Апсолутна идеја као јединство теоријске и практичне идеје
Аутор: Томислав Новаковић
Ако је Исус Христос за верујућег човека само најузвишенија представа Бога, није сам за себе (по себи), него управо кроз јединство мишљења и бића, појма и опажаја, форме и садржине, појаве и суштине, временског и вечног, стварајућег духа и створене природе потврђује апсолутно: "Ја и Отац једно смо"... Иако тврди да је „апсолутна идеја... јединство теоријске и практичне идеје" Хегел апсолутно потврђује само са теоријске стране филозофског мишљења, појма, а не кроз јединство теоријске и практичке идеје које је управо у Исусу Христу једино апсолутно присутно...
Хегел каже"да је Платонова дефиниција Бога [у Тимају] као бесмртни живот што има једно тело и једну душу који су по себи и за себи увек једно исто, неодвојено једна дубока, велика идеја: идентитет објективног и субјективног, нераздвојеност идеалног и реалног, душе и тела.".. да се: „Бог као живи Бог и још више као апсолутни дух сазнаје...само у његовом делању"... и да "појмовно сазнање његовог делања… схвата појам Бога у његовом бићу". Ипак, како је за њега првостепена делатност сазнање, мишљење у самокретању појма, он опет на крају каже: "А његово биће у његовом појму.“
Међутим, исто као што никакво биће не може бити по себи и за себе, без сазнања, мишљења, појма, не може ни „потпуно слободно“ сазнање, мишљење, појам као „апсолутна форма“ духа бити без садржаја, бића.
Парменид каже „Ти нећеш наћи мисао без онога у чему је она показана“ – без предмета мисли.
А Кант: „појмови без опажаја су празни, опажаји без појмова слепи“.
Иако са дефиницијама: „Идеја је... апсолутно једиство појма и објективитета“ ... „чистога појма и његове реалности" остаје у традиционалном одређењу истините идеје, Хегел са "доследним" монизмом, панлогизмом" покушава да докаже да је појам по себи и за себе не само начин да мишљење субјективно зна себе, већ и првобивствени објективитет, супстанцијалнна страна ствари.“
Међутим, када Платон каже да идеје нису само појмови сазнања, него супстанцијална страна ствари, сама појединачна вечна бића, он њихову вечну суштину и вечно постојање не утемељује кроз сазнање, мишљење по себи и за себе (где је свака појединачна идеја само неки степен сазнања апсолутне истине), већ у надсазнајној, надсуштаственој (идеји свих идеја), највишој идеји добра.
Никако није могуће да мишљење "по себи и за себе" утемељи онога који мисли, него само обрнуто: онај надсазнајни, надмислени који мисли, саму мисао, мишљење!
И када Хегел (под утицајем Фихтеа, и раног Шелинга) покушава да у субјективно-објективном сазнању, мишљењу по себи и за себе у апсолутној идеји изједначи форму и садржај, сазнајно и онтолошко, мисао и предмет мисли, он, заправо, онтолошко своди на сазнајно-логичко, предмет мисли на завршну логичку форму мишљења, апсолутни појам о појму.
Иако је критеријум апсолутне истине истоветност мишљења и бића, а не само самодовољност мишљења, код Хегела је појам по себи и за себе „појео“ сваки садржај бића и ту истоветности мишљења и бића нема.
Форма, свакако, није апсолутна када стоји наспрам све садржине, него када садржи сву могућу–стварну–нужну садржину.
Зато је у Хегеловом систему апсолутног духа религија, религиозно осећање, уверење човека и човечанства – јер су те најузвишеније представе Бога у алегоријским причама, визијама у списима откривене религије још увек везане за чулне представе – постављена, додуше, изнад апсолутне чулности у уметности, јер апсолутно у подручју лепог зависи од чулног опажања, али и испод апсолутног мишљења у филозофији, које у саморазвоју сазнања од појавног бића, суштине до апсолутно истинитог појма по себи и за себе, као вечне логичке суштине Бога, саставља све те могуће–стварне–нужне логичке разлике, супротности.
