Prirodna i društvena nauka

Autor: Tomislav Novaković

Osnova našeg vladajućeg kategorijalnog aparata može biti kvalitativna i kvantitativna.

Kvalitativna osnova (skoro sva filozofija i umetnost) sve moguće kvalitete, kvantitete, relacije i modalitete svodi na apsolutni kvalitet i način postojanja: Boga, Duha, ideje, praelementa, supstancije, monade....

Prirodna nauka pretpostavlja apsolutan kvantitet ili relaciju za najveću zbirnu količinu toplote-pritiska prvobitne hiper-hiperzgusnute tačke u singularitetu beskonačne praenergije pre prostora, vremena, mase, svakog oblika energije makrofizike, ili najmanje kvante dejstva za neodređene čestice mikrofizike, a tek nakon prvobitnog Big-Bang-a, sve kvantitete ili kvalitete prostora-vremena materije-energije, sve moguće-stvarne-nužne relacije, načine postojanja mikro-makrofizike. 

 Prirodna nauka koristi logiku kada opštim i nužnim zakonima objašnjava red, poredak sveta, a bilo kakav kosmički um, logos, za celovito jedinstvo materije–energije, po definiciji „objektivne“ nauke, isključuje već na početku!

Bez obzira što ne prihvata nikakav prauzrok izvan same prirode, da bi nauka uopšte bila nauka, ona neki neki jedinstveni logos mikro-makro sveta mora predočiti.

Ne radi se samo o tome da se našem objašnjavanju sveta ima pravo prigovoriti da je "antropocentrično", nego da li se bez neke (bilo kakve) jedinstvene logike za svu materiju–energiju–prostor–vreme–brzinu, sve oblike makro, mikro sveta, uopšte nešto suštinski  objašnjava!

Ako čovek (bilo koji živi stvor) ima (neku) „glavu“, zašto je ne bi imala i sva mikro-makrokosmička priroda; kao stvarajuće znanje u svakom svom najmanjem, najvećem delu, po kome svaka stvar ili biće jeste to što jeste.

Prirodna nauka, npr. slobodno, živo svodi na slučajnost opšteg i nužnog neživog.

Međutim, kada se bilo šta objašnjava „slučajnošću“, to je isto kao i da se ne objašnjava.

Zapravo svemogućnost živog mnogo pre traži slobodu i neodređenost nego opštost i nužnost!

Ako sadašnje izvodimo iz prošlog, složeno iz jednostavnog, živo iz neživog i tvrdimo da će se iz najjednostavnijeg "samog po sebi neživog" razviti na kraju toliko savršeno živo, da će iz jednostavnog neživog stvarati svako složeno živo, zašto takvo savršeno živo ne moglo postojati od početka?

Ako najsloženije, najrazvijenije živo nužno na kraju dostiže stvarajuću volju, onda stvarajuća volja večno žive savršene organizacije (pre svake prošle, sadašnje, buduće jednostavne nežive i složene žive organizacije) postoji sa svake strane, kraja sa još većom nužnošću od početka.

Na prvi pogled izgleda da se samo iz prvostepenih jednostavnih razlika neživog može objasniti složeno živo, međutim, tačno je obrnuto: bez složenih (čulnih, razumskih, umskih, voljnih) razlika živog, nije moguće razlikovanje jednostavnog, neživog!

Ne samo da sve te razlike vatre, vode, vazduha, zemlje, toplog i hladnog, tvrdog i mekog, punog i praznog, suvog i vlažnog, svetlog i mračnog, teškog i lakog... svih čestica u atomu, atoma u molekulu u mikrosvetu, ili energija, supstanci, tela u makrosvetu jedino imaju smisla iz složenog živog, nego je jedino iz te starije osnove to razvrstavanje i moguće!

Bez stvarajuće moći unutar žive stvari stalno različite, drugačije, naspram nepromenljivog i istog ne samo da se ne može objasniti živo, nego ni neživo; utemeljiti bilo koje, kakvo nešto naspram ništa, biće, bivstvovanje naspram nebića, nebivstvovanja!

Kad ne bi imalo čoveka (živog sveta) ne samo da ne bi imala smisla razlika milionske temperature unutar zvezde od apsolutne nule praznog prostora, ili bilo koje jedne od druge stvari, nego i bilo čega od ničeg!

Za spregnute čestice teorije simetrije mikrofizike više ne važe (kao za čvrsta tela) opšti i nužni zakoni, jer je to stvarajuća sloboda pre prostora–vremena–materije–energije makrofizike!

Kada nestanu svi kvaliteti, modaliteti kontinuuma prostora–vremena–materije–energije fizike, ne važe ni opšti i nužni kvantitativni odnosi matematike, nego se sa singularitetom pre prostora, vremena, svakog oblika materije, energije astrofizike, ili slučajnošću neodređenošću kvantne fizike skače, u nadmatematičku creatio ex nihilo stvarajuću slobodu starije metafizike!

 

APORIJE EVOLUCIONIZMA

 

Ako je "hipermoralno", "hipersocijalno" načelo "svi za jednog, jedan za sve" prisutno već u jedinstvu čestica u atomu, ili atoma u svakom molekulu neživog, a kamoli u organskim molekulima ili vezi organela u ćeliji, ćelija u organu, organa u organizmu svake jedinke, vrste živog, "sebični gen "borbe za opstanak koji selektuje najjače jedinke, vrste ne može se nikako apsolutizovati kao jedna fundamentalna teorija.

Suštinsko pitanje je mnogo pre: kako i zašto se ogroman broj sličnih i različitih organskih molekula, organela sastavljaju u ćelije, ćelije u podorgane, organi u čula i udove tela i sa stotine i hiljade različitih funkcija u  organizam svake jedinke ili vrste!?

 

SEME I PLOD

 

Za Platona je večni duhovni svet savršenih ideje stariji od svake njihove kopije.

Za Aristotela Božija svrha, obličje večnog duhovnog života, savršenog bića utemeljuje svaki prirodan život, konačno biće.

I kao što je Božija duhovna stvarnost nužnost, a materija samo mogućnost, tako je zrela jedinka (gotov plod) starija od svog semena.

Zato kaže: „Pre semena postoji čovek koji ne proizilazi od semena, nego drugi, od koga proističe seme“.

Međutim, Aristotel se ne pita: Otkud taj prvi čovek (kao u knjizi Postanja Adam i Eva), pre svog semena?

Kada se  pita: šta je starije, kokoška ili jaje, zaboravlja se pevac!

Ne samo da su pevac i kokoška nužni za plod i stariji od svog semena nego uopšte nije logički nužno da se jajeta izleže kokoška, nego, teorijski, uvek može biti pevac!

Prirodna nauka u objašnjenju mikro-makro sveta unapred isključuje stvarajući duh i sve svodi na "majku prirodu."

Međutim, čim postoji "majka priroda" ne samo da mora postojati "otac priroda", nego i "otac prirode", od koga ide sva tvorevina, živa bića, njihova semena, život.