О онтолошком доказу светог Анселма

Свети Анселмо каже: из представе, појма, идеје најсавршенијег, најузвишеније бића (од кога се не може замислити, представити, појмити ништа узвишеније, савршеније) у нашем мишљењу, осећању, уму, души, духу ) – следи нужно да такво биће постоји!

А Декарт, касније, усавршава тај доказ:

Несавршено, коначно биће (човека) не може по себи (из себе) имати идеју најсавршенијег,  бесконачног бића. 

Како ће несавршено, коначно биће измислити најсавршеније, бесконачно биће?

Идеју најсавршенијег, бесконачног бића (Бога) несавршено, коначно биће може добити само од најсавршенијег, бесконачног бића.

Према томе, већ из постојања идеје најсавршенијег, бесконачног бића (Бога) у нашем уму, души, духу, нужно следи да такво биће постоји!

У  једном и у другом доказивању  појмови: савршеног, бесконачног, постојања...нису суштински утемељени.

Тако је човек, као круна стварања, најсавршеније створено биће на земљи, јер је "створен у Божијем образу и лицу".

Христос каже: Будите савршени као што је савршен отац ваш небески."

Савршено, по највишој сврси с врха, свршеног у коначном настајању, завршном постајању, свему постојању створених ствари и бића.

У књизи Постања је, пре савршеног, старије добро мера сваког спољашњег и унутрашњег створеног савршенства из Божијег безмерја!

“И виде Бог да је добро...“ 

И Платон, касније, савршенство вечних идеја утемељује у највишој идеји добра.

Бог и највише добро утемељују најсавршеније и најузвишеније, а не најсавршеније и најузвишеније, Бога и највише добро!

Било шта савршено, узвишено (најсавршеније, најузвишеније), свеједно да ли у чулној или натчулној стварности (вечне идеје), за своје схватање и постојање тражи (надбивственог, надсазнајног) Бога, или (надбивствену, надсазнајну) највишу идеју добра.

Не само да се Божије постојање не доказује опажајима или мислима (који могу да не постоје), него без апсолутне воље и стварајуће слободе (надопажајног, надмисленог, надсазнајног, надбивственог) Бога ни: опажајност опажаја, смисленост мисли, сазнатљивост сазнања, постојаност постојања – немају утемељење!

Без Бога или највише идеје добра не само да не могу постојати нити опажати или поимати чулне или разумске ствари, него ни постојати ни сазнавати вечне идеје, а никако обрнуто (као у Анселмовом или Декартовом доказивању), где се из најсавршеније, најузвишеније: представе, појма, идеје Бога у нашем уму, души, духу, закључује о његовом нужном постојању.

Аристотел савршено сагледава из духовног живота по себи, вечне сврхе Божијег мишљења о самом мишљењу.

Унутрашњу сврху било којег обличја природног живота, бића у прелазу од његове могућности, ка његовој стварности, покреће сврха свих сврха, обличје сваког обличја, Божијег вечног живота по себи, савршеног духовног бића.

Сваку могућу могућност (материје) утемељује најнужнија (духовна) стварност.

Божији духовни живот, вечно мишљења о самом мишљењу, у коме су изједначени онај који мисли, само мишљење и оно што се мисли, као сврха свих сврха, облик свих облика покреће сваки облик, сваку сврху смртног, природног живота, бића од његове могућности ка његовој стварности. 

 

КАНТОВА  КРИТИКА ОНТОЛОШКОГ ДОКАЗА 

 

Кант тврди да се из представе, појма, идеје "савршеног" бића у нашем уму, души, духу не може никако закључити да такво "савршено" биће и постоји.

Чувен је његов пример да сто замишљених и стварних талира нису исто; то што човек може замислити сто талира, не значи да их стварно има и да појам свој реалитет потврђује тек садржајима опажања.

Ако уз појам "савршеног бића" нема опажаја савршеног бића, додатак „савршено“ уз биће, по Канту, ништа суштински не додаје његовом стварном постојању.

