Принцип неодређености: „Иста река није никад иста.“

Аутор: Томислав Новаковић

Избор оз Атомике[1]

 

"Сунце је сваки дан ново"   –   Хераклит

 

Слично немогућности да се наспрам Парменидовог једног непокретног бића схвати било које, какво настајање, нестајање,  померање, кретање, мноштво, који је у Зеноновим апоријама представљан као немогућност  да се пређе  (коначан) пут раздељен на  бесконачно делова – у принципу неподређености се због међусобне логичко-онтолошке условљености, међусобне зависности, сталне промене, кретања свих ствари (слично као у Хераклитовој филозофији), где се свака ствар, стање одређује, описује нужно према некој другој ствари, неком  стању ствари...  хипотетичком односу са безброј других ствари, појава, закључује о апсолутној неодређености било које ствари или целини свих ствари!

Ако се прихвата кретање, промена, мења се свака ствар, однос свих ствари, свако стање ствари у обичној чулној појави, очигледној чињеници, као и у било којој скривеној,  најситнијој или најкрупнијој целини, микро и макро свету. И у складу с тим принцип неодређености тврди да се ништа не може тачно одредити, дефинисати.

Како се све мења и зависи једно од другог, било која, каква ствар се не може одредити ни сама собом, ни нечим другим, како се може  истинито, исправно говорити о некој одвојеној, појединачној ствари, појави,  било којој, каквој „целини“ ствари.

Хегел  ту ствар решава тако што тврди да сама ствар, апсолутни дух по себи и за себе, унутар себе различит и исти одређује себе собом.

Принцип неодређености посматран у апсолутном смислу присутан је још код Хераклита. Не можеш  ући у исту реку двапут. Његов ученин, Кратил чак каже:  не можеш ни једном!

Принцип неодређености у савременој физици код  Хајзенберга тврди да се у свету субатомских честица никако не може oдредити  тачан положај, брзина честице. Да се не може никако предвидети њихово кретање, деловање по познатим физичким законима, него само могуће кретање, деловање по физици  вероватноће. Ако квант дејства једне честице ни у једном тренутку ни по облику, ни по положају, или брзини није исти, као ни било која њена остала стања, или стања свих осталих ствари, других честица-енергија по којима покушавамо да их одреди, дефинишемо, с правом се можемо питати: да ли такав некакакав "квант најмањег дејства" (било које, какве тачно одређене) честице–енергије задат по одређеном математичко-логичком опису, уопште постоји?

Ако се сваки час мења однос сваке честице ка другим честицама, целокупном стању ствари, њено енергетско стање, мења се и сама честица; све се претвара једно у друго, па се ништа не може одредити тачно као то и то, ни у најмањем тренутку, најмањем месту.

Чак и наш покушај, било теоријског било експерименталног посматрања, одређења, мења само стање ствари! То јест, ако по математичко-логичкој теоријској основи она мора бити дефинисана према некој другој честици, другом стању ствари, и због тога никад није иста, како она онда постоји као један дефинисан квант дејства задат математичко-физичком функцијом, путањом кретања  одређене количине кретања те најмање честице–енергије!?

Ако се самим кретањем  честице (научно дефинисане само математичким описом путање кретања одређеног енергетског стања) мења брзином, положајем њена енергија, мења се и сама честица; па она није никад (тачно) оно што је по математичко-физичким константама одређено, дефинисано. И тако свака микрочестица на субатомском нивоу мењањем своје брзине, положаја, мења не само саму себе и  своје односе са свим осталим честицама, него и целокупно стање ствари! Ако ни сваки посебан ни укупан логичко чињенични склоп свих честица–енергија никад није по математичко-физичком опису исти, онда као правило микрофизике много пре треба апсолутизовати неодређеност него (општим и нужним законима макрофизике) одређеност!

Сличну немогућност износи Бергсон, када истиче да природна науке стално покушава да променљиве ствари појаве у свету живог у реалниом трајању, које су дисконтинуитет, квалитет, интензитет психолошких чињеница свести покушава да схвати, ухвати, опише (слично кинематографу) помоћу непокретних слика у низу, кроз континуитет и квантитет мноштва статичних чињеница неживог.

Додуше, код Хераклита ватрени, логос све-једног, једног свега саставља све разлике, супротности.

Шта је то јединство ватреног логоса, логичка једнакост са свих страна праведне ватре?

Како разумети ту логичку кружност владајућег реда, закона средишње ватре свега у једном,  једног у свему?

Код Парменида, насупрот свих разлика, супротности једно са свих страна  истином исто биће, налик лопти, је непокретнио и непроменљиво

Аристотел у савршеном духовном бићу Божијем потпуно изједначује могуће и стварно, логичко и онтолошко. Свако кретање, променљиво обличје природног живота, бића утемељено је  из савршене сврхе, дела Божијег вечног живота, бића.

