Cogito ergo sum i vlastitost

Autor: Tomislav Novaković

 

„Saznanje: J a  m i s l i m,   d a k l e,  j a  p o s t o j i m,  postoji pre svih i jeste najizvrsnije, koje se kao takvo pokazuje  svakome ko filozofira kako valja“^[1]

 

Dekart traži opšti nesumljivi, princip svesti i nalazi da je to misao,  da je tek sa mišljenjem čovek svestan sebe da postoji, jeste. „[..] mišljenje jest; jedino se ono ne može od mene otrgnuti. Ja jesam, ja egzistiram.., prestanem li sa svojim mišljenjem, prestajem i sa svim bivstvovanjem...ja sam stoga ukratko stvar što misli. [..]“^[2]

Iako polazi od toga da može u sve sumnjati, ipak, ipak tvrdi da se ta najstrožija kritičnost koja ništa ne uzima zdravo za gotovo nego sve proverava, ispituje mora negde zaustaviti i paradoksalno opet utemeljiti nekom starijom samoizvesnošću. [..] iako možda...nijedna zamišljena stvar nije istinita, ipak sama moć zamišljanja odista egzistira i deo je mojeg mišljenja.“^[3]

Da se pre svih naših konkretnih misli, činova, predstava, osećanja i naše sumnje u postojanje bilo koga, čega  već iz najjasnijeg i najočiglednijeg čina mišljenja očigledno postojanje onoga koji misli; da se me može sumnjati u najizvesnije samopostojanje. „[..] nikako ne može biti da ja sam koji mislim ne budem nešto...jasno spoznajem da od svojega duha ne mogu ništa spoznati lakše ili bjelodanije.“^[4]  

Ne samo da mišljenje posvedočuje naše postojanje, nego je jedino  u samome sebi  osvedočuje samo postojanje!  

 

MORA SE ZNATI SUŠTINA MISLI – U ČEMU SE ONA RAZLIKUJU OD NESTALNE ČULNOSTI – DA BI SE IZ MIŠLjENjA POTVRDILO SAMOPOSTOJANjE

 

Po Dekartu, dakle,  čovek samo svojim mišljenjem sebe nužno pretpostavlja, čvrsto postavlja, potvrđuje samopostojanje, a zatim i postojanje samog (svakog)  bića. Sve što jeste,  stoji, postoji, pa, svakako i naše sopstveno postojanje, potvrđuje se iz mišljenja. I zato na toj početnoj samoizvesnosti Ja mislim (ega cogita) utemeljuje sve dalje saznanje, zahtev da  naučno istraživanje, saznanje počiva na potpuno jednostavnim i očiglednim idejama, da bi se iz njih mogle kasnije dokučiti, objasniti one složene, nejasne.  I zbog tog zahteva da kritička i samokritična misao naučno-filozofskim ispitivanjem, mišljenjem ništa ne prihvata tek tako, samo od sebe, nego u sve sumnja, sve proverava, ispituje, Dekart je preteča strogih načela zdravog razuma.

Međutim, ako se malo bolje ispita taj početni stav cogito, ergo, sum, mislim, dakle, postojim, jesam, vidi se da Dekartovo zaključivanje uopšte nije zasnovano na nekoj potpuno jasnoj i razgovetnoj ideji u koju se ne može sumnjati. Kad neko kaže: mislim, dakle, postojim, otkud mi  uopšte  znamo da taj neko (stvarno) misli, da su to (stvarno) misli, ako ne znamo šta misli (taj koji misli), koji je sadržaj tih njegovih misli?

Ako se ne odredi suština samog mišljenja, kako se to uopšte zna da su to (suštinski) misli, da je to stvarno mišljenje?  Samo iz činjenice „mislim“,  ne može se zaključiti čak ni da je to nužno mišljenje. Da bi se uopšte govorilo o mišljenju ili postojanju, mora se prvo odrediti šta se podrazumeva pod mišljenjem i postojanjem. Mora se znati šta je samo mišljenje, posebnost samih misli, suština samog mišljenja, da bi se one mogle odvojiti od onog što nisu misli.