Иако је је на прво поглед изгледа да је његово доказивање беспрекорно, његов критицизам је недоследан, јер његови првостепени појмови реалитета  и постојања немају суштинско утемељење.

Са једне стране, Кант реалитет било које ствари потврђује из спољашњих опажаја (из којих разликује “стварне од замишљених талира“) и "све унутрашње искуство условљава спољашњим искуством", а са друге, реалитет нас самих  потврђује (некритички) већ из мишљења – не тражи потврду опажаја!

Иако никакви предикати, атрибути нашег бића не исцрпљују нашу суштину, нити сазнајно-логичко појмовно-опажајно јединство захвата, обухвата исказивањем тај надопажајни реалитет и свака ствар или појам за потврду свог реалитета тражи опажај, Кант наше несумњиво постојање потврђује већ из: "Ја мислим" а за Божије постојање (као за било коју другу ствар или појам) тражи ни мање ни више него потврду спољашњег опажаја!

Бог, свакако, не може бити неки део захваћене чулне стварности конкретног опажања...

Како ће стварајуће биће, пре све творевине, сваког мишљења, опажања, потврђивати било које, каквo опажања или мишљења створеног бића?!

Види се дрво, кућа, камен, осећа тежина, температура, глад, жеђ... а не и  само „опажа“, "постоји", "јесте".

Такође, очи  не чују, уши не виде,  а исто важи и остала чула опажају само један део стварности.

С којим ће "чулом" човек опажати целину (спољашњег или унутрашњег) света?

Било какво све могло би се опажати само са неким хипотетичким сведимензионалним чулом (које би сажимало, обухватало у себи сва чула) или са унутрашњим видом знања које сагледава све са свих страна са неким супстанцијалним умним јединством.

Ми чак имамо проблем да сагледамо видљиву целину доступну могућим опажајима чула (појачану разноврсним инструментима), а камоли невидљиву целину света или невидљиву целину нас самих!

Хјум чак тврди да замишљена идентичност нашег Ја, као и замишљено јединство света, није ништа стварно што припада реалним перцепцијама, него само инстинктивно-емотивни производи наше маште!

Зато све сложене појмове изводи из једноставних опажаја и одбацује све опште представе, изведене идеје које се не могу потврдити првостепеним опажајима чула.

И како се чулни опажаји сваки час мењају и у њима нема ничег несумњивог и сталног,  нема никаквих основа за нужно постојање ни самог Ја, ни самог света!

Машта подједнако конструише јединствену представу, идеју нашег Ја, стални идентитет свести, фиктивно јединство личности, као фиктивно јединство света.

 

ЧУЛА И ОПАЖАЈИ, РАЗУМ И МИСЛИ, УМ И ИДЕЈЕ, ВОЉА И ЖЕЉЕ...

 

Хјумова тврдња да наше Ја није утемељено никаквом једнозначном, непроменљивом реалном представом, нити тачно одређеним скупом реалних представа, већ само фиктивна импресија, заснована на машти, има много слабости.

То је као да тврдимо да око и виђење не постоје, јер се не могу свести на ниједну реалну слику, или једнозначни скуп реалних слика!

То јест, да зато што не постоји никаква реална слика са којом се може поистоветити чуло вида или само виђење, или што се те слике (уопште чулни утисци) сваки час мењају и у виђењу нема ничег сталног, да се може рећи да  ни око, ни само виђење не постоје?!

А по истој логици стално различитих опaжаја и код осталих чула, на које се они не могу никако свести, нити с њима изједначити, да не постоје ни било које, какве друге чулне моћи (сама та чула)?!

Или, такође, како се мисли , идеје сваки час мењају и разум, ум не могу изједначити ни са једном конкретном мисли, идејом, нити са тим променљивим садржајима потврдити свој реалитет, да и они исто тако не постоје!

