Etika i Politika kod Platona i Aristotela

 

PLATONOVA VERTIKALA DRŽAVE IZ NAJVIŠE IDEJE DOBRA, PO VLADAVINI UMA NAD RAZUMOM, RAZUMA NAD ČULIMA, ČULIMA NAD TELOM

 

Ni u demokratiji ne vlada ceo narod, nego samo jedan deo njegovih izabranih predstavnika.

Samo kada vlada  bolji i sposobniji deo naroda, vlada narod, a kada vlada gori deo naroda, on prvo porobljava bolji deo naroda a zatim i ceo narod.

Kada u čoveku ili državi bolje vlada gorim, to čini boljim čoveka i državu, jača slobodu čoveka i slobodu države.

A kada vlada gori deo, to ne samo da vodi u tiraniju, oligarhiju, anarhiju, smanjuje slobodu čoveka i slobodu države i pravi gore ljude i goru državu, nego vodi u porobljavanja tog naroda, države od strane drugih naroda, država.

 

Po Platonu, ljudi se već po rođenju razlikuju po tome da li ih vode čula, razum ili um.

Duše najvećeg broja ljudi vode pojedinačni opažaji (samo senke najvišeg dobra), ka  zadovoljstvu tela i čula.  

Mnogo manji broj vode pojmovi, sudovi razuma (samo kopije najvišeg dobra)  ka razboritom spajanju i razdvajanju svih stvari.

Najređi su oni čije misli, reči, odluke i dela od početka do kraja vodi celovite ideje uma, od samih stvari ka samih stvarima.

Kako se ispred pojedinačnog opažaja uvek se može staviti drugi suprotan opažaj, ispred  opšteg pojma ili suda, drugi suprotan pojam ili sud, sa nestalnim opažajima čula i pojmovima ili sudovima razuma koji se sudaraju među sobom, ljudi ne mogu postići ni jedinstvo u sebi, a kamoli u zajedničkom životu.

Jedino mudrost uma, koja sve različite, suprotne opažaje čula, ili pojmove, sudove razuma sastavlja kroz celovite ideje, može sve suprotne interese različitih pojedinaca, društvenih grupa sastaviti u zajednički interes cele države.

I kao što se iza senke najvišeg dobra u zadovoljstvima tela i opažajima čula ili njegove kopije u pojmovima, sudovima razuma nalazi stvarnost večne ideje a iza svih ideja najviša ideja dobra, tako se jedinstvo svih suprotnih čulnih, razumskih  interesa ljudi u zajedničkom dobru, pravednoj zajednici, idealnoj državi, pronalazi u umnom vladaru filozofu.

Kao što najviša ideja dobra, kao ideja svih ideja, Bog za ideje, vlada nad svim idejama, ili svaka ideja nad kopijama razuma i senkama  čula, tako umni vladar filozof iz večnog sveta savršenih stvari samih po sebi, iz ideje idealne države vlada  svakom državom koja nastaje, nestaje.

Vladar filozof nije vezan čulima za pojedinačne opažaje (samo senke samih stvari, najvišeg dobra) niti opštim pojmovima, sudovima razuma za kopije samih stvari, samo delimične odraze najvišeg dobra, već večnim delom duše, umom za stvar po sebi, celinu večne ideje.

Samo ko u potpunosti vlada sobom, može vladati državom.

Ko se vodi sebičnim interesima i željom za bogatstvom, ne može  vladati ni sobom, ni državom.

Kada neumerene želje vladaju telom, čulima, razumom, umom, onom mnogo manje vredno poseduje ono najvrednije i stvari vladaju ljudima.

Kada vlada um, najvredniji, večni deo deo duše poseduje stvari i narod vlada državom svojim najmudrijim delom.

Mudar vladar filozof teži umom večnim idejama, a ne samo ličnom interesu i zemaljskom bogatstvu.

On nema porodicu, jer iz porodice svih porodica, najstarijeg  duhovnog srodstva čitavog naroda svakog građanina vidi države kao člana porodice.

