Tomislav Novaković filozof

Petak | 24. Maj 2024.

Tomislav Novakovic

Akademija

Program predavanja na akademiji DESIRE

 

 

 

Filozofski put od početnog čitanja filozofskih tekstova, ili slušanja filozofskih predavanja, do vlastite filozofije vrlo je dug. Da bi neko postao filozof mora da istražuje duhovnu baštinu iz čitavog sveta i strpljivo proučava ideje velikih filozofa. Ipak, najplemenitija strana filozofije je  da čovek duhovno bogatstvo više ne traži samo u tuđoj mudrosti, ili spoljašnjim stvarima, već da ono najdragocenije pronađe u sebi. I mada naše misli nikada nisu samo naše, tek kada  u filozofsku riznicu dodamo nešto novo, svoje, mi ćemo u toj duhovnoj palati imati svoje mesto i sve to bogatstvo ideja postati nekako naše, kao što i ono što mi donosimo drugima postaje svojina za sve. To je onaj najsporiji put mudrosti u kome se na početku ne vidi nikakvo pomeranje, a na kraju istina ima korake od sedam milja.

 

Kao što čovek vidi svojim očima, čuje svojim ušima, oseća svojim srcem, jede svojim ustima.., govori svojim jezikom, tako mora da misli svojom glavom…

 

Akademija DESIRE je škola otvorenog tipa koja nudi najširi spektar predavanja, kurseva iz filozofije, teologije, alternativne medicine, umetnosti, psihologije, sociologije, ekonomije, marketinga... koja  imaju za cilj da jačaju i usavršavaju čovekovo telo, dušu i duh... U okviru akademije postoje i programi iz filozofije i teologije sa najširim spektrom tema,  koje se  mogu dopuniti u dogovoru sa predavačem. Mnogo veći raspon tema može se videti na sajtu www.filozof.rs. Svakako, ono previše stručno na sajtu biće jednostavnije izloženo na predavanjima ili razjašnjeno na seminarima, a uz to i prošireno novim saznanjima. A za one stručnije polaznike, koji žele da budu upućeni u najskrivenije filozofske i teološke tajne, mogu se organizovati seminari o tim najvišim temama.

 

Kako biti  mudar?

 

Filozofski put od početnog čitanja filozofskih tekstova, ili slušanja filozofskih predavanja, do vlastite filozofije vrlo je dug. Da bi neko postao filozof mora da istražuje duhovnu baštinu čitavog sveta i strpljivo proučava ideje velikih filozofa. Ipak, najplemenitija strana filozofije je da čovek duhovno bogatstvo više ne traži samo u tuđoj mudrosti, ili spoljašnjim stvarima, već da ono najdragocenije pronađe u sebi. I mada naše misli nikada nisu samo naše, tek kada u filozofsku riznicu dodamo nešto novo, svoje, mi ćemo u toj duhovnoj palati imati svoje mesto i sve to bogatstvo ideja postati nekako naše, kao što će ono što mi donosimo drugima postati svojina za sve. To je onaj najsporiji put mudrosti u kome se na početku ne vidi nikakvo pomeranje, a na kraju istina ima korake od sedam milja.

Filozofija je, zapravo, nalik kosmičkom brodu koji nas „prvom, drugom, trećom kosmičkom brzinom“ duha odvaja od zemljine gravitacije svakodnevnih briga i problema i vodi do sveobuhvatne ideja ali i tom  sveobuhvatnom istinom vraća čvrstom tlu, osvaja duhovno bogatstvo za sebe i druge, za sve. To je put od onog unutra ko smo ka sve-jednom, jednom-svemu van i obrnuto, prvostepeno  mikro-makrokosmičko putovanje kroza sve dimenzije.

I kao što se ne može leteti samo sa jednim delom kosmičkog broda tako se i za  duhovni let istinom mora imati „kosmički brod“ celovite ideje. Zato filozofija ne može nikako biti nešto nedomišljeno, nego samo jedan od početka do kraja dosledno  povezan sistem misli.

I mada se jedna filozofija pojavljuje u određenom prostoru, vremenu, ona svojim pitanjima i odgovorima nudi duhovnu trpezu za svako meste, vreme i istovremeno biva prisutna u svome mestu, vremenu. Iako postoje razlike na istog i zapad, sever i jug, njih prvenstveno treba pojmiti u samom čoveku. Kad te nešto lepo, dobro, istinito obasja u duši, to je istok, kada ti padne mrak na oči, to je zapad, a jedno i drugo je moguće, na svakoj strani sveta...

Svaki čovek i narod  traži pomoć mudrosti da objedini lično i zajedničko dobro. I ako neko područje treba da prevaziđe granice svake vrste, slobodno koristi duhovne plodove sa svih strana i traži, nalazi uzvišenom vizijom najbolje rešenje za sve, onda je to upravo filozofija. Gradi se duhom grad večni pravih ulica istine od časnih dela iz svakog mesta vremena gde se ljudi sreću srcem k srcu, licem k licu.

Skoro da neverovatno deluje povezanost Atene kao boginje mudrosti i zaštitnice Atine, kojoj je posvećen Partenon i ljubavi ka mudrosti koja se najviše ispoljava upravo u Atini! Civilizovanje čitave Evrope ispoljava se najviše u atinskoj državi, koja u svom vrhuncu podrazumeva filozofiju, jer ljubav ka mudrosti jača pojedinca i državu i zato se tu postavlja  iznad svih vrlina – shvata na religioznom nivou.

Ipak, svetska civilizacija nema u svom utemeljenju samo grčko-rimsku kulturu, nego mnoge elemente egipatske, mesopotamske, indijske, kineske, egipatske, feničanske, judeo-hrišćanske kulture, novije kulture severne i južne Amerike... Grci su besprekorno utemeljili mnoge filozofske, naučne, političke, umetničke discipline ali neka druga područja i te kako bitna za razvoj svetske civilizacije uopšte nisu uzimali u obzir.

Zapravo, svima je poznato šta su stari Grci dali u filozofiji ili u drugim oblastima, zato ova nova akademija u svom filozofskom delu upravo želi da naglasi ona jako bitna područja koje ni grčka, ni kasnija filozofija nisu utemeljile.

Od pet suštinskih područja kojima ćemo se mi ovde baviti: metafizika čiste volje i jedne slobodne vlastitosti, metafizika jezika, metafizika mirisa i ukusa, dodira, metafizika polnosti, roda, i mikromakroksomologija, grčka filozofija direktno utemeljuje samo ovo zadnje, a tek posredno metafiziku čiste volje i metafiziku jezika.