Ako su sadržaji tog „mislim“ samo čulne slike, predstave, uopšte se ne vidi suštinska posebnost  mišljenja i nužna potreba da se misli razlikuju od čulnosti (uopšte tvrdi da su to misli)! Da se mora reći: (ja) mislim (pa zato), znam da (sigurno postojim), jesam, a ne i podjednako umesto tog: (ja) gledam, slušam, osećam, radim, jedem, pijem, sedim,  hodam... pa isto tako, po toj samoočiglednoj čulnoj izvesnosti znam da postojim (jesam)?

Konkretne misli su većinom nestalne, ulaze, izlaze svaki čas  u čoveka i retko se u sadržaju tih misli nešto priznaje kao bitno svoje. Čovek, takođe, ne misli svakog trena, a svakog trena postoji, jeste; čak i u snu kada nema svest te se po tim mislima teško može zaključiti da postoje i same misli i onaj koji misli, sem ako se prvobivstveno mišljenje ne izjednači sa jedinim stvarnim bićem i sam (sav) čovek i samo, svako biće (kao kod Hegela) svede samo na (jedino supstancijalno) Božije samosaznanje, samomišljnjenje mišljenje i to onda nisu dve, nego jedna supstancija! Ili pak, kao kod Platona, Aristotela, za suštinsko postojanje prihvati samo besmrtni deo čoveka, umski deo duše, potvrđen natčulnim mišljenjem.

Pored toga, za svu tu čulnost (gledanje, slušanje, osećanje ...) kao i samo mišljenje, mora se pretpostaviti jedna samoočigledna  Ja=Ja  vlastitost, mnogo pre bilo koje, kakve konkretne misli ili praznog opštelogičkog „ja mislim! 

Zapravo, ta kritička metoda jasnog i razgovetnog kriterijuma istine, bilo da se zasniva na Dekartovoj logičko-matematičkoj analitičko osnovi čistih i razgovetnih ideja, ili samoočiglednim opažajima engleskog empirizma Bekona, Loka, Hjuma, svoje konačno uobličenje dobija sa Kantovim kriticizmom čiste subjektivnosti pre svake objektivnosti, i osnovi svake objektivnosti, u sintetičko-analitičkoj osnovi njegove transcendentalne  filozofije. On u potpunosti preuzima Dekartov cogito (izvesnost samopostojanja već iz samog čina mišljenja) i ta najstarija sintetička osnova (čista subjektivnost) Ja mislim stoji kod njega u osnovi sve pojavne objektivnosti, dok Fihte i Hegel u apsolutnoj subjektivnosti-objektivnosti  čak  izjednačavaju Ja–saznanje–mišljenje.

Doduše, samim tim što Kantov kriticizam sastavlja racionalizam i empirizam, on umesto Dekatove logičko-matematičke analitičke metode, koja počiva na jasnim i razgovetnim gotovim idejama usađenim u našem umu sa sa svim mogućim sadržajima, ili engleskog empirizma tabula rasa koji iz jednostavnih čulnih impresija gradi sve složene ideje, sada svojom apriorizmom praznih formi naspram slepih sadržaja prvo utemeljuje transcendentalnu sintezu čistog razuma i logičkih kategorija sa čistih opažajima, a zatim na jedinstvu te dve prazne forme sa  slepim sadržajem,  sve pojavno saznanje, iskustvo.

POSTOJANjE I SAMOPOSTOJANjE  NE MOGU SE POTVRĐIVATI IZ PROSTOG ČINA MIŠLjENjA, NEGO SE DO TAKVE  IZVESNOSTI DOLAZI TEK FILOZOFSKIM ISTRAŽIVANjEM, KADA SE TRAŽI, NALAZI SUŠTINA SAMOG SEBE I SUŠTINA SAMOG MIŠLjENjA

 

Svest o sebi iz prostog čina mišljenja, ili prosti čin mišljenja iz svesti o sebi traži suštinski sadržaj mišljenja i suštinski sadržaj sebe kao dokaz da su to (baš, nužno) misli,  da je to baš svoje sebe a ne samo čulni sadržaji, činjenice spoljašnjeg, unutrašnjeg iskustva,  nešto trenutno, prolazno od bezbroj razasutih stvari, pojava.

