Хјумов скептицизам и будизам

Аутор: Томислав Новаковић

 

(Избор из Атомике)[1]

 

Хјумова тврдња да наше Ја није утемељено никаквом једнозначном, непроменљивом представом, нити тачно одређеним скупом реалних представа, него су то само разноврсне,  променљиве сензације само фиктивне  импресије засноване на машти, има многе слабости.

То би било исто као када бисмо рекли да око ни само виђење не постоје, јер се не могу свести на било коју реалну слику; или једнозначни скуп реалних слика.

То јест, да зато што не постоји никаква реална слика са којом се може поистоветити чуло вида или само виђење, или што се те слике (уопште чулни утисци) сваки час мењају, треба закључити да не постоји око, ни било каква чврста основа виђења?!

А по истој логици стално различитих опжаја и код осталих чула, на које се они не могу никако свести, нити са њима изједначити, такође, због тога тврдити да не постоје ни било које, какве јединствене моћи чулности (ни сама та чула)?!

Или, да зато што се у нашем разуму, уму, сва час мењају мисли, идеје, па се разум, ум не могу изједначити ни са једном конкретном мисли, идејом, потврдити свој реалитет таквим конкретним садржајима, да не постоје ни разум и ум!

Или на крају, како се сваки час мењају садржаји нашег Ја, све наше одлуке и жеље, и само Ја или наша  воља не могу изједначити ни са једним конкретним садржајем, ни са једном конкретном одлуком или конкретном жељом, да и само Ја или наша воља не постоје!

Међутим, као што се око (само виђење) разликује од слике коју гледа, ухо од звука који чује, или само мирисање, кушање, додиривање од онога што мирише, куша, додирује, или разум од од конкретне мисли (не могу на њих свести или са њима изједначити), тако се и само Ја, или наша воља разликују од од конкретних садржаја у нама или од конкретних одлука или жеља (нер могу на њих свести или са њима изједначити).

И као што се из чињенице што се опажаји, мисли, одлуке, жеље сваки час мењају, и сама чула, разум, воља не могу изједначити ни са конкретним опажајима, мислима, одлукама, жељама, не може закључити да чула, разум, воља не постоје, тако се ни из чињенице што се конкретни садржаји у нама стално мењају, и властито Ја не може изједначити са тим конкретним садржајима, нити са њима потврдити свој реалитет, не може никако закључити да оно не постоји!

Ми, свакако,  можемо поставити питање да ли су ствари баш такве какве их ми видимо својим чулима – у овом случају нашим виђењем, чулом вида, али никако не можемо закључити, да зато што су те слике час ове, час оне, овакве, онакве, не постоји никаква стална, јединствена основа чула вида или самог виђење.

Свакако да слично важи и за остала чула: из чињенице што се слушање, мирисање, кушање, додиривање), не може поистоветити са било којим појединачним звуком, мирисом, укусом, додиром), никако се не може закључити да не  постоји само чула  слуха, мириса, укуса, додира!

Заправо,  иако свака слика зависи и од чула вида, самог виђења и од онога што се гледа, око и само виђење скоро да и не зависи од тих конкретних садржаја!

Тачније, око за гледање свега видљивог са спољашње стране има ослонац у невидљивој светлости, а са унутрашње стране у невидљивој свести.

Свакако да исто важи за слух, мирис, укус, додир, или разум, ум...

То значи да у самим сликама, импресијама, поред оног што се гледа (слуша, мирише, куша, додирује) у било којој појединачности, посебности, учествује не само  чуло вида, сама моћ виђења (или слуха, мириса, укуса, додира) која се не може изједначити ни са  једном "реалном" сликом (као ни било које друго чуло са својом чулном дражи), већ траже не само старије јединство разума, свести,  него чак, као код Платона, унутрашње сагледавање умом свега са свих страна (по целини ствари) из целовите идеје!

Кант разликује трансценденталну и емпиричку машту.  Хјум сталнe и несталнe принципе у машти, приближујући на тај начин онај део маште који почива на сталним принципима у великој мери разуму (због чега се тешко од њега може и разликовати).