Iako je Platon filozofiju, kao prvostepenu nauku, učenje koje vodi najboljem životu čoveka i države postavio iznad svih drugih nauka, kao ideju dobra iznad svih drugih ideja, kasnija filozofija je takvo mišljenje napustila. Tako je započeo rascep između onoga čime se bavila teorijska filozofija i onoga što je u praktičnom životu ljudima i te kako i bitno, koji sve više povećavao, dok to na kraju nisu postali potpuno različiti svetovi. Filozofija više nije bila osmišljavanje praktičnog života, nego se svojim teorijskim saznanjem takmičila sa naukom, koja joj je na kraju preuzela predmet i tako obezvredila. Filozofija nikako ne bi trebalo da optužuje stvarni život da je u neskladu sa njenim idejama, nego mnogo pre da zaključi da je postala sluga nauke na kraju,  jer je  neka suštinska područja praktičnog života, bez kojih se ni  čovek i zajednica ne mogu osmisliti na celoviti način, zapostavila još na početku. Međutim, ne samo od potreba za mudrim osmišljavanjem najboljeg života ne može nestati u čoveku i čovečanstvu, nego je praktična mudrost bila jedno sa čovekom i čovečanstvom od početka. To nikako ne znači da ova NOVA AKADEMIJA stoji naspram naučnosti ili akademizma, jer se ne bi tako ni zvala, nego baš naprotiv da tvrdi da su filozofija i nauka odavno napustile izvornu naučnost i akademizam jer  izbegavaju da neka jako bitna područja praktičnog života budu predmet njihovog istraživanja. I zato filozofija svoje zaslužno akademsko mesto može ponovo zadobiti samo ako u svoja  istraživanja uključi ta prvostena područja.

Na primer, iako se čista volja i jedna slobodna vlastitost bespogovorno podrazumevaju u celokupnom praktičnom životu: za osnovu ličnosti, privatne svojinu, porodično i nasledno pravo,  izbornog sistema, slobodnog odlučivanja, delovanja, pravnog dogovora, ugovora, uopšte, utemeljenje svake institucije od porodice do države, opšti i nužni sudovi nauke ne samo da ne uzimaju u obzir supstancijalnu volju i jednu slobodnu vlastitost, nego je unapred poriču! Međutim upravo su nadopažajna, nadsaznajna volja i jedna slobodna ličnost ono  prvostepeno metafizičko što bi najpre trebalo biti predmet naučnog i filozofskog istraživanja![1]

A na metafiziku čiste volje i jedne slobodne vlastitosti se nastavlja metafizika jezika, metafizika polnosti, roda, metafizika mirisa i ukusa i na kraju jedna mikromakrokosmologija.

Sa druge strane, teologija je od početka uzima u obzir taj prvostepeni praktično-moralni okret u čoveku i čovečanstvu: podrazumevala: metafiziku čiste volje i jedne slobodne vlastitosti, metafiziku jezika (svetu reč, reč kao svetinju) rečeno-učinjeno, metafiziku polnosti, roda, metafiziku mirisa i ukusa,  i na kraju mikromakrokosmologiju za jedinstvo živog i neživog.

Svakako, ova akademija neće samo postavita te nove praktične ideje  u same temelje filozofije, ili teologije, nego će prvo na stručan način interpretirati celokupnu istoriju filozofije, i tek u kritičkom dijalogu sa najjačim filozofskim idejama zasnovati te nove discipline praktične filozofije.

To prožimanje najviših novih i starih ideja neće samo oživeti plodni dijalog različitih filozofija, ili religija, nego će  omogućiti prevodnice između nauke, filozofije, teologije, psihologije, prava, ekonomije, umetnosti,  politike... Cilj, je da se tim izvornim filozofskim načelima kroz jako uporište, plodno čvorište koje se širi na sve strane, postavi onaj magični kamen, sa kojim i čovek i čovečanstvo može dostići onu najuzvišeniju duhovnu  sintezu. 

 


 

[1] Za šire pogledati na ovom sajtu rad: Filozofija i prirodna nauka

 

Jedna slobodna vlastitost

 

Kada čovek jedno misli, drugo govori, treće radi, kako će uopšte znati da je to on sam i da je to njegova vlastita volja? Samo kada su mu misli reči, odluke i dela u jedinstvu to je njegova vlastita volja, njegov vlastiti život... Kada čovek jakim karakterom ima vlast nad sobom tada vlastitom voljom određuje svoju sudbinu, stvara svoj život... I zato čista volja i jedna slobodna vlastitost nije samo najjače uporište za filozofiju i teologiju, nego i za nauku, umetnost, pravo, ekonomiju, psihologiju,  politiku.., svaku vrstu organizovanja...

Postoje dve najveće zapovesti Starog Zaveta i dve najveće zapovesti Novog Zaveta. Ja sam Gospod Bog tvoj; i Ne imaj sebi idola, nemoj im se klanjati niti im služiti. Što znači: samo ako si Božiji ti si svoj i ako si svoj ti si Božiji. Prva zapovest ljubavi ka Bogu je više uspravna strana krsta, a ljubav ka bližnjem više horizontalna. Obe zajedno  su uputstvo iz večnosti, duhovna orijentacija za srce, dušu za svako vreme ili mesto.

 

Sveta reč – reč  kao svetinja

 

Ljudi jedni druge često ne čuju, ne razumeju...  pa čak ni kada na prvi pogled isto misle! Lako obećaju, pa to posle ne ispune. U suštini, sastavljaju se većinom u površnoj reči koja često ne uspeva  da se suštinski  izrazi i razume sebe i druge. I zbog svega toga ne samo da se međusobno ne slažemo, nego se još više razlažemo. Prava sloga traži suštinsku komunikaciju za jasan dogovor, ugovor, a pogotovo obavezu da se ispuni dogovor. U svetinji obećanog–učinjenog je temelj svete reči, pa bi naš svakodnevni život trebalo na tome da se zasniva. Zato se  kaže: reč je svetinja.

Nije lako dostići suštinsku komunikaciju u kojoj ljudi razmenjuju duboke misli, osećaje, ideje. Doduše, suštinska komunikacija ne mora da bude samo filozofija, nego se ona može ispoljavati na mnogo drugih načina. Ipak, mora se ozbiljno misliti da bi se otkrila suština problema i  pronašlo najbolje rešenje za sve. A da bi se prihvatilo  zajedničko mišljenje u dogovoru, svakako je potrebna pomoć mudrosti.

Čovek stalno vodi razgovor u sebi, sa drugima, sa prošlošću, budućnošću... Sadašnje mogućnosti tehnike nam omogućavaju da imamo raznovrsne komunikacije sa ljudima po celom svetu. Ipak iako je autoritet oca (pisana reč)  presudan, živa reč je majka koja se najviše trudi u vaspitanju i odgajanju deteta; i zato se kaže maternji jezik. Živa reč, govor između ljudi licem k licu je suština  razumevanja i nju ne može zameniti nikakva savremena komunikacija. Zato je dobro što postoji jedno  mesto kao ova nova akademija gde ljudi mogu u punoj otvorenosti i uvažavanju druge ličnosti i tuđeg mišljenja da dostignu pravednu ravnotežu svih strana kao u starim filozofskim školama i ožive onu duhovnu radost kada izvornim istraživanjem sami učestvovuju u najuzvišenijoj gozbi ideja.