По Питагори свако кретање, дешавање, промена микро, макрокосмоса сагледава се рачун, хармонију и број...

У модерној науци кроз математичко-физичке законе.

 

Код Платона  кроз вечне идеје, код Хегела  кроз апсолутни дух по себи и за себе, унутар себе различити и исти...

Логичко средиште треба да усагласи све разлике, супротности. Уради, уреди, нареди по реду том и том, врху, дну, једном почелу, начелу, унутрашњем, спољашњем. У српском језику етимолошки ред с нагласком на: среди, уреди из среде, средишта. Без јасне среде, средишта нема реда одређености него неодређеност, неред, хаос. Или среди, уреди, на реди по реду том и том, првом, задњем, почетном, завршном.

Почело, начело почетак по основи правог, главног угла главе ка напред, чела. Основа, основно с нагласком на једну осу, ослонац; од дна ка врху, или средишта ка свим крајевима, странама. Сврха с нагласком на врх. Расте, ниже се од семена, корена, темеља до плода, крошње,  круни се, круне, плода, сврхе врха крова. Тај принцип неодређености – да се из бесконачног мноштва увек различитих односа међусобно различитих ствари, не може  одредити, дати ништа одређено, може се звати и принцип различитости, другости, наспрам једнакости, једности, сличности, истости. И на почетку, и у средини, на свакој страни, крају  та потрага за првим, последњим честицама, честицом, изгледа, или као потрага за апсолутним идентитетом, или апсолутним поларитетима, супротношћу; чак и када се по принципу неодређености губи сваки смисао, потреба за редом, одређеношћу. У сваком случају, опет, свака, па и та последња честица,  мора се сагледавати, не само  у односу са другим честицама, него и по некој целини. То изгледа као да се хвата ваздух рукама, чак, још већа немогућност, сам простор, или на крају – само ништа!

Тачније, та апсолутна различитост, мноштва, неодређеност “свега” по некој првој–задњој, апсолутној супротности, поларитету враћа а прапочетном сингуларитету, апсолутном идентитету неразликованог свега– ништа.

Једино што се може закључити јесте да се те честице-енергије (као ватра код Хераклита)  повезују по некој супротности, да их управо те супротности, поља супротних енергија покрећу. Да  иза те супротности стоји нека равнотежа, потпуна симетрија, једнакост, јединство, или нека потпуна асиметрија, неравнотежа, неједнакост, нејединство.

Да ли постоји нека апсолутна симетрија, одређеност свих поларитета, или је асиметрија, неодређеност далеко приоритетније, право стање ствари?

Шта може да држи све те различите–супротне, честице, енергије, поља разноврсних сила у свом различитом–супротном кретању сада или неком прапочетном неразликованом идентитету хипотетичке праенергије? Шта повезује сву различитост, супротност и доноси Космос у Хаос, ред у неред? Да ли уопште постоји, или је постојало неко прапочетно, неразликовано једно, или су по неком “закону симетрије,“ као у праведној Хераклитовој ватри све супротности равноправне, и вечите?

И ако постоји, шта би га “натерало“ да изађе их своје неразликоване једности? Па постоји само то неразликовано Једно идентично са бићем, као што тврди Парменид, Па чак и да није потпуна једност у питању, него само хармонично јединство свих разлика, супротности, шта  приморава то  уравнотежено јединство да изађе из себе?

Питање важи и за ватру као јединство свих супротности код Хераклита, која једино може да садржи у себи, носи, саставља све супротности па зато вечно постоји, живи, јесте, као и за Емпедоклове две супротности привлачења и одбијања (љубави и мржње) међу елементима у међусобној борби које одувек постоје; кад превлада љубав настају све ствари, бића, читав свет, кад превлада мржња нестају.

Такође, да ли неодређеност мора нужно бити хаос? Зашто мора свака ствар бити дефинисана по појединачној, посебној основи или свеобухватној целини као једна и иста, а не промонљива, мноштвена и разчичита, као ред а не као хаос? Када је нешто неодређено, нејасно, недефинисано касније одређено, дефинисано, оно је одређено, дефинисано, разјашњено преко нечег што се (барем у већој мери) сматра одређеним, дефинисаним, јасним.

У сваком случају, увек је на почетку, у средини,  било којој (свакој) страни, крају одређено нечим  другим – није  дефинисано (одређено, јасно) само по себи. Или је са једне стране угла одређено, јасно, а са друге нeодређено, нејасно; тачније одређено, дефинисано, јасно само са одређеним претпоставкама.