On, takođe, nema ni imovinu, niti je vezan telom za materijalne stvari, zemaljsko bogatstvo, jer iz  starijeg duhovnog bogatstva, posedovanja, saznanja večne istine savršenih ideja,kao  imanja svih imanja, nad svimkopijama imanja, bogatstva u pojmovima razuma i senkama u opžajima čula i nagonima tela,  vlada  svakim delom  duhovnog i materijalnog bogatstva cele džave.

U svim drugim slučajevima (iz jednog nagona ili opažaja naspram drugog suprotnog nagona ili opažaja, jednog pojma ili suda protiv drugog različitog, suprotnog pojma, suda,  interesa jednog čoveka, grupe naspram suprotnog interesa drugog čoveka ili grupe će se jedan čovek, porodica, imanje beskrupolozno boriti za vlast i bogatstvo, imanje protiv drugog, trećeg ... čoveka porodice na štetu i razdor cele države...

 

KOMENTAR

 

Ne samo da  osnova fizičkog roda (zemaljske porodice) nije  utemeljena  do kraja, nego ona nije ni moguća po sebi, bez starijeg odnosa jedne porodice prema drugoj porodici iz celovite ideje duhovnog srodstva (celovite države ili naroda).

Tačnije, tek se iz metafizike polnosti  najstarijeg srodstva od Boga potvrđuje venčanjem novi rod za pravno utemeljenje imena, prezimena, privatnog, naslednog i svakog drugog  prava u temelju  svake države ili naroda...

Takođe, kao što bez celovite ideje duhovnog srodstva nije do kraja nije utemeljena porodica ni narod, ni država, nisu bez celovite ideje najstarijeg posedovanja, imanja, bogatstva, vladanja, gospodarenja,  utemeljeni ni vlast, imanje, bogatstvo...

Da li posedovanje, imanje, vladanje uopšte postoji u suštinskom smislu, ako ono manje vredno – pojedinični opažaji čula ili opšti i posebni pojmovi, sudovi razuma (samo senke ili kopije večnih ideja) –poseduju najvredniji, večni deo duše, vladaju nad celovitom idejom kod čoveka i države (kada stvari vladaju ljudima a ne ljudi stvarima, kada telo  vlada duhom, a ne duh telom... ).   

Po Platonu, samo iz najvišeg dobra po sebi imanja (posedovanja), celovite istine, saznanja večne ideje (iznad njenih kopija u opštim pojmovima, sudovima razuma i senkama u pojedinačnih opažajima čula ili nagonima tela) kroz umnog vladara filozofa, slobodan narod (država) vlada svojom teritorijom, svakim materijalnim imanjem, bogatstvom i sa opštim i nužnim zakonima razuma i pojedinačnim opažajima čula...kao i svaki njen pojedinac sobom...

Kada unared iz večnosti počelo, čelo odozgo vlada onim dole, unazad, zadnjim, ili desno levim, čisto, duboko središte, jezgro unutra sa svim onim sa strane, stranim, površnim  van...

Inače će se senke, kopije različitih suprotnih opažaja, pojmova suprotstavljati među sobom, u stalnom bezvlašću ono dole  vladati onim gore, ono levo onim desnim, ono unazad, zadnje onim napred i unapred početnim, večnim, spoljašnje unutrašnjim.... uopšte, stvari vladati ljudima, a ne ljudi stvarima ... telo duhom, a ne duh telom...

 

ARISTOTELOV ZOON POLITIKON  PO HORIZONTALI PRAVDE  IZMEĐU ŽIVOTINjSKOG I BOŽANSKOG,  INSTINKTIVNOG I UMNOG, FIZIČKOG I METAFIZIČKOG

 

Nasuprot Platonove najviše ideje dobra nad svim idejama po vertikali uma nad razumom, razuma nad čulima, i idealne, večne države, nad svakom državom koja nastaje i nestaje, Aristotel upravo stvarnu državu, utemeljenu na horizontali pravde i jedinstvu razuma i volje, instinktivnosti i umnosti, životinjskog i božanskog vidi kao najviše dobro!