 

Samo ako si svoj ti si Božiji i ako si Božiji ti si svoj

 

Čoveku je svakako jasno da ne može niko da jede, pije...  za njega, ali mu nikako nije jasno da  isto tako ne može  drugi da misli za njega… Ako ima svoju ličnost,  svoje ime, prezime, rod, državu, imovinu, umeće, posao …  zašto ne bi imao i svoj duh? Kako će neko biti suštinski slobodan, ako nema vlastite misli, reči? Čoveku se čini da on iz svoje slobodne volje može izabrati tuđe misli, odluke. Međutim, tuđe misli, reči, duh su i tuđe odluke, dela, tuđi život. Kako će čovek imati vlastiti život, slobodnu ličnost, ako nema slobodan duh. Ako nema slobodu misli za svoje reči, neće imati ni slobodne odluke za svoja dela. Da bi se ono obećano po tvrdoj reči i ispunilo potrebno je da je vlastitim mislima promišljeno, slobodnim duhom potvrđeno. Od toga da neko drugi ne može da jede, pije za tebe, do toga ne može niko drugi da misli za tebe – dalek je put…


Duhovna sloboda

 

Kao što ne postoji nikakav određen model čoveka, tako ne postoji jedan određen filozofski pravac koga će se ova akademija unapred držati. Čak ni samoj filozofiji po sebi, a kamoli nekom filozofu, filozofskoj školi ili pravcu ne treba pristupiti idolopoklonički. Istorija filozofije ne potvrđuje samo kritički osvrt novih filozofija na prethodne filozofe, nego i na samu filozofiju uopšte, jer se shvatanja same filozofije, kao i samih  filozofskih ideja često razlikuju od filozofa do filozofa. Ako neka oblast treba da bude hrabra i dosledna u potrazi za istinom i slobodno prespituje sve duhovne autoritete, onda to upravo treba da bude filozofija 

To ne znači da se treba vratiti ko zna kojem prostoru,  vremenu, nego, ako već postoje različiti, često i suprotni načini razmišljanja, delovanja i u ovom našem i svemu dosadašnjem vremenu, treba putovati duhom kao vremeplovom i slobodno koristiti, kombinovati sve modele prošlosti i vizije ka budućnosti kroz uvek savremene, svevremene ideje.

           

Akademija DESIRE.

www.akademija.rs

www.filozof.rs

Adresa:  Vojvode Bogdana 30 (ulaz iza zgrade).

 

Svi zainteresovani polaznici oko uslova škole i eventualnog upisa mogu sva potrebna obaveštenja dobiti na telefone:

 011/ 344 31 60 Akademija DESIRE

063/ 720 8 555        Tomislav

novakovictomislav5@gmail.5

065/ 369 11 99          Zoran

e-mail: sokolovic.zoran@gmail.com

   

 

Spisak tema:

 

Načela nove filozofije

 

Metafizika čiste volje  sve naše misli, reči, odluka, želje izvodi iz jedne slobodne vlastitosti. Metafizika polnosti utemeljuje duhovno srodstvo svih ljudi. Sa metafizikom roda i  jedne slobodne vlastitosti utemeljuje se ne samo ličnost, privatna svojina, porodično i nasledno pravo nego svaka institucija i sama država… Kada se iza pojedinačnih reči, rečenica ne traži samo sveobuhvatna celina duhovnog jezika, nego da iz svete reči ili reči kao svetinje rečeno u pisanom ili obećanom dogovoru, ugovoru bude i ispunjeno, to je metafizika jezika. Takođe, samo se kroz carsko-sveštenički miris istine koji osvećuje srce, dušu, telo, duh za ukus u ljubavi Boga dostiže najviše, najdublje fizičko i duhovno sve-jedno–jedno-sve, koje sastavlja sve što se vidi, čuje, dodiruje, oseća, misli po celom čoveku, ljudskom rodu. Na kraju, mikromakrokosmologija povezuje neživo i živo, makrokosmičko jedinstvo, utemeljuje iz najstarijeg mikrokosmičkog jedinstva.

 

Načela praktične logike  

 

Čisto logičko Ja može se utemeljiti samo u jednom voljnom Ja. Samo iz jedne konkretne ličnosti čovek ima jednu vlast u sebi, samosvest,  jedinstvo u sebi.  Kada čisto Ja ne bi bilo  jedna ista vlastitost, vlastito Ja,  zašto bi se zvalo Ja, uopšte bilo Ja!? Sva tri osnovna logička zakona utemeljena su voljnom Ja. Zakon neprotivurečnosti tek iz čiste volje i jedne iste vlastitosti sjedinjuje praktičnom logikom sve opažaje u  pojmu, pojmove u sudu, sudove u zaključku.  Zakon identiteta misli sa osećajem, reči sa delom, kao glavu sa telom – istinu sa životom. A zakon isključenja trećeg iz jedne slobodne vlastitosti ima  jasno da–ne, jeste–nije, hoću–neću spontano mišljenje,  suđenje, kao i odlučivanje delovanje. Samo zato što iz najstarije sintetičke osnove čiste volje postoji konkretna Ja=Ja stalnost jedne iste vlastitosti, postoji i prazna A=A opštelogička, matematička i to je suština priče i kraj  diskusije  stare  dve hiljade godina!

 

Načela praktične filozofije

 

Samo se iz čiste volje u jednoj ličnosti dostiže jedinstvo ispravnog mišljenja, odlučivanja, delovanja. To utemeljenje je posebno bitno sada, kada se suprotni motivi, potrebe, želje, šire na sve strane, i njima ne samo bogati, nego često i razbija jedinstvo čoveka i zajednice. Na slobodi ličnosti počiva metafizika roda, metafizika jezika, porodično i nasledno pravo, svaki dogovor, ugovor... Opšta volja je samo rezultat većinske volje, konkretni čovek glasa ili biva biran, potpisuje svaki dogovor, ugovor;  zajednička, politička  volja pretpostavlja  slobodnu vlastitost sa imenom i prezimenom.

 

Filozofija duhovne slobode 

 

Ako čovek nema pravo da nasrne na svoje telo, život da ne naruši starije Božije pravo, odrekne dušu, s kojom mu je dato pravo na život, nego je još dužan da je brani (kao što po osnovi prirodnog prava brani svoje telo, život), tako još više nema pravo da se odrekne svoje duhovne slobode, kao osnovne snage duše, preda je drugom, bilo drugom čoveku, grupi, partiji – a da ostane (suštinski) čovek. Tačnije, ono prvo pravo postoji za ovo drugo, jer iako životinje imaju pravo da brane svoje telo, život, opet niko ne kaže da su one zbog toga slobodne. Mnogi se odriču političke slobode, prava glasa, svog političkog delovanja, ali se duhovne slobode, kao suštinske osnove svoje ličnosti ne odriču ni u snu.

 

Moral i dobro

 

Ne čini zlo je izvedena  moralnost po prvostepenom: čini dobro. Čin zla narušava prvostepeno lice čoveka a ne suprotstavljanje laži, zlu narušava obraz čoveka. Neko je  dobar iz svoje slobodne volje, što  voli, želi dobro, što hoće da bude dobar, kao što neko drugi neće, a ne po nekakvoj “mora,“ “treba“ osnovi. Čovek ne može dostići najvišu vlast u sebi, jednu slobodnu vlastitost kada jedno misli, drugo govori, treće odlučuje, četvrto radi... Zločinačka volja, koliko god imala jedinstvo u zloj, lažnoj misli, reči, odluci, delu, čeka, ako ne već  danas, sutra, u bliskom vremenu, svakako, sukob, nejedinstvo u sebi i sa drugim voljama. Odbacivanje laži, zla ne samo da ne smanjuje svet, nego ga slobodnim činom dobra suštinski povećava, usavršava ka kvalitativnom bezmerju!

