Da li Fihteovo Učenje o nauci suštinski praktično

Autor: Tomislav Novaković

Iako na prvi i pogled izgleda da Fihteovo subjektivno–objektivno delatno Ja–saznanje, mišljenje prati Kantov praktični um; da Hegelovov apsolutni duh odgovara na transcendentalnu dijalektiku Kantove Kritike čistog uma,  a da se Šelingova filozofija umetnosti,  Filozofiji mitologije, ili Spekulativne filozofije otkrovenja,  nastavlja na Kritiku moći suđenje,  ništa od toga nije tačno.  

Kada Fihte svom glavnom delu daje ime Učenje o nauci, on  jasno daje  do znanja da je njegova praktična filozofija (praktični um), zapravo, teorijska filozofija (teorijski um). Njegovo nepodeljeno subjektivno–objektivno Ja–saznanje–mišljenje, delovanje ne prihvata nikakav opažaj bez mišljenja, nikakvu praznu objektivnost slepog opažaja ili nesaznatljive stvari po sebi, izvan subjektivno–objektivnog apsolutnog Ja–saznanja–mišljenja.

I Šelingov Sistem transcendentalnog idealizma u potpunosti pretpostavlja taj Fihteov identitet Ja– saznanja–mišljenja (u kome se ne dozvoljava nikakva suštinska razlika na razum i čulnost, pojam i opažaj) uopšte subjektivno i objektivno, i čulnost, opažaj,  sva predmetnost, objektivnost, i sva subjektivnost, svodi na subjektivno–objektivnog Ja–saznanje–mišljenje.

Ona srednja faza u Šelingovoj filozofiji za Filozofiju umetnosti, ili pozna za Filozofiju mitologije,  Pozitivnu filozofiju otkrovenja, ili Spekulativnu  filozofija stvaranja, najviše jedinstvo ne samo teorijske i praktične filozofije nego i mitologije, religije, filozofije, nauke, umetnosti, istorije vidi kroz subjektivni idealitet religije ili subjektivno objektivni idealitet filozofije ili objektivni idealitet umetnosti.

Za tako nešto pretpostavlja nepodeljeno izvorište subjektivno–objektivne uobrazilje, intelektualnu intuiciju genija, kao stvarajuću imaginaciju, viziju, konstrukciju koja omogućava ne samo jedinstvo razuma i opažaja, nego i razuma i volje, teorijske i praktične filozofije, gde je uobrazilja temeljna moć u osnovi razuma i opažaja, koja  je data još u prvom izdanju Kritike čistog uma.

I mada Fihte u svom Učenju o nauci kaže:  „Ja je izvorno samo  činjenje“[1] to njegovo Ja ne polazi od noumenalne slobodne volje i suštinskog praktično-moralnog uma,  nego to prvostepeno činjenje (delovanje ) sagledava kroz apsolutno subjektivno-objektivno saznanje, mišljenja. „Vaše mišljenje je delovanje, vaše određeno mišljenje je, prema tome, određeno delovanje...a ono bi bilo nešto drugo... da ste u svom mišljenju drukčije delovali (da ste drukčije mislili).“[2]

Fihte izričito tvrdi: „Jastvo i  individualnost su veoma različiti pojmovi“[3] jer pod pojmom jastvom  podrazumeva prvenstveno  opšte i nužno samosvesno Ja=mislim=saznajem, filozofsko–naučno umno Ja. A pod individualnoću personalno, psihološko Ja određene ličnosti naspram drugih osoba, drugih individualnosti, drugih ličnosti i zato kaže: „Um je ono jedino po sebi, a individualnost je samo akcidentalna, um je svrha, a ličnost sredstvo, ličnost je samo poseban način da se um izrazi, koji se sve više mora gubiti u njenoj opštoj formi. Za učenje o nauci samo je um večan, individualnost, međutim, mora neprestano da odumire[4]. Ko tom poretku stvari ne bude pre svega prilagodio svoju volju, taj nikada neće doći do istinskog razumevanja učenja o nauci.“[5]

Polemiše i sa mogućim kontraargumentima, u kojima se pre samog ja istovetnog sa slobodno-nužnim saznajno-praktičnim činom mišljenja, pretpostavlja neko starije predmisleno (nadmisleno), predsaznajno (nadsaznajno)  postojanje,  ili ja starije od saznanja, mišljenja, Fihte tvrdi da tako nešto nikako nije moguće (logično),  jer se tek iz svoga samosvesnog mišljenja, samim mišljenjem zna za postojanje i samopostojanje.