И по таквом схватању је свака поједина, конкретна одређеност, јасност одређена, дефинисана само релативно, под одређеним условима, претпоставкама неке уже, шире сврхе, потребе. И тако, на пример, мисли Ниче. Да је свако одређење  пристрасно и перспективистичко, нужно по нечијем (ужем, ширем) углу гледања; потреби, мотиву самог (сваког) појединца или одређене групе, врсте (ствари, бића), а стварно, у суштини свака (“сама“) ствар, појава постоји као различита, другачија, потпуно недефинисана, неодређена, нејасна.

И не само да та дефинисаност једне ствари преко друге ствари, објашњење једне ствари, групе ствари, другом ствари, групом ствари, свођењем на неку другу,  одређенију, јаснију,  ствар, групу ствари,  одузима суштинско  (појединачно) биће и одређење самој ствари која се одређује, дефинише,  него  је и свака таква  релативна, условљена одређеност, дефинисаност, јасност могућа само из једне условљене ствари преко друге условљене ствари, и зато у себи противуречна.

Тачније, можда је управо сама одређеност, дефинисаност, јасност  неодређена, недефинисана, нејасна!  Самим тим што претпоставља увек неку другу одређеност јасност, којом се одређује, дефинише, а ова опет неку трећу ... и тако до у бескрај, свака је конкретна одређена јасност релативна, дефинисана само условно и пристрасна.

У суштини, сама ствар не мора уопште да буде дефинисана,  одређена, јасна! Она се може стално мењати, бити увек  другачија, мноштвена.

По принципу неопдређености и  сама основа просторно-временско-енергетског континуума том немогућношћу одређења, дефинисања задњих макрофизичких или микрофизичких ентитета губи смисао. Поред тога што ниједна честица више никад није иста по као честица ни по свом енергетском опису, положају, путањи кретања;  ни сама за себе, ни због променљивог односа са другим исто тако променљивим честицама, него ни време, ни простор нису никад исти; тачније, не могу се суштински одредити, дефинисати ни у микро, ни макро свету! Тачније, тај опис једне честице захтева у било којем једном тренутку и месту опис једне енергетске количине кретања; или барем да се у њеном кретању прихвати једно одређено стање, понуди унапред један одређени (честично-енергетски) опис. Међутим, ако такав унапред одређени простор-време континуум не постоји, онда, због те сталне променљивости простора–времена и на макро и микро нивоу, није могуће ни претпоставити, замислити један потпуно одређен тренутак–место, који је потребан за опис једне такве задње честице-енергије! А како се поред тога  стално мења и  брзина кретања, положај  сваке честица, није могуће  тачно дати њен енергетски опис, путању кретања, па ни одредити, дефинисати, на крају било који посебан систем, ни “цело” стање “ствари”! Оно непроменљиво само може бити неки математичко-логичко-физички закон, или Хераклитов космички ред, логос вечно променљиве, неодређене, живе ватре која управља, покреће  сва различита стања

И значење речи нестаје каже,  кад нешто не стаје, не стоји, да нестаје, непостојано је, не постоји. А када остаје, опстаје, стаје, стоји, постојано је, јесте, постаје, постоји. По принципу неодређености, све се одређено постојање своди на неодређеност и непостојаност, непостојање. Томе личи онтолошки принцип Omnis determinatio est negatiо – свако одређење ограничава. Јер, чиме ће се оно последње, најмање до ништа, или оно највеће „све“ одредити? Како ће се, чиме дати тај садржај ничег, или исцрпсти, показати тај садржај свега?

Зато се Бог, биће не може одредити, и тиме ограничити. То јест, иако на први поглед изгледа да се не мора нужно изједначити непостојаност и непостојање, ипак се на крају, састављањем принципа макро и микрофизике, то показује као исто! Принцип неодређености тражи на крају да се свако обличје, свака одређеност, свака честица, изједначи са самом енергијом. А како у тој енергији нема више никаквих тачно одређених честица, ничег тачно одређеног да се креће, нити нечег тачно одређеног у чему се креће, онда је та прачестица–праенергија том апсолутном неодређеношћу, непостојаношћу, променљивошћу пре сваког могућег квалитета, доведена до ништа, непостојања, да тако гута сву материју,  простор,  време, своди на ниво тачке, пре сваког физичког обличја, било које  до сада познате честице–енергије. Тачније да се у  тој апсолутној неодређености, изједначује апсолутно ништа и апсолутно све, материја и антиматерија, енергија и антиенергија!

То јест, када се по принципу одређености тражи да било шта стаје, стоји, постоји – то је потпуна противуречност старијем принципу апсолутне неодређености, па се тиме се тражи нешто унапред логички немогуће.

И Сартрово гледиште, када каже да човек у свом  животу тежи да се о-ствари, и тако своју суштину, своје биће, самим по-стојањем “осуђено на слободу”, мења постварењем, тежњом ка сигурном животу, са стварима, личи, такође, на тај принцип неодређености!