Ne samo da država ne podražava najvišu ideju dobra, nego je, za njega, najviše dobro upravo država.

Supstancijalna društvenost (zoon politikon) uslovljava čoveka državom, kao dete porodicom. 

To načelo da horizontala pravde između slobodnih pojedinaca, a ne najviši vrh, transcendentno dobro, kao majka svih vrlina kroz supstancijalnu društvenost (zoon politikon) uobičava sve vrline  kroz politiku, saglašava svu raznovrsnost, različitost, mnoštvo, naglašava socijalnu inteligenciju... 

Šta je etika bez zajednice?

I mada jedinstvo naroda kroz istoriju drže  njegovi dobri običaji koji uređuju unutrašnjeg čoveka, a organizovana vlast spoljašnjeg čoveka,  ti konkretni zakoni u državi omogućavaju da se svako materijalno i duhovno dobro, nasleđeno od prethodnih generacija, održi i proširi  dalje u naredna pokolenja...

Da je čovek samo duhovno biće, on bi bio samo dobar, ili loš duh, ali zbog dvostrukosti večno žive duhovne stvarnosti – umne duše, i prirodnog života u telu koje se rađa i umire (samo po mogućnosti materije) zoon politikon polaritete instinktivnog i umnog, životinjskog i božanskog u sebi i državi saglašava kroz politiku...

Zato Aristotel svaku vrlinu shvata kao zlatnu sredinu između potpunog nedostatka i preteranosti jednog kvaliteta (kao, npr. hrabrost, na sredini između kukavičluka i  preterane smelosti)...

Kao ravnotežu svih strana, pravednu sredinu, jednako udaljenu od svih krajeva, a ne s vrha, najvišeg, najboljeg, savršenog.  

Odredi, sredi, uredi po načelu kruga, lopte iz čiste srži, jezgra, sredine, dubine isto udaljene od svih strana...

Neki, nasuprot tome, postave visok ideal, skoro svima nedostupan,  ono što se u stvarnosti postigne bude opet neka sredina svima dostupna, pa  dođe na isto.

To jest, kada se savršenstvu teži po krajnjem vrhu, najvišem, najboljem, a ne zlatnoj sredini, srednjem stanju, velike razlike mogućeg i idealnog (u pojedincu i državi) se opet usaglase u nekom srednjem stanju.

Etika zlatne sredine ne stoji samo nasuprot preteranosti ili potpunog nedostatka jednog kvaliteta, već preteranost bilo kojeg kvaliteta sagledava kao nedostatak mnogo drugih kvaliteta.

Npr. neko vodi previše vodi računa o bogatstvu, a zapostavlja mnoge druge vrednosti (najčešće misli da ih ih kupiti, nadoknaditi bogatstvom), ili previše pridaje značaj snazi tela a ne razvija svoj duh, kao i obratno...

Za zadovoljno se traži naspram preteranosti, ovog, onog kvaliteta,  tačna mera, dovoljno...

Ta postavka vrline kao zlatne sredine između suprotnosti manjka i viška jednog kvaliteta kroz srednji stalež održava stabilnu  državu.

Ako svako umeće pronalazi pravu meru suprotnih elementa  (slikar daje pravu meru raznovrsnih oblika i detalja, svetlih i tamnih boja, muzičar sklad brzih i sporih ritmova, visokih i niskih tonova, pesnik kroz rimu sjedinjuje najraznovrsnija značenja reči, igrač  pravih i kružnih, oštrih blagih, brzih i sporih pokreta u igri, kuvar slatkih i slanih, kiselih, ljutih... ukusa u hrani...itd. pa i sva neživa priroda kroz preobražaje klime drži elemente u jedinstvu, zašto ne bi posebno praktično umeće kroz jedinstvo razuma i političke volje tražilo sklad između svih različitih staleža, zanimanja, karaktera, starosnih doba...  između ljudi za teorijsko-praktični, etičko-estetski ideal najboljeg čoveka–države.