Међутим, ако је за њега „апсолутна идеја... јединство теоријске и практичне идеје", и апсолутно не потврђује себе само сазнањем кроз теоријску идеју, већ кроз највише јединство теоријског (знања) и практичног (деловања), с којим правом апсолутну истину потврђује са теоријске стране филозофског мишљења, појма, а не управо у апсолутном јединству теоријске и практичке идеје, мишљења и бића, коначног и бесконачног, форме и садржине, субјективног и објективног, реалног и идеалног, духа и природе ...
Ако већ каже: „У хришћанској религији...је човек као човек одређен за вечно блаженство,.. има апсолутну, бесконачну вредност...у хришћанству се садржи догма о јединству божанске и људске природе коју је Христос открио људима: човек и Бог, објективна и субјективна идеја ту су једно исто“, онда не може вечну истину сагледавати само кроз сазнајно-теоријску логичку форму појма по себи и за себе, апсолутног самосазнања, мишљења “пре све створене природе и једног коначног духа“ (јер и та форма „„апсолутног“ појма, сазнања, мишљења зависи и од надсазнајног, надмисленог Бога и од садржаја другобивствене природе), већ кроз апсолутно јединство потпуно слободне форме мишљења и све могућег природног садржаја, бића, које је по светој речи–делу („Ја сам у Оцу и Отац у мени“) једино у Исусу Христу стварно присутно?
Ако је Исус Христос за верујућег човека само најузвишенија представа Бога (апсолутног духа, идеје), није сам за себе (из себе, по себи), већ апсолутним јединством теоријске и практичне идеје, мишљења и бића, појма и опажаја, форме и садржине, појаве и суштине, временског и вечног, стварајућег духа и створене природеједино потврђује ("Ја сам у Оцу и Отац у мени") ту апсолутност.
Како може Исус Христос сам по себи према „самосазнајућем појму“ бити представа, кад управо у највишем делу добра саставља у крсту све разлике, супротности коначног и бесконачног, форме и садржине, реалног и идеалног, надјачава супротности смрти и живота, живог и неживог, духа и природе?
Хегел, додуше, не каже да је сам Исус Христос представа јер се у његовим причама, речи, делу свакако пројављује Дух истине, али да се много пре, више говори о Богу, сазнаје Бог по апсолутној мисли, појму, ослобођеном од сваке слике, представе, свих природних, душевних садржаја, него кроз све те живе слике, узвишене представе, догађаје, доживљаје у којима се меша стварно и могуће, слободно мишљење по логичкој нужности сазнања у самокретању појма ка апсолутној истини и спољашњи догађаји, субјективни доживљаји, случајни чулни садржаји.
„Религија и филозофија имају заједничку садржину и разликују је само по својим формама; и ради се само о томе да се форма појма дотле усаврши да би била у стању да схвати садржину религије."
Међутим, апсолутно свој реалитет, идеалитет управо потврђује у јединству форме са садржајем, мишљења са бићем, Сина са Оцем, Бога са човеком и у свакој Христовој речи, делу сведочи да је субјективно објективно и објективно субјективно, што признаје и сам Хегел.
Не може дрво дати род када је корен ишчупан из земље. Ако на почетку и на крају то логичко првобивство апсолутног духа, идеје, осим логичке форме појма, нема никакав садржај, то није слободни дух, апсолутна истина мишљења у јединству са свим (могућим стварним, нужним) бићем.
Хегел у складу са монистичким начелима тражи да све буде један апсолутни дух, идеја, међутим управо је у Исусу Христу идеално, духовно, вечно потврђено у простору, времену, материји, телу реално.
Зато може рећи: „Ја и Отац једно смо...“ јер у свакој својој мисли, речи, одлуци, делу сведочи апсолутно јединство Бога са човеком и човека са Богом, теоријског и практичног, бесконачног и коначног, форме–садржине, појаве и суштине, истине и живота из вечног живота.
То је једини изворни монизам где подељености вољно-логичког и онтолошког, бића и мишљења, духа и тела...нема, јер је највиша логичка могућност истовремено и најстварније, највише дело, субјективно објективно и објективно субјективно и зато апсолутно.
Управо код Хегела то јединство теоријске и практичне идеје не постоји, већ се "апсолутна идеја по себи за себе" као вечна суштина Бога разоткрива само из теоријске стране филозофске мисли о самој мисли, која у завршном појму појма саставља све могуће–стварно–нужне разлике, супротности мишљења, бића.