 

Etika i Politika

 

Zapravo odnos etike i politike u najširoj osnovi je odnos duše i tela. prava suština politike ne može se nikako odvojiti od etike. U arhitektonici međuljudskih odnosa statika u temelju države je etika, zakoni stubovi svih institucija, dok je dinamika praktična sposobnost politike....Samo ako postoje moralni odnosi između konkretnih ljudi u mikrosvetu, postojaće i oni makrosocijalni u državi (makrosvetu). „Ako ne voliš brata koga vidiš, kako možeš voleti Boga koga ne vidiš“. To jest, ako ne izrađuješ pravedne odnose sa konkretnim ljudima s kojima živiš (ne voliš svoje bližnje), kako ćeš izgrađivati državu (voleti državu). 

 

Najpravedniji politički sistem  

 

Mi nijedan posao ne prepuštamo slučajnosti, nego proveravamo stručnost i sposobnost, a onaj najbitniji, kao što je vođenje države, bez ikakve provere dajemo po većinskom pravu glasa nekome ko se na izbornu listu samo prijavi! Nije suštinsko pitanje ko je najbolji od onih koji su se prijavili, nego da li su se najbolji uopšte prijavili! Kada u čoveku ili državi bolje (ili najbolje) vlada gorim, to čini boljim čoveka ili vodi u bolju (ili najbolju) državu, jača slobodu čoveka i slobodu države. A kada gore (ili čak najgore) u čoveku ili državi vlada, tačnije, porobljava bolji deo čoveka ili naroda, to ne samo da umanjuje slobodu čoveka i slobodu države, proizvodi gore ljude i goru državu i ceo narod  vodi u rasulo,  nego izaziva na kraju tiraniju, oligarhiju ili anarhiju ili porobljavanje tog naroda, države od strane drugih naroda, država..

 

Filozofija i politika   

 

Mudrost je potrebna bogatom i siromašnom čak i životinjama i biljkama da prežive, a kamoli čoveku ili narodu. Kao što se vidi svojim očima, čuje svojim ušima, oseća svojim srcem, jede svojim ustima…, govori svojim jezikom, tako se mora misliti svojom glavom. Kada jedan narod nema vlastitu praktičnu filozofiju u osnovi svoje politike,  ili ekonomije, kulture on će prvo biti nadvladan tuđom filozofijom, pa zatim tuđom politikom, ekonomijom, kulturom, a na kraju, najčešće i vojno pokoren. Ako jedan narod ne vodi duhovnu borbu s kojom osvaja nove naučne, ekonomske, kulturne prostore i ideje, drugi narodi prvo dovode u pitanje njegov duhovni integritet,  a potom ide ne samo ekonomsko, kulturno porobljavanja tog naroda, nego najčešće i fizički  napadi, osvajanja te države, te zemlje…

 

Geopolitika i filozofija

 

I bez obzira što je vrlo teško iskoristiti to ukrštanje najvećih polariteta, samo ako budemo toliko mudri da u tom središtu generišemo nove ideje za svu okolinu i ostali svet, zadobićemo svoju suštinsku ulogu među drugim narodima.. Ako nas ne prihvataju na jednoj strani, možda bi trebalo da shvatimo da u tom središnjem položaju iz starijeg duhovnog roda pre svake jednosmerne politike iz nepodeljene etike već uključujemo sve strane! Da mi nismo takvi što se tu nalazimo, pa da po načelima geopolitike iz tog središnjeg položaja, objašnjavamo svoju neopredeljenu politiku, nego smo tu, u središtu,  što smo takvi, što smo pre svake podeljene politike utemeljeni iz nepodeljene etike! I da iz takve praktične filozofije  utemeljimo svoju ekonomiju, kulturu,  politiku...

 

Može li se dostići duboka i trajna sreća bez socijalnih  načela?

 

Može li neko doći do te i takve duboke i trajne sreće, koja se ne sudara, sukobljava u susretanju sa drugima, ako ne vodi računa o sreći drugih? Postoji li neki unapred rukovoditelj ispravnog života koji nas vodi ka sreći? Može li pojedinac biti dugo zadovoljan, duboko srećan, ako nije zadovoljna, srećna većina, ili većina oko njega nesrećna? Pravda traži jednakost za sve, kao štobi istina sve strane podjednako trebala da uzme u obzir. Mozak, srce, svaki organ dat je za celinu života, celina organizma organizovana je po hipersocijalnom, hipermoralnom načelu svi za jednog, jedan za sve. Da li to znači da je samo duhovna radost ono nepotrošivo bogatstvo  koje se može deliti sa svima?

 

Analitička metafizika

 

Analitička metafizika sažeto interpretira sve osnovne filozofske principe i jasno izlaže suštinu svake filozofije. Kroz izoštreni dijalog sa celokupnom filozofskom tradicijom, ona suštinskom analizom, sintezom u najvećoj mogućoj meri prati kontinuitet filozofskog istraživanja, sve dok iz svih tih različitih, suprotnih ideja ne dođe do jednog sveobuhvatnog rešenja. Ta sveobuhvatna analitičko-sintetička metoda ne omogućava samo pristup prvostepenom ontološkom problemu, nego utemeljuje plodnu metodoliju za rešavanje najšireg mogućeg spektra  svih ostalih filozofskih problema. Operativnim jezikom filozofskog pojma ona pronalazi suštinsku prevodnicu ne samo između svih različitih filozofskih sistema, nego i između različitih područja: filozofije,  nauke, religije, umetnosti, politike ...  

 

Metafizika jezika

 

Svaka logika, filozofija, nauka pretpostavlja neki jezik. I mišljenje neki razgovor između reči, pojmova. Po celini jezika sve je spolja jedan svet i sve unutra jedna svest. Najmanja jedinica jezika je ceo jezik i  semantički smisao reči dolazi tek sa celinom govora. Jedna slobodna vlastitost na čvrstoj, odgovornoj reči ili pisanom zakonu utemeljuje zalog obećanog–učinjenog, svaki ugovor, dogovor, ispituje iz govora, razgovora, dubokim rečima, pita – odgovara, daje odgovarajući odgovor. Samo metafizika jezika u zalogu tvrde reči, dogovora ili pisanog ugovora uključuje opšte i nužno značenje i istovremeno vlastito ime, konkretnu ličnost, slobodu drugog, različitog značenja, imenovanja.

           

Metafizika srpskog jezika

 

Iako su slova A i E prvi samoglasnici, u srpskom jeziku nema ni jedne reči koja počinje na A i E nego uvek stoji J ispred A i E za najbitnije reči Ja. U engleskom, na primer, obrnuto prvo I koje se čita kao Aj  (dakle A pa J), polazi se od logike ka volji. Od jednog razuma, glave, samosvesti ka volji srca, duše, tela.  U srpskom jaka veza od J ka A iz jedne iste vlastitosti utemeljuje praosnovu samosvesti (Ja=Ja) a veza od J ka E najstarije Je, Jeste, za logičko-gramatičku vezu subjekta i predikata. To početno voljno J u Ja  ili u Je (jeste) je ona kuka, veza koja ne utemeljuje samo hoću–neću, sve naše voljno odlučivanje, delovanje nego i svako je, jeste ili ne, nije u bilo kojoj vezi reči u rečenici ili pojmovima,  sudovima znanja.