Čovek se politički organizuje u gradu-državi kao građanin sa drugim građaninom, s kojim se razume po istom jeziku, običaju, zakonu... i izgrađuje svako materijalno i duhovno dobro...saglašava  razlike, suprotnosti sa drugim ljudima, ili državama,  čak i sa neživom, živom prirodom...

Načelo građanina naspram varvarina, traži da instinktivnost ne preteže um, već da razum u jedinstvu sa voljom kroz građansko pravo i građanske zakone saglašava sve polaritete, dok kod varvarina instinkt preteže nad razumom i zato ne prihvata razjašnjenje kroz  razgovor ili  kroz građansko pravo i građanske zakone čvrst ugovor, dogovor, već kroz prirodno pravo i zakon jačeg traži sa drugima sukob, rat ...

Iako politika traži dobro za nas (državu), a ne najviše dobro po sebi za dušu, za Aristotela je, opet, najblagoslovljenija duhovna sloboda u večnom delu duše i teorijski život kroz filozofsko posmatranje ("nijedna nauka nije manje  korisna za život od filozofije, ali nijedna nije za dušu bolja od nje").

Teorijski um, koji razmišlja o nepromenljivim načelima, stvarima, bićima koji ne mogu nastati i nestati, biti drugačiji, istinom dodiruje Boga, zato je najvišom svrhom ono nepokretno što pokreće, što donosi čoveku najvišu radost, budnost blaženstvo, mir, odmor (kao kod Platona kružni tokovi uma večnog dela duše dijalektikom kod filozofa).

I kako duhovna samostalnost  teorijskog uma  traži ne samo ekonomsku, političku  slobodu nego i zaštićenost od brige ovoga sveta, i punu dokolicu, um upošljava razum, da u jedinstvu sa voljom, kao rukovodi vrlinama brine oko zemaljskih poslova, koordinira praktični život kroz politiku.

To jest, iako je čisto prijateljstvo suština društvenosti (kao kod filozofa jednakost po vrlini, blagorodnosti, koje uključuje umnu dušu  i najviše duhovno posmatranje Boga kada um u ljubavi ka istini ide do kraja), i koja bi trebala da bude osnova svake druge društvenosti da se umna vladavima u državi utemelji na etici (kao kod Platona), kako su slučajevi takvog čistog prijateljstva po ljubavi ka večnoj istini jako retki, Aristotel vladavinu u državi, ipak, traži kroz jedinstvo razuma i volje kod većine ljudi, i sklad između životinjskog i božanskog, instinktivnog i umnog gde se etika prilagođavaja politici.

Ipak, da li je moguće dobro za nas (bilo koga)  ako nema dobra po sebi?

I zašto uopšte  teži svome dobru svome (dobru za sebe) kao pojedinac ili rod, ako ga ne vuče  dobro po sebi? 

Čak i kada čini zlo, čovek opet pre i posle toga traži (za sebe) i svoje neko dobro radi samog dobra; dobre stvari (bilo da ih otima, pljačka, kupuje, koristi): dobru  kuću, imanje,  hranu, piće, odeću... itd.

Očigledno da u  svemu postoji manje i veće dobro i da ga ka njegovoj najboljoj svrsi vuče dobro po sebi..

Zato kod Platona dobro po po sebi tek utemeljuje bivstvenost bića, daje razlog zašto je biće a ne nebiće, kao i smislenost misli, istinitost istine...

Inače, kako utemeljiti Aristotelovo obličje, svrhu, kretanje bilo kojeg bića?

Ako nadbivstvujuće dobro po sebi ne utemeljuje bivstvovanje i mišljenje, kako će onda bilo šta dobro ili istinito ostati afirmativno, a ne negativno, biti uopšte nešto a ne ništa...

Za Platona spoljašnje dobro nikad nije dovoljno dobro, već je nagon kao i opažaj samo senka najstvarnijeg dobra (večne ideje), a pojam samo kopija, odraz, dok je najviša sreće je u večnom delu duše  kada se um duhovnom gozbom um gosti večnim idejama, jede najviše jeste. 