Да ли исто тако и та чиста енергија у тој неодређености мења своје прапочетно постојање–непостојање у слободном бићу–ништавилу ка много мањој слободи (неслободи) честичнe природe, одређености свих створених бића, ствари? 

Претпоставља се да су у првобитној супер јакој сили (бесконачној енергији) скоро математичке тачке пре видљивог света, сваког тела, материје, елемента, атома, молекула (па и праосновног водониковог атома), биле обједињене све четири основне физичке силе: јаке нуклеарне, слабе нуклеарне, електромагнетизам и гравитација. И да то прапочетно неодређено, чисто, слободно и бесконачно праенергетско стање првобитне јаке силе пре свега постојећег,  свега, изједначено тако са ништа,  “прелази“  стварањем у увек коначно,  одређено нешто;  у “стварно,” постварено  честично  бића.

То је крајње, сведимензионално посматрање противуречности Зенонових апорија! Ту више нема никаквог континуума, правца пута или времена; тачније, овде се пре просторно-временског континуума тражи енергетски опис, количина кретања  једне честице, а тај фиксни простор–време континуум је незамислив у једном фиксном стању. Јер, то што се зове честица више није честица, или то, што се зове нешто, сада је такорећи свуда и увек и подједнако исто и различито, подједнако (безоблично) све као и (безоблично) ништа. 

Ни у једном тренутку, ни у једном месту није (само) то што јесте, него је увек и нешто различито, друго. Пре и после простора, времена апсолутни квантитет; пре било каквог квалитета, по једином нужном принципу – симетрије честица, супротних стања, енергија, који остаје физици за сва њена извођења, равнотеже, неравнотеже апсолутне количинe енергије–антиенергије, материје–антиматерије. У апсолутном минимуму простора, времена – скоро математичке тачке без димензија и непротицања времена (пре сваког обличја, стварања) изједначује се безоблично све са безобличним ништа. Слично као што се у  најнужнијем  почетку Хегелове Науке логике изједначује чисто биће и чисто ништа.

 

Коментар

 

У савременој физици ауторитет нерелативне (еуклидске) геометрије помера се ка нерелативној аритметици n димензија, где су простор и време само променљиве међу осталим релативним физичким величинама. Квантна физика сваки могући облик постојања своди на бесконачно разноврсне односе количине кретања последњих, потпуно невидљивих, неухватљивих честица–таласа без сталног обличја, брзине, положаја, идентичних са чистом праенергијом. Опет, када нестану сви познати облици простора–времена–материје–енергије и свеједно да ли у квантној теорији неодређености микрофизике или у првобитној пра-тачци пре сваког познатог облика материје, енергије макрофизике (астрофизике) изгуби на крају сваки ослонац опажаја, па чак и оних посредних помоћу инструмената који појачавају наше непосредне представе (телескопа, микроскопа, спектроскопа, фотографске плоче... ) и релативизују не само сваки квалитет, модалитет, него и сами општи и нужни односи, закони познате физике, како могу остати да важе „нерелативни” општи и нужни квантитативни односи аритметике?

Заправо, увек остаје Кантово питање: Како је, уопште, могућа било каква апсолутна основа опште и нужне математике, науке, када тек чиста субјективност утемељује сваку општу и нужну појавну објективност? У ствари, када се тврди да се не може знати шта стоји пре сваког облика простора–времена–материје– енергије познате физике, ту се  избегава да се јасно каже да када нестане свака физика да онда више не важи ни сама математика!

Математика је нужно везана уз неку (било коју, какву) основу физике (као празан појам уз слеп опажај и обрнуто). И већ је речено да када нестану сви квалитети, модалитети континуума простора–времена–материје–енергије , опште и нужне релације сваке физике, да тада више не важе ни општи и нужни квантитативни односи математике (па ни они у основи макро или микро физике), него се са тим подручјима – свемогуће тачке пре простора, времена, сваког облика материје, енергије астрофизике или случајности, неодређености квантне физике – заправо скаче у надматематичку, надсазнајну creatio ex nihilo стварајућу слободу, враћа у свемогућност старије метафизике!

У сваком случају, много се пре та стварајућа слобода од ништа, ка било чему, свему тражи за утемељење сваке могуће логичко-математичке или сваке физичке, биолошке нужности кретања, настајања, нестајања, постојања, него што се, обратно, природна нужност, или нека „сама по себи математичка”, тражи за утемељење старије creatio ex nihilo стварајуће слободе од ништа ка било чему, свему.

 

 

 

---

[1] Избор из књиге: Томислав Новаковић. Чисто Ја Атомика Кантове Критике чистог ума/Начела практичне логике, DESIRE, Београд, 2010.