Етика и политика предавање у Ариљу 7 марта 2014

Аутор: Томислав Новаковић

 

Метафизика државе и метафизика рода

 

Грчка политичка теорија полази од државе као највишег добра. Човек своју моралност испољава у држави, и свако  појединачно, посебно добро подређује држави, као највишем добру.  Аристотел тврди: „Ко може живети изван државе, или је  Бог или звер“. Човекова суштина је политичка,  он је за zoon politikon – политичка животиња. Идеал државе треба да омогући да у свакој сфери, подручју влада врлина по природи ствари. Државотворност не само да чува, одржава заједничко добро него омогућава сваком човеку да развије и испољи своју врлину, да и прими и да другима свако посебно добро.

Са друге стране, Свето Писмо прво најстарију везу првог човека и жене темељи у Богу и свако даље духовно сродство,  поверење између конкретних људи. Само Божија реч, заповест води до праведне заједнице, праве државе.

Коментар: Прича о породици често се изједначује са хришћанским начелима, иако се добро зна да су хришћанска начела не само надпородична, него и наднационална. Да то нису начела крвног сродства, него сродства у Богу свих духовно рођених људи. То никако не значи да породица стоји насупрот хришћанских начела, него само да те две ствари не морају бити нужно изједначене. Свако има своју породицу и бори се за њено биолошко, економско и социјално одржања и та борба не мора да има никакве везе са хришћанским начелима. Брига о својој породици је као и брига о своме телу: ствар здравља, хигијене, опстанка, а васпитање деце и њихово сазревање, учење, као брига о својој души; у сваком случају, нешто само од себе, што се подразумева. Да ли породица нужно води рачуна о другој породици? Свакако да не води, нити је у стању. Детету се  у породици често повлађује, иако реални живот и обавезе које га у животу чекају често нису са тим у складу. Ако човек у борби за своју породицу не види друга, другог човека, другу породицу и старији духовни род, него од почетка стоји насупрот друге породице, другог човека и само бори за моћ над другима... и породица и држава ће на крају изгубити ослонац.

Заправо метафизика рода стоји у великој мери наспрам метафизике државе; не само због начела приватности, него што наспрам крвног сродства нужно укључује друге родове, а о врло често и друге народе. Правила брака, у зависности од строгости како се где поштују, искључују крвно сродство од  6 -16 колена уназад. Заправо, када се браком између мужа и жене утемељи биолошки почетак новог рода та праосновом вере, поверењa нe укључује само други пол и све његове различитости, него и духовни род од Бога са другим  људима, народима…

Метафизика рода утемељује породично и наследно право…

 

Коментар: Ко је ближњи мој?

 

Ако нема јаке карике између конкретних људи (у било којој сфери), како ће  се на утемељити јака држава? Само ако постоје морални односи између конкретних људи у микросвету, постојаће и они макросоцијални у макросвету.

Прва заповест ка Богу је више усправна страна крста; друга више хоризонтална. Свети Јован Богослов каже: Ако не волиш брата кога видиш, како можеш волети Бога кога не видиш.“ Обе заједно  су духовна оријентација за срце, душу, упутство за свако време, место. Иако је прва заповест више начело деснице а друга левице, Бог је свакако, надполитична, аполитична десница која не суди, „него даје светлост кишу добрима и злима“. Пружи се рука из вишка срца, води дете за руку, помилује по глави, коси, помогне другоме, опрости...

Коментар1: Као што човек од рођења зависи од породице, тако породица од ширег рода и државе… Свака држава и политика зависи од договора између конкретних људи…  Ипак, човек не живи само са себи сличним људима, него често и са људима који од њега имају  различита или чак супротна гледишта или начине живота. Живи у држави“ конкретног посла, или пријатеља и кроз своју мисао или реч, одлуку, дело осваја тај првостепени свет..

Коментар 2 : чудо умножавања пет хлебова у пет хиљада може се разумевати и као почетак добра дела које се од пет добрих људи шири ланчано на педесет, пет стотина,  пет хиљада људи...