Koje je to, kakvo drugo postojanje, pita se on, starije od samog samosvesnog čina mišljenja, ko ga potvrđuje,  svedoči, zna za njega? Samoizvesno Ja  potvrđuje sebe (po sadržini) samo saznanjem, mišljenjem, a samoizvesno saznanje, mišljenje po svojoj formi sa druge strane potvrđuje sebe samo kroz Ja, i to je istovremeno apsolutna forma i sadržina filozofije naučnog utemeljenja i gotova sva priča najizvesnijeg početka. 

O kojem, kakvom postojanju se može govoriti izvan svesti, mišljenja, i o kojem, kakvom mišljenju, svesti se može govoriti izvan Ja?

„Ti si u svom mišljenju bio svestan samog sebe, a ta samosvest je bila upravo ona ona neposredna svest o tvom mišljenju. – Dakle, samosvest je neposredna, i u njoj su ono subjektivno i ono objektivno nerazdvojno ujedinjeni o apsolutno su jedno.“[6] Po Fihteu, postavljanje jednog  postojanja pre svesti mišljenja se ne može dozvoliti, kao ni samo bivstvovanje, stvar po sebi izvan subjektivnosti.

Fihte se posebno naglašava jedan prigovor koji bi se njemu (a i Kantu pre njega), mogao dati. On kaže. „Ja znači samo individuu, i ako se apstrahuje od individualnosti, onda ostaje samo objekt uopšte.“[7]

Iako je prvi deo rečenice tačan, drugi nije. I Fihte sada koristi pogrešan zaključak da pobija samu ispravnu premisu! To jest, ako je „ja samo individua“, to nikako ne znači da kada se od od nje apstrahuje, ostaje samo objekat uopšte“, nego mnogo pre da se je Ja najpre individualnost, i da se individua ne može od toga Ja apstrahovati.

To jest, ako se čistog Ja mislim (opšte i nužne subjektivnosti čistog mišljenja, pojma) apstrahuje Ja kao individua (svaka konkretna, pojednačna ličnost),  ne ostaje ni čista (transcendentalna) subjektivnost ni bilo kakva predmetnost,  objekt uopšte, (objektivnost)!

Za Kanta uslovi transcendentalnih čula–opažaja prostora i vremena stoje pre svakog saznanja, i samosaznanja, suđenja, mišljenja. Međutim, po Fihteu, sva čulnost na kraju pripada jednoj subjektivnosti samoizvesnog Ja mislim, te se svako opažanje svodi na saznanje, mišljenje, Najstariji uslov iskustva može biti samo subjektivno–objektivno saznanje, mišljenje, naučni pojam. Apsolutno Ja samosvešću nije samo svesno svog postojanja, nego iz jedino izvesnog subjektivno–objektivnog saznanja, mišljenja svake moguće predmetnosti, i svakog mogućeg postojanja.

Inače se “pre svog sadašnjeg, do jasne svesti postignutog samopostavljanja,..mora misliti jedno drugo takvo postavljanje kao ono koje se zbilo bez jasne svesti, na koje se sadašnje postavljanje odnosi i kojim je uslovljeno.“[8]                   

Iako Kantovo  Ja mislim teorijskog uma nije  čista volja (Ja) konkretnog pojedinca,  nego samo prazna forma čistog razuma, koja je, sa aprirornim opažajima spoljašnjeg i unutrašnje čula (prostorom i vremenom), uslov svake predmetnosti, objektivnosti. Čak i u Kritici praktičnog uma, čisto Ja je mnogo pre opšta volja, nego čista, pojedinačna volja.

