tvrdi da je svaka misao, saznanje, saznanje, nečeg, naglašava imanentizam, intencionalizam, a sa druge strane traži da  transcendentalni ego cogito, Dekartovo irelevantno „ja mislim, dakle postojim“, ili logika kao stroga nauka stoji pre svakog relativnog (sveta) postojanja, iako takvo stanovište svakako stoji i naspram intencionalnosti mišljenja i naspram fenomenološkog puta od pojave do suštine zapravo, (nasuprot Kantovog transcendentalizma) svakog unapred razdvajanja prazne forme od slepe sadržine. „Rezultat fenomenološkog objašnjenja  smisla načina bitka realnog svijeta i mogućih realnih svjetova uopće sastoji se u tome da samo transcendentalna subjektivnost ima značenje apsolutnog bitka, da je samo ona ’irelativna’ ... dok realni svijet doduše jest, ali posjeduje bitnu relativnost na transcendentalnu subjektivnost, budući da on kao postojeći može imati svoj smisao samo kao intencionalna smisaona tvorba transcendentalne subjektivnosti.“ (Huserl, Pogovor idejama (V, 152-3).

[6] Ako već Kant tvrdi da su prazni pojmovi zavisni od sadržaje opažanja kao i obrnuto, intencionirani ka sadržajima opažanja, da svaka misao mora imati neki sadržaj o  čemu će misliti,  saznavati, čak da to tvrdi već na početku same filozofije Parmenid: „Ti nećeš naći misao bez onoga o čemu je ona pokazana;“ da je misao ne može biti misao o ničem, nego samo o nečem, ne vidi se šta to suštinski novo unosi Huserl sa svojom intencionalnošću!?. Huserl misli da je novo što se naspram Kantove pojavnosti saznanja, on sada vraća samim stvarima, suštini same stvari. Međutim i to su već mnogo direktnije naglašava prvo Fihte,  Šeling, pa Hegel (koji su obacili svaku stvar po sebi, izvan subjektivno-objektivnog saznanja, mišljenja). Po Kantu, za sve njih važi napomena da se od početne pojave, ka njenoj suštini, nikakvom  suštinom svih suština ne može se doći do samih stvari, nego se i dalje ostaje samo u suštini pojave. Svakako da i „Huserlov“ fenomenološki put saznanja od pojave ka suštini oduvek postoji i u filozofiji i u nauci. Ipak, umesto transcendentalne fenomenologije kao apsolutne metodologije filozofije, nauke, ti (pređašnji) filozofi ili naučnici su, upravo poštujući od početka to  nepodeljenog jedinstvo forme–sadržine misli i predmeta mišljenja, saznanja i predmeta saznanja pri svom rešavanju najraznovrsnijih problema od početne pojave, za razliku od Huserla, uspeli na kraju ponešto i da kažu o njenoj suštini: bilo logike, metafizike, etike, politike, estetike, matematike, fizike… itd.