И на крају, како се сваки час мењају садржаји нашег Ја, све наше одлуке и жеље, и наше Ја и сама воља не могу изједначити  ни са једним конкретним садржајем у нама, нити са било којом конкретном одлуком или жељом, да ни наше Ја и сама воља не постоје!

Међутим, као што се око (само виђење) разликује од слике коју гледа, ухо од звука који чује, мирисање, кушање, додиривање од свега што се мирише, куша, додирује, или разум од од конкретних мисли (на које се не може свести или са њима изједначити), тако се и наше Ја и сама воља разликују од (конкретних) садржаја у нама или од (конкретних) одлука и жеља, на које се не могу свести, нити са њима изједначити.

И као што се из чињенице, што се наши опажаји, мисли, одлуке, жеље сваки час мењају, или сама чула, разум, воља не могу свести на конкретне опажаје, мисли, одлуке, жеље, или с њима изједначити, не може закључити да сама чула, разум, воља не постоје, већ постоје пре тих конкретних садржаја, тако се исто ни из чињенице што се конкретни садржаји у нама стално мењају, и само Ја не може изједначити са тим конкретним садржајима, свести на њих нити с њима потврдити свој реалитет, не може никако закључити да властито Ја не постоји, него постоји пре свих тих опажаја!

Ми, свакако, можемо поставити питање да ли су ствари баш такве какве их ми видимо својим чулима – у овом случају нашим виђењем, чулом вида – али никако не можемо закључити, да због тога што се те слике сваки час мењају, не постоји никаква стална, јединствена основа чула вида или самог виђење.

Свакако да слично важи и за остала чула: из чињенице што се слушање, мирисање, кушање, додиривање), не може поистоветити са било којим појединачним звуком, мирисом, укусом, додиром), никако се не може закључити да чула:слуха, мириса, укуса, додира – не постоје!

Заправо,  иако свака слика зависи и од чула вида, самог виђења као и садржаја од онога што се гледа, око и само виђење такорећи и не зависи од тих конкретних садржаја!

Тачније, за гледање свега видљивог,  око има у невидљивој у светлости споља и свести унутра ослонац у невидљивом!

Свакако да исто важи за слух, мирис, укус, додир, или разум, ум...

То значи да у самим сликама, импресијама, поред оног што се гледа, слуша, мирише, куша, додирује у било којој појединачности, посебности опажања не учествује само чула вида, слуха, мириса, укуса, додира, која се не могу изједначити ни са тим "реалним" опажајем, извести из њих, свести на њих, већ траже старије јединство разума, свести, а по Платону, чак, унутрашње сагледавање умом свега са свих страна (по суштини ствари) из целовите идеје!

На крају, Хјуму се правом може поставити питање: ако су и унутрашњи и спољашњи свет само скупови сензација који се сваки час мењају, а "стално", "суштинско Ја", или "стални", "суштински свет" само наше веровање, засновано на машти, а не нешто стварно, што припада "реалним перцепцијама" зашто уопште прихвата ту (само) творевину (наше) маште, уопште придаје значај том фиктивном јединству нашег Ја, или фиктивном јединству света, а не по том истинитом увиду, супротстави тој фиктивној творевини маште, одбаци тај спољашњи или унтрашњи привидни свет?

 

БУДИЗАМ И СКЕПТИЦИЗАМ

 

Много пре Хјумовог скептицизма (или Кантовог сазнајно-појавног света уобличеног из трансценденталне маште), Буда далеко доследније тврди да је међузависни унутрашњи–спољашњи свет само варљива конструкција маште.

Не само да све слике, звуци мириси, укуси, додири зависе у потпуности и од оног што се гледа, слуша, мирише, куша, додирује и од самог ока, уха, чула мириса, укуса, додира, као и сва наша осећања, речи, мисли, одлуке и дела и од оног што осећају, говоре, мисле, одлучују, делају и самог: тела, осећаја, разума, ума, воље, свести, већ и свака ванпросторног, ванвременског ноуменалног оностраност оног духовног, "вечног тамо": Атмана, Брамана, Идеје.., или хипотетичке пратвари, елемената, прабића... зависи од овог просторно-временског  феноменалног, променљивог, нестварног овостраног овде и сада...