Međutim ne samo da čista volja nije moguća bez pojedinačnog Ja (kada Ja ne bi bilo individualno i lično, ne bi se ni zvalo Ja),[9]  nego bez individualnog Ja nije moguć nikakav objekt uopšte! Ta se individualnost ne može apstrahovati, jer kada se apstrahuje ona, apstrahuje se svaka subjektivnost, i sa njom i svaki objekat, svaka objektivnost.   To jest, ovde je suština u suprotstavljanju dve teze: da li je Ja samo sama  čista individualnost, ili obrnuto, upravo ono čisto saznajno, delatno logičko što ostaje kada se apstrahuje sva individualnost (empirički sadržaj u samom Ja) a  i jedna i druga teza mogu zastupati da objektivnost, svaki objekat pretpostavlja neko Ja (bilo samu individualnost konkretnog empiričkog Ja, individualnosti svoje volje, bilo opštelogičko Ja).

To da se postavljanje nekog postojanja pre svesti ne može dozvoliti, ne znači nikako da se to postojanje mora, može, ili sme izjednačiti sa saznanjem ili mišljenjem. To predmisleno, predsaznajno postojanje od početka može ostati, kao i sama samosvest nadsaznajno, napopažajno, što ne znači da (to nadsaznajno, nadopažajno) stoji nasuprot saznanja, mišljenja, nego samo da nadilazi svako saznanje, mišljenje, kao i sama vlastitost (samoidentitet Ja=Ja) svako mislim, sudim,.. ili  nadsaznajne, nadopažajne ideje praktično.moralnog uma.[10]

Kada samoizvesno Ja=Ja  ne bi bilo jedna ista vlastitost, zašto bi  se uopšte zvalo Ja, bilo Ja? Jedino iz jedne juče, danas sutra samoizvesne (nadsaznajne, nadopžajne)  iste vlastitosti, bez obzira na sve promene u sebi i oko sebe,  čovek ima svest o sebi, samosvest. Samo zato što postoji sintetički starija (nadopažajna, nadmislena, nadsaznajna) Ja=Ja  jedna ista vlastitost, postoji i prazna A=A analitička ( logika, matematika, nauka). Više traži mišljenje i saznanje tu stariju nadsaznajnu  vlastitost za svoje utemeljenje, nego obrnuto.I ta pojedinačna i lična nadmislena, nadopažajna vlastitost, vodi ka suštinskom utemeljenju praktično-moralnog uma, a ne, lišavanjem individualnosti, pojedinačnosti, podvođenjem pod  opšti i nužni saznajno-pojavni teorijski um.  

 

 

---

[1] Johan Gotlib Fihte, Učenje o nauci, Bigz, Beograd, 1976, str.160.

[2] Isto, str. 179.

[3] Isto, str. 166.

[4] Svakako da to Fihteovo davanje prednosti opštelogičkom, umnom Ja nad pojedinačnom Ja  individualnim, vlastitim, voljnom Ja vodi direktno u Hegelovu filozofiju apsolutnog Ja. I zato se kao reakcija na Hegela, pojavljuju kasnije Šopenhauerova slepa volja, ili Ničeova volja za moć. Taj polaritet opštelogičkog i vlastitog Ja nastavlja se i kasnije, između egzistencijalne filozofije na jednoj i  pozitivizma ili analitičke filozofije, na drugoj strani. Zapravo, skoro sva dosadašnja filozofija konkretnoj individuumu oduzima supstancijalnost, postavlja u drug plan: većinom u ime opšteg i nužnog naučno-filozofskog Ja–saznanja–mišljenja.

[5] Johan Gotlib Fihte, Učenje o nauci, Bigz, Beograd, 1976, str. 167.

[6] Isto, str. 183.

[7] Isto, str. 166.

[8] Isto, str. 181.

[9] Pogledati na ovom sajtu rad: Transcendentalno Ja i jedna ista vlastitosti.

[10] Šeling će kasnije razlikovati početno predmisleno, predsaznajno nužno postojanje, i na kraju u idealitetu religije, filozofije i umetnosti nužno nužno postojanje.