Хегелова дијалектика апсолутне логичко-онтолошке форме у сва три степена велике тријаде остаје негативна према сваком могућем–стварном–нужном садржају бића.
По Хришћанској тријади Бога Оца Сина и Светог духа, он у Науци логике чистим појмом појма излаже вечну логичку суштину Бога Оца; апсолутни дух, царство идеја пре стварања света; у Филозофији природе, отпуштање духа у природу, стварањем света отуђење Бога Оца, другобивство апсолутне идеје, отеловљење Бога Сина.
И најзад, у Филозофији духа, Бог Свети Дух се апсолутним самосазнањем, самомишљењем враћа себи.
Међутим, ако чисто мишљење о самом мишљењу из потпуно слободне форме појма нема никакав природни, чулни садржај ни на почетку у Логици, вечној духовној идеји (у апсолутно логичком садржају), ни у средини, у Филозофији природе, где сав природни садржаја схвата само као оспољено, отуђено апсолутно мишљење, као другобивство вечне идеје, како га може имати у Филозофији духа ка0 самосазнајући, самомислећи појам, када свеобухватном филозофијом филозофије напусти на крају све садржаје, природе, историје и врати вечном првобивству, апсолутне идеје!?
Божији Дух отеловљењем, земаљским животом Сина ништа не губи, него кроз небеско синовство–очинство потврђује нераздељивост Свете Тројице: да је Бог једно са човеком, и човек једно са Богом, да мишљење једно са бићем и биће једно са мишљењем, да дух једно са телом и тело једно са духом, да је субјективно у потпуном јединству са објективним и зато апсолутно.
Не може се негативном дијалектиком то тројично биће Бога Оца Сина и Духа Светог некаквим саморазвојем, степеновањем сазнања (кроз отуђење духа, оспољење и повратак духа себи) прекидати, укидати.
Исус Христос није другобивство оспољене идеје у природи, простору, времену, историји, већ сваком речју, делом живота сведочи да је Син једно са Оцем и Отац једно са Сином, и да је у тој истини истоветној са животом живот вечни живот.
Апсолутни дух се не може одвојити од Бога Оца и апсолутним самосазнањем, мишљењем по себи и за себе посматрати као само као апсолутно логичко вечно првобивство.
Ко одриче ту истину, хули на јединство Сина и Оца, истине и живота из вечног живота.
Божији Син се земаљским животом не отуђује, него безгрешним Зачећем, Отеловљењем, Распећем, Васкрсењем, Вазнесењем, Педесетницом… потврђује савршено јединство Сина са Оцем и Оца са Сином, Бога а човеком и човека са Богом и безгрешног живота са вечним животом.
Није довољно само знати шта је добро, праведно, лепо, истинито... па чекати да се у неком будућем миленијуму „ општа свест као самосвест изједначи са делом“ па то добро, лепо, истинито... и изврши; да се дух појединца, његова самосвест, знање изједначи са свеобухватном стварношћу, да субјективна и објектива идеја апсолутном идејом изједначи мишљење са бићем, него по добром, праведном, лепом, истинитом треба од почетка, са сваке стране, краја добро, лепо, праведно, истинито делати, живети...
О Новаковић Томиславу
Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара у Чачку као самостални филозоф.
Филозофија дана
Природна наука користи логику када општим и нужним законима објашњава ред, поредак света, а било какав космички ум, логос, за целовито јединство материје–енергије, по дефиницији „објективне“ науке, искључује већ на почетку!
Без обзира што не прихвата никакав праузрок изван саме природе, да би наука уопште била наука, она неки неки јединствени логос микро-макро света мора предочити.
Не ради се само о томе да се нашем објашњавању света има право приговорити да је "антропоцентрично", него да ли се без неке (било какве) јединствене логике за сву материју–енергију–простор–време–брзину, све облике макро, микро света, уопште нешто суштински објашњава!
Ако човек (било који живи створ) има (неку) „главу“, зашто је не би имала и сва микро-макрокосмичка природа у сваком свом делу, као стварајуће знање по коме свака ствар или биће јесте то што јесте.
Томислав Новаковић