 

Етика и политика

 

Заправо однос етикe и политике у најширој основи је однос душе и тела. права суштина политике не може се никако одвојити од етике. У архитектоници међуљудских односа статика у темељу државе је етика, закони стубови свих институција, a динамика практична способност политике. И кандидати политичких партија су изабрани у парламент да доносе законе и воде рачуна да се исти спроводе. Према томе политика мора бити суштински повезана са етиком.  

Коментар: Често се чује реч да политика нема никакве везе са етиком. То је исто као када би болесник отишао на  операцију и тамо уместо да га хирург оперише он га закоље; извади здраве органе и прода, а остало баци у рупу и закопа. Тако исто неки  политичари уместо да исправе она подручја у држави која не раде добро, и још више ојачају она која раде добро, они уместо тога покваре и оно што је било добро, или продају здраве фирме, вредне ресурсе … и сада би ми то требали да прихватимо као нормално!

 

Морал и природа

 

 Ниче тврди да су слаби измислили морал да се супротставе јаким, натпросечним појединцима, који се не руководе моралом, него вољом за моћ. Међутим, много пре се може тврдити обрнуто: да већина људи иде линијом мањег отпора и  да је морална по страху од казне, или по принуди закона, а у многим околностима и отворено неморална, док правила праведног живота држе ретки, најјачи појединци, који остају морални и у најтежим околностима. Управо Ниче са вољом за моћ најразноврснијих тирана, демагога подилази ионако слабом моралу већине или чак неморалној маси. Са друге стране стари филозофи никад не подилазе већини, јер су свесни да је већина људи  морална само из страха од казне, под принудом закона, а врло често и отворено неморална када им се пружи прилика да се и појединац, и друштво разбијају без праведних закона и чврстих моралних принципа и зато виде као нужност да се они праведни најчвршћи појединци томе супротставе.

Заправо, тврдња социолога еволуциониста да преживљавају најјачи је велика заблуда. Чињеница је сасвим обрнута: већином преживљавају кукавице, каријеристи, просечни, слабићи, најгори… јунаци, предводници у борбама први страдају. Свакако, увек има изузетака… Управо помоћу демагога и лажних идеолога слабији и гори квантитет превлада јачи и бољи квалитет, а највише трпе, страдају најквалитетнији, натпросечни појединци. Како, иначе, тирани владају? Каже се: добро дрво, добар плод, добра вода, земља, ваздух, кућа, алатка…. Добро, са нагласком на здраво, јако, вредно, употребљиво, квалитетно (да је баш  тако као што треба да буде, да одговара правој сврси, потреби...

Зашто би код човека било другачије?

 Када је неко добар, па се повлачи од зла, није довољно јак да се супростави злу, он и није добар. Када се истина повлачи од лажи, правда од неправде, каква је то истина, каква је то правда? Оно стварно добро надјачава зло, јака истина лаж, а правда неправду. Не може се достићи  јединство слободне  мисли, речи, одлуке и дела ни у себи ни у држави у  лажи и злу, него само на у истини и добру.

Коментар: Готово је невероватно  колико се наглашава еволуционистичко начело борбе за опстанак, ширење, јачање јединке, врсте, а маргинализује социјално, морално начело сви за једног, један за све. Еволуционизам не примећује да у свом објашњењу настанка, одржања живог – пре првостепене борбе за опстанак најјаче јединке, врсте – већ од најједноставнијег до најсложенијег организма живог, претпоставља хиперсоцијано, хиперморално јединство  различитих  функција у ћелији, заједници ћелија у  органима, или  органа у организму унутар сваке јединке, врсте,  које далеко превазилази највише организоване  социјалне, моралне  јединке било које заједнице врсте  живог (мрава, пчела...), по начелу  сви за једног, један за све! У ствари,  та „социјална“ веза, старијег удруживања повезивања по јединству разлика, супротности постоји већ у сваком атому, молекулу неживог, а камоли код сложених молекула живог! То јест, ако борба за опстанак најјаче јединке нужно подразумева потпуно супротно хиперморално, хиперсоцијално начело сви за једног, један за све не само унутар  живог, него чак и  неживог, та борба између јединки, врсте и идеологија “себичног гена јединке или врсте“ не може никако бити првостепено и апсолутизовати до једне фундаменталне теорије.