Ako se naše mišljenje podjednako o nama samima kao i o svemu drugom svojim sadržajem ne može odvojiti od (rasute, razlivene) čulnosti – u koju se, svakako, može sumnjati – iz takve misli ne može se nikako utemeljiti jedan apsolutan stav u koga se ne može sumnjati, potpuno jasna i razgovetna najviša  istina, samoizvesnost da čovek ili svet postoji, jeste?

Po Hjumu, na primer, zamišljena identičnost našeg Ja, kao i stalno jedinstvo bilo čega drugog, nije nešto stvarno što pripada realnim percepcijama, nego je to fiktivno jedinstvo instinktivno-emotivni proizvod naše mašte.

Mašta podjednako konstruiše jedinstvenu predstavu, ideju našeg Ja, stalnost, identitet svesti, fiktivno jedinstvo ličnosti, kao i jednu stalnu predstavu – fiktivno jedinstvo spoljašnjeg sveta. I pošto, po njemu sve saznanje razuma zavisi od percepcija čula, predstava iskustva, nema nikakvih osnova za nužnog postojanja svoga Ja ili nužnog postojanja spoljašnjeg sveta. I jedno i drugo samo je verovanje zasnovano na mašti.[5]

Kao što je već rečeno, ako se ne ne zna šta je, kakva je ta misao, koji je sadržaj tog mišljenja, bez obzira da li se misli o sebi ili o nečemu drugom, to je to mišljenje još uvek samo jedna fiktivna stvar. Mora se znati šta misli taj koji misli (ako uopšte nešto bitno i misli), inače sama činjenica: mislim dakle postojim, jesam ne znači ništa! Baš ništa!  Tek se iz suštinske misli, suštinskog sadržaja mišljenja (kada se dugo, sa trudom misli i nešto vredno smisli, pa onda iznese na videlo, pokaže, s teškom mukom dokaže nešto stvarno bitno)  potvrđuje da se to mišljenje razlikuje od čulnosti ili osećanja.

Opet, kako se misao ne može odvojiti od predmeta misli, Dekart bi najpre mogao sa mišljenjem da zaključi da postoji, ako misli o sebi. Međutim i to „misli o sebi“ je jedna “stvar“ koju je vrlo teško odrediti i  svakako, potpuno zavisna od sadržaja misli. Međutim, nikako se samo iz prostog čina mišljenja o sebi (bez sadržaja tog samog mišljenja) ne može znati samo sebe, ili bez sadržaja tog mišljenja značenje samog mišljenja.

Mora se znati šta je to Ja, suštinski sadržaj toga Ja (sebe) i šta je samo mišljenje i koji je odnos mišljenja i vlastitog Ja? Pored toga i mnoštvo sadržaja spoljašnjih, unutrašnjih stvari, što, opet, može biti hiljadu različitih manje, više nepovezanih pojmova, sudova, zaključaka, činjenica iskustva. A ti  sadržaji se menjaju svakog trena, čak i sadržaji bitnih misli, osećaja.

Čovek, zapravo, ne može čak ni znati za te misli, osećaje sa sigurnošću da su to njegove misli, osećaji! Čovek se nekad čak odriče i „svojih“ najbitnijih misli, osećanja, smatrajući da je bio u zabludi, da to nisu bile njegove (prave) misli, osećaji, da je prevaren, da su mu bile nametnute pogrešnim učenjem, ideologijom. I zbog toga samoizvesnost (sigurnost sopstvenog postojanja) mnogo pre pripisuje celovitom životu definisanom po ključim životnim odlukama, suštinskim potrebama, željama, delovanju, nego bilo kojoj, kakvoj suštinskoj misli.

Da li čovek tim „samoizvesnim“ činom mišljenja uopšte dokazuje svoje Ja? Da li „samoizvesno“ mišljenje može da dokaže, sazna samo sebe (samu misao) ili vlastito Ja, ili je mnogo pre tačno obrnuto: da mnogo pre jedna nadsaznajna, nadmislena Ja=Ja samoočigledna  vlastitost (koje uopšte ne mora nužno da misli),  utemeljuje sve  naše saznanje, mišljenje? Zapravo, to najviše samouverenje čovek najpre i temelji u  voljnom jedinstvu duše–tela – samoočiglednoj vlastitosti.