Prema tom dobru po sebi sve je drugo ne ostaje, staje, stoji, nego pada u trenu, nestaje, propada, zapravo i ne postoji...

Duša se menja za trenutke tela, a zapravo se kroz te najbolje, najleše trenutke vremena (senke opažaja, ili odraze pojma) duša duhom shvata, obuhvata stariju večnost,  lovi istinom večna ideja.

Iako Aristotel tvrdi da da je dobro znanje, on opet kaže da je za vrlinu nedovoljno znanje. I da ne postoji znanje po sebi,  dobro po sebi, jedno po sebi, nego da su i znanje i dobro i jedno  uvek znanje, dobro, jedinstvo (jedno) neke pojedinačne, posebne, opšte konkretne stvari...

Ako je tako, zašto onda i za Boga ne kaže da nije znanje po sebi, da nije dovoljno da Bog savršeno  zna sebe, nego i da je još pre savršen čin, delatnost, delo?

On će reći da Bog to i čini indirektno, jer je kao duhovni oblik svih oblika, svrha svih svrha svog večnog života po sebi kroz unutrašnjim dodirom istine sve-jednog, jednog-svega savršeni uzor za svaki oblik, svrhu, kretanje koja je pokreće od njene mogućnosti ka njenoj najvišoj stvarnosti.

Ako je tako, Bog nije samo mišljenje mišljenja, nego mnogo pre vrlina same vrline, delo samog dela, kroz večni duhovni život po sebi,  dobro po sebi, pravedno po sebi, lepo po sebi... bivstvovanje bivstvovanja, život svakog života, pravda svake pravde, lepota svake lepote...

Za platoničare je postavka vrline kao zlatne sredine, "pravedne" mere, ravnoteže naspram njene lišenosti ili preteranosti... nedopustivi konformizam...

Nikakva preteranost u vrlini nije moguća, ona ne može nikako biti sredina između krajnje preteranosti ili lišenosti, nego po vrlosti, punoj svrsi sa vrha, savršenog, dovršenog vrhunca, vrška upravo ono najviše, najbolje, najvrlije... 

Zato Platon kroz najboljeg pojedinca (u kome um vlada nad razumom, i razum nad čulima), koji podražava najviše dobro i pravednost,  konstituiše moral, etiku,  državu i sve njene zakone...

Doduše, ni Aristotelov Bog nije oblik svih oblika, vrlina svih vrlina po sredini, srednjem stanju, nego po najvišem, najboljem  iz vrha izvrsnog, sa vrha, savršenog naspram bezoblične, nesvrhovite samo mogućnosti materije...

I Heraklit, nasuprot ostrakizma Efešana prema njegovom drugu Hermodoru, kaže: "Jedan je meni koliko i deset hiljada drugih, samo ako je najbolji."

U Starom zavetu Bog najbolje, najpravednije (Avrama, Isaka, Jakova, Mojsija...) nadahnjuje Svetim duhom za praoce naroda utemeljuje zavet, da ih vode, uče, opominju  (a ne sa "10 000") pa tek od njega savez sa njegovim potomcima, izabranim narodom kroz zakone, zapovesti...

 

TEOLOŠKA OSNOVA DRŽAVE

 

Teokratska država etičku osnovu zajednice porodice utemeljuje deduktivno iz Božijeg zakona a sekularna empiristički iz običajnog prava i induktivne politike... ....

Stanovište religioznog morala (jedinog, jednog Boga) kroz apsolutno Da i Ne  (Deset zapovesti)  utemeljuje Božiji zavet sa izabranim pravednikom, narodom, da ispunjava taj transcendentni zakon, moral.

Ne ovo, ono po zakonu, zavovesti traže dba posebna plemena da brane zakon i izvršava kaznu za prestup. Judejce koji vladaju i Levite koji vrše osvećenje (zakon je Božiji obraz) greh je prvo greh pred Gospodom, pa pred čovekom, krvna osveta, otkup, za greh, služba pred Bogom za osvetu osvećenje... 

