Blagodarje: Mudrost koja nam je potrebna

           

Pitanja postavljala Dragana Kuzmanović

Broj 10. mart-april 2020.

 

 1.Od početaka istorije do danas, da li je čovek suštinski napredovao na idejnom, osećajnom-duševnom i duhovnom nivou ili stoji ona biblijska da „nema ništa novog pod suncem“?

 

Ideja napretka, kao rast od semena do ploda, nosi, svakako, u sebi pozitivnost... 

Ipak, često se u ume napretka sve staro potire a novo nekritički prihvata  i to se kasnije svima obije o glavu...

Teologija uči da je Bog stvorio čoveka u svom obrazu i licu i svako „napred“ shvata iz večnog unapred. Za uzor uzima savršenu ličnost od Boga sa svom slobodom i odgovornošću koju nosi. 

Pozitivna nauka u razvoju živog sveta, čoveka svako napred izvodi iz onog unazad...Međutim,  kada iz opštih i nužnim zakona i izvesnih činjenica izvodi iz neživog prvo jednostavno, pa složenije i ono najsloženije živo i samog čoveka na kraju, ona unapred isključuje ono najpozitivnije i najizvesnije u njemu: konkretnu ličnost sa imenom i prezimenom sa svom slobodom i odgovornošću koju njen život nosi, i sa opštim i nužnim načelima sve svodi na "majku prirodu".

Međutim, čim postoji "majka priroda" ne samo da mora postojati "otac priroda", nego i "otac prirode", stvarajući duh za svu tvorevinu, sva živa bića, njihova semena, život.

Kada prirodna nauka iz prvostepenog opšteg i nužnog neživog nastanak slobodnog, živog objašnjava "slučajnošću" , svodi na slučajnost, to je isto  kao da ga uopšte ne objašnjava...

Ali za spregnute najsitnije čestice–energije mikrofizike više ne važe (kao za čvrsta tela) opšti i nužni zakoni), već u njima očigledno deluje stvarajuća sloboda pre prostora–vremena–materije–energije makrofizike. 

A svemogućnost živog mnogo pre traži slobodu i neodređenost nego opštost i nužnost!

Isto je tako je i u makrofizici. Kada nestanu svi kvaliteti, modaliteti kontinuuma prostora–vremena–materije–energije fizike, ne važe ni opšti i nužni kvantitativni odnosi matematike, nego se sa singularitetom pre prostora, vremena, svakog oblika materije, energije astrofizike, isto kao i sa slučajnošću neodređenošću kvantne fizike skače, u nadmatematičku creatio ex nihilo stvarajuću slobodu starije metafizike! 

Ako sadašnje izvodimo iz prošlog, složeno iz jednostavnog, živo iz neživog i tvrdimo da će se iz najjednostavnijeg "samog po sebi neživog"razviti na kraju toliko savršeno živo, da će iz jednostavnog neživog stvarati na kraju svako složeno živo, zašto to savršeno živo ne bi moglo postoji od početka?

Ako najsloženije i najrazvijenije živo nužno na kraju dostiže stvarajuću volju, onda stvarajuća volja savršenog večno živog (pre svake prošle, sadašnje, buduće jednostavne nežive i složene žive oranizacije) postoji sa svake strane, kraja sa još većom nužnošću od početka!

Bez čoveka (živog sveta) ne samo da ne bi imala smisla razlikovati milionsku temperaturu unutar zvezde od apsolutne nule praznog prostora, ili bilo koju jednu stvar od druge stvari, nego i bilo šta, koje, kako, koliko... nešto od ničeg!

Kada evolucionizam složeno, živo izvodi iz jednostavnog, neživog i viši oblik iz nižeg oblika i svu raznovrsnost života objašnjava prirodnom selekcijom one jedinke ili vrste, koje se najbolje prilagođavaju slučajnim mutacijama i promenjenim okolnostima, on prenebregava da već postoje i te kako jake veze čestica u atomima, atoma u molekulima u svakom neživom,  a kamoli  molekula u organelama ili ćelija u organima, ili organa u organizmu svakom živog! 