Зато је било какво сазнање, мишљење, говор о "оностраном" духовном вечном тамо (изван конкретних осећаја, опажаја, одлука, дела што се осећа, опажа, одлучује, дела... овде и сада, фиктиван, беспредметан (безсадржајан)  јер се таквим "сазнањем, мишљењем, говором"... ништа не сазнаје, не мисли, не говори...

То јест, када Буда каже “ако је ово, онда је и оно...“ и нестанком овога нестаје и оно, он не мисли само на међузависност празних разумских или чулних сазнајних форми нашег сазнајног Ја од свих слепих садржаја, него и на зависност "ноуменалне" воље и свих њених одлука, њених дела од оног о чему одлучује, или од оног што дела, као и обрнуто, већ и на зависност оног вечног, духовног ("оностраног") света "тамо" од привидног (овостраног) света овде и сада...и зато тврди:“

Ако је ово, онда је и оно, ако настаје ово, настаје и оно. Ако нема овога, нема ни онога. Ако престаје ово, престаје и оно."..

Ипак, иако се привидно "онострано вечно тамо" душе или Бога условљено са "овостраним овде и сада" привидом нашег Ја, и привидом спољашњег света, због чега каже: “Ако је ово, онда је оно...“ он првенствено наглашава зависност спољашњег привида од унутрашњег привида.

Све унутрашње добија садржај из варљивог спољашњег, а спољашње садржај уобличава кроз наша чула, разум, ум, вољу, свест, такође, такође варљиво унутрашње... и зато каже:

“У овом телу чији је узраст ограничен и спознаја оскудна садржан је свијет, појава свијета, докончавање свијета, и пут који води докончавању свијета.“

Та зависност унутрашњег привида осећаја, опажаја, мишљења, одлучивања, деловања од спољашњег привида предметности, бића и спољашњег привида предметности, бића од унутрашњег привида (воље, свести, мишљења, деловања)  само шири паучинасти свет илузија који повећава бол и патњу...

И када Буда закључи да свет није ништа јер не постоји ни по себи ни за себе ни Браман (Бог, бивствовање) ни Атман (душа, сопство, дух) да сви осећаји у нама, све наше сазнајне форме чула, разума, ума, или све наше одлуке и дела зависе од спољашњих садржаја, као и сви спољашњи садржаји од тих унутрашњих форми, он у потпуности одбацује ту међузависну улузију унутрашњег–спољашњег, привида (осећаја, опажаја, знања, мишљења, одлучивања, деловања) од привида предметности, бића као и обрнуто и потпуном утрнућу (Нирвани) сваке илузије без остатка, одбацује све осећаје, опажаје,  мисли, речи, одлуке, дела које се лепе за ништавно биће, живот.

И како се пре може утицати на унутрашњи привид, конструкцију, обману маште, него на спољашњи привид, космичку конструкцију, илузију, да би се утицај ове спољашње илузије спречио, искључио, треба претходно, рашчистити са овом унутрашњом илузијом воље, варљивом творевином, грађевином маште, одбацити обмана на самом извору, сасећи у дубоком корену без остатка привид опажаја, осећања, знања, свести, мишљења и тако укинути и привидна стварности ствари,  предметност предмета,бивственост бића...

Када се смањи што је више могуће унутра привид воље–одлучивања–деловања, у потпуном утрнућу (нирвани) воље–одлучивања–деловања без остатка, нестаће сваки утицај спољашњег-унутрашњег привида мишљења–бића.

Нестанком овог (негацијом привидних израза воље, свести који се лепе за појавно, феноменално – Т .Н.) нестаје и оно прво привидно феноменално са њим и привидно трансцендентно, ноуменално – Т. Н.)... и тако нестаје (овострано-онострани болни привид -Т.Н.) цело то гомилиште патње.“