 

Sveto ime, sveta reč

 

Da bi se shvatilo (imenovano) bilo šta, prvo se mora shvatiti samo imenovanje, ime. Vlastito ime je i sada (još uvek) nešto najnematerijalnije u materijalnom biću, svetu  i no ne može biti svojstvo, atribut nego je  vlasnik i imalac svih ostalih imenovanja da zove, priziva, sabira, bere, bira skupoceno skupa sve-jedno-jedno-sve reči u celovitom jeziku. Čovek prvo ima duhom ime i iz imena duhovno imanje. Zvanje duhom svetog imena je suštinsko zvanje (i znanje) čoveka. Sveto ime samo po sebi ne  može se svesti na druge reči, objašnjavati drugim rečima,  nego se upravo sve reči, imena utemeljuju iz svetog imena, imena samog po sebi. Tajna reči je sadržana u tajni imena, a tajna imena u svetom imenu samom po sebi, kao ishodištu duha za sve reči istine i tajnu vere. 

 

O živom govoru 

 

Tek kada se postavi brana površnom govoru, plitkoj reci jednosmernih reči i u dubokoj reci reči žive reči ukrste sva različita, suprotna značenja, dostiže se prvobitno značenje reči iz koga se  shvataju sva drugostepena, trećestepena značenja. Samo  u najjačoj reci žive reči, matici, slivu čitavog jezika taj od početka do kraja čisti tok, istočnik istine ima potrebnu snagu i dubinu da u duhovnoj „centrali” pokrene “turbinu” prvobitnog govora, indukuje celovitu metafiziku jezika. Da „rotorom” voljno-logičke kružnosti reč iz njenog jednosmernog značenja u običnom govoru ukrsti sa „statorom” svih ostalih reči za njeno najjače reči. Ili, obrnuto, da „rotorom” celovitog jezika i „statorom” voljno-logičke kružnosti sastavlja, rastavlja sve najraznovrsnije reči, pojmove sve dok ne indukuje  „struju istine“ za odgovarajuće rešenje, izvršenje.

 

Jezik i igra

 

Prvostepeni značaj reči, i sama suština jezika, svakako, nije u pravilima pisanja, govora, čvrstoj gramatičkoj strukturi, ili slobodnoj jezičkoj igri nego mnogo pre u sadržaju govora, u poštovanju ili nepoštovanju obećanog-ispunjenog, čvrstog dogovora, ugovora ili istinskog razgovora, dubokog  pitanja–odgovora. Sve su Božije zapovesti date da bi se čovek radovao u bogatstvu ljubavi od Boga. To su  najozbiljnija pravila, uputstva za pravednu ravnotežu svih strana u najuzvišenijem umeću, umetnosti, slobodnoj igre života; i narušavanjem tih pravila ta radost života se gubi. Relativizacija govora, a pogotovu svesna laž, koja  dovodi u pitanje svaki smisao, ozbiljnost, vrednost pisanog, nepisanog dogovora, ugovora relativizuje sve suštinske vrednosti, kvalitete naših misli, osećanja, delovanja...

 

Krst kao kvadratura kruga

 

Kao što se u okretom prave duži sastavlja prava i kriva linija u pravilno krivoj liniji voljno-logičkim kretanjem, okretanjem savršene–misli–osećaja–reči–dela ispravlja sve grešno, krivo. Najviša u krstu kvadratura kruga, gde se jedan savršeno ispravan, prav postavlja svojevoljno u temelj, osnovu, žive građevine večne kao da je kriv za sve, da po pravilu večne ljubavi, istine ispravi sve grešno, krivo, sve krivce, upravi na ispravno, pravo. Isus Hristos, sin Božiji i sin čovečiji, iako najčistiji, najviši iz roda nebeskog i jedini bezgrešan u rodu ljudskom,  “okreće“ se za 180 stepeni,  kao da je najgrešniji, najniži od svih,  i iz čistog duha u središtu krsta podjednako udaljenog od svakog srca ljudskog u ljubavi ka Bogu, bližnjem spaja sa svakim krivcem u pravilnu krivu liniju da okrene preokrene zle misli, osećaje, odluke, dela svakog čoveka, preobrazi  čitav svet.

 

O dragom kamenu

 

Kad srce dobije kamen i kamen će dobiti srce     

Kamenja ima svuda, nešto najbezvrednije, zadnje, a može biti najvrednije i prvo, dragi kamen ili kamen drag srcu. Misli su većinom bezvredne, kameno srce što ne dotiče, grebe istinu. Kopati dragoceni kamen ili kamen drag srcu, isto je što i tražiti istinu, buditi srce u kamenu. Duh što se brusi, čisti sa svake strane do potpune čistote i prozirnosti istine, sve dok taj kamen, naše obezvređeno, hladno srce, okamenjeno zlim, lažnim mislima i kao zadnje u čoveku bačeno i odbačeno kao kamen, ne dobije u mekoći, dragosti čvrstinu vere i snagu ljubavi. Od sumnje u kamenom srcu obrt u kamenu vere, skupoceno sabiranje, branje, dragi ka meni, tebi kamen najtvrđe reči istine za mekoću srca, postojanost ljubavi. Srce u veri što razmekšava kamen,  kameno srce  otvara za ljubav....   

 

O prosvetljujućem doživljaju

 

Jako upečatljiv doživljaj svojim prosvetljujućim bljeskom, kvalitetom, intenzitetom doživljenog može nadjačati sve prethodno dešavanje, uticati na buduće događanje, istoriju, jakom vizijom izazivati neko novo  naučno, političko ili umetničko dešavanje i zato može imati veći značaj za čoveka i narod nego bilo koje, kakvo logičko saznanje, bez obzira na to da li je taj presudni doživljaj dobar ili loš. Iz prosvetljujućeg doživljaja  to je lov iz večnosti svega vremena, i iz  savršenih trenutaka najživlje misli, osećaja, iz sveg vremena, lov večnosti. Da čovek iz svete reči otvori srce, oči, dušu,  duh  za bogatstvo od Boga i bogatstvo Boga danom-životom stupi u kvalitativno bezmerje unutra u nama, obuhvati u danu sve vreme, život, nadiđe granice svakog  vremena, života.

 

O jedenju vremena i danu večnom

 

Sve se prošlo živelo kroz (neko tadašnje) sada i svo buduće  živeće se samo kroz (neko tada) realno sada. Tu vremena, kao realnog toka, proticanja nigde nema. Postoji samo to sada – koje nije vreme. Svaki čovek (bez obzira na ceo život dat kroz sedmice, mesece, godine, sve prošlo, buduće vreme), opet živi život u danu, ima (svaku) godinu, život (vreme) samo kroz dan, vavremeno, svevremeno sada. Ponovo mu je dan (ceo) dan da da celog sebe, da je u danu dan celim životom, ceo dan, dan za večnost, za večni dan.  Da iz dana–života shvata, hvata sve prošlo, buduće vreme,  nadjačava ga, izlazi iz njega, preokreće njegov tok, kroti ga, uzima pod svoje. Po danu–životu večnom po starijoj unutrašnjosti duše čovek je u čistoj radosti srca dete, otvorenim čulima mladić, sa zdravim razumom zreo čovek, po smirenom umu starac.  