Da je neizmerno veće čudo kako su se sve organele u ćeliji, ili ćelije u podogrganu, organu, ili čula i udovi tela sa stotine i hiljade različitih funkcija u organizmu sastavile po mnogo starijem nad moralnom jedinstvu „svi za jednog, jedan za sve“ u svaku živu jedinku ili vrstu, i da, samim tim, borba za opstanak ne moži nikako biti prvostepeno  načelo!

 

2. Čini se da je sumnja u sve, koju su prvi proklamovali antički skeptici, dosegla vrhunac. Da li je možda vreme da počnemo sumnjati da se može živeti sumnjajući u sve?

 

Onaj koji u sve sumnja mora i sam imati uporište svoje sumnje s kojom sve proverava ili potire... Ako ga nema, već je to, kako mu se prohte, čas ovako, čas onako, protivurečno stanovište, s kojim preuveličava svoje, a bez ikakvih dokaza nipodaštava tuđe gledište, njegova sumnja ničemu ne vredi.           

Ako, pak, njegova sumnja ide iz dubokog preispitivanja, nakon što je sagledao mnoge slabosti u stavovima koji su mu predočeni, pa  sam traži jedno gledište neprotivurečno od početka do kraja, u koje više neće sumnjati, to je već zreo filozofski stav.

Zapravo, afirmacija i negacija se ne mogu ni utemeljiti samo logički, iz razuma, ili iz razuma u zajednici sa činjenicom, po prirodno-naučnoj osnovi.

Neprotivurečnost i identitet su pre same logike, neprotivurečnost i identitet čiste volje u najvišem jedinstvu čistih: misli, osećaja, reči, odluka i dela u praosnovi svake slobodne ličnosti.

Samo se iz čiste volje, ili negativnosti ka negativnom (ka laži), može utemeljit sva pozitivnost pozitivnog (istine) ...

Ko ne dopušta da  ga drugi lažu, taj prvo ne treba da laže sebe ni druge... jer će samo tako imati poverenje prema drugima, kao i drugi prema njemu, a bez toga izvrtati i logiku i činjenice...

Sa prvom, najsvetijom Božijom zapovešću u osnovi svega sveta je dato apsolutno da, afirmacija, a sa ostalim, ne ovo, ne ono... apsolutno ne, negacija... za Božiji blagoslov čovekovog života na zemlji.

Na krštenju se prvo čovek odriče Satane (zavetuje da ne laže i ne čini zlo) da bi se istinski sjedinio sa Bogom i čovekom ...

To odricanje od laži, zla ne smanjuje svet, nego ga  upravo produbljuje u kvalitativnom  bezmerju...

Sumnja u teološka načela rađa na kraju sumnju i u opšteljudska načela.

Lukavu zmiju, koja je u knjizi Postanja prevarila Adama i Evu, treba shvatiti kao lažnu, zlu misao koja i dalje iskušava svakog čoveka, izazivajući svako zlo. I njoj se može suprotstaviti samo istinita, dobra misao...

 

3.  Da li je filosofija danas postala elitistička? (Ako jeste, da li je oduvek bila? I kako je došlo do toga).

 

Filozofija je oduvek stajala naspram populizma, iako je mudrost potrebna svakom čoveku i svakom narodu...

Neka vrsta duhovnog i moralnog elitizma mora da postoji i da okuplja one najbolje, koji su svojim delima postali uzor za sve. Samo kvalitet, koji najbolje predstavlja svoju oblast, omogućava njeno širenje i prosperitet.

Mora se poći od zdravog temelja, najbolje ličnosti, metoda, proizvoda, ideje i taj dobar primer dalje širiti, umnožavati...

Kao iz pet prstiju stručne ruke da se vlast u državi utemelji kroz pet odgovornih prvostepenih i drugostepenih ministarstava i kao u čudo „od pet hlebova“ od onih najboljih 5 umnoži na 50,  500 i 5000  za svako dalje sabiranje, biranje, branje.