Za Aristotela misli su tek u zadnjem stepenu, kroz Božije mišljenje o samom mišljenju starije od čulnosti, ili našeg Ja. Tek su to stvarno misli koje su apsolutnom formom–sadržinom suštinski različite od predstava, činjenica čulnosti. Do samoizvesnosti u mišljenju samo se može doći po apsolutnoj formi–sadržini, doslednim filozofskim dokazivanjem kroz suštinsku misao,  svest. To jest, samoizvesnost stava: mislim dakle, jesam, mišljenja (subjektivnog) istovetnog sa bićem (objektivnim), jedino ima smisla u mišljenju koje govori o suštini bića, to jest, Božijoj misli (o samom misli),  koja je jedno sa najvišom delatnošću Božijeg savršenog duhovnog života, večnog bića.

 

MIŠLjENjE NE MOŽE POSTOJATI NI BEZ NADMISLENOG SUBJEKTA KOJI MISLI NI BEZ PREDMISLENOG PREDMETA MISLI. AKO MIŠLjENjE NE MOŽE SVEDOČITI SEBE,  NI SAMOPOSTOJANjE, COGITO, ERGO, SUM JE CIRCULUS VITIOSUS (PRAZNA A=A TAUTOLOGIJA).

 

Već je pokazano da se samopostojanje ne može nikako svesti samo na mišljenje, već se pre i posle (i sa svake strane kraja) samog mišljenja mora pretpostaviti nadmislena vlastitost što ostaje, staje, stoji ista u promeni, postoji pre svakog mišljenja i u osnovi svakog mišljenja. A prosti čin mišljenja (bez sadržaja) mišljenje ne dokazuje ni sam sebe – da je to nužno mišljenje. Na kraju, ako je sadržina mišljenja nužno vezana za opažanje, a opažanje za prostornost, rasprostrtost,  mislim, dakle, postojim, je prazna (A=A) tautologija.

Zapravo, ovo vrlo loše Dekartovo dokazivanje postojanja već iz mišljenja postoji još kod Parmenida koji kaže da se ne može misliti (govoriti, iskazivati) o ništa, nebiću, nego samo o nečemu ili biću. Takođe, i Huserl mnogo kasnije slično tvrdi da su sve naše misli (osećaji, odluke, reči) vezane uz “nešto.“ 

Pri tome ni jednom ni drugom ni trećem ne pada na pamet da odrede ni misli, ni nešto! To jest, iz činjenice da se naše misli ne mogu odvojiti od sadržaja toga nečeg, ne znači nužno da se te misli mogu izjednačiti sa tim  nečim, a pogotovu da one zbog toga moraju nužno biti nešto a ne ništa. Zapravo i same misli (koje se ne mogu se odvojiti ni od onoga koji misli ni od onoga o čemu misli) mogu podjednako biti privid, ništavnost, ništa (kao što misli Buda), kao i sam subjekt misli ili predmet misli! 

Iako empirizam svodi mišljenje na opažaje čula svakako i da ti opažaji nisu mogući po sebi, jer se za sadržaje opažanja  moraju, po Kantu, pretpostaviti prazne forme čula, razuma, uma (čisto opažanje, mišljenje, zaključivanje). Sa druge strane  racionalizam u najvišem vidu (Hegel)[6] svako „neko“, „nešto“ pojedinačnim opažajima ili posebnim, opštim pojmovima dostupno biće, pa i samo svako sve ili samo (svako ) bivstvovanje, shvata  kroz  jedino „po sebi i za sebe Božije apsolutno  mišljenje o samom mišljenju! 

Doduše, kada Kant (mnogo pre od Huserla) tvrdi da su sve naše misli,  pojmovi nužno vezani uz nešto (sadržaje opažanja), kao i to nešto za naše misli (prazne saznajne forme  čula, razuma, uma) takve misli, pojmovi ne mogu nikako, po njemu, kao kod Parmenida, dokazivati apsolutnu  istinu – večno postojanje jednog-bića, niti takvi pojmovi saznanja mišljenja mogu doći do nekakve suštine stvari, nego do njene pojave. Zapravo, svaka stvar, stvarnost samo je moguća u pojavnom jedinstvu praznih formi-slepih sadržaja (poziciono).