 

Metafizika mirisa, ukusa, dodira

 

Metafizika mirisa istine i ukusa ljubavi najpre potvrđuje moć unutrašnje lepote nad spoljašnjom i iz i najstarijeg sve jednog-jednog-svega utemeljuje ne samo sve ostale umetnosti, nego objedinjuje filozofiju, religiju, umetnost i nauku, mikro-makrokosmos, živo i neživo, telo i duh, čoveka i narod, državu, čovečanstvo. Suštinski dodir preobražava neživo ka živom (kod biljke) ili kroz vodu, hranu, disanje, ili množenjem plodnu vezu živog i živog, i zato  stoji u osnovi (stvaranja i održanja)  jedinke i vrste. Jedenjem, hranom, disanjem, metafizikom  mirisa, ukusa to je suštinski  dodir, a iz metafizike polnosti u plodnom trenutku u kome se prožima telo i duh, sva čula,  misli, reči, osećaji.… stvarajući dodir.[2]

 


 

[2]Stara indijska filozofija pre vida, sluha, mirisa, ukusa, dodira, govora ili mišljenja transcendira da, kao  prvostepenu osnovu života, suštinsku vezu (čiste volje) duše sa  duhom.

 

Metafizika polnosti, roda 

 

Metafizika polnosti, roda pretpostavlja svu fiziku i svu metafiziku. I instinktivnost, borbu za održanje jedinke, vrste i uzvišenu duhovnost, ljubav: i svest, podvest i nadsvest. Opet, iako brak pretpostavlja i duhovno jedinstvo sa rečima: „I biće dvoje jedno telo“  naglasak je stavljen na fizičku jednoću, iz koje ide blagoslov svake druge duševne plodnosti.Začeće, kroz spoljašnji, unutrašnji dodir, prožimanje u telesnom, duševnom, duhovnom smislu misli, reči, osećaja, pokreta uključuje u ljubavi celog čoveka. Grčka politička teorija polazi od države kao najvišeg dobra. Sa druge strane, Sveto Pismo počinje od prvog čoveka i žene i vere u Boga koja utemeljuje svaku zajednicu i poverenje između konkretnih ljudi. Zapravo, kada se blagoslovom braka, porodice utemelji biološki početak novog roda ta praosnovom vere, poverenja ne uključuje samo drugi pol i sve njegove različitosti, nego i duhovni srodstvo od Boga sa drugim  ljudima...

 

Volja za moć i umetnost 

 

Niče misli da postoji samo jedna najjača, vladajuća volja, moć koja se mora poštovati, slediti u sebi i u zajednici, prema drugima. I nasuprot reči: ko druge pobedi jak je, a ko sebe pobedi junak je (jer je pobedio onoga koji je druge pobeđivao), on sasvim obrnuto misli: samo ko pobedi sve druge, iz jedine stvarne, vladajuće volje, najjače moći nadvlada sve druge volje, moći (zavlada svima), pobediće (sebe), sve svoje i tuđe slabosti, nevolje, nemoći. Iz jedine nad sobom i drugima vladajuće volje, moći koja se ne ponižava  pred drugima,  pada, nego pobeđuje, vlada. Ipak, suština supstancijalne igre moći za najviši kvalitet pobede nije polaritet jednog (natčoveka), ili nekolicine prema svima, nego jedne jake strane prema drugoj jakoj strani.. To nije neka „volja za moć“ sama po sebi, nego mnogo pre, kao kod Heraklita, pravedna vatra, kao vladajuća volja, moć koja kroz borbu, rat sastavlja sve razlike, suprotnosti.

 

Nauka i metafizika

 

Savremena nauka sa fizičkim zakonima traži suštinske prouzroke – logiku kosmosa, opšti i nužni red, poredak sveta – a samu svest, “glavu“, logiku sveta, prirode za sve oblike materije, energije makro, mikro sveta (četvrti uzrok svrhe u Aristotelovoj tetradi)  unapred isključuje!  Ako se taj svrhoviti uzrok nema pravo posmatrati iz ljudskog ili kroz hipotetičkog „Božijeg ugla“ neki logos prirode iz nekog (bilo kojeg, kakvog) logičnog ugla mora tražiti, davati! Ili, ako takvog uzroka nema, nema ni potrebe da  postoji  nauka niti bilo šta objašnjava... Matematike je, svakako, nužno vezana uz neku (bilo koju, kakvu) osnovu fizike (kao Kantov prazan pojam uz slep opažaj i obrnuto) i kada nestanu svi mogući kvaliteti, modaliteti kontinuuma prostora–vremena–materije–energije, opšte i nužne relacije svake fizike, tada više ne važe ni opšti i nužni kvantitativni odnosi matematike (pa ni oni u osnovi makro ili mikro fizike), nego se sa tim područjima – svemoguće tačke pre prostora, vremena, svakog oblika materije, energije astrofizike ili slučajnosti, neodređenosti kvantne fizike zapravo skače u nadmatematičku, nadsaznajnu creatio ex nihilo stvarajuću slobodu, vraća u svemogućnost starije metafizike!

 

Filozofija i nauka

 

Liberalizam podrazumeva slobodnu volju konkretnog pojedinca sa imenom i prezimenom za identitet ličnosti, privatnu svojinu svake vrste, porodično i nasledno pravo, utemeljenje svih institucija od porodice do države: zavet braka, glasanje, svaki pravni ugovor, dogovor, a opšta i nužna prirodna nauka empirizmom, evolucionizmom u osnovi institucije obrazovanja, sve složene sisteme žive organizacije svodi na jednostavnije, nežive, pojedinačno na opšte, slobodu na nužnost... unapred odbacuje svaku transcendentnu osnovu ličnosti i slobode (duše u osnovi tela)! Ako stanovište opšte i nužne prirodne nauke sa empirizmom, evolucionizmom u instituciji obrazovanja unapred isključuje svaku onostranu osnovu ličnosti ili slobode,  kako sada tu slobodnu volju i ličnost podrazumeva u sferi praktičnog života... A ako pak prirodna nauka u osnovi empirizma, evolucionizma ipak podrazumeva slobodnu volju, sa koje filozofske, naučne osnove je utemeljuje?

 

Kvantitativna i kvalitativna logika

 

Osnova našeg vladajućeg kategorijalnog aparata može počivati na kvalitativnoj i a kvantitativnoj osnovi. Sva filozofija: a pogotovu ona najjača Platona, Aristotela, Hegela.., počiva na kvalitativnoj osnovi. Savremena matematička fizika i Pitagorina filozofija, na kvantitativnoj osnovi.  Kvalitativna osnova sve moguće kvalitete, kvantitete, relacije i modaliteti svodi na apsolutni kvalitet i način postojanja (Boga, Duha, ideje..,praelementa, supstancije, monade...) Kvantitativna (ulavnom naučna) kroz  apsolutan kvantitet ili relaciju pretpostavlja najmanji kvant dejstva, ili najveću zbirnu količinu  toplote-pritiska singulariteta prvobitne tačke beskonačne praenergije pre prostora, vremena, mase, svakog oblika energije, a tek nakon prvobitnog Big-Bang-a, sve prostorno-vremenske kvantitete ili kvalitete materije-energije, sve moguće-stvarne-nužne relacije, načine postojanja. 