A prazan kvantitet, bez obzira  na brojnost, nikad neće neće dati kvalitet, nego ga samo srozavati...

Ipak, u našoj tradiciji takva elitistička udruženja, kroz koja bi se organizovali i delovali oni najbolji, ne postoje, nego samo ogroman broj političkih i nepolitičkih organizacija unapred bez potrebnog ljudskog i stručnog kvaliteta. Ako nema tog neinstitucionalnog, nepolitičkog udruživanja onih najboljih, nema ni dobre politike ni dobrih institucija...

 

4. Srpske filosofije gotovo da nema u našem obrazovnom sistemu.  Da li je to zato što ona nema značajnih predstavnika ili su neki drugi razlozi u pitanju?

 

Kao što nije dovoljno da se čovek rodi fizički već i duševno kroz ljubav i dalje vaspitava i obrazuje za svoje zanimanje i na kraju sazri i duhovno kroz istinu u celovitu ličnost, tako nije dovoljno ni da se narod rodi samo politički kroz samostalnu državu, ili ekonomski kroz privredu, već je potrebno i da se moralno vaspitava i obrazuje kroz nauku, umetnost, religiju,  filozofiju sve dok duhovno ne sazri, rodi na kraju za večnost kroz istinite ideje i uzvišena dela koje deli sa celim svetom.

Države koje su imale svoje filozofe, bile su jake i dugotrajne ili su se održala i kada su bile vojno nadjačane i nakon toga opet razvijale...

A ako nisu, bez obzira na vojnu i ekonomsku snagu u nekom periodu, prvo su osvajane tuđim duhom, pa ekonomski, pa politički i na kraju vojno, gubile i ljudsko i materijalno bogatstvo...

Ipak, samo nekolicina naroda je uspela da razvije svoju filozofiju.

Pored širine obrazovanja, filozofija mora imati onu izvornost koja dušu hrani, a samo interpretirano tuđe mišljenje, kao sto puta podgrejano jelo, ne samo da više nema nikakav ukus, nego je bez svežine nove ideje skoro otrov...

Umesto da kroz najviša načela praktičnog uma: Filozofiju prava i Filozofiju politike, utemelji one prvostepene kategorije: slobode, ličnosti, porodice, imena, prezimena... najbitnije za konkretni život čoveka i države, filozofija se u drugostepenom području spoljašnjeg saznanja takmičila sa prirodnom naukom i bila na kraju ponižena.

Ako je mudrost potrebna svakom čoveku i svakom narodu, filozofija, očigledno, nije izgubila značaj što nije dovoljno naučna, nego što nije dovoljno mudra!

Ona je postala sluga nauke na kraju, što je najbitnija područja životne mudrosti: metafiziku ličnosti, metafiziku jezika, metafiziku mirisa i ukusa, metafiziku polnosti, roda, zapostavila na početku...

 

5. Ovih dana se u Crnoj Gori vrši nasilje države  nad sopstvenim građanima koje izgleda kao kriminalni akt društvenog narativa, u kome je novac najveća vrednost, protiv vere. Da li je i  filosofija, poput vere  „neprijatelj“ društvenog narativa u kome je novac najveća vrednost?

 

U našem jeziku postoji direktna veza svetog i osvete.

Sveto se brani po svaku cenu i napad na svetinju se ne oprašta,  jer sa nestankom  onog najvrednijeg, svetog, nestaje na kraju sve, čitav svet ...

I zato se hula na svetinju najstrožije kažnjava...

Ipak, prvo je osvećenje, osveta nad nečistim duhom, s kojom se isteruju zle misli, oči, namere, osećaji iz nas samih, iz „srca ljudskog“.

Nekome je svetinja lična čast i dostojanstvo, nekome porodica, ili imovina, nekome posao, zanimanje, ili sve to zajedno... nekome čak i novac, i zato ne oprašta kada mu se ta svetinja oduzima, jer bez nje nema suštinu, gubi oslonac i zato je brani svom snagom.