Međutim Huserl, kasnije, ipak tvrdi da se metodom fenomenološke sumnje, redukcije, refleksije i intelektualne intuicije može završnom ideacijom na kraju doći do suštine, istine same stvari, ili suštine, istine nas samih!

A Hajdeger čak, pod uticajem Huserlove fenomenologije kod vremenitog, konačnog tubivstvovanja izjednačuje pojavu i suštinu! Egzistencijalna granica najvlastitije smrti utemeljuje prvostepenu “teologiju“  vremena, svojevrsnu metafiziku konačnosti.[7]

Zaključak: iako ne definiše, ne određuje (suštinski) ni samu misao, mišljenje, ni suštinu mišljenja, on ipak, pomoću jedne takve (nedefinisane, još uvek nejasne) misli, analitičkim metodom tog najjasnijeg, najjednostavnijeg čina mišljenja uzima mislim – dakle postojim za najosnovniji,  najsigurniji stav sveg znanja,– dokazuje iz tog „malog“ cogita ne samo samoizvesnost sopstvenog postojanja, ili postojanja uopšte, nego i postojanja (Boga) večnog bića – “veliki“ cogito.

 

IZ JEDNE ISTE VLASTITOSTI SE UTEMELjUJE I POSTOJANjE I SAMOPOSTOJANjE. 

 

Ako se može sumnjati u sadržaje naših misli, a ne i u postojanje onoga koji misli, očigledno da nesumnjivo postojanje nije izvedene iz misli, nego je samopostojanje predmisleno (nadmisleno) i da mnogo pre sam čin misli podrazumeva predmisleno (nadmisleno) postojanje! Da se samoočigledno postojanje razlikuje od izmišljenog, zamišljenog postojanja samo u misli, mišljenju i da zato mora biti zadato pre misli, mišljenja.

To jest, iako na prvi pogled izgleda da Dekart iz mišljenja potvrđuje postojanje, tačno je, zapravo, sasvim obrnuto: da njegovo„samoizvesno mišljenje“ u potpunosti podrazumeva ono što treba da potvrdi, učvrsti, dokaže: iz jedne (predmislene, nadmislene) vlastitosti – samoočigledno postojanje! Čak i Kantovo  Ja „mislim“ mnogo pre (misli) podrazumeva ono što treba da dokaže – postojanje onoga koji misli, nego što tim drugostepenim mišljenjem (nemogućim po sebi) dokazuje (svoje) predopažajno, predmisleno (nadopažajno, nadmisleno) samopostojanje. Čim se može sumnjati u sve konkretne misli ili opažaje  (sadržaje mišljenja) ali ne i u postojanje onoga koji misli, starije samopostojanje očigledno nije izvedeno iz neke konkretne misli ili iz prostog čina mišljenja, a pogotovu se ne može se izjednačiti sa drugostepenom (praznom) formom ili trećestepenom sadržinom  mišljenja.

Samo zato što samoočigledna Ja=Ja vlastitost nadmisleno postoji ona može da: gleda, sluša, govori, radi,  jede, pije, spava… i, između ostalog, povrh, pored svega toga i misli,  a nikako da  zato što misli – jeste, postoji. Da se predmisleno (nadmisleno) samoočigledno postojanje nije različito od čina mišljenja, zašto bi se uopšte iz samoizvesnog čina mišljenja zaključivalo o (svakako drugačijem od mišljenja) – postojanju.

Ne može se na osnovu čina mišljenja nekoga koji misli (kome mišljenje, svakako, pripada kao svojstvo) zaključivati o njegovom nužnom postojanju, nego se upravo obrnuto, samo na jedne sintetički najstarije samoočigledne  vlastitosti što ostaje ista u promeni, staje, stoji i zato predmisleno, predsaznajno (nadmisleno, nadsaznajno) postoji zaključiti ne samo o prvostepenom samopostojanju nego i svakom drugom postojanju (uopšte), pa i postojanju same misli, samom činu mišljenja![8] Tek iz jedne predmislene, predopažajne (predmislene, nadopažajne) vlastitosti (koja  uopšte ne mora nužno da misli),  čovek ima svest o sebi, samosvest i samo „mislim“, mišljenje.