 

Živo i neživo

 

Kada nauka iz opštih i nužnih zakona objašnjava slobodno, pojedinačno živo iz opšteg i nužnog neživog ne samo da ne uključuje stvarajuću slobodu živog, nego ga svodi  na slučajnost neživog. Opet, kada živo svodi na slučaj,  bilo šta objašnjava slučajem, to je isto kao i da ga  ne objašnjava. Opet,  kada se u kvantnoj teoriji naglašava da kod mikročestica važi neodređenost i svemogućnost a kod čvrstih tela određenost i nužnost očigledno da tu pojedinačnost i slobodu mnogo pre utemeljuje svemogućnost, neodređenost nego opštost i nužost. Zapravo za spregnute mikročestice mikrofizike ne važe granice prostora, vremena, jer njihova spregnutost ne ide iz opšte i nužne fizike, matematike, nego iz starije svemogućnosti i slobode, dok za čvrsta tela fizike važe jer je opšta i nužna matematika nužno u sprezi sa čvrstim oblicima prostora–vremena–materije–energije.

 

Zašto je uopšte nešto a ne ništa, biće, bivstvovanje, a ne nebiće, nebivstvovanje?

 

Bez čoveka (svesnog života) nemaju smisla ni pojedinačni opažaji, pojmovi ni jedinstvo prirode! Kakvog ima značaja da li je nešto milionska temperatura zvezde, ili hladne planete, ili skoro apsolutne nula praznog prostora, uopšte da bilo koje, kakvo neko, nešto jeste a ne nije, da je “to“ što je, a ne nešto  “drugo“, treće, sto, hiljadu treće... kada je sve  određeno preko nečeg drugog (nemoguće po sebi) i ni po čemu  jedna stvar suštinski nema prednost nad drugom ili sve nad ničem!  Ako nešto može biti i jedno i drugo, ili sasvim  različito,  suprotno,   treće, sto, hiljadu treće... i kvaliteti bilo koje pojedinačne, posebne, opšte ili celovite prirode spoljašnjeg, unutrašnjeg sveta, svake objektivnosti određivati samo kroz neku subjektivnost, u kojoj svaka pojavna stvar, pojava, biće  podjednako jeste i nije, postoji samo u relativnom odnosu, relaciji spram isto take druge relativne stvari, onda svi kvalitativni sudovi, prirodna određenja gube prvostepeni smisao, suštinsko utemeljenje... 

 

 Evolucije i socijalna načela

 

Empirizam, evolucionizam, materijalizam ne primećuje da u svom objašnjenju nastanka, održanja živog iz neživog – pre prvostepene borbe za opstanak najjače jedinke, vrste, od najjednostavnijeg do najsloženijeg organizma živog – pretpostavlja hipersocijano, hipermoralno načelo unutar svake jedinke, vrste! Ako već u neživom jedinstvu najraznovrsnijih čestica u atomima, atoma u molekulima, jednostavnih molekula u složenim ili složenih neorganskih u najsloženijim organskim, ili jedinstvu organela u ćeliji, ćelija u višećelijskim  organima a pogotovu na kraju jedinstvu funkcija svih organa u složenim organizmima postoji  hipermoralno, hipersocijalno načelo svi za jednog, jedan za sve, kako se može hipostazirati, apsolutizovati prvostepeno evolucionističko načelo borbe za opstanak najjače jedinke unutar svake vrste ili između različitih vrsta!?

 

Platon i Kant

 

Kant tvrdi da čiste moći čulnosti, razuma, uma postoje kao prazne forme odvojene od slepog sadržaja i između sebe. Međutim za Platona ideje nisu nikakve prazne forme odvojene od sadržaja, nego bića po sebi, najpuniji,  najstvarniji logičko-ontološki sadržaj. Preiskustvena subjektivnost pretpostavlja celovitu umnu dušu, i sa njom svu moguću metafiziku ideja. On se ne pita odakle nam celovita ideja, jer je ona za njega od početka nužna o metafizičkom iskustvu uma, nego kako mi uopšte imamo pojedinačno, čulno opažanje, ili znamo za posebne, opšte pojmove sudove razuma! I zato, svakako, zaključuje da se mora znati celina, sve (imati celovita ideja), da bi se  znalo bilo šta.

 

Kantov pojavni i suštinski okret

 

Ako naša suština nije saznajna, nego praktično-moralna, onda nema nikakvog smisla govoriti da je naše saznanje ograničeno i pojavno zbog nemogućnosti naših saznajnih moći (kakve god  one bile), već jasno reći da zato što je naša suština praktično-moralna, a ne saznajna, naše saznanje je ograničeno i pojavno! Ako u predgovoru Kritike čistog uma kaže “Ja sam, prema tome, morao da uništim znanje da bi dobio mesta za veru“ onda je očigledno da je kopernikanski  okret saznajnog, teorijskog uma samo pojavni i da u potpunosti pretpostavlja onaj stariji, suštinski okret kroz supstancijalnu volju i nadsaznajni, praktično-moralni um. Suština čiste subjektivnosti pre sve objektivnosti nije da se  predmeti predmeti upravljaju prema našim saznajnim moćima, nego da pojavni, kritički um stoji ispod supstancijalne čiste volje i samokritičnog, praktičnog uma!

 

Da li vidi koji zna ili zna koji vidi

 

Platon, nasuprot tome,  baš razmatra pravi problem: šta je saznanje u suštinskom, najvišem, smislu, i kako je  moguće? I zato zaključuje: da vidi onaj koji zna. Da je svako viđenje samo prepoznavanje nečega što smo znali od ranije. Samo najviše duhovni vid znanja svega  jedne sa sa svih strana iste istine, pravde ljubavlju ka mudrosti, filozofijom umnom duhom,  najjačim osećanjem, sećanjem stvari po sebi sagledava celovite ideje. Početna slika pojedinačnog opažaja, predstava i dalje ime, posebni, opšti pojam izaziva dušu da pomoću unutrašnje svetlosti najviše ideje dobra, dijalektikom pojma, unutrašnjim vidom uma prepozna večne ideje. 

 

Aristotelovo shvatanje Boga

 

Po Aristotelu se ne može shvatiti nijedan oblik,  mogućnost materije, ili svrhe, bez savršenog oblika svih oblika, večne duhovne stvarnosti, duhovnog kretanja (mišljenja o samom mišljenju), savršene  svrhe–dela, neuslovljenog večnog bića. Kod svakog drugog bića je materija misli želja i zato biće i misao razlikuju, a u Bogu je materija misli – ljubav, potpuna istina, svrha jedno sa savršenom delatnošću, delom, te je takav duhovni život sam po sebi, večni život. Snaga misli u ljubavi ka mudrosti koja u najvišoj moći samosaznanja teži ka apsolutnoj formi–sadržini sve–jednog, jednog–svega je najviši, najdublji dodir umskog dela duše sa večno živim Bogom. Zato se takva misao više i ne može zvati mišlju nego ljubavlju, jer misao uvek ima neki sadržaj čulnosti različit od sebe, i zato je samo želja, dok se mišljenje u filozofiji umnim delom duše okreće najvišem dobru i dostiže istinom nepokretno pokretanje, duhovni dodir sa samim Bogom,  više ne kreće po materiji smrtne želje, „nego  kao predmet ljubavi.“
 

 

Hegelova istorija filozofije

 

Za Hegela jedna naučna istorija filozofije celokupnu istoriju filozofije posmatra kao  sveobuhvatnu filozofiju filozofije, koja po apsolutnoj slobodi duha i logičkoj nužnosti istine sve suprotnosti različitih filozofskih sistema vodi samosaznanju apsolutne ideje. Samorazvoj svih logičkih principa tokom Istorije filozofije izjednačen  je sa samoodređenjem apsolutnog mišljenja o samom mišljenju u Nauci logike. Krajnji rezultat tog  razvoja, kao žive celine od semena do ploda, sagledava se u njegovoj završnoj filozofiji apsolutnog duha koja u sveobuhvatnoj ideji sastavlja sve svoje stepene razvića. Tek je u toj apsolutoj logičnosti nauke ili apsolutnoj naučnosti logike logička forma apsolutnog pojma o pojmu izjednačena sa apsolutnim logičkom sadržinom Boga, kakav je on po svojoj večnoj suštini apsolutne ideje.