 

Митолошки, уметнички, религиозни, филозофски, научни, политички,  информативни, комуникацијски  ум

 

Од некадашњих  натчулних  идеала  све се данас помера ка идеалу чулне спољашњости. Може се пратити пут свести од митолошке, уметничке, религиозне, филозофске, научне, политичке до данашње, информативне, комуникативне  свести... Ипак, те комуникације у данашњим друштвеним мрежама су много пре површни квантитет него онај лицем к лицу првостепени квалитет. Без обзира на те  могућности брзог упознавања, ту врло често оно најдрагоценије властито и лично служи индиректно центрима финансијске или политичке моћи.

Заправо, у савременој култури има безброј измишљених ствари кроз видео игре, стрипове, филмове који се и те како поштују, намећу као идеали по тренутној моди или због лаке забаве а са друге гурају у други план хиљадугодишње традиционалне вредности, или стварни историјски идеали … Када се потиру сви духовни идеали и тврди да је човек развија из ништа  и иде у ништа, са њим се без икакве гриже савести може чинити све, све слободно претварати у ништа, и унапред амнестирати од сваке одговорности. 

 Коментар 1:  У живом–неживом свету све се испољава кроз безброј супротности … Сасвим је природно и нормално да постоји и две основне политичке супротности и неки прелази, средина међу њима, а не претеран број сличних или недовољно недефинисаних партија без јасних политичких координата… Двадесет партија заваде и очи у глави… Свакако да је политичка основа неке демократске партије дужна да дефинише своју етичку основу као, (на пример, социјалдемократи или демохришћани). Невероватно да политичко удруживање код нас скоро никада није социјално профилисано…

Коментар 2: Све се мења и усавршава а изборни системи остају исти као пре двеста година… и то неко користи…  Можда би гласање требало бити обавеза иначе се плаћа казна. И да, свакако,  постоји ставка „нисам ни за кога од понуђених кандидата“, или чак  да гласач има право да допише за кога је….. Данас се неизлазак на изборе тумачи као слагање, мада је то већином супротно…У 95% неслагање са свим кандидатима, не само владајућоm партијом или коалицијом него постојећом поставком  политичког система, из које се у суштини ништа не може променити на боље, што код људи производи аполитичност…или лоше искуство да сви изабрани изневере, бивају гори или самим људима бива горе. Са друге стране они који су изразито за владајуће партије или изразито против, готово по правилу увек гласају…

Коментар 3: Данашњи мегалополиси су државе над државама, које покоравају државе, градове, села и саму природу; сву културу досадашње цивилизације и њихове традиционалне вредности. То је пут од полиса града-државе до мегалополиса-светске државе. Каква би била Србија да мањи градови имају по 50 000, средњи по 200 000 становника, Нови Сад и Ниш по 300 хиљада, као и Крагујевац, а Београд 1 000 000? Какав би био однос градова и главног града или околних села и свих тих градова? Десет пута бољи.

Коментар 4: Споменик испред скупштине… „Играју се коњи врани.“ Коњи се играју на ливади…а не јашу људе...  Суштина владање је када горњи делови тела владају над доњим,  када човек или владар јаше „коња“ зауздава „коња“  држи узду над собом, или народом;  има, силу, власт у  руци. Када, насупрот томе,  коњи  (као ови испред скуштине), где владање над собом и државом треба да буде суштина и свима за пример,  јашу –  то код  владe и народа сугерише поробљеност и разузданост...

 Уместо  дана подизања устанка за ослобођење од Турака, као државног празника, то би, свакако, требало бити неки датум много пре Турака, нпр. датум првог оснивања државе Србије,  као и да многи споменици буду посвећени томе раном почетку па да сви могу да виде колико је стара та држава…

 

 

 

 

 

 

 

 

 

---

[1] Ово струковно организовање може се комбиновати и са посебно угроженим или мањинским групама, тако да оне имају своје представнике. Такође, ако се неко потврди у једној струци,  послу својим резултатима, па чак и да нема одговарајућу диплому, свакако да више брани интерес тог занимања него неко ко само има диплому, коју не потврђује одговарајућим резултатима. Свакако, то није правило, него изузетак. Много је боље да има и диплому и одговарајуће резултате.