Prvo čista volja (ne laži i ne čini zlo) za jedinstvo dobre misli, reči, odluke i dela, jednu vlast u sebi, supstancijalnu vlastitost (karakterno jedinstvo ličnosti) pa kroz isto takvo jedinstvo čiste misli, odluke, dela za neprotivurečnu vlast, vlastitost naroda pred Bogom (karakterno jedinstvo države).

Bez pravednosti, kao vladara po prirodi stvari deli se volja, sukobljavaju različiti kriterijumi vrednosti, gubi se ravnoteža u čoveku  i zajednici...

Ako nisi pravedan prema sebi, nećeš biti ni prema drugima, ili ako budeš nepravedan prema drugima izgubićeš pravednost u sebi koja te jedino vodi najvišem jedinstvu ličnosti i države.

Kada si svoj ti si Božiji i kada si Božiji tio si svoj...

Dok je Starom Zavetu prisutna nadumna vertikala Božije vlasti, i jednakost izabranog roda, u Novom Zavetu se pored uspravnog, ispravnog po prvoj zapovesti ljubavi ka Bogu, unapred iz večnosti počela čela savršene svrhe vrha iznad svih unapred odozgo, iznutra, sa desne strane svete Božije reči, ruke, traži po sredini, središtu srca izjednačenje rodova, čista po istini ista ljubav ka svima kao prema samome sebi....

U Aristotelovoj etici sredine najgori greh zverstva nema opozit odgovarajuće  vrline u čoveku....

Zato se najgorem zverstvu (zlom duhu, demonstvu)  može suprotstaviti samo junaštvo  uz pomoć Božiju, ili viša sila kao u mitovima koja jača, bodri, dodaje  herojima od božanske snage, mudrosti i vrline (po krajnosti najvrlijeg najvišeg, najboljeg a ne sredine) da nadjača zverstvo...

Zverstvo (demonstvo)  je, zapravo, loš demon, nečisti, huliteljski duh, koji daleko nadjačava snagu i pamet ljudskog, zato se za suprotstavljanje zverstvu po sebi (duhu laži, zla, lukavstva), traži, ne neko manje dobro, po meri, nego najviše dobro po sebi i Duh istine, od Boga najjače, najbolje, najsavršenije.... za junaštvo, okršaj, ukršatanje, krst sa svim grehom, za pobedu sve laži, zla ...

Samo kada se taj rascep između životinjskog (zveri) i božanskog produbi na kraju do suprotnosti dobrog i zlog duha i  sagleda da se demonski šapat (lukava, zla misao, reč, delo) ne može pobediti bez Duha istine i najvišeg dobra  Božije savršene  reči, dela...

Tek se po religioznoj osnovi  rascep izveđu  životinje (zveri) i Boga, ili demonskog ili Božijeg shvata na pravi način...

Demonsko nije, svakako, isto što i životinjsko: instinkt,  telo na jednoj strani i  duh, svest, um, razum na drugoj, nego je i jedno i drugo potrebno ...

Telo nije samo po sebi loše, kao ni životinje, nego poslušnost lošem glasu, demonu kroz zlu misao, reč, odluku, delu koji se  ne mogu shvatiti ni savladati bez pomoći Božije iz savršene misli, dobre reči, odluke, dela...

To je borba dobra i zla bez prestanka... Iako se kaže: "Blago onima koji mir grade jer će se sinovi Božiji nazvati, kaže se i "Ja nisam došao da donesem mir, nego mač", to je borba istine i laži i dobra i zla do pobede: " Koji pobedi dat ću mu da jede sa Drveta života nasred raja Božijega."