 

Bog i Platonova ideja dobra

 

Po Platonu, da da bi istina bila istina, a kamo li apsolutna istina, mora imati u sebi dobro po sebi, s kojom svaka ideja i sveobuhvatno jedinstvo svih ideja dobija utemeljenje. Nije dobro dobro po savršenoj istini, nego su savršena lepota i savršena istina, pravda to po najvišem dobru. Tek iz nadsaznajne, nadbivstvene ideje dobra sve  sve savršene ideje imaju svoje kvalitete, a  iz ideja njihove kopije. Bez dobra samog po sebi ne može se shvatiti nijedna ideja, niti sve  ideje imaju svoju idealnost. Koliko svaka ideja stoji iznad svih svojih kopije, toliko ideja dobra (kao ideja svih ideja), stoji iznad  svih ideja, ona je  kao Bog za sve ideje. U Svetom pismu se nakon svakog dana stvarnja kaže: I vidje Bog da je dobro“ Dobro je kvalitativna mera svakog spoljašnje, unutrašnjeg savršenstva iz Božije bezmerja. Po teološkom učenju, čovek je kruna stvaranja na zemlji, jer je stvoren u Božijem obrazu i licu. „Budite vi dakle savršeni, kao što je savršen otac vaš nebeski“ To je savršena za zemlju, nebo i čoveka mera dobra iz Božije milosti, bezmerja...

 

Hegelov apsolutni duh

 

Hegel dobro podređuje Božijem samosaznanju koje u apsolutnoj ideji sastavlja sve moguće razlike, suprotnosti. Međutim, mnogo manje kažemo kada tvrdimo da je apsolutna istina Bog, nego kada kažemo da je Bog apsolutna istina. Apsolutna istina je svakako Božija, a ne ljudska. Jedno od lica Svete Trojice naziva se Duh istine. Ali ne i jedino lice. Hegel kaže da je apsolutna ideja jedinstvo teorijske i praktične ideje, ali kod njega to jedinstvo na postoji. Kada Isus Hristos kaže: „Ja i Otac Jedno smo...“ u njemu je stvarno prisutno apsolutno jedinstvo teorijskog i praktičnog, Boga i čoveka, duha i tela, beskonačnog i konačnog,  forme–sadržine, pojave i suština. Najvišom voljno-logičko-praktičnom stranom krsta subjektivno je potpunim jedinstvom reči sa životom u svakom pokretanju tela, duše večnim duhom objektivno i zato apsolutno. Kad kažemo Bog je duh po sebi i za sebe koji se jedino dostiže spekulativnim mišljenjem u najvišem pojmu pojma, kada apsolutno saznaje, zna sebe, to je mnogo, mnogo manje...

 

Apsolutni duh i najviša ideja dobra

 

Nasuprot Platonovoj nadsaznajnoj, nadsuštastvenoj ideji dobra iznad svih ideja, Hegel dobro podređuje saznanju, mišljenju po sebi i za sebe. Kod njega je apsolutni pojam po sebi i za sebe „pojeo“ ideju dobra i dušu i biće. Po Hegelu, „beskonačna dobrota pojma“ kao najviša svrha–delo po sebi i za sebe jedino slobodno prima u sebi, pusta, podnosi, iznosi sve razlike, suprotnosti. Samo u najvišem pojmu pojma Božiji duh u apsolutnom samoosaznanju, samomišljenju polazi od sebe i dolazi do sebe,  njemu služi sama priroda, istorija, sve države i svi  pojedinci.  Međutim, kako  uopšte, znamo da Bog zna, poznaje sebe, bez savršenstva najviše ideje dobra? Po Platonu samo nadsaznajna, nadsuštastvena, nadbivstvena ideja dobra može utemeljiti ne samo idealnost ideje nego i  samu opažajnost opažaja, razumnost razuma, umnost uma logičnost logike, saznatljivost saznanja, istinitost istine, uopšte, smislenost misli i bivstvenost bivstvovanja… 

 

Bog i dijalektička logika

 

Hegel u uvodu svoje Nauke logike tvrdi da njegovu „logiku treba shvatiti kao sistem čistog uma, carstvo istine po sebi i za sebe bez omota, da on tu izlaže večne suštinu Boga pre sveta stvorene prirode, i jednog konačnog duha“. Međutim on nikako ne  izlaže iz apsolutnog pojma to „carstvo istine po sebi i za sebe bez omota kao večnu suštinu Boga“, niti objašnjava kako  Bog (pre sve prirode, i jednog konačnog duha) stvara drugobivstveni svet prirode i jednog konačnog duha, niti dedukuje sav sadržaj (stvorene) prirode, istorije iz večne ideje (apsolutne logičke forme pojma), već sa jednom unapred protivurečnom postavkom shvatanja prirode kao ospoljene, otuđene apsolutne ideje u formu drugobivstva, radi sasvim suprotno: iz logike stvorene prirode i istorije jednog konačnog duha (saznajnim putem od pojave, suštine do pojma) iz pojavnog sadržaja prirode, istorije izvodi apsolutni duh,  ideju kao večnu suštinu Boga!

 

O Novaković Tomislavu

Tomislav Novaković je diplomirao filozofiju  na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Živi i stvara u Čačku kao samostalni filozof.

više o autoru

Filozofija dana

Prirodna nauka koristi logiku kada opštim i nužnim zakonima objašnjava red, poredak sveta, a bilo kakav kosmički um, logos, za celovito jedinstvo materije–energije, po definiciji „objektivne“ nauke, isključuje već na početku!

Bez obzira što ne prihvata nikakav prauzrok izvan same prirode, da bi nauka uopšte bila nauka, ona neki neki jedinstveni logos mikro-makro sveta mora predočiti.

Ne radi se samo o tome da se našem objašnjavanju sveta ima pravo prigovoriti da je "antropocentrično", nego da li se bez neke (bilo kakve) jedinstvene logike za svu materiju–energiju–prostor–vreme–brzinu, sve oblike makro, mikro sveta, uopšte nešto suštinski  objašnjava!

Ako čovek (bilo koji živi stvor) ima (neku) „glavu“, zašto je ne bi imala i sva mikro-makrokosmička priroda u svakom svom delu, kao stvarajuće znanje po kome svaka stvar ili biće jeste to što jeste.

 

 Tomislav Novaković

Видео дана