На крају њихове поставке о машти много више личе на интуицију и веровање. Дакле, слично као што Кант у подручју трансценденталног шематизма тражи посебну моћ разума под видом трансценденталне синтезе уобразиље, која треба да повеже разум и опажај – плодну интуицију која прво треба да омогући синтетичке судове а приори а затим и целину емпиричке свести, емпиричког знања, тако Хјум сталним принципима маште, који почивају на веровању, повезује  разум и импресије за јединство нашег Ја или јединство света.

Ипак, у погледу давања примата практичном бићу над сазнајно-теоријском, њихове поставке о човеку су знатно различите.

Код Канта је наше практично биће утемељено на верујућеем уму и априорној моралности, а код Хјума та веровања следе аутоматизам инстинктивно-емотивне маште.

Машта, свакако, тражи крајње озбиљно разматрање посебног дела; поготову она продуктивна. У сваком случају, не види се никаква нужност, да, као код Канта,  онај трансцендентални прелаз од чистог разума ка чистој чулности буде та продуктивна машта. Зашто би та – само техничке улога у спајању две чисте сазнајне моћи, била уопште машта, називала уопште маштом – а поготову још продуктивном?

Продуктивна машта може постојати само у подручју између идеја ума (подједнако теоријског као и практичног) на једној, и разума, чулности на другој страни. Она је ту суштинско стварање, креативност сваке врсте. У филозофији, науци, уметности, практичном животу, свим људским  деловањима.

Платон сматра да нас чула обмањују, и да разум, такође не показује праву суштину ствари, него тек ум дијалектиком појмова, логичким увиђањем, виђењем сагледава вечна бића, саме идеје.

Виљем Блејк, који живи, такорећи, у Хјумово време, са друге стране сматра да разум својим појмовима, дефиницијама не затвара наш ум, него да, напротив, гушећи страсти окива наша чула, као једине живе токове за душу, осећања, отворе за  наш дух. За њега је змија која искушава душу човека управо мисао.

Разум неда чулима да се отворе, пробуде у пуној живости; да виде, чују, додирну, осете мирис, укус стварног (за Блејка јединог) вечног живота. Душа праву визију има само на крилима маште. Зато само права уметност која оживљује наша чула потиче из рајског живота, јер ослобађајући машту, враћа свеобухватну вољу, осећања, дух.

Опет, без обзира на то што не налази утемељење за опште инужне судове разума, или узрочно-последичне релације међу појавама, Хјум у сваком случају остаје рационалист.  Он не тврди да општи и нужни узрочно-последични односи не постоје, него не види како ни са којим моћим ми такве опште и нужне узрочно-последичне односе уопште можемо сазнати.

Далеко од тога да се може рећи да је та Хјумова конструкција из ирационалне маште потпуна произвољност, или чак обмана, привид. Ипак, њему се на крају с правом може поставити питање: ако је наше Ја, унутрашњост, као и сам свет, спољашњост, само скуп сензација, заснован на нашем веровању, машти, а не нешто што постоји по себи, па због тога нема никакве основе да се тврди постојање било каквог Ја самог по себи, или само по себи постојања спољашњег света: зашто се онда уопште прихвата, сматра за битну та (само) творевина (наше) маште; било јединственог, стварног Ја, било јединственог, стварног спољашњег света, а не баш, по том увиду – радикално супротстави тој заслепљености, фиктивној творевини маште, као нечему привидном, непостојећем?

Много пре Хјума (или Кантовог појавног света из трансценденталне маште) Буда далеко доследније сматра да је сав унутрашњи и спољаши свет варљива конструкција маште.

Међутим, када Буда закључи да свет није ништа ни по себи ни за себе, да не постоји по себи ни Браман (Бог, бивствовање) ни Атман (душа, сопство, дух) да сви осећаји у нама, све наше сазнајне форме чула, разума, ума, или наша одлучивања, деловања зависе од спољашњих садржаја,  као и сви спољашњи садржаји од тих унутрашњих форми, он у потпуности одбацује међузависну конструкцију унутрашњег–спољашњег привида осећаја, опажаја, знања, мишљења, одлучивања, деловања од привида предметности, бића као и обрнуто и потпуном утрнућу (Нирвани) тог међузависног спољашњег-унутрашњег без остатка, одбацује све заслепљене осећаје, опажаје, сазнања, мисли, одлук, дела која се лепе за ништавно, привидно биће, живот.