Jedna ista vlastitost  je najstarija sintetička subjektivnost pre sve objektivnosti.

Kada se iz samih misli, konkretnog čina mišljenja tvrdi da nužno postoji onaj koji misli, to je jedna stvar, a kada se nezavisno od sadržaja konkretnih misli, pojmova i samog čina mišljenja, zaključi da sama misao ne može postojati bez starijeg samopostojanja onoga koji  ne mora uopšte nužno da misli i čije se samoočigledno postojanje ne može nikako izjednačiti sa čistom formom ili sadržinom mišljenja – to je sasvim druga stvar!

U svakom slučaju i Dekart, kao i Kant kasnije, mnogo pre iz starijeg samopostojanja utemeljuju mišljenje jer i kod jednog i kod drugog „samoizvesno“ mišljenje mnogo pre podrazumeva starije (nadmisleno, nadopažajno) samopostojanje, nego što prosti čin mišljenja potvrđuje (dokazuje) samočigledno (nadmisleno, nadopažajno) samopostojanje.  

 

IZ JEDNE  SUPSTANCIJE  NE MOŽE SE DOKAZIVATI POSTOJANjE DRUGE SUPSTANCIJE. SAMIM TIM ŠTO PORED SUPSTANCIJE MIŠLjENjA PRETPOSTAVLjA I SUPSTANCIJU PROSTORNOSTI, DEKART  NE MOŽE POSTOJANjE POTVRĐIVATI SAMO IZ MIŠLjENjA.

 

Dekartovo dokazivanje, zapravo, od početka sadrži nemogućnost. Samim tim što za njega postoje dve potpuno različite supstancije, misleća (res cogitans) i rasprostrta (res extensa), očigledno da se postojanje ne može izjednačiti sa mišljenjem. Ako supstancijalno nije samo mišljenje, nego ima i postojanja sasvim druge vrste (prostornost, rasprostrtost), nesvodivog na mišljenje, nikako ne može mišljenjem dokazivati postojanje prostornosti (rasprostrtosti)!

Da Dekart stvarno svodi postojanje na sam čin mišljenja (može dokazati postojanje već iz samoizvesnog čina mišljenja), on ne bi ni uvodio drugi atribut protežnosti i „samoivesnost“  mišljenja  temeljio na tome “da nas  dobri tvorac ne vara.“ To jest, da  je mišljenje isto što i (sve) postojanje Dekart ne bi ni imao potrebu da iz čina mišljenja potvrđuje postojanje, mišljenje razlikuje od postojanja, jer bi tada supstancijalno mišljenje (kao kod Hetela) bilo jedino suštinsko (prvobivstveno) postojanje. To jest, da se „samoizvesnog“ mišljenja  može potvrditi postojanje, ne bi se pored supstancije mišljenja ni uvodila, postojala druga supstancija prostornosti.

Zapravo, problem dve Dekartove supstancije prenosi se i na Spinozinou „Deus sive Natura (Bog ili priroda) na „red i vezu ideja koji je isti kao i red i veza stvari“.Spinoza, svakako, vidi da se ni iz supstancijalnog  mišljenja ni iz i supstancijalne prostornosti ne može zaključiti o samom po sebi postojanju, biću i zato uvodi supstancijalno postojanje Boga koji po sebi jeste i pomoću sebe se shvata, kome se ništa beskonačno ni konačno ne može odreći, čiji su  mišljenje i prostiranje samo beskonačni atributi.

Doduše, ni Spinoza ne odgovara, ako se samo iz jednog modusa (našeg razuma) beskonačnog atributa mišljenja zna za beskonačni atribut mišljenja, a pogotovu kako iz konačnog modusa mišljenja zna (uopšte može zaključivati) o (postojanju) beskonačno beskonačnih atributa jedne sa svih strana beskonačne supstancije (sve beskonačne atribute Boga)! [9]

Rani Šeling kasnije, pod uticajem Spinozonog„Deus sive Natura, izjednačuje u svom totalitetu subjektivnog-objektivnog duh i prirodu. Pokazuje „da je priroda zapravo usnuli duh, a duh probuđena priroda“, da saznanje, mišljenje od početka podrazumeva sa realitetom prirode svako moguće predmisleno, predsaznajno postojanje, kao što je priroda u idealitetu duha kroz filozofiju, telogiju, umetnost tek nužno nužno postojanje.

