Ничеов повратак митологији, паганству

Аутор: Томислав Новаковић

 

„Ми имамо уметност да не би смо пропали због истине.“^[1]

 

Негацијом сваке трансцендентне филозофије или оностране теологије Ниче кроз вољу за моћ и чулну лепоту у уметности поново афирмише митологију, паганизам, обожује оно најпуније овде и сада, све-једно – једно-све. Насупрот научном,  филозофском или теолошком „говору истине“  за њега је моћ обмане, зачаравања, завођење занесеност, опијеност кроз игру тела, удова, чулну екстазу плодног тренутка, највиша потврда бивствовања. То је кроз умеће стварања, препорађања живота, вечног враћања, понављања, снага бога Ерота, еротизма, у зачећу занесеност  репродуктивних органа, у уметничком заносу, пуноћа свих чула, осећања у лепоти, порођајни оргазам у екстази целог тела, плодност живог организма.

Инстинктивност, душевна снага, а не ум, идеје, појам одређује кроз уметност. Као највиши вид воље за моћ,  најовостранија, најбивственија лепота, насупрот трансцендентне религије или филозофије  не одређује само правила уметности, или правила  живота, него и и правила саме природе..  Он, заправо тврди да уметност, као умеће претварања, заваравања кроз лепоту чулности одређује правила свој живој, неживој природи, па свакако, и свем нашем животу. Да се она првостепена, најприроднија природа слободно испољава кроз лепоту стваралачке имагинације, да савршена чулност није никакво неко безинтересно допадање у лепоти, него најизразитије освајање, доминирање, првостепена потврда живота кроз  највиши  вид воље за моћ. Зато, насупрот оностране теологије или метафизике, или реализма науке уметничко надахнуће, стварање уметника види као вечно понављајући тренутак најсавршенијег овострасног бивствовања. Насупрот научног,  филозофског или теолошког „говора истине“  за њега је моћ обмане, зачаравања, завођење занесеност, опијеност у лепоти игре тела, удова, чулну екстазу плодног тренутка, највиша потврда бивствовања Првостепену,  најприроднију природу не види у општим и нужним законима науку, нити моралним законима државе, него највишој игри моћи  кроз  стваралачку снагу уметности, умеће улепшавања, опчињавања, завођења,  претварања.

Снага уобразиља, моћи заваравања, опчињавања, претварања, скривене лажи, преваре, лукавства за освајање, отимање, преживљавање присутна у сваком подручју живота,  кроз све видове воље за моћи а своје првостепено биввствовање, највипши врхунац има у уметности, кроз све могуће чулне облике у лепоти. Ту је  најмоћнија потврда позитивног бића наспрам ружне истине (појма), вечно враћања динизијског заноса, уметничког надахнућа, чулне екстазе наспрам ружне истине. „Човек је мала, бизарна животињска врста која – на срећу – живи само одређено време; живот на земљи је уопште тренутак, случај догађај,  изузетак без последица, нешто што остаје без икакве важности по општу природу Земље. А Земља је, као свака звезда зев између два небића, догађај без плана, без разума, воље, или самосвести-најгора врста нужности – глупа нужност“.[2] То јест нека ме слободно лаже, опчињава, зачарава,  узбуђује, заноси лепота уметности. То јест, у уметности, је слично као што у женској заводљивости кроз лепоту, присутно претварање, опчињавање, зачаравање. Боље да ме лепо лаже, зачарава, заноси, опчињава уметност, него да ми наука или филозофија говоре ружну истину!

Може се рећи да је воља за моћ више мушки принцип а уметнички занос у лепоти више женски, мада и једно и друго укључује мушку и женску сексуалност,  и моћ и снагу као и украшавање и лепоту. Животиња (па чак и биљка), се ради лова или одржања скрива и открива кроз лепо и ружно, лице и наличје… Кроз лукавство, умеће обмане, заваравања представља једно, а чини сасвим друго, а некада се отворено испољава физичку снагу, брзину,  окретности,  или приказује чулној раскоши и способности  јединке или врсте…

Снага унутрашње лепоте личности, карактера  код мушкарца у великој мери влада над спољашњом лепотом; као јако, право наспрам сваке обмане, завођења, кривудања, заобљења закривљеног, кривог. Воља за моћ више је наглашена кроз власт, науку, економију, политику док је украшавање, завођење, обмањивање, занос испољава кроз уметност, лепоту. Додуше и сама воља за моћ укључује  бесконачне нијансе лукавства, преваре, обмањивања („до циља преко лешева) у владању, управљању, као што је умеће спољашње, унутрашње лепоте није само владавина над телом и чулима него и над стањима душе.

Ипак и уметничка лепота и љубав много пре тражи склад и хармонију него моћ, владавину само једне стране кроз прорачунати рат, освајање. То је мислима, речима, осећајима, сликама, мелодијама, игром равнотежа светла и  таме, дубоких и ниских тонова, благог и оштрог, брзог и спорог, површног и дубоког, правог и закривљеног, кривог; много пре владавина унутрашњег над спољашњим, стварајућег над створеним, невидљивог над видљивим, нематеријалног над материјалним.

У сваком случају, чула сваког живог бића, а поготову човека, служе  неком унутрашњем јединству. И као што је негација свега чулног, овостраног у име оностраног није могућа, није могућа ни друга крајност, негација сваке унутрашњости, натчулног духа идеја, или непоновљиве властитости у уме чулности или првостепене уметничке лепоте или воље за моћ, него увек нека супстанцијална властитост прима, поседује и ту вољу за моћ и ту чулност.

 

Коментар

 

По Марксу је развој пет чула, од инстинктивног нагона или појединачног опажаја до потпуно усавршених чула научно-техничко-уметничко-политичке друштвене природе човека, сврха читаве историје. Шелингова субјективно-објективно монада духа као свесне прирoде или прирoде као несвесног духа  код њега се хегеловском дијалектиком развија као субјективно-објективно јединство човека–природе и кроз Аристотелов zoon politikon и кантовску практичну филозофију, Платонове трансцендентне идеје у научно-техничко-уметничко-политичкој супстанцијалној друштвености достиже на крају историје царство слободе, које у потпуности обједињује формални, материјални, покретачки и сврховити узрок Аристотелове тетраде. Кроз научну-филозофску-уметничко-политичку дијалектику између човека и природе и човека и човека то је  пут социјализације од почетних нагона за одржањем јединке, врсте, до пуне друштвености, као од почетног мириса, укуса, додира до њиховог најсавршенијег испољења у научној, техничкој, филозофској, уметничкој, практичној свести. Уметност усавршава сва чула, а наука, техника, политика их појачава кроз комуникативни, информативни ум. Кроз оспољени, отеловљен ум, техничку моћ, појачане апарате, инструменте опажаји путују кроз простор, време, или уметничку, филозофску, научну, политичку свест иду од ума ка чулима и од чулима ка уму.

 

---

[1] Фридрих Ниче, Воља за моћ, Каријатиде, Београд, 1972,  стр.  362.

2. Исто,369