Ko nema nikakvu svetinju u životu koju brani po svaku cenu, nije dostojan imena čoveka...

A ako je ima i ne brani, nije ni dostojan svetinje...

Ako, dakle, svako brani svoju svetinju, kako da ne brani i čitav narod svoju zajedničku viševekovnu, viešehiljadugodišnju svetinju?

Svi mi znamo da ovo u prvostepenom smislu nije napad na Srpsku Pravoslavnu Crkvu, u ime crnogorske pravoslavne crkve, nego napad na samu pravoslavnu crkvu, koja se poštuje vekovima...

Da se ovde pod vidom promene imena crkve, razračuna sa samom pravoslavnom tradicijom da bi se konačno izmenio duhovni identitet naroda...

 Sa druge strane, dodatno, raskrčmi ona najvrednija i najpoštovanija duhovna imovima stvarana i čuvana vekovima, i na tome nekolicina zaradi...

To je ono, po Hristovoj reči: „Niko ne može kuću opljačkati, dok najpre ne sveže jakoga.“ A najjači u čoveku i narodu je njegov duh.

Kad savlada njihovu veru (njihov duh), lako će porobiti i sve ostale ukućane: njihove nezaštićene: oči, uši, osećanja, želje, pa čak i razum, um i samu volju ... njihovu: kulturu, tradiciju i na kraju i ekonomiju, privredu... da ga svaki čovek i cela država slušaju kao na dugme...

Kada sekularno pravo proklamuje odvojenost crkve od države, ono isto tako proklamuje i odvojenost države od crkve...

To, svakako, podrazumeva autonomost u vršenju: crkvene službe, crkvene hijerarhije, verske nastave, posedovanja crvene imovine, bez obzira koja je vera u pitanju... 

 

6. Verujete li da se filosofija, kao ljubav prema mudrosti, može staviti u službu ljubavi i mudrosti?

 

Ljubav, vrlo često ne samo da nije mudra nego je „slepa, bez očiju, i ne zna za granice“...

Zato filozofija manje traži lična osećanja od čoveka ka čoveku i poznanje od imena ka imenu i lica ka licu, a mnogo više objektivnu istinu kroz bezlični pojam, s kojim se približava nauci.

A zapravo, tajna reči i celog jezika je prvo najličnija tajna imena...

A tajna imena, sveto ime koje zove duhom sve reči jezika i zna sve znakove znanja...

Zvanje duhom svetog imena Božijeg je najviše zvanje i (znanje) čoveka...

Lično poznanje od imena ka imenu i lica ka licu iz „suviška srca, žive reči, ognjenog jezika" stariji je od svakog znanja...Kroz prave ulice istine i reči ljudi se u ljubavi susreću srcem k srcu, licem k licu...

Ljubav je i u zemaljskom životu jedna od suštinskih stvari, a u religiji sama suština.

U dvema najvećim Hristovim zapovestima je najonostranija ljubav ka Bogu svim: srcem, dušom, umom, snagom, izjednačena sa najovostranijom ljubavlju ka bližnjem.

Kao što se svetlost ne vidi a sadrži sve boje, tako se i svetost ljubavi ne vidi, a sastavlja sve ljude.

To je ono bogatstvo od Boga i bogatstvo Boga sa najuzvišenije trpeze carske, nebeske „koju moljac ne jede i rđa ne kvari“...

Presto ljubavi i kruna istine osvećuje čitav svet.

Oko bez ljubavi nije pravo lice ni razum bez srca vlastito ja.

Samo kad voli i govori istinu čovek izlazi iz granica svojih očiju, svoga razuma i vidi drugog čoveka, drugu ličnost.

Istina je miris, večni duhovni sveštenik koji budi, uzbuđuje srce, dušu, telo, osvećuje za ukus ljubavi, a ljubav u čistom srcu večni car iz carstva nebeskog, Bog sam...