Zapravo, već Kant tvrdi da kategorije unapred određuju prirodu. Po Hegelu, apsolutno mišljenje, ne samo da unapred određuje svako postojanje, biće, nego je sva priroda, istorija samo drugobivstveno ospoljenje prvobivstvenog po sebi i za sebe apsolutnog  samosaznanja, samomišljenja.

 

SVA SU ČULA, PA I RAZUM NEČIJA ČULA, RAZUM; NUŽNO PRIPADAJU, SLUŽE NEKOJ STARIJEM BIĆU. JEDNA SAMOOČIGLEDNA VLASTITOST NIJE SAMO NAJSTARIJA SINTETIČKA OSNOVA SVEGA NAŠEG ODLUČIVANjA, DELOVANjA, NEGO I OPAŽAJNOSTI ČULA, RAZUMNOSTI RAZUMA, UMNOSTI UMA, SVEGA NAŠEG SAZNANjA, MIŠLjENjA.

„Nema u meni nijedne druge stvari koja bi bila savršena i ili velika a da ne bih mogao zamisliti da može biti još savrešenija i još veća...Jedina je volja ona – ili sloboda izbora – koju u sebi otkrivan tolikom da ideju ni jedne druge ne mogu zamisliti većom; stoga ja po njoj razumijevam da sam stanovita slika i prilika Božija.“^[10]

Kant misli da ne postoji neko najviše, sveobuhvatno čulo, koje drži, sadrži sve čulne sadržaje, nego razum ograničen na uslove iskustva, praosnovnim sintetičkim jedinstvom svesti i praznim kategorijama suđenja svojim posrednim pojmovima, sudovima mišljenja sjedinjuje sve raznovrsno  čulno mnoštvo.

Međutim, ta praosnovna sinteza razuma u granicama spoljašnje i unutrašnje čulnosti – apriornih opažaja prostora i vremena,  nikako nije dovoljna za sveobuhvatno jedinstvo saznanja. Po Platonu, samo se u ljubavi ka mudrosti, najjačem osećanju, umnom sećanju umnog dela duše, pronalazi jedinstvo sve forme–sadržine u najvišoj ideji dobra,  utemeljuje sama (svaka) iskustvenost (čulnog, razumskog) iskustva.

Po Hegelu, nijedna pojedinačna, posebna, opšta stvar, biće, pojava ne može postojati, niti se može objasniti  bez svepovezane celine po sebi i za sebe različitog,  istog apsolutnog mišljenja, pojma. 

Međutim,  to najviše jedinstvu saznanja od svih raznovrsnih opažaja čula i svih posebnih, opštih pojmova, sudova razuma može utemeljiti  samo čista volja i jedna ista vlastitost kroz sveobuhvatnu formu–sadržinu celovitog govora, jezika.[11] Prazno, analitičko A=A mora biti utemeljeno u prasintetičkom Ja=Ja. Analitička logika, jednologičnost sa zakonima neprotivurečnosti i identiteta (A=A), može se utemeljiti samo u jednovoljnosti, sintetički najstarijoj istoj vlastitosti. Voljno Ja mora stajati u osnovi praznog logičkog Ja, da bi ono uopšte bilo Ja, zvalo Ja. Više čista svest za sintetičko jedinstvo logičkog Ja traži jednu istu vlastitost, nego što  voljno Ja, jedna samoočigledna vlastitost traži čistu svest, prazno logičko Ja.

Samo nadopažajna, nadmislena forma-sadržina samoočigledne vlastitosti ne zavisi od pojedinačnih opažaja čula niti pojmova, sudova razuma izvedenih iz njih, nije posredna, nego  utemeljena u samoj sebi, dok prazna forma opštelogičkog Ja mislim u potpunosti zavisi od spoljašnjih predstava čulnosti. [12]

I mada Dekartovo „mislim dakle postojim, jesam,“ više više stavlja naglasak na mišljenje, nego na Ja, njegova  metoda kritičkog preispitivanja saznanja i pokušaja da se jasne i razgovetne ideje utemelji sve naše saznanje, indirektno priprema Kantov kriticizam čiste subjektivnosti u osnovi svake moguće objektivnosti.