Унутрашње садржај тражи у варљивом спољашњем, а садржај спољашњег се уобличава кроз наша чула, разум, ум, вољу, свест, такође, варљиво унутрашње.

Не само да око, ухо, мирис, укус, додир, наша осећања, говор, мишљење, воља и свест... зависе од онога што гледају, слушају, миришу, кушају, додирују, осећају, говоре, мисле, одлучују, као подједнако и сви садржаји виђења, слушања, мирисања, кушања, додиривања, осећања, говора, мишљења, одлучивања од нашег ока, уха, мириса, укуса, додира, осећаја, говора, разума, ума, воље, свести, него и свака "трансцендентност" ванпросторног, ванвременског оностраног Атмана, Брамана, идеје.., или хипотетичке пратвари, елемената, прабића.., свака "ноуменалност онога вечног" тамо, потпуно зависи од просторно-временског  феноменалног, променљивог, нестварног овде и сада...

Свако сазнање, мишљење, говор о  "трансцендентним стварима" (оног вечног, духовног тамо) изван наших међусобно зависних осећаја од оног што се осећа, опажаја и оног што се опажа, сазнања, мишљења од оног што се сазнаје, мисли, одлуке од оног што се одлучује, делатности од оног што се дела, као и обрнуто је беспредметан, нема никаквог предмета (садржаја) у том сазнању, мишљењу, говору, ништа се њиме не сазнаје, не мисли, не говори и зато каже:

“Ако је ово, онда је и оно, ако настаје ово, настаје и оно. Ако нема овога, нема ни онога. Ако престаје ово, престаје и оно... ^[2]

И када каже “ако је ово, онда је и оно...“ и нестанком овога нестаје и оно, не мисли само на међузависност разумских или чулних сазнајних форми од свих појавних садржаја, него на зависност наше  воље, "ноуменалног" унутрашњег, од појавног спољашњег, као и обрнуто.

“У овом телу чији је узраст ограничен и спознаја оскудна садржан је свијет, појава свијета, докончавање свијета, и пут који води докончавању свијета.“ ^[3]

Та зависност унутрашњег од спољашњег привида предметности, бића и спољашњег од унутрашњег привида воље, свести, мишљења, деловања  шири паучинасти свет илузија и тако само повећава бол и патњу.

Ипак, када Буда оно по себи, привидно онострано (било да је у то душа или Бог) вечно тамо, условљава са овостраним овде и сада телом, или светом – привидом нашег Ја, и привидом спољашњег света, када каже: “Ако је ово, онда је оно...“ он тако првенствено наглашава зависност спољашњег привида од унутрашњег привида и  оностраног привида од овостраног привида.

То јест, како се пре може утицати на унутрашњу конструкцију, обману маште, привид унутрашњег, него на спољашњу конструкцију, космичку илузију, привиод спољашњег “, да би се утицај ове спољашње илузије спречио, искључио, треба претходно, рашчистити са овом унутрашњом илузијом, унутрашњом обманом воље, варљивом творевином, грађевином маште, одбацити илузија на самом извору без остатка, сасећи у дубоком корену привид опажаја, осећања, знања, свести, мишљења и тако укинути и привид стварности ствари, предметности предмета, бићевитости бића.

Када се смањи што је више могуће унутрашњи привид воље–одлучивања–деловања у потпуном утрнућу (нирвани) воље–одлучивања–деловања без остатка нестаће сваки утицај спољашњег-унутрашњег привида мишљења–бића.

Нестанком овог (негацијом привидних израза воље, свести који се лепе за појавно, феноменално – Т .Н.) нестаје и оно прво привидно феноменално  са њим и привидно трансцендентно, ноуменално – Т. Н.)... и тако нестаје (овострано-онострани болни привид -Т.Н.) цело то гомилиште патње.“ [4]

 

 

---

[1] Ово је само извод из одељка Хјумово схватање маште из књиге: Томислав Новаковић,Чисто Ја и Атомика Кантове критике чистог ума,начела практичне логике,  DESIRE, Београд, 2010.  За више погледати сајт: www. filozof.rs  

^[2] А. X, 10, 92  Превод Чедомила Вељачића

^[3] Angutara-nikayo, IV, 45 Превод Чедомила Вељачића

^[4] А. X, 10, 92  Превод Чедомила Вељачића