Osvajanje večnog carstva po sili Duha istine,  kruna unapred iz večnosti,  odozgo, unutra, sa desne strane, za sve unazad, dole,  van, sa leve strane sveto jedosmo pismo po mirisu istine i ukusu ljubavi, duhovno umeće, n po načelu svi za jednog, jedan za sve umetnost sastavljanje ljudi dostojnih za večni život  gde nije istinit, dobar samo onaj ko ne laže ne čini zlo nego onaj ko jasno i otvoreno govori istinu i čini dobro...

To otelovljenje dobra sa lepim, slično kao harmoniju oblika i  boja u slici,  tonova u muzici, rečima u poziji, pokretima u igri... je kroz unutrašnju lepotu praktićno umeće povezivanja celovitih ljudi, oblikovanja čoveka i zajednice ka najboljem, najpravednijem, najsavršenijem saglašavanju duha i tela, Boga i čoveka, smrtnog i večnog života...

Zašto bi sklad boja, tonova, pokreta, reči kroz umeeće muzike, poezije, slikarstva,  igre  proizvodio lepotu a sklad  samih ljudi ili neživog i živog, ili razičitig rodova živog, kroz unutrašnju lepotu  ličnosti s kojom i spoljašnja lepota dobija ravnotežu, ne bi bila još veća lepota i  veće umeće, carska, nebeska umetnosti! 

Najovostranije na najonostranije jedinstvo života kroz sve prostore, vremena iz večnog života kao svih organa u telu; sabiranje, biranje, branje, sabranje, izabrano bratstvo, rod, umeće najvišeg sklada ne samo lepih oblika i boja kroz sliku, ritmova i tonova kroz muziku, ili pokreta kroz igru, reči, misli kroz poeziju, nego kroz unutrašnju, duhovnu lepotu celovih ljudi ka najvišem jeste...

Gospod kaže :... "izbljuvaću vas iz usta svojih" .. da čovek treba iz unutrašnje lepote, plemenitosti bude čistim srcem, duhom ukusan pred Bogim i čovekom, da izaziva ljubav koja sve spaja, povezuje ...

Lepota iz čistog središta pred Bogom i čovekom astavlja sve suprotnosti; religio, savez, vera, veza spoj, poverenje, spojiti, sjediniti u jedno, zajedno i s njom svaka druga lepota tek dobija utemenjenje ...

Ako ne voliš konkretne ljude s kojima živiš (ne voliš bližnjeg), kako ćeš voleti državu (Boga).

Ako ne voliš svoj posao, imanje, porodicu,  radiš, najbolje, savršeno kako možeš bolje u mikroplanu, šta možeš promeniti  u makroplanu...

Što se svodi na reči: "Šta vredi da čovek ceo svet zadobije a duši svojoj naudi?"

Ako je  tu Božiji duh, to  je unapred, odozgo,  a desne strane, unutra vladavina iz carstva nebeskog za preokret svega onog unazad, dole, levog, van...

Ta lakoća ispravnog odlučivanja, etičkog delovanja  ("da ne vidi levica šta čini desnica")  umeća, umetnosti nad svakim prostorom, vremenom mirisa istine i ukusu ljubavi je unutrašnja, carska, nebeska lepota pred Bogom i čovekom čistog središta  ("koje daje kišu i svetlost i dobrima i zlima"),  nadumna praktična genijalnost za  nadumno ukusno jedno sveto jedosmo pismo... 

Jedino čista volja po istini onoga što se ne menja (ne nastaje niti nestaje), ne pada, propada po jakom načelu, počelu ostaje čvrsta sa svake strane, kraja u jakom stavu, da staje, stoji, zauvek postoji...

Plamen, plemenito pleme, rod, agni, agnec, oganj, jagnje, pokretačka snaga, kao zlato koje se ne kvari, ostaje jako u teškoći, sukobu, staje stoji   drži, održava vatru duha; složiti, založiti, složno po središnjoj vatri, dubokom jezgru...

Heraklit pravdu sagledava iz najsuvlje duše, koja u vatrenom logosu sve jednog-jednog svega  sastavlja sve...

vtreno središte srca pravedno ka svim stranama sjedinjuje u najsuvljoj duši  sve polaritete...