Doduše, Dekartova logičko-matematička analitičke metoda, koja na jasnim i razgovetnim (gotovim) idejama usađenim u našem umu sa svim mogućim sadržajima, pokušava da utemelji svu modernu nauku, filozofiju, u Kantovom transcendentalno-kritičkom metodu zamenjuje se praznim saznajnim formama Ja mislim sa logičkim kategorijama suđenja i apriornim opažajima, da prvo sintezom čistog razuma i čiste čulnosti, a zatim jedinstvom obe prazne forme sa svim mogućim slepim sadržajem, konstituiše sve pojavno saznanje, iskustvo.

To jest, naspram Dekartovih gotovih urođenih ideja podjednako kao i naspram empirističke tabula rasa popunjene primarnim čulnim sadržajima – gotovim činjenicama iskustva,  Kant kao kriterijum istinitog saznanja uzima, jedinstvo praznih formi: razuma (samosvesti) i kategorija i apriornih formi–opažaja naše spoljašnje, unutrašnje čulnosti, prostora, vremena sa slepim činjenicama, sadržajima čula.

Ipak, ako se Dekartovo: mislim, dakle, postojim, jesam, tako shvati da se kaže da čovek može reći da stvarno postoji, jeste tek ako suštinski preispituje sebe i svet oko sebe, kritički, samokritički misli, kao i to da mora da  misli on sam (svaki čovek, pojedinac za sebe), a ne neko drugi umesto njega, da jakom svešću, samosvešću sam pojedinac suštinskim mišljenjem shvati (svoje) postojanje, pravu svrhu, smisao života i u skladu sa takvim mišljenjem govori, odlučuje, dela i živi, da mu kriterijum najviše izvesnosti, vrednosti nije samo nešto spolja, nametnuto, u čijem preispitivanju nije prethodno učestvovalo njegovo kritičko mišljenje, on sam, nego da taj kriterijum istine upravo sledi iz (njegovog) kritičkog, samokritičkog mišljenja s kojim odgovorno traži, preispituje najvišu svrhu, vrednost svog postojanja, s kojom govori, dela, živi,  svedoči da postoji, jeste, onda je taj ego cogito jedan apsolutan stav.

 

 

 

 

 

---

[1] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ, Beograd, 1975, 3.knj. str. 261.

[2] Edmund Huserl, Kartezijanske meditacije I, Centar za kulturnu delatnosti, Zagreb, 1975, str. 205.

[3]Isto, str.206.  

[4]Isto, str.208.

[5] Za više pogledati na sajtu www.filozof.rs rad: Mašta kod Hjuma

[6] „Sve što je umno stvarno je i sve što je stvarno je umno.“ Hegel, Predgovor osnovnim crtama filozofije prava.

[7] Za više pogledati na sajtu www.filozof.rs rad: O prosvetljujućem doživljaju.

[8] Voljno Ja mora stajati u osnovi praznog logičkog Ja, da bi uopšte bilo Ja, nazvalo Ja. Više sintetičko jedinstvo samosvesti i prazno logičko Ja traže  voljno Ja i jednu samoočiglednu vlastitost, nego što voljno Ja, i jedna samoočigledna vlastitost traži čistu svest i prazno logičko Ja. Da li logičko Ja može biti po sebi,  nositi sebe bez konkretnog i pojedinačnog, vlastitog Ja?  Čije je sama logika  i sama  svest, ako nije logika nekog Ja, svest nekog Ja?

[9] Kada Hegel kaže da je prostornost, prostor ospoljenje , spoljašnjost mišljenja, to je, očigledno, tautologija.

[10] Edmund Huserl, Kartezijanske meditacije I, Centar za kulturnu delatnosti, Zagreb, 1975, str. 222.

[11] Pogledati na sajtu www.filozof.rs  rad: Metafizika jezika

[12] Za širu kritiku na istom sajtu videti rad: Čista volja u Kantovoj kritici čistog uma/Načela praktične logike